Sujeta :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Човек без религије је хендикепиран човек. Из његовог срца излазе питања и вапаји на које без религије не може да нађе одговор: "Који је смисао живота? Како да опростим другоме и да живим у миру са ближњем? Како да опростим себи самом? Како да се ослободим од злих мисли и поступака? Како да волим несебичном љубављу?" Али колико је човек без религије у безнађу, толико је човек са религијом човек апсурда. Највећа зла у историји света су учињена у име религије. Највеће сметње напретку човечанства су често представљале снаге у друштву које су себе сматрале и које су други исто тако сматрали најрелигиознијима. Али, опет, само религиозно изопачење није показатељ да је религија извор зла, већ да је човек зло, а да је самом човеку потребан Спаситељ од зла, о којем му религија управо говори. Религија, у зависности од човековог избора, може да има само ону функцију коју јој сам човек прида у одређивању њеног садржаја. Она, својим идеалима, или човека чува од зла, или му пружа изговор за зло. Посебно у данашњем историјском тренутку, намеће нам се питање улоге религије, њеног утицаја на духовно, психичко и физичко здравље човека данашњице. Истраживање психолога др Небојше Петровића1 открива да су испитаници на подручју Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске склонији сукобима и ауторитарнији у сразмери са степеном своје религиозности. Зашто су религиознији људи, упркос својим узвишеним идеалима, склонији сукобима, открива истраживање које је радила група истраживача2 (др Лидија Ћук, др Душан Обрадовић, Милош Богдановић), а које показује да главни мотиви који испитанике у Србији наводе на добра дела јесу сујета (30,9%), затим кривица (25,5%) и себични сентимент (23,6%). Религиозно искуство је најчешће последица побуђене сујете, кривице и себичног сентимента, па ти мотиви човека чине осетљивијим и склонијим сукобима, него да нису побуђени као покретачка снага њихове религиозности. У сразмери са овим мотивима, испитанике одликује одсуство самокритичности, као и здраворазумских критеријума размишљања, јер би они раскринкали поменуте мотиве као грешне и довели човека у сукоб са сопственом савешћу. Преко 60% анкетираних у просуђивању исправности нечије идеје ослања се на неразумне критеријуме: КО је ту идеју изнео, КОЛИКО људи је заступа и слуша глас сопствених ОСЕЋАЊА, уместо да разумно просуђује СМИСАО саме идеје. Код оних који су покренути сујетом, кривицом или сентиментом, разумно ослањање на смисао онога што је речено је на последњем месту по процентуалној заступљености, а код оних који су покренути алтруистичким мотивима - на првом месту. Неразумни критеријуми, као и погрешна мотивација јесу човекове слабости преко којих он постаје објекат манипулације. Сујета (поноситост) је као покретачка снага традиционална одлика човека Балкана, кривица је доминантна покретачка снага човека централне Европе, а себични сентимент је искушење савремене Западне цивилизације, као и савремене лажне реформације која устаје против религиозности покренуте сујетом и кривицом. Зато феномен религиозности утемељене на сујети, кривици и себичном сентименту захтева дубље објашњење.

РЕЛИГИЈА СУЈЕТЕ (ПОНОСИТОСТИ)

Када је утицај паганства у народу веома јак, тада хришћанске вредности у народу бивају усвајане на онај исти начин на који су у народу прихваћене вредности паганске традиције. То значи да се Христове заповести о љубави не спроводе из духовно преображеног срца покренутог љубављу, већ из непрепорођеног срца, из његове поноситости и сујете. Човек ће учинити добро дело не зато што другог човека заиста воли, већ зато што види вредност у самом чину доброг дела, којим задовољава сопствену сујету.

Побуђена сујета шири непоштовање међу људима, јер она и настаје као сурогат за недостатак правог поштовања према човеку. Када сујетна особа не би имала уображену слику о својој величини, она би себе мрзела. Када не би имала уображену слику о величини своје заједнице, она би мрзела своју заједницу. Сујета је одбрамбени механизам оних људи који немају праве љубави према себи и другима, и који би мрзели једни друге, када не би имали уображену слику о величини онога кога воле.

