DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (11)


Meta knez Pavle



DRAGOMIR - Dragi Jovanović je komunističkim islednicima davao detaljna uputstva o načinu obezbeđivanja najvažnijih ličnosti u inostranstvu, kao i svim drugim metodama predratne policije. Nove vlasti nisu želele stare kadrove, ali su hteli njihova iskustva. Dragi Jovanović nudio je svoju saradnju.
On do tančina objašnjava kako je štitio Pavla prilikom kneževe posete Rumuniji 1936. godine.
- Najpre sam se upoznao tačno s linijama kuda kneza Pavla treba da voze. Posle toga, s direktorom celokupne rumunske policije Bijanom i Upravnikom grada generalom Mareskom dogovorio sam se tačno ko gde treba da stoji kad Pavle prolazi ulicama, baš kao što mi radimo u Beogradu. Tražio sam i da se knez vozi u blindiranom pakeru s motoklicističkom pratnjom sa strane, jer su oni predvideli da se prati u konjskim ekipama. Rumuni su se malo bunili, jer je u isto vreme dolazio i Beneš, ali sam insistirao kod Stojadinovića i moj predlog je usvojen. Sve ove mere su preduzete, jer je bilo informacija da će na Pavla biti pokušan atentat.
Jovanović se i posle gotovo deset godina seća tačnog broja personala: 1.800 uniformisanih i 400 civilnih policajaca, pored vojske koja je s čak 14.000 pripadnika držala špalir od stanice do dvora.
Informacije o atentatu bile su vrlo ozbiljne, tvrdi Dragi Jovanović, a stigle su istovremeno od poslanika iz Sofije Ljube Nešića i delegata ministra unutrašnjih poslova u Beču Vladete Milićevića.

STOJADINOVIĆ jedini nije došao na proslavu godišnjice dolaska Karola na vlast, što je u to vreme bio mali skandal. Jovanović to obrazlaže već tada jasnim stavom predsednika vlade o razbijanju Male Antante, ali i informacijama o planiranom atentatu.
- Svečanost u Bukureštu trebalo je, po sjaju i raskoši, da prevaziđe sve dodatašnje. Čitav grad je iskićen, na aerodromu je bila otkrivena specijalna ploča na mestu na kojem se Karol vratio u zemlju. Na samoj svečanosti bilo je oko 100.000 ljudi, od čega 40.000 na novopostavljenim tribinama. I baš dok je rumunski kralj držao govor omladini, tribina s narodom preko puta se srušila i stotine ljudi je poginulo. Svečanost je prekinuta, ali je sutradan nastavljen defile, dvorski bal i večernja bakljada - prisećao se Jovanović.
Prava Pavlova uloga u toj poseti, ipak, bila je da utiče na smenu premijera Tituleska, i u tome je uspeo, pošto ga je ubrzo nasledio Tataresku. Beneš je prozreo Pavlovu igru kao pokušaj slabljenja Antante i nedvosmisleno je podržao smenjenog premijera.
Jovanović nastavlja s detaljima poseta Atini, Parizu, Londonu, ali ga islednik "seče" pitanjem o upoznavanju s Hajnrihom Himlerom.
- Stajao sam na železničkoj stanici, gde su bili i svi ostali koji učestvuju u dočeku. Tom prilikom, Miler me pozvao i predstavio Himleru.
- Jeste li se još koji put sreli s Himlerom?
- Nikad u životu.
- Kako je knez dočekan u Berlinu?
- To je najbolji doček, po priznanju samih Nemaca, koji je ukazan jednom strancu u Nemačkoj. Za sve vreme njegovog boravka u Berlinu obezbeđivala ga je Telesna straža Adolfa Hitlera.
- Kakav je bio cilj Pavlovog odlaska u Berlin?
- Glavni cilj bio je, u stvari, težnja da popravi ličnu situaciju.
- Zašto ste vi uvek prilikom putovanja kneza Pavla u inostranstvo išli u njegovoj pratnji, odnosno bili organizator službe bezbednosti?
- Bio sam na čelu Opšte policije.
- KAKO objašnjavate putovanja u vreme kad se niste nalazi na tom položaju?
- Istina je da sam pratio Pavla u dva maha u inostranstvo - Rim i Berlin - iako nisam bio šef Opšte policije, ali je to bilo jer je Olga verovala da se Pavlu ne može desiti ništa kada ga ja pratim, odnosno organizujem službu obezbeđenja. To je jedno, a drugo nastojanje Korošca, pošto su putovanja u inostranstvo uvek donosila i lepe prihode: od 15.000 do 20.000 dinara.
- Kada ste išli sami u Berlin?
- U jesen 1938.
- Kojim poslom?
- Na osnovu sporazuma Aćimovića i Hajndriha bio sam određen da s Bankovićem odem u Berlin i pregledam materijal koji su Nemci pronašli kod dr Branimira Jelića, jednog od ustaških prvaka. U zgradi RSHA pogledali smo tu dokumentaciju u prisustvu Helma. To je bila kompletna prepiska s ustaškim vođama u Italiji, ali konkretnih stvari za pokretanje istrage nije bilo, pa smatram da su ih Nemci sakrili, jer su već uveliko sarađivali s ustašama.
- Koliko ste ostali u Berlinu s knezom Pavlom?
- Četrnaest dana.
- Jeste sve vreme bili u Berlinu?
- Ne. Tri dana sam bio u Geringovom lovištu.
- Kad ste išli i kojim poslom u Atinu?
- Išao sam u jesen 1936, zbog obezbeđenja Pavla, koji je došao na venčanje grčkog prestolonaslednika.
- Koji su politički razlozi Pavlovog odlaska u Atinu?
- U Atini je došla do punog izražaja Pavlova anglofilska orijentacija u neposrednom dodiru s grčkim kraljem Đorđom i vojvodom od Kenta, koji je takođe bio prisutan. Pavle je imao i jedan petočasovni razgovor s tadašnjim engleskim poslanikom u Atini i to u njegovom apartmanu u hotelu "King Džordž", gde je odseo. U Atini se smatralo da Pavlova veza s Atinom služi ne samo održavanju rođačkih veza, već i za političke probleme na Balkanu s obzirim na to da je Atina bila centar engleske političke delatnosti...



PRETNjA DIKTATUROM

ZBOG strahovite kampanje protiv kneza namesnika, naročito u doba Konkordata, Pavle je u nekoliko navrata najavljivao mogućnost zavođenja diktature, potvrdio je islednicima Ozne Dragi Jovanović.
- U nekoliko prilika Pavle je rekao Stojadinoviću i Korošcu
da on lično smatra da naš narod nije zreo za samostalan parlamentarni život, a najmanje za demokratski režim. Ovo gledanje Pavla znaju i dr Radenko Stanković i dr Ivo Perović - ispričao je Dragi Jovanović.

DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (12)


Ustaše glavna pretnja

Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     ISPITIVANJE Dragog Jovanovića trajalo je gotovo mesec dana: od 24. jula do 20. avgusta 1945. Njegova ćelija nalazila se na čuvenom četvrtom spratu u adaptiranom zatvoru Ozne u Zmaj Jovinoj ulici. Oguljeni zid delio ga je od bivšeg ministra spoljnih poslova Aleksandra Cincar-Markovića, a preko puta se nalazila ćelija Milana Nedića.
     Bivši šef policije, ipak, kao da više ne pripada tom sistemu. U ćeliji Ozne Dragi Jovanović udara temelje čuvene borbe protiv “neprijateljske emigracije”, kojoj je do svog hapšenja i sam pripadao.
     - Jugoslovenska emigracija deli se na dva, odnosno tri dela: srpsku, hrvatsko-slovenačku i ustašku. Nesumnjivo je da će do ujedinjenja tzv. londonske emigracije i one koja je posle oslobođenja napustila zemlju doći vrlo brzo, ako već nije došlo. Spona će biti ljudi Draže Mihailovića, koji su već u zemlji imali kontakte s Nedićevim i Ljotićevim ljudima. Glavna parola za brzo povezivanje biće ugroženost vrhovnog pokrovitelja: kralja.
Dragi Jovanović objašnjava da će hrvatski deo londonske emigracije ući u kontakt s ustašama, kao i da će vođa Hrvata ponovo biti Maček, kao manje kompromitovan, koji će biti veza sa Srbima. Slovenci će kao i do sada biti povezani sa Srbima, ali će sve više uspostavljati veze i s Hrvatima.
     Jugoslovenska emigracija će u prvom redu biti prihvaćena od američkog krupnog kapitala, koji se smatra ugroženim u našoj zemlji, zatim od dvorskih krugova. Vatikan će biti jedno od glavnih utočišta neprijateljske emigracije, a s obzirom na spoljnopolitičke težnje za Trstom i Istrom, i Italija će pomagati svima koji su protiv Titove Jugoslavije, predviđa Jovanović, pa kaže:
     - Intelidžens servis koji od svog postanka vodi politiku engleskih imperijalista i kapitalističkih interesa i nadalje će biti glavni oslonac za naše emigrante i jedan od glavnih centara protiv nove Jugoslavije. Američki krupni kapital biće takođe podrška emigrantima, pre svega Hrvatima u SAD, koji su bolje organizovani, a uskoro i Srbima.
     Ne treba smetnuti s uma da će i masonerije u ovim zemljama pa i "Grande orion" u Parizu biti na strani naše emigracije, jer su uvek orijentisani prema krupnom kapitalu. Veliki deo jugoslovenske emigracije pripada "Slobodnim zidarima". Jedno je nesumnjivo: naša emigracija će što pre pokušati da direktno i preko pomenutih centara uspostavi svoju službu u zemlji.
     Dragi Jovanović zatim kao na kakvom predavanju podučava svoje islednike:
     Za taj posao u zemlji poslužiće:
     a) U prvom redu predstavnici stranog krupnog kapitala. Ovo će istovremeno biti i najsigurnija veza engleske i američke obaveštajne službe.
b) Katolička crkva - Vatikan preko svojih ekspozitura nadbiskupija, a naročito preko zagrebačkog Kapitola i slovenačkog sveštenstva. Ovde treba naročito pažnju da obrati na klerikalne krugove u Austriji. Tu vezu će naročito koristiti ustaše, Maček i Slovenci.
c) Srpski emigranti pokušaće da se povežu sa Srpskom pravoslavnom crkvom i u tu svrhu će koristiti (patrijarha) Gavrila i (vladiku) Nikolaja.
d) Ostaci političkih partija u zemlji neće ostati po strani. To su u prvom redu HSS i ustaše, a onda i srpske stranke, od kojih će najinteresantnija biti veza radikala svih frakcija, zatim demokrata bez obzira na to što je jedno krilo u Titovoj vladi; naravno tu su Ljotić i Nedić sa svojim ostacima.
e) Najopasnija je veza s oficirima bivše jugoslovenske vojske. Ovaj red ljudi se oseća najviše ugroženim. Oni su između sebe povezani, često nedovoljno inteligentni i sa njima je pod geslom: “kralj, karijera, odlikovanja” najlakše raditi. Utoliko pre što je matica već u organizaciji - vojničkoj - Draže Mihailovića, a postoje i veze s Kairom i Londonom. Van svake sumnje će se oni u najskorije vreme reorganizovati i podeliti potpuno odvojeno na borbenu i političko-obaveštajnu službu. S te strane treba očekivati i pojedinačne terorističke akte kako bi se narod držao u stalnoj nervozi.
     Dragi Jovanović zatim daje detaljnu sliku emigranata po zemljama - od Italije (za koju kaže da je prolazna stanica) do Sjedinjenih Država gde su se njegova predviđanja nepogrešivo ostvarila:
     “Naši iseljenici igraće važnu ulogu u SAD, i siguran sam da će tamo i ustaše i dražinovci naći najveću potporu. Pavelić i njegova okolina biće sklonjeni u Južnu Ameriku.”
     Ša mislite o merama za pariranje emigrantske akcije?
     - Posredne mere su: pristupiti najbržem i najdetaljnijem prikupljanju podataka o delovanju emigranata. Stvoriti obaveštajne organe između njih. Ubacivati vesti, stvarati između nesuglasice i postojeće produbljivati. Stvoriti centre u zemljama gde se emigranti nalaze pod vidom biroa, zastupništva, restorana itd. Koristiti ove centre i za druge svrhe, kao što su kontrola i prikupljanje obaveštenja o radu drugih obaveštajnih službi. Na svaki način, u prvo vreme potrebna je posebna služba za ustaše.
     U važnijim slučajevima određivati ljude za kontrolu pojedinih ličnosti, ali izbegavati da se pod bilo kojim uslovima otkriju, kako se ne bi kompromitovala zemlja. Iz istog razloga, likvidacije emigranata u inostranstvu činiti samo kada je sto odsto osigurana odstupnica, odnosno trajnost.
     Pred narodom i javnošću periodično iznositi prljave afere o bogaćenju ljudi iz emigracije, ali tu biti vrlo obazriv, da se kod naroda ne stekne uverenje, da je emigracija moćna i opasna.

STEPINAC
ŠTA znate o delovanju Katoličke crkve za vreme okupacije?
- Dolazak Stepinca za nadbiskupa izmenio je hrvatski kler koji je s malim izuzecima, za vreme Nezavisne Države Hrvatske, stajao u službi ustaša.
U Beogradu za vreme okupacije katolička crkva Krista kralja bila je centar te Stepinčeve službe. Glavnu ulogu imali su nadbiskup Ujčić i sveštenik Pjetić. Da bi sebe pokrio Ujčić je često davao izjave, pa čak i pisao neku poslanicu u kojoj tobož preporučuje da se prestane s ubijanjem Srba u Hrvatskoj. Javno u Beogradu su istupali samo na taj način, ali su se preko svojih veza interesovali o radu Draže Mihailovića i njegovim vezama u inostranstvu.

KRALJ PETAR
O SAMOM radu ili vladavini kralja Petra Drugog nema šta da se kaže. On u zemlji nije vladao. On je kao đak ispoljavao sve osobine Karađorđevića. Bio je prek prema profesorima, učio je kao đak dobro, ali je bio svojeglav. Naročite simpatije kod njega uživao je Radoje Knežević, koji mu je postao ministar dvora. Petar je bio prepušten sam sebi. S majkom se retko viđao i stalno je bio okružen ljudima iz vojne pratnje. Njegov stric Pavle se vrlo čudno interesovao za njegovo vaspitanje.
Petar je sa 17 godina dobio i društvo devojčica. Izrodila se i ljubavna idila s Lolom Majdanović, tada učenicom petog razreda gimnazije, kćerkom umrlog potpukovnika Majdanovića. Ta veza je bila stalna i nimalo skrivena. Devojčica je već imala i nadimak Madam Pompadur. Ona je Petra pratila sve do Nikšića, i koliko znam tada je bila i scena, jer je mladi kralj tražio i za svoju devojku mesto u avionu.
Većina Petrovih školskih drugova za vreme okupacije prišla je Draži Mihailoviću i oni su bili glavni faktori u Ravnogorskoj omladini.

