Sadržaj

Srana 1

-Besi
-Posetio sam opet
-Vreme je, druže moj
-Poziv
-Voleo sam vas
-Exegi monumentum
-Poslanica u Sibir
-Sužanj
-Zimsko vece
-Ancar

Strana 2

-Prorok
.....



Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noc.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu moro bi se
Užasnuti svaki džin.
''Teraj momce!'' - ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se vec i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašcemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo na je zadnji cas.
Pred nama se hale roje,
Besi skacu oko nas.''
''Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno, - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan trco levo,
Konje guro u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo. mutna noc,
Sad ni maci, - - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao, -
Neka klada, - il je vuk.''
Sicu, pište nocne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižec glave, -
Kakva j' ono avet, gle!
Lete konji ko pomamni,
Ko da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urlice neka rulja
Vrteci se u vreten,
Cudna huka, cudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kcer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noc.
Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.

Posetio sam opet

..Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Vec deset leta prode od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju secanja me živo;
I cini mi se: još sam sinoc luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne cujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kucu. Evo
Šumovitog huma gde sam cesto
Sedeo nepokretan, gledajuci
Na jezero i secao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuci za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaca naherena, na vetru,
Okrece jedva krila -
A na medi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treci
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesecini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao celjad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Necu ja
Tvoj mocni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek cuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraca sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrcini prode pored vas
I pomisli na mene

Vreme je, druže moj

Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki casak nosi
Života delic svoj, života delic krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom,smrt!
Ne svetu mesto srece sloboda, mir postoje,
Vec davno udes nov privlaci srce moje,
Vec davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.

Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploce sive,
O, ako zbilja u taj cas
Opusti redom grob za grobom,
Ja cekam tad na susret s tobom,
Ja cekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dodi mi, kroz noc, kroz san,
Onakva kao zadnjeg casa,
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa…
O, dodi mi što pre, što pre,
Ko vetra dah, ko zvuk, il tajna,
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude cija zloba
Ucini kraj života tvog,
Ni da procitam tajne groba,
I ne zbog tog, što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

Voleo sam vas

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

Exegi monumentum

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Nece mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživece mi prah.
Slavan cu ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom živ glas pronece ljudi,
Pomenuce me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje cudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo cu biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.
Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

Poslanica u Sibir

U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.
Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje ce mracno sici
Da bi vam bodrost održala
I željeno ce vreme stici.
Drugarstvo, ljubav ce vam doci
Kroz brave što nad vama stoje
Ko što do vas kroz memlu noci
Slobodne reci stižu moje.
I pašce teške negve vaše,
Sloboda ce vas docekati,
Sve tamnice ce da se spraše
I mac ce vama braca dati.

Sužanj

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora slece moj srecniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kluje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tacno razumem što hteo bi rec;
On poziva mene: ''Hajd' vreme je vec!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!''

Zimsko vece

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Jel te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.

Ancar

U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.
Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov stalno tece,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne vece
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež' dalje.
A kad oblak daždom mije
Njegov ucmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, cist.
Al' gle, coveku covek rece,
Drveta toga da se lati,
I covek pode kad padne vece
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S ucmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo celo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko macem posecen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih ude,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tude.