Lasno je ubiti princa i jednu zenu

     Sinovce, nisam ja ranije bio ovako pricljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije - poslovi, brige, ne daju glavu podici pa zaboravljas sta je juce bilo, a sad, ceo zivot ko na dlanu. Secam se svega.
     Secam se ko da je juce bilo - zvoni sa svi strana, a ljudi, dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i na pokajanja, nego da se u rat poziva.
     Izadjem pred stalu, sednem na mericu, a ono jutro, milina jedna. Treba da se odmoris, baldisao si od kopanje, kosnje i drugi poslovi - jeka je rada, a ovo sad, jeka od zvonjave.
     Cujes li ti ovo, Milutine? - pridje mi majka. Kvrzi prste i vata se za reklu, guzva je. Znam kako je njoj kad cuje zvonjavu, dva su joj sina - da kazem, moja dva brata - poginula u proslim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je - sto bi se reklo, njen covek - poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.
     Cujem, bre - velim joj - nisam gluv. Pa sta cekas, vidis da ljudi odlaze skoli. Ja ustado, dado joj onu mericu, pa na sokak iz oni stopa. Ona, moja majka, stoji sa mericom u rukama pred stalom. E, tu sam sliku zapamtio. Moja majka, sa mericom u rukama, stoji ispred stale i gleda za mnom, a goveda zarikala, da l' od one zvonjave, da l' stoka stogod predoseca - ne znam. Znam da mi bese tesko. Tesko, bre, sinovce - kako koji rat, a tebi iz stale ode par volova. A to nije igracka. Volovi su volovi, zna se sta je seljaku par volova. Taman podignes volove i ukoskas, a ono, uzme drzava, treba da vuku topove, da vuku komoru, provijant. Ama treba, bre, volovi i da oru, i da vuku zito, i seno, i drva, treba i da i' prodas, da uzmes koju paru, a ne ovako, da idu dzabe. Kazem ti, nije ti lako ni zbog volova, ovo je treci par volova iz moje stale za tri godine, a oni koje su mi mobilisali mesec dana ranije, znas kaki su bili - ko upisani. Al dobro...
      Odo ja skoli, a tamo - sta da kazem. Ucionica puna svrsiti ljudi, iskupili se, dabome, da nam ucitelj kaze sta se ovo dogadja, zasto opet moramo u rat.
     I kako ne otvoriste vrata, pogusicete se - velim ja. Prigrijalo sunce, letnji dan, bazde opanci i tezina, znoj; oseca se na stalu i obore. A ucitelj drzi stapic i pokazuje Sarajevo, na karti. Cisto se raduje. I fali Mladobosance. *) Oni su ucinili svoje, uzleteli se u nebo kao mucenici. Bacili bombe, kaze, ubili svapskog princa i njegovu zenu.
      Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: cujes li ti ucu kako prezvonjava.
      Lasno je ubiti jednog princa i jednu zenu, ama rat se ne dobija   ubijanjem princeva i zena - mislim se. Interesuje mene sta ce sad da bude - misle li ostali Bosanci za tim mladim Bosancima, oce li dici kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo, ni dosad se u mucenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, pomoc treba.  Oce li oni uz nas protiv Svaba? - odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu cista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junace, da ubijaju  princeve i zene, a posle, guzicu ustranu pa nasa seljacija danak  da placa. Pa je l' tako? Ako si i Srbin i seljak, nisi stoka, ne volis da te neko pravi ludim.
       Polakote, uco, polako, nemoj tako sve iz jednog vitilja, nismo mi deca - veli Pavle i namiguje na me.
      A ucitelj tera svoje. Tamo, veli, po Bosni i po drugim krajevima de zive nasa braca Juzni Sloveni, ustanak samo sto nije planuo.
       Iz tvoji usta u bozije usi, uco - izadjem ja napolje, ne verujem ni u kake Slovene, a necu ni da se kvazim sa uciteljom pred narodom.
      Idem kuci i sve gredom mislim o tim Slovenima. I da l' ce da bude ko sto ucitelj rece. Tesko ti, bre, da te u rat uvlace kad kome prasne cef. Uvuku te u nesto sto ne razumes. Bogami. Sluso sam ja i otpre mloge one skolce. Dodju prekoleta na ferije pa se raspricaju o oslobodjavanju svi krajeva de zive nasa braca - cujes, nasa braca, a moja braca izginula zbog neke "nase brace". Kazem ti, raspricaju se pred opstinom, pred skolom ili pred crkvom, kako-kad, pa sve ko da ce neko da im pokloni ono sto bi oni mogli da istu. Secam se jednom o Velikoj Gospojini, pred opstinom - raspricao se  Velibor Rovic. Onako dugacak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kaze, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad cemo da se okrenemo nasoj braci u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji.
      Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se   tako i ostvari ono sto je on zaumio.
      Dobro, Velibore, a koliko ce to da kosta? - javi se Cedoljub Petrovic, bio onda jos ziv. Oce li nam celjad biti brojnija i  veselija?
      Cedoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od   dojakosnji ratovanja? - veli.
      E ne radi se o vasim ambarima i kosevima, stalama i torovima, o ujedinjenju se radi - drzak, bogati Velibor, drzak, a nema ga saka jada, dugacak ko pritka. I bolestan. Tuberkuloza samo sto ga nije nacisto pojela, al eto, oce i on da odredjuje sudbinu zemlje i naroda.
      Kazem ti, nije uca nama prvi tako govorio. Nije. Slusali smo mi o tome podosta i ranije.  Al dobro, da se vratimo. Odem kuci, a nije mi lakse. Muci sumnja, sikiracija. Cisto smesno, seljak si, a muci te sumnja zbog neki Slovena i neki ustanaka. Al opet, o ratu je rec, o kozi se radi, o glavudzi.
      Tumaram podrumom, pijem, ne krijem. I psujem, sto da ne psujem. I kralja i vladu. I Gavrila Principa.
      Ne gresi dusu, Milutine - moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se,   misli, valjda, da je i taj Gavrilo neki velikomucenik i svetac.
      Spremi mi belu torbu - kazem zeni - dvoje lanene gace, dvoje carape, ko   i dosad kad sam polazio u ratove. A zao mi zene - ni sa njom nisam sredio. Bolesna je. Deca se u njoj ne primaju. Troje je rodila, a ni jedno se nije odrzalo.
      Majka mi pevca ispekla, po obicaju, ko da cu na svadbu, a tri dana sam kosio na sircetu i na perju belog luka - al, ajd, kad je taki obicaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi.
      Obucem nove caksire, suknene, a zao mi. Poslednje su - dvoje sam u proslim ratovima pocepao. Gunj necu da oblacim, nov je, i jedini - crkveni, stajaci, zasto da ga satirem o rovovima. A zena ko zena, ne zali ga, kaze: Milutine, moze se desiti, ne daj boze, da pogines, pa neka se vidi da si bio domacin covek.
      Bas zato ga i ne bi nosio, zato sto mogu da poginem, kazem zeni. Racunam, ako poginem neko ce joj za taj gunj kositi i zito vezivati - al njoj ne vredi govoriti, naumila se pa ne da. Oblaci me ko da cu u narodnu pesmaricu - sve novo i najlepse trpa na me.
      Nemoj, zeno preterivati - kazem joj - samo dvoje gace i dvoje vunene carape  stavi u torbu, to je coveku ratniku dovoljno. Ako nema srece, ne mogu mi ni kozne caksire pomoci.
       Sinovce, da ti sebi ne naudis sto se druzis sa mnom, znas kako je. E pa dobro, dobro, ako je ko sto velis, idemo dalje... Rukujem se sa majkom i zenom. Udarim sokakom u selo. Na sve strane odleze dernjava. Kad se pre izopijase toliki ljudi? Zasto pevaju i plase golubove, sto se sad junace, rano je?
      Urosevica kafana - prepuna. Pije se s nogu. Sve placaju Urosevici. Oni piju i najglasnije pevaju, oni najvise i psuju i pesmama prete Svabi - nije im tesko, oni su oduvek najvise pesama i znali i pevali, a mnoge su i sami srocili; vec su i o Apisu i drugima pevali, i o Gavrilu Principu - oni ce da pevaju, drugi ce da ginu.
      Ajde, Milutine, da pijemo i da pevamo, - Pero Urosevic, uzo casu i naliva mi rakiju - zeman je zemlja da se brani.
      Ajte vi Urosevici sa mnom da ratujemo. Meni je ovo treci rat, a tebi, Pero, i tvom bratu Jefti nije ni prvi - kazem. Zna to i on dobro, nego nece Urosevici belu torbu da prte. Dva meseca oni pod oruzjem paradiraju okiceni znackama ko komite, al nece tamo de se gace krvave nego pevanjem i deranjavom pokazuju vlastima kako vole kralja i Srbiju. Taki su bili i u proslim ratovima. Njini su sinovi i sad po komandama u pozadini, a tudju decu napijaju da se pijana dernjaju kad bi trebalo da placu.