Nedić šef vlade

Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     VLADA Milana Nedića formirana je na insistiranje dotadašnjeg prvog čoveka Komesarske uprave Milana Aćimovića, jer nije mogao da zaustavi ustanak u Srbiji, ispričao je islednicima Ozne Dragomir - Dragi Jovanović, najbliži Aćimovićev saradnik, i čovek koji će kod Milana Nedića preuzeti rukovođenje srpskom policijom.
     - Aćimović je trubio na uzbunu. Njegovi, odredi Milana Kalabića, Ljube Babića, Mašana Đurovića i tzv. četničke organizacije Koste Pećanca nisu mogli da zavedu red. U to vreme formiraju se i Ljotićevi bataljoni, koji prete Aćimoviću. Zato je s Turnerom i Benclerom napravio kombinaciju za vladu nacionalnog spasa. Predložio je generala Nedića, koji je tražio da se sazove konferencija predstavnika svih komora, uglednih javnih ličnosti i političkih predstavnika na kojoj će se sve to pretresti - prisećao se Dragi Jovanović.
     Zašto je Nedić tražio saziv pomenute konferencije?
     - Hteo je da svom dolasku na mesto predsednika vlade pruži formu: kao da se on primio tog položaja na zahtev i insistiranje predstavnika naroda. Da bi se videlo koliko je blefirao izneću razgovor između nas dvojice posle konferencije. Otišao sam kod njega da ga kao predsednik beogradske opštine pozovem da se prihvati dužnosti.
     Ja sam uglavnom rekao: U najtežim trenucima naše tregedije narod je njega proizveo za vojvodu očekujući na taj način olakšanje. Kako onda, tako i danas, narod, a naročito Beograd, s punim poverenjem gleda i očekuje od njega da se prihvati dužnosti predsednika vlade i ispuni očekivanja i nade koje se u njega polažu. Obećao sam mu u svoje i ime Beograda da ćemo mu mi svesrdno pomoći.
     NA to mi je Nedić rekao: “Hvala vam, gospodine predsedniče i dragi sine. Teška se dužnost od mene očekuje. Razgrađena zemlja, vojska u ropstvu, ovi crvenjaci dižu ustanak, sve to treba da se savlada, a ja sam već star. Ali očekujući pomoć naroda i vašu, uveren sam da ćemo pobediti i da će Srbija živeti.”
     Jovanović zatim daje kompletan spisak ljudi koji su prisustvovali konferenciji. Ispred komora: Milan Stojanović, Vlada Ilić, Aca Jovanović, Dušan Glišić (u zapisniku sva imena podvučena), od javnih radnika: profesori Miloš Trifunac, Ilija Pržić (njegovo ime debelo podvučeno i stavljen potvrdan znak), Velibor Jonić... razni bivši ministri.
     Da li je konferenciji prisustvovao neko od socijalista?
     - Ne znam, ali mi je poznato da sam lično viđao Živka Topalovića kako odlazi kod Aćimovića na savetovanje.
     Šta znate o zakulisnim radnjama koje su Nedića dovele za predsednika vlade?
     - Iako je naoko izgledalo da Nedića predlaže Aćimović, jasno je da je on od ranije određen od Nemaca. Njegove veze datiraju iz doba kada je kao ministar vojni u štampariji ministarstva vojske štampao tada ilegalni Ljotićev “Bilten”. Od tada potiče i poznanstvo s generalnim konzulom Kroncholcem, direktorom "Šunkera" u Beogradu, koji je u stvari bio šef zagranične obaveštajne službe nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Jer sve ekspoziture "Šunkera" na celom svetu bile su povezane u tu obaveštajnu službu, koja je išla paralelno sa zvaničnom službom nemačkog ministarstva. Kronholc je služio kao lični čovek za Nedića, a smatram da je bio i njegova lična veza. Kod obrazovanja Nedićeve vlade u Beogradu se kao jedan od savetodavaca te "Šunkerove" službe javlja Veslmajer, koji je nazivan “otac Hrvatske”, jer je kumovao stvaranju NDH. Taj isti čovek postao je kasnije poslanik u Mađarskoj, i 1944. srušio je Hortija i doveo Salašija. Pored toga poznato je da je Nedić od dana formiranja vlade bio direktno pod tutorstvom Ljotića i Kronholca. Sam Aćimović mi je jednom prilikom rekao da smo bili mnogo glupi i naivni kada smo onoliko moljakali Nedića, jer je on bio još pre rata pripremljen od Nemaca da odigra jednu ulogu u Jugoslaviji, pa kad nije uspeo onda je bar sada došao do punog izražaja.
     ČINJENICA je da je Milan Nedić ćutao o svojim vezama s Kronholcem, a hvalio se vezama s Geringom. Pored toga često je iznosio da je on uvek bio protiv rata i da je zbog toga i podneo ostavku kao ministar vojske i mornarice. Činjenica je, međutim, da je Nedić podneo ostavku posle bombardovanja Bitolja od Italijana, kada je tražio energične mere, iako je znao da smo za rat potpuno nespremni i da bi takav istup s naše strane vodio u potpunu katastrofu.
     Poznato mi je, isto tako, da je u nekoliko mahova, kad god je Nedić tobož pretio ostavkom, u Beograd dolazio Veslmajer i da je tada iz okoline Ljotića i Kronholca uvek širena verzija da Nedić definitivno odlazi, dok u stvari nikada o tome nije bilo ozbiljno reči, jer su znali da nije tu slučajno došao i da on ostaje, dok god su Nemci tu.
     Smatram da je išao - po direktivama Nemaca - da stvori preduslove da vlast u zemlji u određenom trenutku pripadne Ljotiću. Ako se svemu doda da Milan Nedić nije, kao aktivni komandant grupe Armija, odveden u zarobljeništvo, već zadržan u Beogradu u kućnoj internaciji, onda je jasno da nije slučajno i na osnovu predloga Aćimovića i te konferencije postao predsednik vlade, već da je sve odranije pripremljeno.
     Prilikom rešavanja svih političkih pitanja od važnosti, u tada okupiranoj Srbiji, jedan od glavnih savetodavaca Nemaca bio je bivši ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar- Marković, iako nikad lično nije zauzeo položaj u okupiranoj Srbiji. On je za sebe rezervisao da odigra ključnog faktora posle pobede Nemačke, na Konferenciji mira.

LJOTIĆEVI PLANOVI
LJOTIĆ je glavni organizator Nedićeve vlade. Kako to da sam ne uđe u vladu?
- Ljotićev pokret i on sam, bili su od početka okupacije ekskluzivni. Oni su smatrali da je nastupio momenat da se sve pripremi za definitivno preuzimanje vlasti. Stoga se “Zbor” u obračunu s političkim grupacijama nije ustručavao da potraži pomoć okupatora. Stvara se čisto partijska vojska dobrovoljaca, koji se stavljaju pod nemačku zaštitu. To donosi Ljotiću i “Zboru” omraženost u narodu, pa oni koriste kraljevo ime, a sam Ljotić ostaje po strani u ulozi sive eminencije, i čuva se u rezervi kao ideolog i vođa.
On priprema kadar i u toku okupacije pod Nedićevom vladom uspeva da u svojim rukama drži dve trećine okružnih načelnika, tj. da na položajima ima svoje ljude, da potpuno kontroliše državnu upravu, kao i privredni život. Njegova stranka de fakto drži vlast u rukama, a ako se tome doda 12.000 dobrovoljaca, najbolje naoružanih i opremljenih, koji treba da posluže kao kvasac za stvaranje još jačeg kadra, onda je jasno kakvu je ulogu sebi sam spremio.

DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (14)


Kalabić glavna veza



Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
RAVNOGORSKI pokret Draže Mihailovića najveću pažnju pridavao je Beogradu, kao centru zbivanja u okupiranoj Srbiji. Njihov glavni saradnik u prestonici bio je upravnik grada, predsednik beogradske opštine, izvanredan vladin komesar za grad Beograd i šef Srpske državne bezbednosti; sve to u jednoj ličnosti. Dragomiru - Dragom Jovanoviću, kao svom čoveku u vrhu okupirane Srbije četnici su zato dali konspirativno ime Adolf.
O njegovim ponudama za saradnju Draži Mihailoviću još početkom 1942. godine pričalo se na zajedničkom suđenju 1946. godine u Beogradu. Tada je i pročitana depeša četničkog centra iz Beograda od 28. avgusta, kojom se na Ravnu goru javlja: “Dragi Jovanović se nudi preko Božinovića pod uslovom apsolutne diskrecije i prividno i dalje neprijateljskog stava. Hteo bi vezu samo preko jednog lica...” Depešu je potpisao Valter, tj. Mihailovićev obaveštajac Žarko Todorović.
I tako je i bilo. Dragi Jovanović je zadržao “neprijateljski stav” prema četnicima, a kao stalni kontakt dobio je - Nikolu Kalabića.
Četnički obaveštajci izveštavali su kako su se povezali i s drugim ličnostima specijalne policije. Ali, u Beograd 1942. stiže SS-general August Majsner, izraziti srbofob, poznat po svojoj izjavi da je "svaki mrtav Srbin dobitak za nemački Rajh”. U ionako raspolućenoj zemlji dolazi pravo vreme terora, i brutalnog građanskog rata. Ravnogorski pokret prelazi na “pasivni otpor”, partizani - dižu ustanak.

U MEĐUSOBNOJ borbi ne biraju se sredstva. Policijski državni aparat stavlja se na stranu Mihailovića. Gestapo preuzima rad protiv Ravnogorskog pokreta, jer u Specijalnoj policiji nijedan Srbin ne želi da preuzme Treće odeljenje za borbu protiv pokreta DM. Na čelo dolazi Nikola Gubarev, belogardejac koji se osećao usamljeno u svom poslu.
Dragi Jovanović to ovako objašnjava islednicima Ozne:
- Smatrao sam da je to pravi nacionalni put i da je to ono što nosi budućnost. Smatrao sam da je potrebna koordinacija s tom organizacijom u borbi protiv komunista, pa sam odmah na početku isključio svako interesovanje i praćenje pokreta DM. Prve razgovore i pozdrave samom Draži Mihailoviću slao sam preko Milana Kalabića i to krajem 1941. godine. To još nije bio pravi zajednički rad. Prvi put sam video jednog čoveka za kojeg sam znao da je iz okoline Mihailovića i član organizacije u leto 1942. i to je bio Nikola Kalabić, kasniji komandant Gorske garde.
* Da li je Milan Kalabić pripadao organizaciji DM?
- Jeste.
* Rekoste da ste se s njim sastali krajem 1941. godine?
- Da.
* Prema tome, vaša veza ne datira od leta 1942. već od kraja 1941. godine?
- Tako je, ali ja sam rekao da moja veza s organizacijom DM datira od 1942. zbog toga što sam se tada sastao s Nikolom Kalabićem, to jest čovekom koji je bio najbliži saradnik Draže Mihailovića. To sastajanje s Milanom nisam mogao smatrati za zvanično povezivanje, jer je Milan Kalabić bio komandant vladinog oružanog odreda i sarađivao je s Nemcima, kao i ja.
* U KOJEM ste vidu pomagali organizaciji DM?
- Zauzimanjem za njihove uhapšene članove i davanjem pomoći u novcu, sanitetskom materijalu, hrani i municiji.
* Koliku ste novčanu pomoć dodelili?
- U više navrata davao sam po sto hiljada dinara, što bi verovatno iznelo oko milion dinara.
* Je li to bio vaš novac?
- Ne. To je bio novac iz poverljivih kredita UGB, odnosno šefa bezbednosti i opštine grada Beograda.
* Kolike ste količine sanitetskog materijala isporučili?
- U 1943. i 1944. kada sam aktivno počeo da pomažem, dao sam jednom tri, jednom četiri kofera raznog sanitetskog materijala.
* Kako ste dolazili do njega?
- Trebovao sam od raznih ustanova, pa umesto da šaljem Direkciji saniteta, slao sam organizaciji DM.
* Koliko ste količine municije dali organizaciji DM i kako ste došli do te municije?
- Municiju sam trebovao od Nemaca (podvučeno u zapisniku) kad god sam beogradsku stražu slao kao pomoćne organe u unutrašnjost. A u 1944. trebovao sam od Nemaca, tobož za zajedničke akcije četnika i straže u okolini Beograda protiv partizana.
Koliko se sećam, ukupno sam poslao organizaciji DM oko 100.000 puščane i mitraljeske municije i oko 300 ručnih bombi.
Napominjem da kada sam slao trebovanja za navodne akcije straže, radi popune municije, koja u stvari nije ni utrošena, ona je direktno prosleđivana Draži Mihailoviću. Na primer, stotinu ili dvesta stražara poslao bih, radi čišćenja terena od partizana, u okolinu Beograda; Lipovicu, Vrčin. Oni odu na teren, ne dođu u kontakt s partizanima, ispucaju nekoliko desetina ili stotinu metaka. Kada se vrate podnesem izveštaj o uspehu akcije i utrošenju municije. Navedem proizvodnu cifru uvećanu za nekoliko hiljada metaka i tražim popunu municije, koja onda ide na Ravnu goru.

SIROTINJA
* DA li ste organizaciji DM slali odeću i obuću?
- Jesam, i to kao moj lični prilog.
* Kakvi su bili vaši prihodi kad kažete da ste te stvari kupovali vlastitim novcem?
- Ja sam te stvari kupovao iz mojih ličnih sredstava i zato sam izdao više od 600.000 dinara. To je novac koji je u toku 1943. i 1944. stajao na moje lično raspoloženje, odnosno za reprezentaciju, kako je budžetom bilo predviđeno. Napominjem da sam odeću kupovao po maksimalnim cenama preko centrala, a trebovanja sam davao za sirotinju.
* Izlazi, da ste vi trebovali stvari za sirotinju, a slali ih organizaciji DM?
- Tako je.

PISMO MAJSNERU
U RASPISU Srpske državne bezbednosti 22. oktobra 1942. već četnički čovek na vrhu policije Dragi Jovanović šalje dopis koji treba da zadovolji Nemce i SS-generala Majsnera (pri obuzdavanju pokreta DM treba da pomogne i domaća policija).
U raspisu se kaže: "Kao drugi element nereda koji je sada u neku ruku latentan i prikriven, ali koji već sutra može da bude sudbonosan po našu bezbednost, a time i po opstanak našeg naroda je akcija Draže Mihailovića i njegovih ljudi.
Ova akcija, iako do sada nije dobila svoj puni izražaj, ipak se oseća i ispoljava u nekoj stalnoj psihozi iščekivanja nečeg što će doći u prikupljanju masa za 'dati trenutak', koji u podsvesti izgleda kao neminovnost, spas i izlaz iz sadašnje situacije."

DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (14)


Kalabić glavna veza



Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
RAVNOGORSKI pokret Draže Mihailovića najveću pažnju pridavao je Beogradu, kao centru zbivanja u okupiranoj Srbiji. Njihov glavni saradnik u prestonici bio je upravnik grada, predsednik beogradske opštine, izvanredan vladin komesar za grad Beograd i šef Srpske državne bezbednosti; sve to u jednoj ličnosti. Dragomiru - Dragom Jovanoviću, kao svom čoveku u vrhu okupirane Srbije četnici su zato dali konspirativno ime Adolf.
O njegovim ponudama za saradnju Draži Mihailoviću još početkom 1942. godine pričalo se na zajedničkom suđenju 1946. godine u Beogradu. Tada je i pročitana depeša četničkog centra iz Beograda od 28. avgusta, kojom se na Ravnu goru javlja: “Dragi Jovanović se nudi preko Božinovića pod uslovom apsolutne diskrecije i prividno i dalje neprijateljskog stava. Hteo bi vezu samo preko jednog lica...” Depešu je potpisao Valter, tj. Mihailovićev obaveštajac Žarko Todorović.
I tako je i bilo. Dragi Jovanović je zadržao “neprijateljski stav” prema četnicima, a kao stalni kontakt dobio je - Nikolu Kalabića.
Četnički obaveštajci izveštavali su kako su se povezali i s drugim ličnostima specijalne policije. Ali, u Beograd 1942. stiže SS-general August Majsner, izraziti srbofob, poznat po svojoj izjavi da je "svaki mrtav Srbin dobitak za nemački Rajh”. U ionako raspolućenoj zemlji dolazi pravo vreme terora, i brutalnog građanskog rata. Ravnogorski pokret prelazi na “pasivni otpor”, partizani - dižu ustanak.

U MEĐUSOBNOJ borbi ne biraju se sredstva. Policijski državni aparat stavlja se na stranu Mihailovića. Gestapo preuzima rad protiv Ravnogorskog pokreta, jer u Specijalnoj policiji nijedan Srbin ne želi da preuzme Treće odeljenje za borbu protiv pokreta DM. Na čelo dolazi Nikola Gubarev, belogardejac koji se osećao usamljeno u svom poslu.
Dragi Jovanović to ovako objašnjava islednicima Ozne:
- Smatrao sam da je to pravi nacionalni put i da je to ono što nosi budućnost. Smatrao sam da je potrebna koordinacija s tom organizacijom u borbi protiv komunista, pa sam odmah na početku isključio svako interesovanje i praćenje pokreta DM. Prve razgovore i pozdrave samom Draži Mihailoviću slao sam preko Milana Kalabića i to krajem 1941. godine. To još nije bio pravi zajednički rad. Prvi put sam video jednog čoveka za kojeg sam znao da je iz okoline Mihailovića i član organizacije u leto 1942. i to je bio Nikola Kalabić, kasniji komandant Gorske garde.
* Da li je Milan Kalabić pripadao organizaciji DM?
- Jeste.
* Rekoste da ste se s njim sastali krajem 1941. godine?
- Da.
* Prema tome, vaša veza ne datira od leta 1942. već od kraja 1941. godine?
- Tako je, ali ja sam rekao da moja veza s organizacijom DM datira od 1942. zbog toga što sam se tada sastao s Nikolom Kalabićem, to jest čovekom koji je bio najbliži saradnik Draže Mihailovića. To sastajanje s Milanom nisam mogao smatrati za zvanično povezivanje, jer je Milan Kalabić bio komandant vladinog oružanog odreda i sarađivao je s Nemcima, kao i ja.
* U KOJEM ste vidu pomagali organizaciji DM?
- Zauzimanjem za njihove uhapšene članove i davanjem pomoći u novcu, sanitetskom materijalu, hrani i municiji.
* Koliku ste novčanu pomoć dodelili?
- U više navrata davao sam po sto hiljada dinara, što bi verovatno iznelo oko milion dinara.
* Je li to bio vaš novac?
- Ne. To je bio novac iz poverljivih kredita UGB, odnosno šefa bezbednosti i opštine grada Beograda.
* Kolike ste količine sanitetskog materijala isporučili?
- U 1943. i 1944. kada sam aktivno počeo da pomažem, dao sam jednom tri, jednom četiri kofera raznog sanitetskog materijala.
* Kako ste dolazili do njega?
- Trebovao sam od raznih ustanova, pa umesto da šaljem Direkciji saniteta, slao sam organizaciji DM.
* Koliko ste količine municije dali organizaciji DM i kako ste došli do te municije?
- Municiju sam trebovao od Nemaca (podvučeno u zapisniku) kad god sam beogradsku stražu slao kao pomoćne organe u unutrašnjost. A u 1944. trebovao sam od Nemaca, tobož za zajedničke akcije četnika i straže u okolini Beograda protiv partizana.
Koliko se sećam, ukupno sam poslao organizaciji DM oko 100.000 puščane i mitraljeske municije i oko 300 ručnih bombi.
Napominjem da kada sam slao trebovanja za navodne akcije straže, radi popune municije, koja u stvari nije ni utrošena, ona je direktno prosleđivana Draži Mihailoviću. Na primer, stotinu ili dvesta stražara poslao bih, radi čišćenja terena od partizana, u okolinu Beograda; Lipovicu, Vrčin. Oni odu na teren, ne dođu u kontakt s partizanima, ispucaju nekoliko desetina ili stotinu metaka. Kada se vrate podnesem izveštaj o uspehu akcije i utrošenju municije. Navedem proizvodnu cifru uvećanu za nekoliko hiljada metaka i tražim popunu municije, koja onda ide na Ravnu goru.

SIROTINJA
* DA li ste organizaciji DM slali odeću i obuću?
- Jesam, i to kao moj lični prilog.
* Kakvi su bili vaši prihodi kad kažete da ste te stvari kupovali vlastitim novcem?
- Ja sam te stvari kupovao iz mojih ličnih sredstava i zato sam izdao više od 600.000 dinara. To je novac koji je u toku 1943. i 1944. stajao na moje lično raspoloženje, odnosno za reprezentaciju, kako je budžetom bilo predviđeno. Napominjem da sam odeću kupovao po maksimalnim cenama preko centrala, a trebovanja sam davao za sirotinju.
* Izlazi, da ste vi trebovali stvari za sirotinju, a slali ih organizaciji DM?
- Tako je.

PISMO MAJSNERU
U RASPISU Srpske državne bezbednosti 22. oktobra 1942. već četnički čovek na vrhu policije Dragi Jovanović šalje dopis koji treba da zadovolji Nemce i SS-generala Majsnera (pri obuzdavanju pokreta DM treba da pomogne i domaća policija).
U raspisu se kaže: "Kao drugi element nereda koji je sada u neku ruku latentan i prikriven, ali koji već sutra može da bude sudbonosan po našu bezbednost, a time i po opstanak našeg naroda je akcija Draže Mihailovića i njegovih ljudi.
Ova akcija, iako do sada nije dobila svoj puni izražaj, ipak se oseća i ispoljava u nekoj stalnoj psihozi iščekivanja nečeg što će doći u prikupljanju masa za 'dati trenutak', koji u podsvesti izgleda kao neminovnost, spas i izlaz iz sadašnje situacije."

DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (15)


Draža sprema ustanak



Pišu: Veljko LALIĆ, Uglješa BALŠIĆ
     PRE nekoliko dana upravnik grada Beograda pozvao je sve starešine kvartova i osoblje koje se stara za ishranu i tom prilikom je rekao, kaže se u jednom izveštaju Gestapoa od 24. avgusta 1944:
     “...Znam da vam je hrana dosta slaba, a isto tako i obuća, ali uporedite vi sebe i one koji su u šumi, pa ćete videti da ste vi od njih u mnogo boljem položaju. I oni su isto tako nacionalisti kao i vi, koji vode borbu veću od vas te ih dnevno pogine hiljadu i možda i više. Oni su slabije i gore od vas odeveni pa se nikom ne žale, već stoički podnose borbu”.
     Govori upravnika su učestali, i on nikad nije propustio priliku, a da ne istakne borbu ljudi DM koju predstavlja kao herojsku. Primećuje se da svi organi UGB veoma često govore o ovoj organizaciji ne krijući svoje simpatije prema Mihailoviću.
     Nekoliko dana ranije, 11. avgusta Mika Đorđević dostavlja nemačkoj tajnoj policiji “da njegov šef Dragi Jovanović sve svoje nade stavlja na pokret Draže Mihailovića i nastoji da se s njim poveže”.
     Nemci kočano saznaju da ih je izdao i njihov najpozudniji čovek u okupiranom Beogradu. Dosije BDS Dragog Jovanovića puni se svakim danom...
     “U BEOGRADU treba da postoji jedna velika tajna DM organizacija, kojoj pripada veliki deo policijskih službenika i oficira. Ona se proširuje na političke kvartove. Ljudi za vezu treba da su zastupljeni u gotovo svim ministarstvima, upravama privrednih centara, javnih uprava, a naročito kod Centrale za gvožđe. Vrhovna glava ove tajne DM organizacije treba da se nalazi u Gradskoj upravi. Šef srpske policije Dragi Jovanović treba, takođe, kao vodeći da pripada ovoj organizaciji”(u originalu podvučeno crvenom olovkom).
     Crvena armija prolazi, kao kroz sir, istočnom Evropom, partizani nadiru u Srbiju, a bugarski kontraadmiral S. N. Ivanov piše dramatično pismo vojnom komandantu jugoistoka.
     “Moj istražni organ, koji održava dobre odnose s dražistima, saopštava mi sledeće:
     1. U vezi s mojim pređašnjim izveštajem (vidi moj poverljiv dopis br. 1474) general DM je izvršio mobilizaciju celokupnog upravnog aparata. Saznao sam, s dražističke strane, da je njihov čovek: zamenik komandanta po operativnim stvarima u Beogradu - komunističkog odeljenja Pejčarević (treba Bećarević, prim. aut.)
     2. Dražisti su dali odobrenje bivšem ministru srpske državne policije, sadašnjem šefu celokupne beogradske policije i gradonačelniku Beograda Dragom Jovanoviću, za neograničeno posećivanje dražističkih komandanata korpusa i brigada u Srbiji u cilju bližeg dodira s istima. S mnogima od njih on već ima dogovore.
     3. Prilikom jednog razgovora sa svojim prijateljem, inspektorom policije u Beogradu, Perom Tijanićem gradonačelnik Dragi Jovanović je dao sledeću izjavu:
     “Ni general Draža Mihailović, ni Ljotić, ni general Nedić ne bi bili u stanju da sprovedu takav teror nad nemačkim trupama, pri njihovom eventualnom povlačenju iz Srbije, kao ja, iako me dražisti drže za srpskog izdajnika”.
     4. Iz dražističkih vesti proizilazi da bi se u Mađarskoj posle sloma političkih i privrednih odnosa Nemačke i Turske, stajalo pred revolucijom.
     5. S njihove strane se smatra da ruske trupe koje sada nadiru u Poljsku, treba da su istovetne s onima, koje su Rusi nedavno povukli s rusko-japanske granice. Treba da se radi o oko pet miliona vojnika.
     6. ISTO tako prema vestima iz njegovih izvora, prestanak odnosa Nemačke i Turske, treba da se smatra - ne kao rezultat Anglo-Amerikanaca, već kao posledica pritiska s ruske strane. Rusi treba da računaju da pridobiju neke prednosti u vezi s Bosporusom i Dardanelom.
     7. Prema vestima iz Dražinih odreda u mirovnim pregovorima Nemačke i Engleske dotaknuta su i pitanja Balkanskog poluostrva. Da se Rusima ne bi dalo mogućnosti, u prvom redu da dođu na Balkansko poluostrvo, propustiće se Anglo-Američke trupe preko Turske i zaposednuti vrata balkanskog polja. Tada će Bugarska biti stavljena pred najtežu odluku svoje istorije: tražiće se povlačenje bugarskih trupa iz oblasti Jegejskog mora i Makedonije.
     S. N. Ivanov, kontraadmiral, Beograd 17. 8. 1944."
     Prognoze bugarskog kontraadmirala neće se obistiniti. Crvena armija napreduje, Radio London javlja druge vesti. U dosijeu Dragog Jovanovića, istog dana kad i Ivanovljev, zaveden je dokument u kojem doušnik javlja:
     “Vlada veliko uznemirenje povodom vesti Radio Londona da će general Terzić s 5.000 vojnika, obučenih u sovjetskoj Rusiji, doći na Jadransku obalu i pridružiti se vojsci Titovoj radi oslobođenja Jugoslavije. Većina ljudi se boji da se to obistini, plašeći se navale komunizma u Srbiji”.

NEMCI - ZATEČENI
     KAKO se bližio kraj rata, svi su iskakali iz fašističkog broda koji je tonuo. Gestapo je - osim komunista i pripadnika pokreta Draže Mihailovića - počeo da prati i Dragog Jovanovića i Milana Nedića.
     Telefonska cenzura Gestapoa zabeležila je sledeći razgovor s telefonske govornice u Mladenovcu koju je 13. avgusta 1944. u 14.30 pozvao neki Kosjarić i tražio Jovanovića.
     Kosjarić: - Može li se ugovorena stvar danas napraviti?
     Mladenovac: - Ko pita?
     K.: - Gospodin koji je pre dva dana govorio u Aranđelovcu.
     M.: - Dobro, danas od 19 do 24 časa.
     K.: - Dobro, gde?
     M.: - U selu Rosana, u blizini Kosjerića, a pratioci moraju da čekaju u Žarkovu. Ja dolazim sa starim gospodinom u 19.30 ili 20 časova.
     K.: - To me se ne tiče. Mene se tiče samo selo Rosana. Tamo ću čekati sa celim društvom.
     M.: - Da li je na telefonu stvarno čovek iz Aranđelovca. Neka mi to potvrdi još jednom.
     K.: - Da, ja sam gospodin iz Aranđelovca.
Veza Nikole Kalabića i Dragog Jovanovića se prekida. Jovanović poziva telefonom 25 iz Mladenovca broj 43443 u Beogradu:
     Jovanović: - Gospodine predsedniče, ja putujem danas u 18 časova.
     Beograd: - Ne čujem ništa...
     Jovanović: - Dobro, doći ću danas u 17.00 po vas.
     Veza se prekida. Nemci kreću u poteru za telefonom 43443, ali iz srpske telefonske centrale dobijaju šokantan odgovor: “Telefon je slobodan i nema sudeonika u kopčanju”.
     Te večeri, Milan Nedić i Draža Mihailović sastaće se prvi put od okupacije.

DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (16)


Zajedno protiv "crvenih"



     Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     DRAGI Jovanović je bio ubeđen da Nemci nisu znali za Nedićev odlazak kod Draže Mihailovića. On isledniku Ozne priča kako je nekoliko dana kasnije pozvao Nojbahera da ga pita za sastanak, a zatim mu i sam odgovorio: ”Dobro, dobro, ne trebam ništa, znam sve detalje od Nedića.”
     Na suđenju Draži Mihailoviću i ostalima, kao i islednicima Ozne ranije, Dragi Jovanović je do detalja opisao susret dvojice generala, i kako je do njega došlo.
     - U avgustu me pozavo Kalabić da dođem u Selters, kod Mladenovca. Sastali smo se i rekao mi je da se vidimo sutra u Topoli, jer ima važnih stvari da razgovara s Račićem i Nedićem. U Topoli ih nisam našao, pa sam se odvezao u Aranđelovac, gde je u jednoj kafani bio pun autobus četnika. Ušao sam i video Neška Nedića, Kalabića i Račića. Razgovor je počeo Račić: ”Mi smo uvereni u vaše prijateljstvo i pozvali smo vas da svršimo narodni posao. Jeste li u stanju da organizujete sastanak Milana Nedića s Dražom. Nastupila su teška vremena, moramo da radimo zajedno.” Rekao sam da mogu i pitao da li Draža zna o tome.
     Odgovoreno mu je s jednom pozom Račića: “Srpski oficiri kada nešto kažu, oni to i izvrše. Ti imaš da dovedeš Nedića, jer mi to tražimo.” Jovanović je kazao da mora da se vidi s Nedićem, ali je četnički komandant nastavio istim tonom: “Nemamo vremena. Sutra do 10 očekujemo odgovor."
     DRAGI odlazi kod predsednika vlade. “Gospodine Nediću, vi ste me sumnjičili za veze s organizacijom Draže Mihailovića. Evo, došao sam da vam kažem da sam zamoljen da vas pitam da li hoćete da odete na sastanak s Mihailovićem?”
     “Dabome da hoću”, odgovorio je Nedić.
     U petak su pozvali Jovanovića telefonom iz Kosjerića (Gestapo prisluškivao razgovor, koji smo objavili u prošlom nastavku). Jovanović odlazi po Nedića, i kaže: “Gospodine Nediću, sada je momenat da idemo.”
     - Njemu je izgledalo isuviše riskantno da pođe sam sa mnom bez pratnje, ali sam mu rekao: “Nemojte da se plašite. Tako je dogovoreno.” Pozvali smo generala Damjanovića i krenuli. U prvim kolima bio sam s mojim pratiocem, u drugim Nedić, pa smo preko Obrenovca i Valjeva stigli u Ražanu oko 20 časova - prisećao se Dragi Jovanović.
     Tu ih je sačekao komandant mesta i pozvao u njegovu kuću, preko puta pošte. Unutra su bili Kalabić, Neško Nedić i Račić. Pozdravili su Nedića i otišli. Dva i po časa kasnije stigli su i pozvali nas da krenemo. Na jedan kilometar prema Ljigu naišli su na mitraljez na putu, izašli i krenuli u malu seosku kuću. Na vratima ih je čekao Draža Mihailović.
     Nedić je rekao Draži: “Mnogo smo se promenili i ostarili”, a on je uzvratio: “I vi ste se mnogo promenili.” Damjanović se pozdravio s Dražom kao sa starim drugom. Ja sam mu se predstavio - ispričao je u ćeliji Ozne Dragi Jovanović. Na sudu je, pak, rekao da je to bio jedan hladni razgovor u kome je Mihailović ponavljao samo: “Oružje, oružje, municiju, municiju”.
     Islednicima Ozne pričao je do detalja. Počevši od toga ko je gde seo: Nedić, Mihailović, Damjanović, Račić, Kalabić, dvojica oficira iz Dražine pratnje, pukovnik Baletić i potpukovnik Lalatović (ova dva imena podvučena u izvodu sa saslušanja) i Jovanović.
     - Kako su tekli razgovori Nedića i Draže Mihailovića? - pita ga islednik Ozne.
     - Draža se obratio Nediću i rekao: “Izvol'te.” Na to je Nedić uglavnom rekao: “Nastala su vrlo ozbiljna vremena, komunisti opet počinju da pritiskaju sa svih strana. Nemci nemaju dovoljno snaga i ne suprotstavljaju im se. Naše nacionalne snage razdvojene ne daju dovoljno rezultata. Došao sam da vam predložim da brzo i efikasno ujedinjeni spasemo Srpstvo i Srbiju od crvene nemani.”
     Draža je na sve to kratko rekao: “Potpuno sam saglasan s vama, samo glavni faktor nedostaje, a to je sada oružje, oružje, municija, municija. To je ono što je danas nama najglavnije. Ljudstva imam, ali mi to nedostaje, a bogami i odeća. Šta vi možete u tom pogledu da nam pružite? Sa svoje strane reći ću vam da 50.000 pušaka ne bi bilo mnogo s obzirom na to koliko imam ljudstva.”
     JEDAN od prisutnih oficira dobacio je: “I više, i više.”
     Nedić je uzeo reč i kazao: “Zbog toga sam i došao ovde što sam voljan, moja vlada i ja, svim silama da pomognemo.”
     Kakav je sporazum postignut, odnosno ugovor između Nedića i Mihailovića?
     - Ništa nije pisano, niti pravljeno kao ugovor, već je Nedić u pet tačaka formulisao sporazum koji je Draža Mihailović prihvatio.
     1. Vlada stavlja odmah mesečno na raspoloženje generalu Mihailoviću sto miliona dinara s tim da prestane pljačkanje državnih pošti i slično.
     2. General Nedić preuzima na sebe da kod Nemaca izdejstvuje odmah 30.000 pušaka, tri miliona puščanih i mitraljeskih metaka, 500 puškomitraljeza i 500 bacača granata.
     3. General Mihailović garantuje Nediću, a ovaj preuzima obavezu pred Nemcima, da se ovo oružje neće upotrebiti protiv Nemaca.
     4. Nedić i vlada su voljni, ukoliko okupator dozvoli, da se i sve oružane formacije vlade, radi kordinirane akcije protiv komunista, stave pod komandu Draže Mihailovića.
     5. Vlada je voljna, ukoliko dobavi, da odmah stavi na raspoloženje i neodređeni broj uniformi i obuće.
     
PLAN ZAUZIMANJA GRADOVA
JESTE li se još koji put videli s Dražom Mihailovićem?
- Jesam, još jednom. Krajem avgusta, 26. ili 27. javio sam se Kalabiću da mu saopštim važne stvari o povlačenju Nemaca sa Balkana. Kalabić mi je rekao: “Ovo je tako važna stvar da moraš da ideš kod Čiče.”
Rekao mi je da dođem u Gornju Šatonju. Preko Rudnika smo krenuli u Gornji Milanovac i Pranjane, gde smo stigli oko četiri časa po podne. Otišli smo do jednog vinograda. Kalabić je krenuo kod Draže, ali se vratio kroz petnaest minuta i rekao: “Hajdemo u Pranjane da večeramo, jer je nezgodno da sad idemo kod Čiče, pošto se kod njega nalazi - ovo ime sam tada prvi put čuo - Mek Dauel”.
U jednoj kućici kod škole smo večerali, i posle osam uveče ponovo se vratili gore. Nama u susret izašao je Mihailović s pukovnikom Baletićem, Lalatovićem i još nekim mlađim oficirima. Pitao je gde ćemo da razgovaramo, pa dodao: “Možemo ovde u šljiviku.” Popeli smo se Mihailović i ja, Baletić i Lalatović, a ostali su se povukli.
Rekao sam da sam došao da mu izložim da su Nemci doneli odluku da definitivno napuste Srbiju, on me pitao koliko imaju divizija. Rekao sam sedam-osam, od kojih su dve opkoljene, da se povlače iz Grčke, i samoinicijativno sam rekao Mihailoviću da smatram da je sada vreme da se zauzmu gradovi - jedan po jedan - i na taj način omogući uvođenje vlasti vrhovne državne uprave, koja će do dolaska vlade voditi poslove.
Mihailović me saslušao pažljivo, a kada sam mu rekao da Bugare treba razoružati, on je kategorički odbio.
A u pogledu zauzimanja gradova, šta je rekao?
- “Ja to da uzmem, pa komunistima da se predam.”

