Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 18. Feb 2019, 06:11:16
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
2  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Dragi Jovanovic-clanci iz Novosti  (Pročitano 14498 puta)
24. Okt 2006, 16:39:49
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
Nisam bio izdajnik
19. oktobar 2006


Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
“KADA bi neki književnik hteo da napiše knjigu o kamufliranju, o lopovima, lažovima i pustolovima, ne bi trebalo ništa drugo da radi, nego samo da posmatra Dragog Jovanovića. To bi, verovatno, bila najbolja knjiga te vrste.”
Ovo je o tvorcu srpske tajne policije dostavio jedan od njegovih potkazivača. Nalazi se u nemačkom arhivu BDS, dosije J-55. Jer, Dragog su pratili i Nemci, kao i Englezi, komunisti i četnici. I on je pratio sve njih...
Dosije Dragomira Jovanovića, iz arhive UDBA, prvi put necenzurisan, baca potpuno novo svetlo na njegovu ličnost, ali i na čitav period okupacije u Beogradu. Pisati o Dragom Jovanoviću danas, ipak, znači uhvatiti se u koštac s jednim procesom u kojem su tužioci i odbrana zauzimali tako suprotstavljene stavove. Jer, dok je u procesu veka Draži Mihailoviću i drugim neprijateljima novog sistema, Mihailović uvek nazivan “izdajnikom”, kod Dragog Jovanovića je stajalo “krvnik”.
I, on to nije krio.
- Jeste li vi potpisivali streljanja u Beogradu?
- Jesam - kaže Dragi Jovanović, hladnim glasom, objašnjavajući kako je to uradio da neko drugi ne bi potpisao deset puta više streljanja.
Na šest stotina stranica saslušanja u tadašnjoj Ozni, u završnoj reči pred sudom, koja je bila potpuno cenzurisana, Dragi najmanje brani sebe. Kao da traži jedino da se ne predstavlja većim monstrumom nego što stvarno jeste.
Jer, da počnemo njegovu priču negde od kraja...
DRAGI Jovanović napustio je Beograd 5. oktobra 1944. godine. Poslednji. Nedić i njegova vlada otišli su dan ranije. Fascinantnim pamćenjem - zbog kojeg je već u 27. godini skrenuo pažnju na sebe i postao šef Centralne prijavnice Uprave grada (kao danas Resora javne bezbednosti) - on se seća tačno svih stvari koje je poneo iz Beograda.
- Celokupnu ženinu garderobu, 11 pari odela, celokupan veš. Od novca 150 napoleona, sto hiljada dinara, trideset hiljada maraka, dve zlatne tabakere, tri zlatna sata, od kojih jedan kraljev, jedan zlatni lanac, 11 komada pretopljenih zlatnih kašičica... - ređa Dragi Jovanović.
U Beču Jovanović napušta vladu i odlazi u Ifen. Nekoliko meseci pokušava da se domogne Švajcarske, čekajući papire u Bregencu. U tome mu pomaže Sava Stanić, koji se predstavlja kao radnik "Intelidžens servisa". Kada 1. maja francuska vojska ulazi u Bregenc, Jovanović šalje Savu da mu ugovori sastanak s komandantom. I, prvi put nailazi na ubačenog komunistu, Sava stiže s francuskom vojskom i lisicama. Jovanović je prvi put u svom životu uhapšen. Prebacuju ga u Karlsrue, gde ostaje do 12. jula.
U međuvremenu, 13. juna, Jovanović piše jugoslovenskim vlastima moleći ih da ga ne preuzimaju. U pismu dr Nikoliću on to objašnjava ovako:
- Poštovani gospodine Nikoliću, ja Vas molim, da me kao Srbin i čovek razumete, ja sam sebi doneo presudu, koja po mome dobokom uverenju, po strahotama nije nimalo blaža nego što bi bila presuda koju bih imao da čujem u Beogradu. Preklinjem Vas, ispunićete mi doslovno poslednju želju, jer to kao čovek koji je hiljade i hiljade pomogao i spasao za vreme okupacije, zaslužujem. Budite uvereni da izdajnik svoje zemlje nisam bio, to možete svakom da poručite.
PROCES nisam želeo, jer ne bih bio dostojan srpskog imena, ako bih na istom morao da govorim o svemu što je bilo i što je deo naše nacionalne borbe za oslobođenje. O tome će neumrli sud istorije reći svoje, a tada, uveren sam, strasti neće igrati ulogu, taj sud biće pozitivan za moju osobu.”
Dragi daje uputstva Nikoliću da ga sahrane sa slikom žene i kćeri, kao i ikonicom koju ima u tašni. On, istog dana piše i komunističkom potporučniku (ime izbrisano):
"Obraćam Vam se kao Srbinu-Crnogorcu, apelujući na vašu oficirsku čast, da mi oprostite što vam pod ovom najtežim uslovima činim brige... Ja ne mogu da dođem na taj proces i bacim najtežu kletvu na moj narod, jer bih morao, da govorim o teškoj borbi našeg naroda i da možda mnoge krvave rane ozledim iznoseći stvari, koje želim da ponesem sa sobom u grob."
Dragi Jovanović je očigledno želeo da se ubije. Bila su to njegova oproštajna pisma. Nije imao više papira, kaže, ali očigledno ni dovoljno omče da završi sa sobom. Mesec dana kasnije on dolazi u Beograd, ali sada i radi ono što je rekao: “otvara sve rane”...

OSUJEĆEN ATENTAT NA KRALJA
DRAGOMIR - Dragi Jovanović rođen je 27. jula 1902. u Požarevcu, od oca Ljubomira i majke Vilme Drašković. Gimnaziju je završio u Velikom Gradištu, a Pravni fakultet u Beogradu. Njegovo prvo zaposlenje bilo je u Upravi grada Beograda, na mestu policijskog činovnika.
Kroz nekoliko godina za njega će se već svuda znati. Sa 27 godina imenovan je za šefa Centralne prijavnice Uprave grada, što bi danas odgovaralo načelniku uprave Javne bezbednosti. Ali iste godine mladi genijalni policajac pokazuje i svoje drugo lice: njegova karijera biva ugrožena optužbom za proneveru 400.000 dinara. Novac uspeva da vrati pozajmicama od prijatelja, i na iznenađenje mnogih odlazi u Zagreb.
Zastoj u karijeri trajaće, ipak, samo do 1933. godine kada će pred posetu kralja Aleksandra otkriti jednu ustašku grupu koja je spremala atentat. Uspeva da ih likvidira, u akciji gine jedan od službenika, ali se uskoro trijumfalno vraća u Beograd gde postaje najvažniji srpski policajac.
I u vladi Milana Stojadinovića, i kasnije Dragiše Cvetkovića, Dragi Jovanović biće čovek koji kontroliše stvari. Nekoliko dana posle okupacije Nemci zahtevaju da Jovanović preuzme policiju, i pored protivljenja Milana Aćimovića, prvog komesara u okupiranoj Srbiji.
Nemci će ga neprekidno pratiti, Arhiva Gestapo o njemu ima 500 stranica, ali ga se nikad neće odreći. To će uraditi on, 5. oktobra 1944., kada će i konačno pobeći iz Srbije. U Beograd će stići godinu dana kasnije kao najveći zločinac.



IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
Borba protiv "crvenih"
20. oktobar 2006


Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
KADA su stenogrami sa suđenja Draži Mihailoviću i ostalim “izdajnicima” počeli da se objavljuju, Miloš Minić je priznao - pošto su se videle mnoge nelogičnosti - da je materijal redigovan. Tužilac na procesu veka, ipak, objasnio je da to nije radio Milovan Đilas, kako se kasnije pričalo, već Dojčilo Mitrović, iz Informativne službe, koji je “pravio te sažete verzije zbog velikog broja stranih novinara”.
U dosijeu Dragog Jovanovića, iz Arhive Udbe, “Novosti” prvi put nailaze na kompletne stenogramske beleške. Kurzivom ide tekst koji je izbačen “kao manje bitan”.
Branilac Draže Mihailovića Nikola Đonović: Da li ste vi, optuženi Jovanoviću, mogli saznati kako su Nemci na vrhovima, nemački komandanti, smatrali lično optuženog Dražu Mihailovića i kakvo su mišljenje imali o njemu?
Optuženi: O njemu?
Branilac: Lično o njemu.
Optuženi: Ja nisam nikad razgovarao s vodećim komandantima o Draži Mihailoviću, ali sam razgovarao s Nojbaherom i kad je on govorio o Draži Mihailoviću, govorio je s poštovanjem.
Branilac: Da li je to poštovanje dolazilo s gledišta nemačkih interesa?
Optuženi: Ne.
Branilac: ...ili s interesa srpskog naroda?
Optuženi: Kao srpskog nacionaliste.
Dragi Jovanović je uzaludno čekao svoju završnu reč. Hteo je tu da kaže sve. Da se obrati svima. Ali, ona je “u skraćivanju” bila gotovo kompletno isečena, tako da je “Novosti” objavljuju, eto, posle 60 godina.
- GOSPODINE predsednične, gospodo vrhovne sudije, gospodine državni tužioce, proteklo je punih 14 meseci kako sam u zatvoru. Moji iskazi, dokazni postupak i ispitivanje svedoka, i jedno i drugo po predlogu optužbe, uveren sam da su o mom radu i mojoj ličnosti dali Sudu dovoljno materijala da stekne uverenje o mojoj ličnoj odgovornosti.
Kobnog meseca aprila 1941. kada su Beograd napustili svi oni koji su bili pozvani da sa nama zajedno trpe i pate, jer su naređivali da umremo na kućnom pragu, Beograd je posle onog varvarskog bombardovanja ličio na mrtvu varoš.
Ostvaruje se Nezavisna Država Hrvatska. Pavelić je tražio prvih dana da se ustašama poveri da oni smire Beograd. Po tome se i raspravljalo. Eto, u takvoj psihozi nisam video drugi put nego da žrtvujem sebe i da spasavam šta se spasti moglo, da Beograd ne bude potpuno uništen i Beograđani osuđeni na kolektivnu smrt.
Nisam ja bio izdajnik nego naivan srpski nacionalista kada sam se prihvatio dužnosti da spasem Beograd. To je bio razlog moje saradnje s okupatorom. Ja sam bio protiv Pavelića i njegovih terorističkih bandi, borio sam se onda kada su se mnogi ustručavali. Ja sam izdao naređenje da ubiju svakog ustašu koji pređe Savu. Oni su to znali, nisu se usuđivali prelaziti, jer je nekolicina nastradala.
Moje izdajstvo i ratne zločine konstruiše istraga i optužnica da sam ja nastavljao svoju borbu protiv komunista što se danas želi da predstavi kao borba protiv svog naroda.
I pre rata bio sam državni činovnik i to na položaju s koga sam po zakonu bio pozvan neko vreme, oko tri godine, da rukovodim akcijama protiv tada ilegalne Komunističke partije. Ja sam bio na položaju sa koga sam zakonom bio pozvan da branim postojeći državni poredak od svih koji su hteli da ga ruše, među kojima je bila i Komunistička partija čiji je vrhovni komitet bio prvo u Beču, a zatim u Parizu. Ja sam delao kao državni funkcioner i nisam vodio ličnu borbu.
JA sam isto tako bio uveren da se mnoge stvari moraju izmeniti, ali nisam verovao da je za to potrebna revolucija, jer sam smatrao da našu zemlju 80 odsto sačinjava seljački savez i da nema onih klasnih suprotnosti koje iziskuju revoluciju, jer u Srbiji i radništvo i inteligencija potiču od seljačkog staleža. Ja sam se bojao da će revolucija vratiti tok života za mnogo vremena unazad, ali sam predlagao da se legalizuje rad Komunističke partije. Poznat je, ipak, stav državnih upravljača: borba na svim stranama protiv komunista. I unutra i spolja, zbog čega je naša zemlja bila jedina slovenska zmelja koja do 1940. nije imala diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Da, to je bila tada državna politika.
Smatram da je potrebno da konstatujem da Komunistička partija sada, kao odgovorni upravljač naroda i države, i te kako rigorozno čuva postojeći državni poredak.
Rat je završen 20. aprila. U Sarajevu je potpisana bezuslovna kapitulacija. Komunističko rukovodstvo, bezmalo celo, nalazilo se u Beogradu i okolini. Komunističko vođstvo bilo je tada mirno i neaktivno, kadrovi su bili tu, ali nijedan letak, nijedna parola, ama baš ništa što bi moglo da dovede do intervencije neprijatelja.
Ali posle 22. juna, posle megalomanskog, ludačkog napada Hitlera na Sovjetski Savez, sutuacija se iz osnova menja. Meni je tog dana kao upravniku grada od Nemaca rečeno da će u slučaju makar pokušaja atentata na pripadnike nemačke vojne sile, sabotaže ili nereda, beskompromisno zavesti red i mir. Šta je to značilo bilo je svima jasno. Smatrao sam da treba učiniti sve da Beograd i Beograđani izbegnu žrtve, jer je srpski narod desetkovan tamo gde su ustaše krvavi pir pirovale. Međutim, Komunistička partija odmah preko kadrova počinje s manjim akcijama i počinju teroristički akti. Osećalo se u Beogradu da se može desiti ono najstrašnije...

PAROLE KOMUNISTA
PRVI čovek srpske policije govori na sudu i dva razloga zašto srpski narod nije prihvatio parole koje je bacila komunistička partija. Oba su isečena iz stenograma:
1.     On se bojao posledica preuranjenih akcija, jer je imao teško iskustvo i uspomene u vidu kosturnica minulih ratova. U početku komunističke akcije i krvavih zločina odmazde Nemaca narod je mislio - nastavi li se tako ovo prolivanje srpske krvi zemlja će proći kao što je prošlo nekoliko stotina pravoslavnih u Hrvatskoj. Zašto bi Nemci i Bugari koji su činili zločine od 1915. do 1918. bili ovog puta čovečniji prema nama od Pavelićevih ustaša s kojima smo 23 godine živeli u istoj kući.
2.     Srpski narod verovao je u kralja. Kao nada za spas širio se nacionalni pokret na čijem je čelu stajao Draža Mihailović koga je kralj iz izbeglištva imenovao za armijskog generala, ministra vojske i vrhovnog komandanta u zemlji. Imenovani su komadanti i vojvode i stvarale su se četničke jedinice. To je sve, gospodo sudije, bilo nešto pred čim su zadrhtala srca s obzirom na to da su i legende o hrabrosti četnika u borbama za slobodu od 1912. do 1918. živele kao epopeja u uspomenama. Oni su ukazivali da su komunizam i partizanstvo najveći neprijatelji našeg naroda i pozivali su da sačekamo momenat kada oni budu pozvali u borbu za slobodu. Taj poziv, nažalost, nikad nije došao.
IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
Pred vratima pakla




     - PREURANJENE i pojedinačne akcije bez ikakvih izgleda na uspeh dale su rezultate koji su se mogli očekivati. Nemačka soldateska opijena uspesima i zadojena ludostima nemačke rase odgovorila je odmazdama: Kragujevac, Kraljevo, Mačva, Užice su bolni svedoci tog tragičnog zbivanja. Imao sam predstavu šta čeka Beograd i nastojao sam da ga poštedim onoga što je izgledalo neminovno - ispričao je Dragomir - Dragi Jovanović u svojoj završnoj reči na suđenju veka 1946. godine, verovatno ni ne sanjajući da će ona biti u prašnjavoj fascikli narednih šezdeset godina.
     U ovom nastavku više nećemo koristiti kurziv kako bismo objasnili šta je sve izbačeno, navodno zbog “sažetaka” za strane novinare. Jednostavno, objavljujemo samo izbačeni deo jer je to ono što je Dragi Jovanović, pred smrt, i hteo da poruči za istoriju.
     - Znao sam, meni je to rečeno, da Beograd čeka sudbina Varšave. U takvoj psihozi bio sam prinuđen da izdam naređenje da se otkrivaju i uklanjaju svi oni koji nas takvim akcijama približavaju pokolju, paljevinama i uništavanju grada.
     A, ko je bi taj koji je to činio. To služi u vašu čast, to su bili komunisti. Nekoliko paljevina garaža, automobila i priprema paklenih mašina, organi uprave grada su otkrili i uklonili opasnost po Beograd i sve Beograđane, opasnost po život i sugurnost stotina imućnih porodica i još više hiljada malih trudbenika, a naročito radnika.
     Eto, tu se začeo moj zločin. Neka fakta dalje govore. Od sabotaža prešlo se dalje na ubijanje službenika i činovnika. U 56. godini ubijen je Aranđel Jovanović, koji je bez ikakve zle namere obavljao svoju dužnost u bolnici u kojoj je ležao kao nemački zatvorenik Aleksandar Ranković. To je bila prva žrtva, a zatim je u toku okupacije palo mnogo službenika među kojima ima i onih koji su, kako se to kaže, greškom skinuti. Istina da komunisti, ubijajući nas, a ne Nemce u Beogradu, činili su usluge nama, jer su pošteđene mnoge hiljade onih koji bi otišli kao odmazda. Da toga nije bilo, Beograd, a donekle i Srbija, izgledali bi onako kako danas izgledaju neki krajevi Crne Gore, Bosne, Like i Korduna, a od srpskog naroda ostali bi samo tragovi.
     Sam, g. vojni tužilac u svojoj završnoj reči rekao je doslovce: “U toku okupacije su ubijani i uništavani od komunista svi oni za koje se smatralo da su izdajnici, nedićevci ili dražinovci.” Mislim da u tom momentu nije bilo uslova da se pravilno presudi ko je zaslužio da bude ubijen kao izdajnik, a ko nije.
     To su u stvari bila vrata za najtežu povredu svih osnova na kojima počiva ljudska zajednica. To je davalo maha i ličnim razračunavanjima. Bio sam odlučno za to da svako odgovara za svoja dela i da se spreči svaka samovolja, ma s koje strane dolazila. Neka mi oprosti visoka ličnost maršala Tita, ali da se vidi do koje mere bi takvo razračunavanje međusobno moglo dovesti najbolje svedoči to što je maršal Tito naredio da to jednom prestane.
     GOSPODO vrhovni sudije, budite uvereni, a i najortodoksniji revolucionari moraju priznati, da svi nismo mogli u šumu. Šuma je često bila isuviše mala i za one koji su često hteli da spasu svoju glavu. Unesite se u doba, u zbivanja svih tih događaja pa ćete i sami doći do uverenja da je i tako bilo potrebno služiti svom narodu. Ja molim vojnog tužioca koji je u toku procesa bio vrlo galantan da i ovo izlaganje ne shvati kao drskost ni kao bezočnost, kako on unapred karakteriše odbranu, već kao želju da iznošenjem činjenica psihičkih momenata, doprinesem pa makar i pogrešnim stavom, isleđenje pred sudom.
     I danas kada odgovaram kao izdajnik i ratni zločinac, ja se pitam da li je zaista bilo moguće da sam ja, pa makar i po svome shvatanju, sve to radio zato što to služi okupatoru ili zato što sam zaista sebe žrtvovao narodu... Ne znam, ali verujem da gospodin vojni tužilac neće taj rad više krstiti “državnim banditizmom”. I danas kad smrti gledam u oči ranjena srca sećam se toga kad sam celog sebe bez predaha stavio u službu svom narodu i Beogradu u danima stradanja, i verujte nije mi teško umreti s tom verom.