Da se mi o Turke ne ogrešismo

      U ceti mi bese student Mladen Jerinic, sin najboljeg gazde u nasem kraju, Marka Jerinica. Doso Mladen iz Beca, dobrovoljno, oce i on da brani Srbiju.Fala mu. Srbija mora da se brani.
      Sta ce sa nama biti do posletka? - pitam Mladena, a on me, dusa nasa, vako zagrli. Ociju mi, skolac, u Becu skole ucio, al zagrli Milutina. Meni milo,sto da krijem, milo mi, zagrli me student, mene, obicnog seljaka. Pun je vere i lepote. Srbija je, kaze, izvrsila najvecu mobilizaciju koju je ikad jedna zemlja izvrsila u svojoj istoriji. I sve on tako, a ja ga gledam, pa mi ga cisto zao.Nekako mi nije za vojnika. Slabacak je i suvonjav, nije, da kazes,neka koska.
      Nista se ti, Milutine - veli mi Mladen - ne sekiraj. Gavrilo Princip je pucnjem u Sarajevu otvorio vrata novoj istoriji. Nisu u Sarajevu poginuli samo jedan princ i jedna zena, veli, Austrija je tamo pala; videces kad  ustanu Cesi i Slovaci, pa nasa braca Slovenci i Hrvati, Slavonci i  Dalmatinci i Bosanci. Kad se to digne, ode Austrija bogu na istinu.
      Dobro, Mladene - kazem mu - dobro ako ce i Slovenci, i Slavonci, i   Dalmatinci, i Bosanci. U redu, ako je tako dogovoreno.
      A Mladen doliva: Austrija ti je, veli, Milutine, njima ko nama sto je bila Turska, moraju je rusiti, sta ce drugo...
      Vidim da i on veruje u te ustanke. Poverujem i ja. Valjda ce svako svoju Tursku da rusi. Obodri me Mladen.
      E pa dobro, idemo dalje.
      Dobismo ti mi bitku na Ceru, osvojismo polozaje po Macvi. Nastupamo u one krajeve iz koji smo bili odstupili.
      Da bog sacuva. U Krivajici - tridesetak zena i dece Svabe povezale i poklale. Tako u Zavlaci i po drugim mestima, na sve strane, po Macvi i Jadru. Fotografi zalacaju aparatima, slikaju mrtve zene i decu. Treba, kazu, za  arhivu drzavnu i za novine po svetu, da se vidi i zna kaka se zverstva cine  nad srpskom nejaci.  Zaustavismo se na jednom djermu. Tu je i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.
      Je li, baba - pita Vasilije - jesu li opasne Svabe?
      Nisu sve Svabe opasne, sinko - reci ce ona baba - opasan je Svaba koji govori naski.
      Vasilije se trudi da zapodene razgovor sa mnom, zapitkuje: Koji su to ljudi otud sto govore ko i mi, Milutine, da l' su to oni Juzni Sloveni o kojima nam pricaju oficiri?
      Da je srece, Vasilije, ti bi meni o nasim kucama pricao, ti bi o nasim sokacina, o vinogradima, kukuruzima i votnjacima govorio. Onolike nase otave po livadama, onaka nasa stoka, a ti mi o Juznim Slovenima. Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritiji od mene, ljudi na polozajima, valjda se zna ko je zasta nadlezan. Sa mnom razgovaraj o oranju i o setvi i o rogatoj stoci. Sve nekako gledam da se sklonim od Vasilija, ali on  trapulja za mnom i ljuti se. Sancim, sto mi nastupamo? Da ne nastupamo, ne bismo, kaze, gledali ovu grozotu - pokazuje mi na kuce spaljene, na zgarista na nekadanje kotare. I na jednu kapiju. Lepa kapija. Zidani stubovi, ali koja joj je vajda od lepote. U kapiji covek, bice domacin, ko da je izasao da doceka goste, vako, lepo obucen starac - visi, obesen, da bog oprosti cisto smesan.
      E pa, mi moramo da nastupamo, Vasilije; mi nastupamo kroz svoju zemlju, ne nastupamo kroz tudju - okrecem ja glavu da ne gledam one jade, celjad pobijenu i povesanu oko spaljeni kuca. Svud si to mogao videti po Macvi. A Vasilije me tek dovati za ruku i vako trgne da ga u oci pogledam. Vidis li ti, Milutine, da ovi ni kalemljeno voce ne postuju; vidis li vesaju i o pitome kruske i jabuke. Iskrljestio se Vasilije, gurka me da gledam u dvorista pored koji prolazimo, ko da je, boze me oprosti, vazno da l' vesaju o pitomo il o divlje drvece.
      Gledaj, Vasilije, preda se, ne osvrci se, lakse ce ti biti; ne gledaj okolo, vrdaj malo pogledom, nije bog coveku dao oci da gleda sve sto se moze videti - ne znam sta bi drugo da mu kazem, nije meni lakse nego njemu, al racunam: ako gledam preda se, manje cu nesrece nase videti. Je li, bre, Milutine - povuce me opet Vasilije za rukav i zaustavi, i u oci mi se zagleda - da se mi o Turke ne ogresismo?
      Ja ga gledam, da nije senuo - kako mi mozemo o Turke, nase stare zlotvore, da se ogresimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kaze, protiv Turaka grdno ratovali al, ruku na srce, vakog jada i srama od nji ne videsmo - pokazuje na jedno detence ubijeno, zensko, zagoliceno, da bog oprosti, na jednoj mu nozici carapa, debela, od vunena seljacka pletiva, puna krvi, a roj muva zukti oko njega. Dete bazdi, boziju ti majku, dete ubili, muve ga napale, a ono zagoliceno i bazdi, ej bazdi. A dete zensko i zagoliceno. A podalje, nema ni desetak koracaja, visi zena - mlada, vitice joj niz grudi, a grudi raskopcane i vidi se da je osramocena, na jednoj joj se nozi, da prostis, gace zadrzale, da bog oprosti, a ja se mislim: mora da je ova zena majka  one devojcice, slice jedna drugoj ko jaje jajetu. Pa se mislim: da l' se  u ovaj zlocin umesase oni sto govore nasim jezikom, boziju ti majku?!  Vasilije ide za mnom gurka me i opet priupitkuje: Da l' smo se mi o Turke ogresili?  Moze biti da smo se o Turke ogresili, Vasilije, al to nije nasom namerom. kako smo mi nekad mogli znati koje nas nesrece cekaju; ko je mogao znati da cemo i protiv vaki ljudi ratovati, ko je znao da i vaki ljudi ima na   belom svetu.