Сујетна особа није способна за самокритичко преиспитивање својих ставова и поступака, јер се плаши да самокритиком не угрози уображену слику о својој величини, и тако доведе себе у искушење самопрезира. Повређена сујета човека чини пониженим, увређеним, несигурним у себе, и склоним агресији. Потхрањивањем уображене слике о себи самом не уклања се сам извор понижености и несигурности, већ се уклањају само непријатни симптоми незадовољене сујете. Особа која је кроз покајање победила сујету, постаје понизна, и у свом најтежем понижењу блиста миром и достојанством који је поноситој особи непојмљив.

Самокритичност је услов одговорног битисања и услов здравог хришћанског духовног искуства. Без способности да се суочи са сопственом грешношћу, човек не може бити свестан своје стварне потребе за Богом. Али, уколико сујетна особа не победи своју слабост, хришћанско учење о човековој грешности, постаје јој искушење да се поноси признањем како је грешна, што се препознаје по њеном хвалисавом пренаглашавању сопствене слабости, грешности и недостојности.

Сујетна особа је природно осетљива и увредљива, и зато природно склона сукобима. Зато је лицемерно ласкавим причама (најчешће о коренима, прецима, традицији) запаљивати сујету код верника као покретачку снагу за њихова добра дела, а онда од њих тражити да воле своје непријатеље. Сујетна особа никога не може стварно да воли, већ је природно генератор неспоразума и сукоба.

Заједница верника коју одликује пројекција сујете на општи план, схвата своју црквену саборност на племенски начин. Заједница се ставља на место Бога и постаје човеков идол, са својим типичним племенским изопачавањем представе о добру и злу. Питање добра и зла више није питање какав је човек по свом карактеру (да ли лаже, краде, мрзи, да ли је себичан, горд, итд), већ се оцењује према човековом односу према сопственој заједници (коме припада). Није важно да ли мрзи, већ кога мрзи, итд. У таквој примитивној религиозности не постоји препознавање човекових стварних духовних, душевних и телесних потреба, већ се све оне жртвују зарад задовољења сујетног Ега.

РЕЛИГИЈА КРИВИЦЕ И СТРАХА

Када човек покорава своју вољу оним мотивима које његова сопствена савест осуђује, он природно осећа кривицу, и због сопствене нечисте савести има искушење да те своје мотиве само потисне у подсвест (уместо да им се одупре). Кривица и страх природно резултују лицемерством и формализмом. Потискивање Ега се у драстичним случајевима може препознати и по емотивној хладноћи и строгости, као и дисциплини која је сама себи циљ. Иако таква особа на први поглед делује као веома одговорна, она је ипак веома неодговорна. Одговорна употреба разума у циљу преиспитивања смисла сопствених поступака је искључена, јер би изазвала стрес ума, који је под утицајем кривице блокиран у својој креативности. Уместо да својим поступцима одговара на реалне потребе живота, особа покренута кривицом показује склоност и да чак угрози и сопствену и туђу егзистенцију слепим придржавањем одређених правила и рецепата понашања, којима покушава да оствари сатисфакцију своје нечисте савести. Неодговорност ума резултује потребом за формирањем култа према ауторитету (црквени или идеолошки ауторитет, вођа, систем, кодекс правила) који сада мисли и одлучује уместо самог човека, и формирањем табуа везаних за преиспитивање смисла понашања. Због свог формализма (површности) таква особа не уме да се покаје за узрок свог проблема, већ се каје за кршење својих нормативних вредности понашања, које често немају никакву везу са реалним узроком њене кривице. Зато, упркос њеном сталном кајању и извињавању, кривица остаје и даље, постајући извор ригидности мишљења. Поред одсуства одговорне употребе разума, кривица провоцира страх и параноидност, што представља стални извор осећања угрожености и стални подстицај на тражење непријатеља и изазивање сукоба. Мотиви потиснути у подсвест теже да се пројектују другоме, посебно ономе ко је другачији јер не прихвата исте конвенционалне вредности. Особа оптерећена кривицом је склона да презире управо оне особе које се отворено понашају онако како би она сама желела, али како не сме због сопствене савести и побуђеног осећања кривице. Она би њих силом приморала на послушност сопственим правилима понашања исто онако како је она сама приморана теретом сопствене нечисте савести.