SVEDOCI
DRAGI Jovanović je 16. marta 1946. zatražio od suda da pozove kao svedoke u njegovu korist nekoliko prvaka KP. Niko se nije pojavio. Pismo je sačuvano u Arhivu Udbe.
Poštovani sude,
Da bi sud dobio istinu i objektivnu sliku o mom radu, a ne da bi ja za sebe pribavljao olakšavajuće okolnosti, kao i da bi današnjica, a i istorija bile obaveštene o istini, podnosim sudu sledeću molbu i presudu:
Da se pozovu ova lica:
1. supruga i kći Ivana Ribara, predsednika Narodne skupštine Beograda
2. Velibor Gligorić, književnik i narodni poslanik i njegova sestra
3. Ljuba Radovanović, profesor i narodni poslanik i njegova sestra
4. Lujza, udovica pokojnog vojvode Živojina Mišića, i sin joj Vojislav
5. supruga Dragomira Panića, pukovnika iz Beograda
6. Dobroslav Kuzmić, bivši predsednik Jugoslovenskog živinarskog udruženja.
7. Svetolik Živković, lekar
8. Vladislav Ribnikar, direktor “Politike”, i njegov tast Hajek.
9. Sveta Đorđević, bivši direktor državnog monopola, i njegova supruga.
10. Vojislav Grol, sin Milana Grola
11. Milovan Matić
12. Savko Dukanac
13. Jovan Ružić
Da se svi pozvani na sudu ispitaju kao svedoci o sledećoj okolnosti:
Da li sam ja za vreme okupacije, svojim ličnim zalaganjem, i pod kakvim okolnostima za svedoka, doprineo i koliko, da svedoku ili nekom od članova njegove porodice, bude olakšan položaj u kome se nalazio i bude sačuvan i spasen: zatvora, logora ili same smrti.
Ni sa jednim od ovih nisam u rođačkim odnosima, niti je ijedan od ovih poznat kao saradnik tajne srpske uprave ili pokreta Draže Mihailovića sa kojim sam ja sarađivao.
Obrazloženje: Između hiljada slučajeva setio sam se samo nekoliko imena, koja uglavnom pripadaju KP ili Narodnom frontu, odnosno Demokratskoj stranci.
IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
Sluga tri režima



     “ŠEF policije Dragi Jovanović drži se Nemaca, pokreta Draže Mihailovića, komunista, a takođe i Engleza, jer hoće na kraju da bude siguran. On je najveći mangup u celoj Srbiji”, otkriva u tajnom spisu službi Gestapoa, 31. avgusta 1994. godine, dostavljač pod imenom Jelen.
     Da je tako uveriće se i sam Jovanović, kada preživi sopstveno streljanje?! Jasno, ne bavimo se vampirologijom, ali posle uvida u njegov nedavno obelodanjeni dosije ne izgledaju više čudno tvrdnje ibeovaca da ih je 1948. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici ispitivao njihov predratni dželat. Događalo se, dakle, da iste zatvorenike saslušava treći put - kao predratne komuniste, ilegalce u okupaciji i, konačno, ibeovce.
     Tu tvrdnju potkrepio je i Slobodan Krstić Uča, jedan od retkih udbaša koji je kasnije "otvorio dušu", tvrdeći da su 17. jula ujutru ispred iskopanih raka za Dražu Mihailovića, Moljevića i ostale, izvukli samo jednog čoveka - Dragog Jovanovića.

U dosijeu takvih tvrdnji nema. Tu se tačka stavlja 16. jula u 15 časova, kada on konačno završava desetak pisama rodbini, prijateljima i nekim komunistima. On je, tu nema dileme, bio ubeđen da mu je to poslednji dan, uostalom i na suđenju se ponašao tako: njegova završna reč bila je najporaznija za novi režim, pa on nije bežao od odgovornosti za sebe, ali je i optuživao druge.

Na takvog Dragog Jovanovića stavljena je tačka tog 16. jula. Komunisti mu ni poslednja pisma nisu poslali: ona su sva u originalu sačuvana u kutijama Udbe. Da li iz ljudske osvete ili zato što će se neki "drugi Jovanović" uskoro vratiti ženi i deci, tek ova tajna očigledno će zauvek ostati oko ovog misterioznog čoveka.

Da je Dragi već imao kontakte s vodećim komunistima vidi se i iz njegovog prvog pisma koje šalje majci kao svojevrsnu "propusnicu za novi život". Ono je, u stvari, namenjeno Rankovićevom svemoćnom zameniku Svetislavu - Ćeći Stefanoviću. Datum je 16. jul. Deset časova ujutru.

"SVETO, ja molim,
S ovim pismom dolazi k vama moja nesrećna majka, koja je narod sviju nedaća. Ja i umirući verujem, da ćeš ti i ministar Ranković ispraviti nepravdu njoj nanetu i moje osećanje mi govori da se neću prevariti".

Zatim, konačno, puca i hladni policajac. Emocije izbijaju iz njega dok se prvo obraća kćerki.

"Mila moja, jedina nado. Miko, ljubavi mog života,

Znam, da ako ikada budeš čitala ovo pismo - ovu moju poslednju poruku tebi - mome detetu, kome sam hteo da stvorim u životu sve mogućnosti da budeš srećna... da ćeš gorko plakati".

Kao da više nema snage. Čuva je za svoje poslednje pismo ženi. Prvo se oprašta od prijatelja:

"Mili moj Mićune,

...Nisam nikada u životu mislio da ćemo se oprostiti na ovaj način, ali tu se ne može ništa, to je volja Gospodnja. Kako sam se držao na sudu, to ćeš čuti".

Zatim, u dva časa popodne, Dragi piše pravo pismo majci:
"Mama,

Koliko boli sam ti naneo i dosadašnjim svojim životom. A sad evo nanosim ti i poslednju, sirota majčice.

...Molim te, mama, pomozi mi da se posle moje smrti vidi da sam govorio istinu.

... Zbogom, mila moja braćo! Ne zaboravite me, jer nisam hteo da budem izdajnik naroda i zločinac. Nije to bila moja želja, već nesreća.

Pola časa kasnije, Jovanović piše advokatu koji ga je hrabro branio Stevi Dukancu.

"Najlepše Vam zahvaljujem na trudu uloženom u mojoj odbrani. Ja sam se nadao da ću biti pušten, ali, eto sve je otišlo u drugu krajnost.

Hoćete da budete novi Emil Zola? Sve što sam rekao istina je. Stupite u vezu s mojim roditeljima. Ako imate vremena, pa i volje, rehabilitujte me posle smrti.

Molim Vas, uzmite moje stvari iz Đušine ulice i predajte ih roditeljima.

Ako dozvole sahranu, prenesite mojoj majci, da ne umre."

POSLE hladnokrvnog obaveštenja advokatu o smrti, Dragi Jovanović piše svoje poslednje pismo. Čekao je čitav dan da prikupi snagu da se oprosti od supruge.

"G-đica Leposava Glišić, Kursulina 19.

Mila moja Lepa i moja draga deco,

Početak rata 1941. rastavio nas je privremeno. On je samleo u pepeo ono malo sirotinje što smo imali.

... Sada evo, ubrzo posle završetka rata i konačno je uništen naš zajednički život.

Ja odlazim, ja te zauvek ostavljam. Ali, ne samu. Pokraj tebe su naša deca: Verica i Mirjana. One su krv naše krvi, krv i moje krvi i deo moga tela.

... I ja ću gledati kako anđeli spavaju. Moći ću ja to. Ja ću kao i do sada, nevidljiv posetiti ih i ljubiti.

Lepa, rat je sve srušio... On me odveo stranputicom i doveo dovde.

...Sada se sve svršava. Nemoj da nosiš naše ime koje je napisano kao zločinačko i izdajničko. Tebe radi, a naročito dece radi, usliši moju molbu. Nađi život drugi i produži život.

Ovo je sada naš zajednički interes, a naročito interes naše dece.

Želeo sam da te vidim, a naročito decu.

Zbogom draga moja Lepa, zbogom mila moja dečice! Gledaćemo se tek na onom svetu u večnom životu. Zbogom srećo moja, Zbogom."