Perorez

     Ne znam kako se ono mesto zvase, znam samo da je bilo u nedelju, culo se crkveno zvono u daljini. A mi se oko svapskog barjaka otimamo. Da bog sacuva. Majku jedni drugima psujemo na istom jeziku. Stenjemo. Cepamo jedni drugima utrobe. Ne znam sto li nam je svapski barjak toliko ustrebao, zasto zbog jedne krpe da izginu toliki ljudi.
      A meni bas zapade da otmem onaj barjak.
      Porucnik Grasanin me pofaljuje pred strojem. To dize ugled svima nama Sumadincima - kaze.
      Bog i dusa, voleo bi da smo mi Sumadinci ugledni po cemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj sljivi i rakiji.
      Tu je poginuo i Aksentije, familijaz nase skole. Jurnuo na bajonet. Proburazili ga zbog sarene carske krpe. Zakopali smo ga. Dok sam ga  zatrpavao, prolazilo mi je kroz glavu kako je Aksentije slusao ucitelja dok je ovaj pricao deci kako su se nasi stari junacili, za go noz vatali i oko barjaka se otimali. Pa eto, i nas Aksentije tako, ko nasi stari iz prica za decu. A sta ja da kazem njegovoj deci ako se kad vratim kuci pa i' sretnem?!
      Tu je i Vojislav Dikinac grdni rana dopao. Krnut bajonetom. I on vidi sta je i kako je. Sapuce mi - ne moze da govori - da uzmem onaj perorez i da odnesem njegovim ukucanima.
      A taj perorez juce mu dao prestolonaslednik, kad je obilazio polozaje, pa Vojislav sav srecan bese. Falio mi se da ce perorez odneti kuci, da se Dikinci njim ponose. I da ga cuvaju. Velika je  to stvar. Poklon od buduceg kralja. Koja kuca ima taki perorez?
      Ja trazim onaj perorez, ne mogu da ga nadjem. Prevrcem dzepove, torbu - nema ga. Trazim ga po slami, nema ga, a Vojislav mi ga u amanet daje da ga nosim i predam njegovim ukucanima.  Sta da kazem Vojislavu, on umire, a peroreza nema. Valjda mu ispo negde dok se krdzumo po vojistu ili dok su ga ranjenog ovamo nosili. Ne verujem da mu ga je kogod ukro.
      Zao mi Vojislava i krivo mi na prestolonaslednika, sto je dao perorez jednom muceniku, Dikincu. Da mu nije dao, moze biti da bi se Vojislav manje junacio i, moze biti, ne bi poginuo.
      Vojislav je umro pred nama, i lepo smo ga zakopali.
      Ti dana mnogi nam se predadose. Zarobismo i oficira. Pa sedimo, tako, i pricamo. Jedan iz Zagreba, Srbin, raspricao se: nije Srbima u Austriji nista lakse i lepse nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasrcu na kuce i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju  radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.
      Zasto, bre? - pitam ja pred svima.
      Kako, zasto? Pa zbog princa Ferdinanda.
      Dobro, je l' to Svabe tako postupaju sa srpskim zivljem? - pitam.
      Ama, kake Svabe, radicevci i frankovci.
      U Bosni, cujem, jos crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju,   imovinu i kuce otimaju...
      A, to li je, mislim se.