РЕЛИГИЈА СЕБИЧНОГ СЕНТИМЕНТА

Религија себичног сентимента је религија савременог човека. Она представља својеврсну лажну реформацију која устаје у борбу како против примитивне религије сујетног човека, тако и против лицемерне религије човека покренутог кривицом. Али та лажна реформација савременог доба, колико се одриче сујете и кривице као човекове покретачке снаге, толико промовише његове себичне мотиве представљајући их као да су исправни самим тим што су природни, и њихово задовољење погрешно назива љубављу. Лажна реформација је искушење такозваних еванђеоских верских заједница у савременом протестантизму, каризматског покрета у католичкој цркви и богомољачког у православној, а утемељена је на принципима животне филозофије човека савременог Запада. У њеној суштини крије се механизам обрнутог понашања, где се свест о испразности сопственог срца угушује изазивањем пријатних осећања, осећања љубави према онима за које сама савест човека оптужује да не показује потребну љубав и доброту. Али, уместо да човека наведе на реформу његових мотива и карактера, таква савест се задовољава променом која није дубља од човекових осећања. Против камености сопственог срца, човек се бори патетичношћу. За разлику од сујетне религије где се глас савести угушује умном заблудом о сопственој величини (уображености), у религији себичног сентимента савест се угушује побуђивањем опијајућих осећања. Све што би могло да повреди нечија осећања, и самим тим да угрози задовољење сопствене себичности, па макар то био и глас сопствене савести, или морални укор правог пријатељства, проглашава се непријатељем који угрожава мир и срећу међу људима. Запажање др Владете Јеротића да су "грех и кривица великим делом прогнани из свести европског човека", одлика су управо те животне филозофије.

Грех се ретко када назива својим правим именом, већ се уместо њега употребљавају еуфемизми. Разумно раскринкавање смиспа задовољавања себичних мотива се сматра непристојним, иако би оно указало на бесмисао греха, на човекову сулуду склоност да ради ужитка жртвује своје духовно и физичко добро, своју духовну и физичку егзистенцију. Савест се сматра као некаква грешка настала у развоју човека, а човекови природни мотиви се сматрају исправним самим тим што су природни. Као врхунац инфантилности, заступник религије себичне сентименталности примењује одбрамбене механизме рационализације и одрицања, креирајући код себе осећања која нису адекватна стварности (осмех на лицу који нема свој извор у одговарајућој животној реалности), оправдавајући зло око себе најбесмисленијим изговорима. Он се труди да разуме људе око себе, не зато што их воли, већ да би могао да их воли. Како се у таквој религиозности глас савести угушује, а пријатна осећања уздижу као врховна вредност, питање добра и зла се релативизује и дефинише на веома површан начин, у складу са доктрином цркве сатаниста: "Грех није грех уколико се изражава на природан начин и уколико не угрожава друге." (Антон Шандор Ла Веј) Грех се не сматра лошим сам по себи, већ само због својих непријатних психичких и физичких последица. Бог се не открива као Онај ко је добар сам по себи, већ само зато што човек од њега има себичне користи. Божја љубав се представља као разнежена сентименталност која не прави разлику између добра и зла. Захтеви Божјег закона се релативизују и обезвређују, па се чак верује да су Десет заповести укинуте Христовом жртвом на крсту.

Лицемерно ће заступници ове лажне религиозне реформације да критикују претерано ослањање својих следбеника на осећања. Занемаривањем функције Божјег закона себичност људског срца није укорена, па ће човек због непобеђене себичности природно да буде роб својих осећања, без обзира што то признаје за своју слабост. Због нечисте савести он је оптерећен доказом да је са Богом, који стално тражи у својим осећањима, знацима и чудима која прате његов духовни живот. Доброта утемељена на осећањима је нестабилна и променљива онако како су променљива сама осећања. Када тешке пробе живота наиђу, оне ће срушити кућу коју човек није сазидао на Стени већ на песку својих осећања.