SVE VEĆA SUMNJA
PRED kraj okupacije Nemci su sve manje verovali prvom policajcu Srbije. U jednom izveštaju koji je išao za Nemačku iz centrale Gestapo u Beogradu doslovno se kaže:

"Rođen u Velikom Gradištu, Srbija, majka rođena Drašković, Mađarica ili Jevrejka?

Dragi Jovanović je čovek koji ima mnogo na duši, ali svojom slatkom poniznošću i prepredenošću on ume da se učini omiljenim i neophodnim pred Nemcima i Srbima.

Kao šef Srpske državne straže nije uspeo da savlada oficirsku kliku. Ranije je imao vrlo dobre veze s Jevrejima. Koliko se Jovanović trudio da se dopadne pretpostavljenim Nemcima, toliko mu je stalo i da održi dobre veze s krugovima protivnika. Svakako da se on ne bi stavio na raspoloženje protivnicima, ako bi postao kritičan položaj nemačkih okupacionih trupa."



IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (5)


Gospodar života i smrti



Pišu: Veljko LALIĆ, Uglješa BALŠIĆ


TIHI i Prle žarili su i palili samo na filmu. U stvarnosti, Beograd je za vreme okupacije bio miran grad: ukupno komunisti su napravili dvadesetak sabotaža, i to pre svega paljenja kamiona, seču kablova, paljenje jedne garaže i dve eksplozije. Nedovoljno za epizodu “Otpisanih”...
“Otpisani” šef srpske policije i zakleti neprijatelj komunista Dragomir - Dragi Jovanović u iskazu Ozni to objašnjava - velikim brojem doušnika u njihovim redovima. Ni on se, ipak, ne seća svih imena pošto je sam uveo praksu da svakog saradnika policije zna samo čovek koji s njim radi.
- Komunisti su bili naša najveća pretnja i zato je celo odeljenje specijalne policije bilo uglavnom aktivirano na borbu protiv komunista. Bila je to borba na život i smrt između komunista i nas i uglavnom nisu birana sredstva - mirnim glasom objašnjava Dragi Jovanović, pa poput čoveka koji više nema šta da izgubi detaljno opisuje svom isledniku kako su sve mučeni njegovi drugovi:
- Držani su da stoje, nije im dozvoljeno da spavaju. Koliko znam, ipak, uglavnom su se primenjivale batine i to na taj način što su im vezivane noge i ruke, pa su tučeni po tabanima goveđom žilom ili pendrekom. Tučeni su i po telu, a naročito po krstinama: žilom, pendrekom, pesnicama. Šamarani su ljudi. Davano im je slano jelo bez vode dok ne priznaju i sl.
- Rekli ste da je kroz Specijalnu policiju prošlo oko 1.500 uhapšenika, koliko je od tog broja streljano?
- Računam, da je od tog broja streljno oko 600, ali to je iz Beograda i unutrašnjosti.
- Jesu li sva streljanja bila s vašim znanjem?
- Jesu.
- Kad ovako stoji stvar, znači da ste vi oterali u smrt 600 ljudi?
- Da, ja sam na osnovu istražnog materijala bio taj koji je doneo odluku o streljanju.
Ispitivanje je nastavljeno 30. jula u 8.45 ujutru. I islednik i Dragi Jovanović mirno nastavljaju da se prisećaju delova dojučerašnje borbe.
- Koliko je provala napravila Specijalna policija u beogradskoj organizaciji KPJ?
- Koliko se sećam, pored manjih i mnogih sukcesivnih hapšenja, Specijalna policija obavila je četiri veće provale, i to jednu u 1942., dve 1943. i jednu u 1944. godini.
Pošto je rekao da se prva veća provala odnosila na hapšenja na Karaburmi i da se ne seća detalja, Dragi ponosno ističe kako su 1943. zamalo uhvatili glavnog srpskog komunistu Blagoja Neškovića.
Specijalna policija upala je tada u komunističko sklonište na Avalskom drumu 138 ili 136, ali je umesto Neškovića zatekla dr Parentu.
- Mi smo ga smatrali visokim funkcionerom, ali nismo mogli da utvrdimo njegovu pravu funkciju. Tek posle streljanja kod mene je došao Bećarević i rekao mi da je dr Parenta član Pokrajinskog komiteta, što je saznao iz vaše štampe. Od toga smo preko naših novina napravili veliku reklamu govoreći o velikom uspehu naše policije i prikazujući Parentu kao jednog od lidera komunističke partije i kandidata za CK. Napominjem da smo prilikom provale našli dva direktna pisma s potpisom Tito.
SLEDEĆE godine Specijalna policija uhapsila je glavnog tehničara Pokrajinskog komiteta koji je otkrio glavno komunističko sklonište tehnike, koje se nalazilo u kući nameštenika Direkcije za tramvaje i osvetljenje u blizini Stiške ulice. Dragi Jovanović je sklonište obišao s Nedićem i šefom Gestapoa Šeferom.
On detaljno objašnjava i akcije u Šapcu, dva puta u Valjevu, Čačaku, Kruševcu, Leskovcu, Jagodini, dva puta u Mladenovcu, Smederevu, Požarevcu i u Užicu.
- Koji su se komunisti iz pohvatanih grupa koji su devedeni iz unutrašnjosti držali izdajnički i poslužili vama kao konfidenti? - interesuje se islednik zbog velikog broja akcija u unutrašnjosti.
- To apsolutno ne znam, o tome bi mogao reći samo Bećarević (šef Četvrtog antikomunističkog odseka prim.aut.)
- Da li vam je poznato da je bilo takvih slučajeva?
- To je bila praksa.
- Kako je sprovođena ta praksa?
- U prvom slučaju konfidenti su vrbovani prilikom svakog hapšenja i provale između onih koji su se prilikom istrage pokazali mentalno i fizički slabi. Sa njima je obično pravljen sporazum, i ja ne mogu da kažem detalje, da li za uslugu ili na novčanoj bazi, ali bilo je i jednog i drugog.
U drugom slučaju Bećarević je bio zaveo praksu da se prilikom provale, i to svake provale u organizaciji, sa hapšenjima ne ide do kraja, nego bi hapšenje prekinuo kod izvesnog broja lica, za koja je već imao materijal za hapšenje, ali koja nisu mogla da posumnjaju da su otkrivena, i takva bi lica ostavljao na slobodi, da se ponovo oformi grupa, pa bi onda bilo novo hapšenje i otkriće.
Bio je i treći kombinovani način kada bi se odmah pravio konkt s ljudima koji su ostali na slobodi.


SLUČAJ RATKO MITROVIĆ

DRAGI Jovanović je otkrio da su najvažniji doušnici iz redova komunista bili Buha, Klonfer, Mali, Žuća i Duško Jovanović. Koliko je sam napravio dobar mehanizam zaštite doušnika sada se najbolje videlo, jer ni on nije znao njihov identitet.
O jednom narodnom heroju, ipak, znao je dosta.
- Ratko Mitrović hapšen je 1941. od Gestapoa. Mi smo tražili, da nam se preda, radi saslušanja. U sećanju mi je da mi je Bećarević referisao da je Ratko Mitrović i pred Gestapoom i kod nas, odao sve veze u Banatu, gde je bio delegiran kao rukovodeći partijski funkcioner. Čuo sam od Bećarevića i to da je Ratko Mitrović svoja otkrića činio bez velike presije i da nije mogao da se poredi po svom držanju s onim Ratkom Mitrovićem od pre rata.
- Jeste li vi kroz javnost proturili vest o herojskom držanju Ratka Mitrovića?
- Dopuštam tu mogućnost, pošto je to bila jedna od policijskih metoda.
Islednik nastavlja pitanjima o Đuri Strugaru, Vukici Mitrović, očigledno sve izdajnicima u sopstvenim redovima, ali jasno se o tome nikad nije govorilo, pa su svi oni kasnije dobili škole, ulice, preduzeća. Jednostavno, kako smo učili iz bukvara “komunisti nisu izdajnici”.
IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (6)