Mi smo narod suvozeman

      Poterali su nas preko save, u Srem^*.
      A sa cim, brajko, s kojom vojskom da predjes Savu? Nemas pontone, a imas seljake koji ne znaju da plivaju.
      Ljudi se potkocili, ne ide im se preko vode. I stoka se uznemirila,   predoseca vodu. Volovi iskrecu vratove, gledaju u nas, a mi ne smemo stoci u oci pogledati. Sude nebeski, kako li ce nama nasa komanda u oci pogledati! Kloparaju tockovi ispod topova i kara, topti konjica. Suljka pesadija. Ama nije to kao kad se mi po Srbiji krecemo.
      Pridjem uz obalu, strah mi se u kosti zavlaci - zar smo mi vojska koja moze da predje preko tolike reke.
      Sto li nas ovako natovarise? - vajka se Pavle.
      Pridzavajte se za volove - savetujem ja - volovi nam mogu na vodi znaciti vise nego na oranju. Jedino nam oni mogu pomoci.
      A most se ljulja.
      Oficiri vicu da se zuri i da se otaljava.
      Drzim se Pavla i Vasilija, da se ne razdvojimo u pomrcini i guzvi.
   De smo ovo? - pita Pavle.
      Sto ce ti to da znas; sve drugo znas, samo ti to fali - idem ja za komandom.
      Na dobrom nismo, niti smo mu se uputili; podavice se i oni koji od nas bolje plivaju - veli Vasilije.
      A Pavle nikako ne prestaje da zapitkuje. Stalo mu je da zna de je i kud je krenuo.
      Tamo cemo, preko, u Madjarsku, da osvajamo Austriju, da oslobadjamo nasu bracu; tamo zive nasi ljudi, tamo su nasi manastiri i kosti nasi vladara - sve tako Vasilije, pa se, tek, okrete meni: Dobro, Milutine, ti si vidjen covek - bio si najbolji djak; ucitelj Zarija, bog da mu dusu prosti, tebe je cenio i uvazavao mimo nas ostali, ajde ti, brajko, sad nama reci kud nas vode.
      Ja cutim. Gazim oprezno, staram se da ne izgubim njega i Pavla. Cekam da nas sa te strane de su nasi manastiri braca docekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i oslobadjamo? Da je njima do oslobodjenja, oslobodili bi se i oni sami.
      Dokopasmo se mi nekako obale. Zagazimo u zitku zemlju. Jedva izvlacimo noge iz blata. Zao mi stoke - kud je vodimo, ovolike nase volove i konje. Ako smo resili svoje glave da pogubimo, zar moramo i stoku da upropastimo. Zasto ovoliku imovinu da scerdamo, u tudjoj zemlji? Nismo je na kocku zaimali.
      Mislim ja tako i gledam onu ravnicu, kad li Pavle Kezun podviknu: Lezi, Milutine, niko te, veli, nije na rabos uzeo!
      Da l' rece il ne rece, zasu nas vatra iz topova. prsti zemlja, svira srapnel. Vasilije psuje poganu svapsku majku. Pavle - ludu srpsku majku. I bracu. I oslobadjanje. I manastire. I civote kraljeva i velikasa. Zar zbog mrtvacki sanduka i kraljevski kodzanja da izginemo!
      Osuse i mitraljezi. Tuku sve vise i crnje. Na ravnici si, ko na dlanu. Ojadise. A kako da bezis, umoran od pesacenja po mekim njivama, u opancima raspadnutim.
      Jednom pred vece, otud od sela za koje rekose da su Sasinci, napade nas i pesadija. A mi, suljaj, odstupaj.
      Konjica! - povikase odnekud i osuse vatru, da nam ne bi zasla za ledja.
      Prekini paljbu! - povikase opet. nije konjica nego artiljerijska zaprega i nije neprijateljska, nego nasa.
      Gedzo! Psuju nam i srpsku majku, tuku i jure. Gedzo, kud ces sad kad ne znas da plivas? Eto, oni znaju da mi ne umemo da plivamo, a nasi to nisu znali. Boze, sto nam bar ne posla neprijatelja koji ne zna nas jezik! Samo da ne padnem u ropstvo u tudjoj zemlji. I ropstvo je bolje u svojoj zemlji- bezim uzvodno u jedan camac. A camac pun. Voda samo sto nije usla da ga potopi. A dole, niz reku, cuje se zapomaganje. Dave se Srbi.
      Sta nam je ovo trebalo, Milutine - gledam onaj jad i propast nasu. Posle nam oficiri objasnjavaju kako smo u Srem krenuli da pomognemo nase saveznike, da Svabe i Madjare vezemo za sebe. Mlogo je to korisno za saveznike, govore. Da mi nismo udarili na Svabe i Madjare, oni bi na Ruse udarili jos vise. Mi smo se, kazu, oduzili svojoj slovenskoj braci. Ko ce ako Srbi nece.
      E bas dobro sto smo opet stradali za neku slovensku bracu - mislim se, al cutim. Stalno nas s nekim bratime, pa na se prtimo sto nismo kadri poneti.Zar,smo mi neka sila, mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I cudi me da smo tako veliku slavu - ako je verovati da ona o Srbima kruzi po svetu - olako utopili u beslovesnu vodurinu. Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? Sto su se stidele pred saveznicima, zar nisu mogle reci da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?!
       Muci to, sinovce. Pitas se ko si i sta si ti toj tvojoj drzavi, ko su joj i sta su joj noliki ljudi sto izgibose i u beslovesnoj vodurini se podavise.
      Uvrebam priliku da pridjem Mladenu nasamo i sve mu skinem sa srca, a on me rezili: Ne moze se, veli, o tome suditi iz seljackog opanka. To su krupna pitanja istorije i politike, tvoji su, veli, vidici skuceni, Milutine. Ti, veli, govoris ko da ti je Srem tudja zemlja. Srem je, veli, nasa zemlja, u Sremu zive najbolji Srbi. Koliko je samo nasi iz Sumadije u Srem i druge krajeve Vojvodine prebeglo od Turaka. Znas li ti, Milutine, koliki su sremski Srbi stradali samo ovog rata zbog toga sto su Srbi? Oni su nas pomagali i za vreme Ustanka i pomazu nas i sad.
      Ja se pomeo. Nemam ja nista protiv Sremaca, znam ja za Sremce, ali se pitam koju su vajdu oni imali od naseg ludog stradanja.
      To su, Milutine krupna pitanja za tebe, to mogu da razumeju ljudi skolovani - ljutka se Mladen.
      Dobro, mislim se, teraj dalje...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
* Naredbom srpske vrhovne komande od 27. VIII 1914, srpska vojska je 6. IX zapocela prelaz preko Save u Srem. Cilj ove ofanzive je bio da se sa saveznickih frontova na zapadu i iz Galicije povuku kontigenti centralnih sila angazovanjem na srpskom frontu (prim. pripovedaca)