ИСКУШЕЊЕ ДУХОВНЕ САМООБМАНЕ БОЛЕСНИКА ЗАВИСНОСТИ КАО ПРИМЕР РЕЛИГИЈЕ СЕБИЧНОГ СЕНТИМЕНТА

Многи болесници зависности имају искушење да свој хемијски опијат само замене са духовним, што их води у искуство духовне самообмане. То искушење је одлика болесника зависности који показују искреност за духовне ствари, али површност ума у разумевању стварне природе мотива који их покрећу у тражењу духовног искуства. Они имају искушење да се не кају за саме себичне мотиве, који су од њих и направили болеснике зависности, већ да се кају за непријатне последице тих себичних мотива. Зато су склони да само замене технику опијања путем опијата са духовном техником која производи исти ефекат - пријатна осећања којим ће да задовоље своју од раније непокајану себичност. Сама потреба човека да се осећа пријатно није никакав показатељ племенитости и духовности. Њу има и најпоквареније људско биће на овој планети. Свако себично срце би желело да се осећа пријатно и лепо, а да због своје грешне технике којом изазива та своја осећања нема негативне нуспојаве. Међутим, узвишена и пријатна осећања нису никакав лек за грехом оболело људско срце, већ опијат којим оно само угушује свест о унутрашњем духовном проблему. Да бисмо разумели природу поменутог духовног искушења, потребно је да разумемо природу саме људске себичности која је темељ и свих искушења болесника зависности.

УЛОГА ОСЕЋАЊА И ОСЕЋАЈА

Нормално је да човек има различита осећања у зависности од различитих доживљаја стварности. Нормално је да човек осећа радост када је сведок нечег лепог, доброг, праведног, када се осећа вољеним, успешним, итд. Нормално је да осећа задовољство када једе укусну храну, итд. Нема ничег лошег у самим пријатним осећањима и осећајима. Исто тако нема ничег лошег у томе да човек осећа страх у опасности, да осећа гнев у неправди, или тугу у невољи и губитку. Осећања треба да буду адекватна стварности. Она скрећу пажњу нашег ума и наше воље да бисмо на сврховит начин одговорили на оне потребе живота на које нас она усмеравају. Питање греха није питање наших осећања, већ мотива којима покоравамо своју вољу у време искушења.

ПРИРОДА ГРЕХА ЈЕ ДУБЉА ОД ОСЕЋАЊА

Нормално је да осећамо радост када нас разум и наша чула обавештавају о објективним разлозима за радост, али је грех ако према пријатним осећањима и осећајима реагујемо себичним мотивима, уместо захвалношћу. Нормално је да осећамо страх у опасности, али је грех када у опасности реагујемо кукавичлуком уместо храброшћу. Нормално је да на неправду реагујемо адекватним осећањем гнева, али је грех када на неправду реагујемо гневљивошћу и мржњом, уместо кротошћу. Нормално је да осећамо тугу када смо сведоци невоље и губитка, али је грех уколико тада реагујемо бригом и депресијом, уместо смиреним и разумним старатељством. Дакле, питање добра и зла није питање наших осећања и осећаја, већ мотива који нас покрећу, а од наше слободне воље зависи којим мотивима хоћемо да се покоримо.

ГРЕХ БОЛЕСНИКА ЗАВИСНОСТИ

Када у поменутом светлу анализирамо искуство болесника зависности, тада видимо да они гаје себичне мотиве према својим пријатним осећањима и осећајима које су изазивали вештачки на овај или онај начин. Изазваним пријатним доживљајима се заправо покушава сузбити свест о дубоком унутрашњем (духовном) незадовољству које иначе тежи да избије у човекову свест и осећања. Објекат или техника зависности изазива пријатна осећања којима човек само угушује свест о свом унутрашњем проблему, као што таблета против болова уклања симптом болести, али не и саму болест. Како проблем на унутрашњем плану није уклоњен, већ је само угушена свест о проблему, јасно је да осећање среће, ма каквом методом (природном или неприродном) да је произведено, ма како да је оно само узвишено или снажно, никада не може да задовољи жеђ душе.

Да би човек заиста постао задовољен, да би заиста био срећан, потребно је да доживи промену дубљу од својих осећања, промену мотива који га покрећу (промену побуда, карактера).

Потреба човека да угуши свест о сопственом унутрашњем незадовољству је корен сваке себичности. Сасвим је свеједно чиме се неко опија. Онај ко се опија пуким маштањем или злоупотребом музике није ни свестан да му такав систем незрелог решавања свог унутрашњег проблема само приправља пут ка можда прво лакшим, а затим тежим дрогама. На крају, када врло непријатне психофизичке последице наркотика само донесу своје плодове, човек долази у искушење духовне самообмане, где религиозни доживљају имају ону исту сврху коју је раније имао наркотик, а то је да само угуше човекову свест о унутрашњем незадовољству!