Zavera protiv brata



Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     STVARANJE Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca njen prvi monarh dočekao je samo s jednim ciljem - kako da postane apsolutni diktator. U tome su mu najviše smetale dve ličnosti - njegov brat Đorđe i politički autoritet Nikola Pašić i njegova Radikalna stranka.
     Ovako je o omiljenom kralju, Ujedinitelju svih južnoslovenskih naroda, pred islednicima Ozne pričao nekad svemoćni šef srpske tajne policije Dragomir - Dragi Jovanović, čovek koji je 1933. godine spasao kraljev život u Zagebu. Sada spasavajući svoj, komunističkim naslednicima, on ispreda priču jedne “bolesne Šeherezade”. Na šest stotina stranica, koje “Novosti” prve pronalaze u tajnom arhivu Ozne šef tajne policije priča o svima koje je po službenoj dužnosti čuvao - o kralju Aleksandru, knezu Pavlu, raznim predsednicima vlade, svom mentoru Korošecu...
     - Odstranjivanje njegovog brata s položaja naslednika prestola je prva prljava i gadna stvar - ispričao je Dragi 7. avgusta 1945. islednicima, naglašavajući da Đorđe “ni u kom slučaju nije bio u takvom zdravstvenom stanju da je bilo potrebno njegovo uklanjanje”. - Naprotiv, iz pričanja ljudi koji su u toj dobi poznavali Đorđa on je bio mentalno na boljoj visini od Aleksandra, koji je, kako bi došao do bratovog trona obećao radikalima - preko "Crne ruke" - apsolutnu podršku za vreme svoje vladavine.
     Pašić je računao na krvni razdor krune. Kod kralja Petra pripremio je teren za ustavnu promenu, koja će Aleksandra dovesti na vlast. U tome je najviše pomogao, kako otkriva Jovanović, Đorđev “najbolji prijatelj” Miloš Radojlović, koji je prestolonaslednika po zadatku gurao u sve veće skandale...
     PETAR je posle dugo vremena pristao; međutim Aleksandar, već veoma povezan s grupom “crnorukaca” oko Petra Živkovića ni ovde se nije zadovoljio - mislio je da Đorđa i definitivno treba ukloniti.
     Prema svedočenju šefa srpske tajne policije, Aleksandar je otišao u Beč, čekajući vest o smrti svog brata. Tu čini najveću grešku: piše pismo Petru Živkoviću “zašto se ugovoreni plan ne sprovodi”. Mladi kralj već je upao u zamku. Živković je samo čekao ovo pismo, jer je njime zauvek mogao da ucenjuje kralja.
     Aleksandar svoje neprijateljstvo okreće ka Pašiću, koji je Đorđa u poslednji čas sklonio u inostranstvo. Preko Svetozara Pribićevića, Voje Marinkovića i Draškovića u Sarajevu stvara Demokratsku zajednicu koja treba da bude pandan Pašićevim radikalima.
     - Afera za aferom stiže. A niko nizašta ne odgovara. Najpre sa štampanjem obveznica ratne štete, pa direkcija plana, razne šumske afere, rudarske koncesije, građenje mostova... Akteri su poznati. Sve aktivni ministri, a u svim krupnim stvarima iza njih Aleksandar.
     Na jednoj strani on se nesmatan od političara - bogati, a na drugoj, baš takvim radom političara, u senci priprema uslove za svoju punu diktaturu. Za Petra Živkovića. Za 6. januar.
     Jovanović je Ozni odao i sve doušnike koji su radili za dvorsku obaveštajnu službu.
     Iz Radikalne stranke: Momčilo Ninčić, Nikola Uzunović, Velja Vukičević, Boško Jeftić, Velja Popović, dr Dragutin Kojić, Boža Maksimović, Krsta Miletić, dr Ninko Perić, dr Milan Srškić, Dragiša Cvetković, Milutin Dragović, Toma Popović, Ilija Mihailović, Pera Taletov, Sreta Sretenović i druga manje poznata imena.
     IZ Demokratske stranke sa samostalnim demokratima: Voja Marinković, Manojlo i Miloje Sokić, Kosta Komanudi, Aca Mijović, Radmilo Stojković, Dragutin Jovanović Lune, Svetozar Pribićević, Radenko Stanković, Grka Anđelinović i drugi.
     Iz HSS dr Nikola Preka, dr Nikola Nikić, Stanko Šibenik, Kala Kovačević, dr Neudorfer, Ivan Radić i drugi. Iz Republikanske stranke: Jovan Đonović, Milovan Lazarev.
     
     Dragi Jovanović daje i potpuno drugu sliku o knezu Pavlu, koji je ostao upamćen kao pravi aristokrata i “umetnička duša”.
     - Pavle nije voleo Aleksandra iz dva razloga, jer ga je ovaj sumnjičio za vezu s Marijom i zato što je od Aleksandra dobijao veoma malo novca - ispričao je Jovanović. - Zbog toga je Pavle za vreme svoje vladavine grabio koliko je mogao da se obogati. Ovo mu je u prvom redu omogućio Milan Stojadinović, zbog čega je knjeginja Olga imala naročitih simpatija za njega. U to vreme govorilo se i o njihovim intimnim vezama.
     Bivši šef tajne policije obelodanio je do kraja agentima Ozne predratnu politiku. Ispričao je kako je Stojadinović interniran zbog igre Intelidžens servisa, koji je tako dobio sve informacije kako da organizuje puč od 27. marta.
     O Stojadinovićevom nasledniku Dragiši Cvetkoviću, Jovanović je rekao da je “bio političar najnižeg nivoa”. O Viktoru Novaku kazao je da je bio jedan od najistaknutijih članova Masonske lože, jedno vreme i sekretar, za vreme rata jedan od ljudi Draže Mihailovića. Ređaju se i druga imena. Svemoćni šef srpske tajne policije sećao se svih detalja.
Bez ikakve arhive i pomoći on je rekonstruisao događaje s mnoštvom imena i međusobno povezanih događaja. Na šest stotina stranica on najmanje priča o sebi. Jer, njegova životna deviza je potput božje zapovesti: “Upoznaj bližnjeg svog”. Trebaće...

GREŠNI KOROŠEC
SVEDOČENJE Dragog Jovanovića pokazuje da u nemoralu nisu ogrezli samo kralj i njegova svita. Štaviše, prema njegovim sećanjima najviše "prljavog veša" ima kod njegovog šefa Antuna Korošeca, katoličkog sveštenika i ispovednika na austrijskom dvoru.
- Njegova slabost poslednjih godina bile su operske pevačice, i to u Beogradu Anica Mezetova i Katarina Jovanović i jedna koju je on školovao u Ljubljani. Pored toga, društvo su mu pravile i časne sestre. U Beogradu je bilo priča da je Korošec živeo s mojom prvom ženom, ali to su prljave izmišljotine - ispričao je Jovanović.

RIBNIKAR I PARTIZANI
ZA Dragog Jovanovića jedno od najvećih razočarenja je bio Vladislav Ribnikar, direktor “Politike”, kojeg je lično pustio iz pritvora pošto mu je obećao da će da napusti Srbiju i ode u Carigrad.
- Ribnikar nije odmah posle puštanja iz Specijalne policije otišao u partizane, već posle nekoliko meseci, a za njegovo odlaženje u partizane saznao sam preko Bećarevića, koji je to čuo od nekog popa. Naime, jednog dana je došao do mene Bećarević sa prekorom: “Eto vam vašeg Ribnikara, otišao kod Tita”. U jednoj istrazi protiv nekog popa utvrdio sam, da on ima veze s Titom još od pre rata, da je Tito u njegov stan dolazio još pre rata i da je ovaj pop bio prisutan jednom sastanku između Ribnikara i Tita.


IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (7)