Nisam dozvolio da mi Raka "Trocki" soli mozak

       Dobismo mi bitku na Strmovu^*.
       Mrtvaci na sve strane. Ja i merkam. Resio sam - ocu da se obujem, nema tu sta da se krije. Merkam neke cizme ili cokule, moram nekog mrtvaca da izujem. I ne pomisljam sta bi mi Zivana, i sta bi mi majka rekla, nema se sad za to vremena. Zapade mi za oko jedan sa fesom na glavi. Ucini mi se da je mrtvac moga rasta i moje snage i da je nogat ko i ja. Sto da ga ne izujem, neka i mene izuju ako poginem. Nisam u rat posao da se obuvam i odevam, al kad sam te srece, obucu se, necu vise vodu i blato da trpim u opancima.
      Jevrem mi za ledjima bogorada: Nemoj, Milutine, sa mrtvaca  neprijateljskog da skidas obucu, stici ce te nesreca, veli, skini je sa naseg mrtvaca, ima i'- pokazuje mi rukama na strmovacke polozaje.
       Kako sa naseg, mislim se, mi smo bosi il nam se obuca raspala, da se ne lazemo.
      Pridjem ja drugom neprijatelju, on podoficir. Krupan covek i krakat. Mojeg rasta. I njemu fes na glavi. To mi odgovara. Lakse mi je njega da izujem nego nekog pravog Svabu. Svabe bi me bilo stid, ovoga nije, ovo je poturica, nekad je bio Srbin pa se poturcio i sad, evo, na Srbina kidise.
      Skinem ja jednu cizmu - dobra cizma. Vucem drugu, a mrtvac tek pomeri nogu. Prestravi se ja, potego za noz.
      Ne, brate, ja sam Bosanac! - pridize se mrtvac, ispruzi vako ruke prema meni. Moli. I pokazuje mi da ima fes na glavi.
      Jevrem se zaceri: Ostade ti, Milutine, bez cizme, veli, nece cizma na tvoju nogu.
      Dobro, bre, Bosanac - pitam ga - jesi li ti dosad znao da si Bosanac i da si mi brat, ili si to doznao tek ovde, na Strmovu? Od koga sam se ja dosad branio i od koga ja moram da bezim sa svoje zemlje - ne dozvoljavam da me pravi budalom. Znam ja ko je meni brat. Tome ne treba da me uce ni kralj ni vlada. Pa je l' tako? Kako to da je meni Bosanac brat, je l' ja nisam brat  Bosancu! Zavrljacim onu cizmu, setim se naseg ucitelja i stanem ga psovati za sve sto nam je o Mladobosancima prico: da ce svu Bosnu da dignu i sa nama da  se svrstaju.
      Raka "Trocki" brani zarobljenika. Ne diraj coveka, Milutine, veli, nije on kriv za klanja i vesanja dece i zena po Macvi, ovo nije rat naroda, ovo je, kaze, rat careva. Pravi se vazan Raka opancar, sto je video nekog Trockog u  Beogradu, ako mu je verovati, i sto je iso na te prvomajske izlete.
       Kakav rat careva, Rako! - drnem se, ne dozvoljavam da mi Raka Trocki soli pamet. Svi carevi sveta da su se skupili i preko Drine i Save da su u Srbiju upali zajedno ne bi onoliko zena i dece poklali, niti bi mogli onolike kuce  popaliti i onoliku stoku odvesti.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------
*  Bitka na Strmovu je vodjena u ponovljenoj neprijateljskoj ofanzivi 1914. godine (prim. pripovedaca)   