КАКО НАСТАЈЕ ИСКУСТВО ДУХОВНЕ САМООБМАНЕ?

Бог се спознаје разумом, осећа осећањима, изабира вољом, а живи срцем. Међутим, у искуству духовне самообмане су "побркани лончићи". Све је и даље ту, али има погрешну функцију, па се Бог спознаје осећањима (психолошки а не карактерно), изабира срцем (да би се задовољила човекова себичност), живи вољом (формализам и фанатизам), а разум има само функцију да оправда погрешан систем пред човековом савешћу, уместо да човека сачува од искушења.

Како долази до "побрканих лончића"?

Погрешним представљањем Божјег карактера и духа Јеванђеља, човек није укорен за своје себичне мотиве из којих је постао болесник зависности, већ покушава да их задовољи кроз криву интерпретацију Јеванђеља. Он се не каје за свој грех, већ за његове непријатне последице. Бог се тада не спознаје разумно кроз Његове карактерне атрибуте који би човека једино могли да укоре за грех, него се спознаје на психолошки (идолопоклонички) начин који код човека изазива осећања која годе његовој телесној и самоправедној природи, и којим он код себе само угушује свест о свом проблему. Бог се не представља као човеков Узор, већ као његов идол. Човек постаје добар али не због новог промењеног срца, већ формалном самоконтролом свога понашања, као и побуђивањем сентименталног заноса и других слабости сопствене природе (кривице, сујете...).

ОДЛИКЕ ДУХОВНЕ САМООБМАНЕ

НЕПРОМЕЊЕНИ СУШТИНСКИ МОТИВИ

Без вере у Бога, човек нема моћи да промени своје суштинске мотиве и да се тако избави од зла: "Може ли Етиопљанин променити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло?" (Јеремија 13,24) А када човек своју вољу покори Божјем Духу, сам Бог мења његову природу (мотиве његовог срца) и тада човек почиње спонтано да се понаша у складу са Божјим законом: “И сићи ће на тебе Дух Господњи и постаћеш други човек.” (1.Самуилова 10,6) “И дух свој метнућу у вас, и учинићу да ходите по мојим уредбама и законе моје да држите и извршујете.” (Језекиљ 36,27) “Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што му је угодно.” (Филиб. 2,13) Како је исправно понашање последица промењеног срца, оно више не представља никакав посебан напор човекове сада ослобођене воље. Зато апостол Јован каже “заповести Његове нису тешке”, а сам Христос каже “... јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.” (1.Јованова 5,3; Матеј 11,30). Међутим, у искуству духовне самообмане, промена који верник погрешно назива духовним новорођењем не представља дубљу промену од његових осећања. Он не користи одговорно своју вољу да се одупре својим себичним мотивима, већ неодговорно допушта да ти исти себични мотиви у религиозном искуству нађу своју сатисфакцију, док своју вољу користи само за спољне корекције свог понашања. Како је и даље покренут себичношћу, коју сада задовољава кроз религиозна осећања, њему је још увек важније питање како се осећа, него да ли је то што је чини добро (стварни одговор на реалне потребе других људи). Узвишена религиозна осећања сматра врхунцем свог духовног искуства. Ограничен својим сопственим искуством (непокајаном себичношћу) он не схвата стварне потребе других људи, већ мисли да је стварна потреба и других људи да имају узвишена осећања. На пример, радије ће да другоме спреми храну која је веома укусна, него ону која је веома здрава. Задовољење туђе себичности он подсвесно или понекад чак свесно сматра гестом сопствене доброте. Како су његови суштински мотиви и даље непромењени, он, покренут својим сентименталним фанатизмом, не доноси плодове живота који су у складу са Десет Божјих заповести, па зато, да би себе оправдао, или обезвређује улогу Божјег закона, или чак сматра да су Божје заповести укинуте. Он често користи појам Божје љубави, али та љубав има изобличено и патетично значење, другачије од оне која је откривена у Светом писму. Како таквој патетичности посебно недостаје атрибут Божје светости и правде, те особе имају проблема у разумевању Старог завета, као да је Бог у међувремену променио свој карактер.