Razvrat na dvoru


Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     PRIVATAN život kralja Aleksandra još od njegove rane mladosti bio je pun razvrata. Dok zbog jedne nasledne bolesti na stomaku nije pio, dotle je bio poznat kao ženskaroš, a voleo je i da se kocka. Sve ovo ispričao je islednicima Udbe Dragomir - Dragi Jovanović, bivši šef državne bezbednosti.
     - Takav život kao mladom čoveku doneo mu je tešku gonoreju koja se naročito razvila 1915. godine, i on je preko Albanije zbog upale mošnica morao biti nošen. Odmah potom on je s Krfa išao u Pariz gde je operisan. Često se žalio da nije trebalo da se ženi, jer mu “stara boljka” pravi teškoće - ispričao je Dragi Jovanović u svom iskazu kojeg “Novosti” objavljuju posle 60 godina.
     Kao vrhovni komandant u Kragujevcu 1914-1915. godine Aleksandar je imao nekoliko ljubavnih afera, nastavlja Jovanović. Jedna od glavnih bila je dama koja će se kasnije udati za Marka Markovića Markulaska, poreklom Grka, bivšeg upravnika Uprave državnih monopola. Aleksandar je s ovom ženom obnovio prijateljstvo 1928. godine, prilikom osvećenja spomenika na Čegru; tadašnji upravnik niške opštine Dragiša Cvetković pripremio je stan Aleksandru u krugu niške fabrike duvana, a u vili tadašnjeg upravnika fabrike Marka Markulaska.
     - ALEKSANDAR je bio oduševljen boravkom u Nišu - nastavio je Jovanović. - Rezultat je: Dragiša Cvetković dobija Karađorđevu zvezdu, a ubrzo postaje i ministar vera. Marko Marković od upravnika niške fabrike duvana dolazi za upravnika Uprave državnih monopola u Beogradu. Kratko vreme posle toga Marković podiže u Rumunskoj ulici vilu kao dvorac preko puta vile Nikole Uzunovića.
     Za Aleksandrov nemoralan život znala je i kraljica Marija, odnosno oni su se međusobno sumnjičili. Marija ga je pored ostalog optuživala da je imao odnose s njenom mlađom sestrom Ileanom, koja posle toga nikad više nije došla u Beograd. Aleksandar je bio besan i rekao je:
“Nije trebalo da se ženim, em nemam ženu, em ne mogu da se naobjašnjavam zbog svastike. Šta ćeš, sve su iste majkine kćerke (misleći na rumunsku kraljicu). A dok sam ja sticao zemlju na maršu, ona je na šlicu.”(Rumunska kraljica Marija za vreme prošlog svetskog rata bila je u navodno intimnim odnosima s Čerčilom i Poenkareom).
- Korošec, kome je on to pričao iznenađen, nije reagovao, a Aleksandar je dodao: “Zar ne pope, iste su kao tvoja Zita (govorilo se da je Korošec kao ispovednik bivše austrijske carice Zite bio istovremeno i njen ljubavnik).
Dr Kojen i Ljuba Zdravković služili su Aleksandru kao lekari za pobačaje njegovih ljubavnica.
Aleksandar nije trpeo nikog od svoje porodice. Pored mržnje prema Đorđu, on je i te kako mrzeo svoju sestru Jelenu i izbrisao je s dvorske liste jer se preudala za nekog francuskog profesora. Ona je 1917. ostala udovica ruskog velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, zbog čega je bila vrlo ljuta na Aleksandra i žalila se Mariji o Aleksandrovim intimnim vezama u Parizu. O tom pismu znale su sve dvorske dame.
NA Aleksandrovom dvoru bila je javna tajna i o odnosima Marije s njenim ordonans-oficirom Pogačnikom, za koga se tvrdi da je otac Aleksandrove dece. Kralj je to znao pa je bio primoran, pošto je već prodrlo u javnost da Pogačnika 1926. ili 1927. godine najuri iz dvora. Kada je Aleksandar poginuo, već sutradan Pogačnik je vraćen na dvor i postavljen za upravnika kraljičinog imanja.
Zapanjujućom memorijom, Jovanović se dalje priseća dvorskih dama Srškićeve, Šverljuge i Hadžićeve, koje su imale intimne veze s mlađim gardijskim oficirima, ali kad god bi se pomenulo ime Pogačnika, nisu se ustručavale da priznaju i tu vezu.
Aleksandar je zato, kako kaže šef tajne policije, za sve vreme imao samo jednog pravog prijatelja - sobara Zečevića, zvanog Zeka, koji i dalje živi na Oplencu, zaključio je Dragi Jovanović, pa se okrenuo njegovom najvećem poroku: glađu za novcem.
On se prisetio jedne anegdote kada je kralj iz Bora dobio minijaturni top izliven u zlatu. Pozvao je tadašnjeg ministra dvora Dragomira Jankovića i pokazujući mu top upitao ga: “Šta je to?”
“Top”, odgovorio je Janković, na šta mu je kralj izvitoperenog lica dobacio: “Od zlata. Sve od zlata.”
U velikoj gramzljivosti Aleksandar je tražio ljude koji će za njega da vrte novac. Voja Marinković mu je preporučio Dragišu Matejića. Aleksandar je pristao, i ovaj čovek je od nepoznatog čoveka odjednom postao jedan od glavnih faktora u finansijskom svetu. Kralj je uzimao svoj deo, a Matejić se zaduživao. Posle Aleksandrovog ubistva, Matejić je otišao u stečaj, a Narodna banka morala je da mu otpiše 60.000.000 dinara.
     Za poslovanje Aleksandru je dugo služio, kao najpoverljiviji čovek, njegov advokat Joca Todorović. On je bio upućen u sva njegova poslovanja, vodio je njegove poslove s Majdanpekom, Beogradskom zadrugom... Na dan pogibije u Marselju, po nalogu Pavla, Uprava grada pokupila je celokupnu prepisku kralja i njegovog advokata. Ovaj je dugo protestovao i tražio neka dokumenta, ali ih više nikada nije video...

HAJDUČKE OSOBINE
NAJVEĆEG neprijatelja Aleksandar Karađorđević imao je, kako je 1945. otkrio Dragomir - Dragi Jovanović, u Italiji. Musolini ga nije podnosio zbog sličnih ambicija na Balkanu, a italijanski dvor zbog - njegovog postupka s crnogorskom dinastijom Petrović.
- Italijanska kraljica nije krila svoju mržnju. Ona je mnogima govorila kako je Aleksandra od milošte prozvala Saša, a da je on postao naslednik najnegativnijih hajdučkih osobina Karađorđevića i da je u bolesnim ambicijama nezasit, zbog čega je uništio sve rođačke veze.
IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (8)


Posle kralja - knez


Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     PRIČA Dragog Jovanovića ima prizvuk bolesne Šeherezade. Islednicima Udbe do detalja pojašnjava sve zakulisne igre starog režima, daje fascinantne opservacije bivših vladara, ne krije doušnike koji su radili za njih... Jednostavno, prvi policajac Kraljevine Jugoslavije od svog prvog saslušanja: radi za Udbu.
     Nimalo ideološki opterećen, on se strasno, i s izuzetnom memorijom, priseća svih najvažnijih stvari bivše države. Na početku, on razbija sliku o knezu Pavlu kao aristokrati i vladaocu zanetim slikarstvom, koji se malo razumeo u politiku.
     Naprotiv, kaže Jovanović: “Pavle je u unutrašnjoj politici imao dva cilja: da se obogati, odnosno lično potpuno obezbedi i da stvari vodi tako, da za vreme regentstva bude potpuno samostalan, a da i posle ostane glavni faktor, ukoliko mu ne bi uspelo da zadrži krunu”.
     Kao glavni "insajder", Dragi Jovanović prvi iznosi i kako je uopšte došlo do formiranja Namesništva i famoznog testamenta kralja Aleksandra.
     - U junu 1933, Aleksandar se 14 dana odmarao u hotelu "Plitvice" u Lici. S njim je bio i ministar prosveta dr Radenko Stanković i niko drugi iz vlade. Kralj je tu došao iz dva politička razloga: prvo da posle tzv. plitvičkog ustanka pokaže svetu kako je to, u stvari, bila provokacija inostranstva, osnosno Italije, i kako je on tamo i dalje popularan kod naroda. S druge strane, Svetozar Pribićević u to doba, kao emigrant, vodi u inostranstvu tešku kampanju protiv Aleksandra, pa je i zbog toga hteo baš u Lici i na Baniji da pokaže kako je Pribićević ostavljen i od svojih najužih pristalica i kako narod voli kralja.
     Tu, na Plitvičkim jezerima, Aleksandar koji se spremao za putovanja u Grčku, Tursku i Bugarsku, koncipirao je svoj testament o namesništvu, te pored Radenka Stankovića i dr Perovića u Namesništvo ulaze dr Petar Zec i Banjanin.
     POSLE kraljeve smrti, testament koji se nalazio samo u konceptu - kod Nikole Uzunovića u vladi i Petra Živkovića - izazvao je zaprepašćenje. Uzunović se, kao predsednik Vlade, kolebao da li da pod uticajem Petra Živkovića, objavi sastav namesništva. Jer, postojala je čak i kombinacija da Namesništvo sačinjavaju: kraljica, patrijarh i Petar Živković.
     Sve to stiglo je i do Pavla, koji je onda presekao tako što je Uzunovića pozvao u dvor i od njega tražio - da se odmah objavi kraljeva smrt, da se proglasi novi kralj i da se objavi sastav Namesništva, onako kako je stajalo u pismu, koje se već u jednom primerku nalazilo kod Pavla.
     Za vreme dok je Pavle o tome razgovarao s Uzunovićem, kod njega su već bili komandant Beograda - general Vojislav Tomić i upravnik grada Beograda Manojlo Lazarević, koji su kneza već oslovljavali s "kraljevskim namesnikom". Odluka je praktično sprovedena, Uzunović se spakovao, dok je u međuvremenu upravnik grada otišao u Predsedništvo i saopštio odluku.
     - Recite šta sve znate o radu Kraljevskog namesništva?
     - Ono, u pravom smislu reči, nije ni postojalo. Pavle je vodio i unutrašnju i spoljnu politiku samostalno. On je vladao suvereno. Namesnici Stanković i Perović od početka do kraja, u stvari, bili su prisutni građani. Znam da su kod rekonstrukcija i obrazovanja vlada, oni saznavali listu ministara tek kad im je ukaz donet na potpis, pošto ga je Pavle već potpisao. Između Stankovića i Perovića, u prvo vreme, bilo je veoma razvijeno i lično prijateljstvo, ali je ono trajalo sve do momenta dok Perović nije saznao da je Stanković u intimnim odnosima s njegovom ženom. Ovaj skandal je dobio svoj epilog 1940. ili 1941, kada je Perovića žena ostavila, i njega i troje dece, i definivno prešla kod Stankovića, kod kojeg je i ostala.
     - Šta znate o unutrašnjoj politici koju je sprovodio knez Pavle?
     - Pavle je, bez sumnje, iako je bio vrlo kratko uz Aleksandra, bio tačno informisan o njegovim vezama, namerama i stavu ljudi koji su ga okruživali. On je znao da njegova suverena vladavina ne može da se osloni na te iste ljude, u prvom redu Petra Živkovića i okolinu, jer su oni znali da ga Aleksandar nije trpeo smatrajući ga nedovoljno ozbiljnim za državnu politiku; a nije trpeo ni Pavlovu suprugu.
     PREUZIMAJUĆI vlast, Pavle je, zato, gledao da se prvo oslobodi Aleksandrovih ljudi, pre svega, Petra Živkovića i Boška Jeftića, čiji je najveći greh bio što je posle atentata u Marselju izbacio poznatu krilaticu “Čuvajte mi Jugoslaviju”. Kao da je tobož Aleksandar rekao lično Jeftiću da mu čuva Jugoslaviju. Posle nekoliko dana, to je ispravljeno u “Čuvajte Jugoslaviju”, ali je za njega već bilo kasno...
     Glavnog savetnika Pavle je našao u katoličkom svešteniku Antunu Korošecu, kojeg je Aleksandar dve godine držao interniranog na Hvaru. Mržnja prema bivšoj garnituri bila im je zajednička. Za upravnika grada dolazi Aćimović, koji je imao sve šanse da igra ulogu koju je kod Aleksandra imao Manojlo Lazarević.
     I, Aćimović je postao prva ličnost. Njemu Pavle poverava najintimnije stvari. On završava poslove prilikom Konkordata sa Srpskom pravoslavnom crkvom. On Pavlu dovodi vladike, a zatim i Gavrila. Ali, Aćimović je prenebregao princip dinastije Karađorđević da upravnik grada pripada najužoj dvorskoj kamarili i previše se vezao sa Stojadinovićem. Zato, i pored toga što ga Stojadinović po padu Korošeca dovodi i za ministra unutrašnjih poslova, Aćimovićeve šanse kod Pavla su pokopane, i on je posle samo 40 dana ministrovanja pao.
     Interesantno je da je Aćimović svoj prvi govor kao ministar u Skupštini, održao u danu pada Stojadinovićeve vlade. On je tada rekao da su Maček i Hrvati dužni da respektuju autoritet državne vlasti i da će se on, kao ministar, starati da se taj autoritet svuda, pa i tamo, svim raspoloživim sredstvima štiti. Pre nego što ga je pročitao u Skupštini, Aćimović ga je odneo i pokazao Pavlu. On ga je pohvalio i rekao mu da je vrlo dobar i da je u pravom momentu došao jedan ministar unutrašnjih poslova, koji će stvari postaviti na pravo mesto. Aćimović je govorio u 17 časova. Pavle je taj govor pročitao još ujutru, a istog dana uveče oko 20 časova pao je Milan Stojadinović i čitava vlada.
     Upravo zbog hrvatskog pitanja...
     