Nije nam Pašic doneo vaške

      Samo sto Srbiju povratismo, kad udari tifus. Ara li, ara. A mi se brani belim lukom i rakijom. Tu pomrese Radovan iz Dragolja, Veselin iz Jelovika, Stanisa iz Stojnika, ne znam kako se zvase Trta iz Jagnjila i mlogi jos. Da bog sacuva.
      Pavle i ja odosmo do bolnice da obidjemo Milovana iz Misace. A Milovan, vidim ja, umire. Ne moze da nas prepozna. Zove nas, kao u kucu. Ajte, ljudi, evo sedi mi otac i ceka nas, uzvario rakiju sa medom.
       Tvoja kuca i tvoj otac, cekaju te, to je tacno, al ti neces doci, mislim se, tebe ce u krecanu, a mozda i nas za koji dan.
      One ponude sto smo mu poneli mi vratismo, pa sednemo i pojedemo. I pricamo sta je i kako je sa Milovanom i straujemo od tifusa, a Mladen nas umiruje. Sve je to cena slobode otadzbine, veli, moramo da je placamo, odgovorni smo. Kaka cena, sunce ti, mi smo svoje oduzili, stradali smo od olova i bajoneta, bila nas artiljerija, bila kisa i noc, gutalo nas blato; mi smo odgovorni za nase planine i reke i polja, a ko je odgovoran za tifus!? - planem ja.
      E pa, nije nama Pasic doneo vaske, vaske su nase, seljacke, nisu Pasiceve - posmeva se Vasilije, izaziva, a Mladen vidi, pametan covek, pa okrete razgovor na drugu stranu.

Koja je to racunica?

     Stalno se govorilo da cemo u Solun^*. Mlogi se od nas nadali da cemo vozom. I da nas tamo cekaju saveznici. A mi, na Kosovo. Pa odatle u arnautske planine i bespuca.
      Sta je ovo - pitam Mladena - onako nasamo, u poverenju. A on mi, dusa nasa, objasnjava. Bugari su nam presekli odstupnicu niz vardarsku dolinu i nabacili nas na Albaniju, drugog puta nemamo.
      Dobro, Mladene - pitam ga - zasto su nas Bugari napali, s ledja? Mi smo sa njima zajedno Jedrene osvajali, tamo mi je brat poginuo. A Mladen mi objasnjava, dabome, u poverenju: Bugari su nas napali zato sto je Pasic pogazio sporazum sa njima i trinaeste im uzeo Makedoniju levo od Vardara.
      Dobro, Mladene, da nije bilo rata trinaeste i Bregalnice, da nije Pasic  to ucinio zbog Makedonije, da l' bi nas sad Bugari napali? - pitam ga.  A on, vako, sleze ramenima: mozda i ne bi, veli.
      Pa dobro - pitam ga - koliko ce sad da nas kosta levo od Vardara? Mladen ocuta. Ja stanem, pa se mislim: uzesmo Makedoniju levo od Vardara, a sad izgubismo Srbiju. I tolike ljude. A koliko li ce nas jos ostati po ovim planinama i jarugama, pomisljam, koja je to racunica.