НЕСТАБИЛАН КАРАКТЕР

Носилац поменуте духовне самообмане се против греха често бори изазивањем одређене психолошке атмосфере у свом уму и осећањима, када долази само до потискивања греха или до уклањања повода у уму и осећањима за изражавање греха, док грех на нивоу побуда и даље остаје у дубини његовог срца. Како је његова сопствена доброта утемељена на изазваним осећањима, а не на промени карактера сопственог срца, губљењем пријатних осећања често пада у дубоке кризе, када се открива да до суштинске промене његових мотива заиста није дошло. Зато, уместо да искушење победи, он од искушења само бежи. На тај начин открива да и даље "зида на песку", уместо на "стени" (Христу):

"Сваки дакле који слуша ове моје речи и извршује их, казаћу да је као мудар човек који сазида своју кућу на стени. И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону, и она не паде; јер беше утврђена на стени. А сваки који слуша ове моје речи а не извршује их, он ће бити као човек луд који сазида кућу своју на песку; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и ударише у кућу ону, и паде, и распаде се страшно." (Матеј 7,22-27)

НЕЧИСТА САВЕСТ

Побуђивањем осећања кривице и сентименталних осећања као мотива покајања, човек само потискује своје грехе у подсвест. Како до промене суштинских мотива (ослобађања од греха) није дошло, он и даље на себи носи нечисту савест, која га оптерећује бављењем собом у смислу тражења доказа духовности којим ће се ућуткати глас сопствене нечисте савести. Иако нас је Христос опоменуо да наша левица не треба да зна шта чини наша десница (Матеј 6,3), он стално обраћа пажњу на своја пријатна осећања, добра дела, па чак и чуда која прате његово духовно искуство, не би ли у њима налазио доказе своје исправности пред Богом, и не би ли њима угушио нечисту савест која га опомиње против лажног духовног искуства. Он није задовољан једноставним Божјим обећањем о опроштењу греха покајницима, зато што сам није испунио услов Божјег праштања, није се заиста покајао за своје грехе, и зато од своје религије сада има потребу да направи позоришну представу којом ће да умири своју нечисту савест. Како има нечисту савест, он се плаши представе о Богу који је праведан, па има потребу да обезвређује Божју правду и да Богу придаје одлике сентименталне слабости коју сам показује према себи.

ОДРИЦАЊЕ ОД ЛИЧНЕ ОДГОВОРНОСТИ

Разумно преиспитивање сопственог карактера и ваљаности духовног искуства у светлу Јеванђеља, помогло би му да препозна своју духовну самообману. Човек би схватио да га не покреће права несебична љубав, већ сентиментални фанатизам. Схватио би да до промене побуда није дошло, те да је себичност и даље темељ његових животних принципа и његове религиозности. Али да би избегао сусрет са непријатним осведочењем, човек се одриче своје умне одговорности и препушта да га воде сопствена осећања и утисци, што је јасно супротстављено учењу Светог писма: "Ко се узда у своје срце, безуман је, а ко ходи мудро, избавиће се." "Безумнику није мио разум него да се јавља срце његово." (Приче 28,26; 18,2) Зато лек за излазак из духовне самообмане представља суочавање болесника зависности са правом природом сопствених мотива и енергично одупирање вољом њиховој сили. Болесник зависности се мора научити да одговорно мисли својом главом, и да разумно схвати моћ своје слободне воље, да своје слабости више не би потискивао, већ да би им се зрело одупирао. Болесник зависности не сме да се бави собом и својим осећањима, покушавајући да их задовољи на "духован" нити на било који други начин. Онога тренутка када крене да задовољава "жеље тела и понос живота", било кроз уживање у храни, музици, дружењу, било кроз опијање религиозним доживљајима, он поново приправља пут за свој духовни пад, било кроз поновни повратак опијатима, било ка искуству духовне самообмане. Онима који су оптерећени својим осећањима, Исус поручује: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити." Смисао живота није да угађамо себи, већ да из несебичне љубави одговарамо на стварне потребе живота, било потребе других људи, било на своје сопствене.

Референце
Др Небојша Петровић, Психолошке основе помирења, 265, Институт за психологију, Београд, 2005.
Милош Богдановић, Лидија Ћук, Душан Обрадовић, Анализа вековног феномена ауторитарности на Балкану, 2004. http://milosb.users.sbb.co.yu/analiza.doc