     KONKORDAT
PAVLE nije trpeo Musolinija i održavao je veze s italijanskim dvorom. U politici s Italijom rukovodio se ličnim inteteresom, jer je u Firenci imao tetku Demidov, koja je u centru imala imanje s dvorom, koji je s antikvitetima vredeo 300.000.000 lira. Naslednik je bio knez Pavle, koji je planirao da to imanje otkupi Vatikan (tu leži pozadina Konkordata).
Kako to nije prošlo, tražio je način da ga isplati italijanska država, a posle strahovite kampanje u Beogradu posle Konkordata, Pavle je u nekoliko navrata Stojadinoviću i Korošecu poručivao “kako naš narod nije zreo za samostalan parlamentarni život, a najmanje za demokratski režim”.
IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ

Omča za Jugoslaviju!



Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić


DRUGI deo vladavine kneza Pavla počinje januara 1939. godine, pred početak Drugog svetskog rata, kada umesto Milana Stojadinovića na čelu vlade, dolazi Dragiša Cvetković, političar najnižeg nivoa, kako će ga islednicima Udbe predstaviti Dragimir - Dragi Jovanović, i u Cvetkovićevo vreme jednog od najvažnijih policajaca.
- Dragiša se odmah posvetio pregovorima s Mačekom, što je bilo prirodno, jer je to bio glavni razlog Stojadinovićeve smene - priča Jovanović. - On koristi Pavlove veze: pre svega zamenika Savske banovine Stanoja Mihalčića i Mačekovog najpoverljivijeg čoveka dr Šubašića, koji je već dolazio kod Pavla kao hrvatski emisar. Njegove posete uvek su bile u najstrožoj tajnosti.
Ostalo je poznato. Stvara se Bledski sporazum i Banovina hrvatska. Maček ulazi u vladu. Jedna stvar, za Dragog Jovanovića je nesumnjiva, Maček je imao veliki pritisak iz Engleske, ali i Italije i Nemačke da potpiše sporazum.
- Udružena opozicija, koja je paralelno vodila razgovore s Mačekom, nije bila dovoljno upućena u stvari, iako je sebi pripisivala velike zasluge za sporazum - nastavlja Jovanović:
“To je i bio plan Pavla i Mačeka, izrađen na tajnim sastancima. Udružena opozicija poslužila je kao propagandno sredstvo za popularisanje sporazuma u narodu, a unapred je bilo predviđeno da sporazum sklopi Pavle, odnosno Cvetković, jer je Pavlu mnogo trebalo sređivanje stanja s Hrvatskom ne samo na unutrašnjem, već i za razne kombinacije u spoljnoj politici”.

DRAGIŠA Cvetković je, ipak, baš kada je bio zauzet oko sporazuma, vodio raskalašan život.
- Njegova glavna veza za prljave poslove bio je dr Dušan Popović, advokat iz Zagreba i poznati vođa Srpsko-hrvatske koalicije - otkrio je Dragi Jovanović. - Poznato je da je Popović pri dolasku svog mentora na vlast imao oko dva miliona dinara duga u “Palasu” u Zagrebu i hotelu “Srpski kralj” u Beogradu. Njegovi ukupni dugovi bili su i deset miliona, ali je sve to brzo vraćeno, jer je novog premijera uveo u svoje “žensko društvo”.
Bile su to dve njegove rođake, od kojih je Mara kasnije postala i Dragišina žena. Od Milana Stojadinovića nasledio je i ljubavnicu Gordanu Bajloni, koja preko njega i odeljenja za spoljnu trgovinu pravi milionske poslove.
Predsednik vlade pokrenuo je u to vreme i brakorazvodnu parnicu s dotadašnjom ženom Katicom i uz veliku materijalnu naknadu i pomoć vladike Jovana dobio je razvod. Katica je tražila dvanaest miliona dinara, a Dragiša joj je dao kuću od pet miliona i još milion u gotovom.

SVE je to Dragiša uspešno podneo, iako je pre ulaska u Stojadinovićevu vladu bio slabo situiran čovek. Kao predsednik vlade on postaje i jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Kupuje veliko imanje u Nišu, vilu u Niškoj Banji, dve kuće u Beogradu.
Prvi čovek Jugoslavije ulazi u ortački posao s braćom Ristić, fabrikantima kože u Nišu, koji su, takođe, bili pred finansijskim krahom. Samo Narodnoj banci dugovali su 20.000.000 dinara, ali u poslu s predsednikom vlade brzo saniraju dugove i postaju jedni od glavnih industrijalaca.
- U duhu vremena, Dragiša stvara i svoju veliku trkačku štalu, za koju je kasnije na poklon dobio i nekoliko konja od Ribentropa - ispričao je Jovanović, dajući islednicima Udbe detaljna uputstva kako da prikupe još dokaza protiv bivšeg predsednika vlade:
“Sve njegove lične poslove i malverzacije najbolje će znati lična sekretarica Vera Obradović, sestra dr Save Obradovića, bivšeg pomoćnika ministra trgovine i industrije. O sitnim intimnim vezama, kao i vezama s poslovnim ljudima u Nišu, najviše zna lični pratilac Miodrag Čohadžić, policijski komesar, u kojeg je imao najveće poverenje. Poslovno, Cvetković je bio povezan i s kolegama ministrima: Rajakovićem, Jevremom Tomićem, Časlavom Mikitovićem, Đurom Čejovićem.”
Sve se to praštalo Dragiši Cvetkoviću, kao i njegovom prethodniku, jer je njegov glavni zadatak opet bio da se oslobodi starih ljudi okupljenih oko Stojadinovića. Pavle je sada išao toliko daleko da je velikom obračunu pustio niz vodu i svog ličnog prijatelja Vladu Ilića, industrijalca i bivšeg predsednika beogradske opštine.
Pričalo se, tada, da je Vlada Ilić jedan od retkih Srba koji je knezu Pavlu pomagao i u vreme Aleksandrove vladavine, kada nije imao novca. Ilić je tako tražio kontakt s Hortijem i mađarskom aristrokratijom, jer mu je žena poticala iz porodice Dunđerski.
U odsutnom trenutku, ipak, knez Pavle se odrekao bivšeg finansijera, kao uostalom i Milana Stojadinovića, najzaslužnijeg za njegovo bogaćenje i Milana Aćimovića, koji se brinuo da se sve stvari u zemlji odvijaju po kneževim notama. Za Dragog Jovanovića najinteresantnije je bilo Stojadinovićevo predavanje Englezima.
- Pavle je tu odigrao dvostruku ulogu. U trenutku kada se lično povezuje s Hitlerom i nacionalsocijalističkom Nemačkom i fašističkom Italijom, on verovatno kao dokaz odanosti Engleskoj, Englezima predaje poznate nemačke prijatelje Stojadinovića i Aćimovića.
Odvođenje i, kasnije, interniranje dr Milana Stojadinovića na Mauricijus, ipak, predstavlja najvažniju političku igru Intelidžens servisa u Jugoslaviji, jer im je on trebao kao obaveštajac i svedok svih događaja i veza Jugoslavije i fašističkih režima. Bez sumnje, on je imao zadatak i da rasvetli Pavlovu ulogu, a Dragi Jovanović je ubeđen da je upravo Milan Stojadinović dao najdragocenije podatke IS-u, koji su i doveli do plana za rušenje Pavla i dovođenje maloletnog Petra na vlast, odnosno pripremanje demonstracija 27. marta i puča Dušana Simovića.