DOSIJE DRAGI JOVANOVIĆ (17)


Pakao banjičkog logora



Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić


GESTAPO je znao za susrete Dragog Jovanovića i Draže Mihailovića. U njihovoj arhivi postoje dva akta o šefu srpske policije i nose naziv “J-55”. Oba počinju 1941. godine, s tim što se prvi tu i završava, dok drugi akt na više od tri stotine stranica prati Dragog Jovanovića sve do odlaska Nemaca iz Beograda. Na jednoj stranici, taj arhiv se prikazuje kao “naročit predmet”.
Nije ni čudo, pošto je najpoznatiji predratni policajac uspeo da izda i Nemca. Jedan od šefova Gestapoa zato opisujući ga, citira i Hitlerov “Majnkamf” (Moj put): “Vremena sloma jednog naroda karakterišu vodeća delanja najgorih elemenata... i tada su ti elementi još na merodavnim mestima”.

Pred kraj rata, Nemci će otkriti njegove veze s pokretom Draže Mihailovića, ali i beogradskim Jevrejima, nekim komunistima, engleskom obaveštajnom službom.
Na kraju će, 31. avgusta 1994. godine, doušnik pod imenom Jelen konačno demistifikovati šefa srpske policije i otkriti njegov sistem rada: “Šef policije Dragi Jovanović drži se Nemaca, pokreta Draže Mihailovića, komunista, a takođe i Engleza, jer hoće na kraju da bude siguran. On je najveći mangup u celoj Srbiji”.
Na suđenju Draži Mihailoviću i četnički komandant ukrstiće koplja s Dragim Jovanovićem:

PREDSEDNIK suda Mihajlo Đorđević: - Optuženi Mihailoviću, ustanite i priđite sudu. Optuženi Jovanoviću, ustanite. Priđite bliže mikrofonu, optuženi Mihailoviću. Stanite jedan prema drugom. Možete li, optuženi Jovanoviću, sve što ste sudu iskazali da prilikom suočavanja ponovite Mihailoviću u lice?
Dragi Jovanović: - Ne znam zašto bih ponavljao, jer gospodin Mihailović morao je da čuje šta sam ovde govorio?
Mihailović: - Da sam ja znao da ste vi organizator banjičkog logora, vi ni iz Beograda ne biste izašli... Dalje, ceo taj razgovor i sastanak s Nedićem, to je velika moja greška, to je tačno. On je bio ugovoren između vas, Kalabića, a kako vidim, i Račića, jer je on čak rekao: “Draža mora da ga primi”.
Jovanović: - Meni Nedić nije trebao. Ja sam njemu postavio guvernantu, on je imao Damjanovića pored sebe, a sve što je meni trebalo izvlačio sam. Hiljade ljudi je tada dolazilo kod mene iz Srbije, naročito iz Beograda. Ja sam kazao i sada ponavljam: Ja vas nisam video! Vi ste mogli doći i pod tuđim imenom. Imao sam masu sastanaka sa stotinama ljudi dnevno. Mogli ste doći i vi, ja se ne sećam. Bio sam opkoljen Gestapoom, specijalnom policijom i svim mogućim špijunima sveta.
Predsednik: - A je li bio taj drugi sastanak.
Draža Mihailović: - Ne znam, kažem stotine ljudi sam dnevno primao.
Predsednik: - Da li je istina ovo što govori optuženi Jovanović?
Mihailović: - Nije istina, za mene nije istina.
Predsednik: - Jeste li čuli?
Mihailović: - Ja njega ne bih prikrivao. To je bilo u glavi Kalabića i vas koji ste to radili. A meni novac Nedićev nije trebao, ja sam uzeo milijardu i stotinu miliona iz Narodne banke.
Jovanović: (gledajući Mihailovića) - Sve što sam kazao o prvom i drugom sastanku to je sušta istina. Đeneral Mihailović se verovatno ne seća, ne znam zašto se ne seća, to su detalji koje sam izneo i u zapisniku saslušanja pre godinu dana. Pored toga postoje svedoci koji mogu o tome da kažu.
Predsednik: - Suočenje je završeno...

TUŽILAC Miloš Minić: - Mislim da je nepotpuno. Mihailović se nije izasnio da li je optuženi Jovanović prisustvovao sastanku s Nedićem?
Mihailović: - Nije.
Tužilac: - Neka optuženi Jovanović kaže optuženom Mihailoviću da li mu je pre tog sastanka uputio dva pisma preko svog šuraka Bojovića?
Jovanović: - Jesam.
Tužilac: - Neka optuženi Jovanović kaže da li je poslao Mihailoviću jedno malo psetance?
Jovanović: - U dva maha sam slao stvari đeneralu Mihailoviću i tom prilikom jedno psetance.
Mihailović: - Nisam se bavio psima za vreme rata(smeh u dvorani).
Tužilac Miloš Minić, na kraju će, u svojoj završnoj reči ovako predstaviti Dragog Jovanovića:
- Oni su bili otvorene sluge okupatora, koji su se, od prvog dana stravili u njihovu službu, i koji su s Nemcima do kraja vodili borbu protiv narodnog ustanka u Srbiji.
Istina Jonić (Velibor) može da kaže: “Pa, ja nikog nisam ubio”. To je obično tako. Oni s vrhova nikad ne ubijaju, već oni izdaju naređenja za ubijanja hiljadu ljudi, a kad dođe do toga da polažu račun, onda svaljuju odgovornost na one koji su samo sprovodili njihova naređenja. Nisu žandarmi donosili uredbe o prekim sudovima, već Velibor Jonić, Tasa Dinić i Dragi Jovanović. Uostalom, oni su to na sudu priznali. Tako, na primer, Dragi Jovanović kaže: “Ja sam dvadeset godina vodio borbu protiv komunista, pa sam mislio da tako treba činiti i za vreme okupacije”. Znao je on dobro da među 70.000 streljanih na Banjici ima mnogo više onih koji nisu komunisti, pa ih je ipak ubijao.
Ja mislim da je Tasa Dinić rekao jednom istinu, kad je izjavio u istrazi da Dragi Jovanović predstavlja najstrašniju stranicu istorije srpskog naroda po svojim zločinima.



JEVREJI

U JEDNOM dokumentu Gestapoa se kaže: “Gospođa upravnika grada opšti s vrlo bogatim Jevrejima i obaveštava ih blagovremeno o namerama nemačkih vlasti. Za to prima odgovarajuće poklone. Znatan deo zlatnih stvari i predmeta od vrednosti sakrivaju Jevreji kod nje”.
Na kraju, Gestapo “otkriva” i da je Jovanovićeva majka Jevrejka.
“Majka Dragog Jovanovića, nije Drašković, već Draškozi iz Gradišta. Njeni roditelji su doseljeni Jevreji iz Slovačke i u Gradištu su bili apotekari. Ovo mi je saopštio dr I., čija je majka rođena u Gradištu, a i on je bio bar deset godina okružni lekar u tom mestu”.
KRAJ