KNEZ I OTAC
ZA karakter kneza Pavla interesantno je da nije trpeo svog oca, otkrio je takođe Dragi Jovanović islednicima Udbe.
- Knez Arsen uopšte nije dolazio u Beograd, za vreme vladavine svog sina, a kada je umro, knez je tek na insistiranje svoje Olge pristao da mu se telo prenese na Oplenac. Ovo se dovodilo u vezu s pričanjima da je Arsen znao da Pavle nije njegov sin, već njegove žene Ruskinje - s kojom nije živeo - i nekog italijanskog diplomate u Petrovgradu.

LjUBOMORA
KNEGINjA Olga nije trpela kraljicu Mariju, što je glavni razlog zašto Aleksandrova udovica za sve vreme Pavlove vladavine gotovo nije dolazila u zemlju. Olga je, kako kaže Dragi Jovanović, bila ljubomorna na kraljicu, jer je sumnjala u raniju Pavlovu vezu sa snahom Marijom.
IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Bez prava na potpis
Zvezda u usponu


Jedini imam privilegiju da u potpisu reklamiram SF

Zodijak Aquarius
Pol Muškarac
Poruke 1595
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
mob
Nokia 6600
DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ

Dve kneževe vlade



Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     VLADAVINA kneza Pavla deli se na dva perioda: vladu dr Milana Stojadinovića i vladu Dragiše Cvetkovića, ispričao je islednicima Udbe Dragomir - Dragi Jovanović.
     Milana Stojadinovića izabrali su knez Pavle i dr Antun Korošec, kao jaku ličnost koja će moći da se razračuna sa starim kadrovima okupljenim oko Petra Živkovića. Stojadinovićeva ličnost, sa svim njegovim slabostima, koje su bile poznate, ali s velikom ambicijom i dosta energije, davala je sve garancije da će biti uspešna vladavina kneza namesnika.
     I u prvom delu svoje vladavine Milan Stojadinović je ispunio sve što se od njega očekivalo. Pavle je zadovoljan, Stojadinović je zadovoljan, Korošec je zadovoljan. Ali, sve jači Stojadinović, koji zna koliko je zadužio Pavla, dobija ambicije da postane vođa - priča svojim islednicima čovek koji je upoznat u sve tajne Stojadinovićeve vladavine.
     Dragi Jovanović sada islednicima Udbe otkriva i Stojadinovićevu najvažniju političku ulogu: da se Pavle lično obogati. Njegovo rešenje da knez prima kraljevsku apanažu od šezdeset miliona dinara godišnje, od toga pola u švajcarskim francima po državnom kursu, što je oko tri miliona franaka, samo ga je učvrstilo na vlasti, a Pavlu omogućilo da se u narodu pokazuje kao veliki kolekcionar i ljubitelj umetnosti.
     IAKO se energični šef vlade brzo približio fašističkim režimima, Jovanović tvrdi da mu je glave, u stvari, došlo - hrvatsko pitanje i Pavlova ljubomora. Govorilo se, naime, da predsednik vlade održava intimne odnose s kneginjom Olgom.
     - Stojadinović nije mogao da reši hrvatsko pitanje, čak nije mogao da nađe dodirnu tačku s Mačekom - objašnjava Jovanović. - Pored razloga unutrašnje prirode ne treba smetnuti s uma da je i pored njegovih ličnih veza s Musolinijem i Ćanom, fašistička vlada U Rimu održavala stalne direktne veze s Mačekom, savetujući mu istovremeno da ne bude popustljiv prema Beogradu, i da u svim zahtevima može da računa na podršku Italije. Pavelić i njegovo društvo bili su tada u Italiji i stajali kao rezerva.
     S druge strane, engleski poslanik u Beogradu Henderson redovno upozorava kneza - da Stojadinovićeve namere nose opasnost i po zemlju, i po njega lično.
     Treća okolnost za rušenje Stojadinovića leži u Korošecu, koji se pribojavao da ne izgubi svoj značaj. I tačno onda kada je bio siguran da će njegova tendencija da obavi fašizaciju zemlje doživeti krah, on ga pri povratku iz Švajcarske 1938. dočekuje na železničkoj stanici i u ime vlade prvi put pozdravlja sa “vođo”.
     Korošec je, međutim, bio načisto da Stojadinović mora da ode, i zato mu je bilo potrebno - da napravi što više gluposti. Ovaj, pak, zanet time da ga čak i Korošec naziva “vođom” ne vidi više pravilno situaciju, i u proleće 1938. čak stvara motorizovani odred uniformisane omladine Jugoslovenske radikalne zajednice, a u Novom Sadu čak prvi put u zemlji diže ruku i pozdravlja na fašistički način.
     Tog leta Pavle putuje u London i po povratku saopštava Korošecu da je došlo vreme da Stojadinović padne; kao i da je politički razlog za takav rez to što nije u stanju da reši hrvatsko pitanje.
     - Kolekcija Stojadinovićevih prljavština izlazi na videlo. Pavle preko svojih veza, mislim engleskog poslanstva i Intelidžens servisa, dolazi do izvoda tekućih računa predsednika vlade u Švajcarskoj. Utvrđuje se da je njegov glavni čovek Milan Švarc, koga je postavio za počasnog konzula, i čija je uloga u stvari kao ličnog eksponenta za novčane transakcije i malverzacije - priseća se svih detalja Dragi Jovanović.
     ISTIM putem Pavle dolazi i do prepisa računa ogromnih ličnih izdataka za vreme Stojadinovićevog boravka na Davosu, kao i do astronomskih računa njegove žene. Ti izdaci penju se na 20.000 švajcarskih franaka na dan. Stižu i prepisi računa o kupovini skupocenog nakita kod "Kartijea" u Parizu, te raznih firmi u Švajcarskoj...
     Ni događaji iz Stojadinovićevog privatnog života i raznih ljubavnih avantura nisu ostali van opsežne igre kompromitacije. Pavle se naročito interesovao o poznatom lovu u čast grofa Ćana na Belju, kada je došlo do bučnog trodnevnog orgijanja. Za taj “lov” bila je pripremljena “specijalna ekipa” Stojadinovićevih miljenica, koja je učestvovala u lovu i zabavi. To su bile: Buba Gašić, supruga dr Jovana Gašića, gospođa Pantelić, razvedena od Miše Pantelića, sestra Dragana Protića; Manojlovićeva, supruga savetnika ministra spoljnih poslova, Jakovljevićeva, takođe supruga savetnika ministra spoljnih poslova i nekoliko prvakinja beogradskog baleta. Pijančenje i provod na Belju otišli su tako daleko da se ujutru nije znalo ko u kojoj sobi spava.
     Stojadinović je imao i vezu s Gordanom Bajloni, kojoj je omogućavao poslovanja preko Đure Jankovića, tadašnjeg ministra šume i rudnika. Bajlonijeva se bavila samo krupnijim poslovima, dobijanjem izvoznica.
     Predsednik vlade imao je i tzv. intimni kabinet, koji je nasledio od Petra Živkovića. To je bio luksuzan apartman od dva salona, trpezarije, spavaće sobe i luksuznog kupatila, odmah pored premijerskog kabineta. Tim apartmanom služili su se i Živković i Stojadinović, na kraju i Dragiša Cvetković. Tu su se uvek nalazila najluksuznija pića i parfemi, a ulazilo se direktno iz parka ministarstva finansija. Stojadinović je bio veoma obazriv i nikome nije dozvoljavao - osim šefovima kabineta i ličnim pratiocima - da tamo zalaze.
     Pavle i Korošec skupili su dovoljno materijala. Stojadinović je otpisan, a kako se ne bi ponovila greška, za naslednika je izabran Dragiša Cvetković, čovek koji će sasvim sigurno biti običan dvorski poslušnik. I, tako je i bilo...

     OFICIRSKA KLIKA
     PAVLE je imao neograničeno poverenje u komandanta Beograda generala Voju Tomića. Ovaj mu je služio slepo. Naročito je bio poznat zbog otvoreno neprijateljskog stava prema Petru Živkoviću, zbog čega je predstavljao glavni oslonac u sukobu s njegovim pristalicama u vojsci.
     - Tomić uklanja iz Beogradskog garnizona sve ljude Petra Živkovića i popunjava Garnizon i gardu pouzdanim oficirima, koji nisu za kralja Petra - objašnjava Dragi Jovanović. - On je bio upućen u sve želje i tajne kneza Pavla, zbog čega je njegova smrt - navodno samoubistvo - izazvala veliko iznenađenje i zauvek ostala zagonetka.
     Činjenice su tada govorile da je prvi na lice mesta stigao Alfred Grauer, dugogodišnji Tomićev poverenik. Da li je on došao ili je već bio tu, ostalo je pitanje, čak i za šefa policije Dragog Jovanovića.
IP sačuvana
social share
Edit by SerbianFighter: Pravo na potpis - uskraceno!
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2  Sve
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 18. Feb 2019, 06:11:16
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.064 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.