----------------------------------------------------------------------------------------------------
 * Godine 1915, pocetkom oktobra, protiv Srbije je zapocela nova neprijateljska ofanziva. Nemacke, austro-ugarske i bugarske snage vrsile su s ledja zestoke udare. Srpska vojska nije odolevala. Povlacila se. (prim. pripovedaca)

Šta je i kako iza planine?

  Gledam kako guramo i bacamo topove u surdume. Podalje tamo eksplozije potresaju zemlju - nasi spaljuju municiju.
      Mladene - pridjem mu ja opet - koja je ovo racunica? Da l' bi za nas, Srbe bilo bolje da smo se nekako odavde vratili kucama, da ne satremo sve sto nam je ostalo. Vidis li ti na sta mi licimo, mi smo svi nacisto  zanemogali, zar vaki ljudi mogu preko tudje zemlje, po vakim gudurama, na ovakvom vremenu, gladni.
      Vidis, Milutine, vaka je stvar - kaze mi Mladen - ti, veli, vidis sta je i kako je, a sta ce da bude, ti to ne vidis. I ne vredi da ti objasnjavam. Ti, Milutine - pokaza mi on na jednu planinu, ne znam kako se zove - vidis samo do one planine, a ne vidis sta je i kako je iza planine.
      Mene secnu, da bese ko drugi mesto njega, bi mi se dlan otkacio, al znam Mladena, dusu nasu, nije on teo Milutina da uvredi. Samo, posteno da kazem, krivo mi. Primetio sam ja da nas seljake nasi skolovani ljudi mlogo potcenjuju. I to ovi nasi, seljacki sinovi, oni sto su juce opanke izuli. Bogami, kazem ti - oni sve ko da mi seljaci grokcemo ili ricemo, ko da  zdrave pameti ne mozemo imati ni kad se o nasoj kozi radi. Eto i ti, sinovce, stalno se nesto mrstis, krivo ti sto ja ovako govorim. I ti zamisljas da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti mislis da ja pametujem, a ja ti bas govorim ono sto me pece i sto mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovce, je l' tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam cime smo to mi srpski seljaci zasluzili. Ne znam da l' su drugde seljaci podneli i ucinili za svoj narod nesto vise nego mi. Pa zar nam najveci ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je drzavu stvaro, cuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.
      A Mladen meni opet: Ne vidis, Milutine, preko planine. Oce reci: ne vidis ti dalje od kosare, tora i obora, ne vidis dalje od praga i ognjista. A ne pomislja da je to manje opasno, nego kad se zablenes preko planine i gledas nebesa, a ne vidis svoga praga i sljemena i ne vidis da ti odzak ne dimi i da su ti se u vatristu zmije zalegle.
      E pa, u redu - kazem ja Mladenu - ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i mora da vide; preci ce se i preko planine pa ce se videti ko je dokle mogo da vidi.

Sveti oci

      Idemo mi tako, bolje reci, teturamo preko Albanije, iz ledare u ledaru, iz vucare u vucaru. Kad vako po strani, u jednoj zaravni, deca. Nisam i' brjo, al bese i' tridesetak. I pukovnik Ivovic, odnekud, medju onom decom. Dzarka vatru i prica im, a deca ga slusaju i cvokocu, dabome, prozebla deca, nije ovaki put za decu, nije ni za odrasle. E da je otadzbina zemlja otaca, mislim se, ne bi sa nama bila deca, sami bi mi zavrsili ovaj pisljivi posao.
     Milutine - veli mi Pavle - znas li koji je dan? Danas su sveti oci. Koji, bre, oci, sunce ti - necu da kazem. To je nekad bilo, dok su se oci deci poklonima dresili, sad je drugo, sad su oci decu vezali i u ledare i vucare zavukli, zarad otadzbine. Naopako. Ne znam samo kud su se dele  majke i babe, sto dozvolise vaku propas, kako one ne odbranise i ne zastitise svoju decu.
    Milutine - veli mi Pavle - ne znam ni ja ko pokupi i povede ovu decu u ovu nesrecu, a voleo bi znati. I voleo bi znati, veli, de su ovoj deci  bili dedovi, i kako su smeli unuke zarad otadzbine da porinu u ove straote. Sta ce im otadzbina bez unuka! Stra me, veli, da i moj otac nije poludio pa i on moju decu za mnom amo poslo. Zebem, veli, Milutine, sa dve strane. Ako mi deca u ovom ledenom paklu skapavaju od studeni i gladi, zasto ja trebam da se borim - za koju otadzbinu, za onu sto mi je decu satrla!  Pa ja cu, bre, da je rusim, necu da je branim, post ti tvoj! Ako bi tako bilo, njoj goreg neprijatelja od mene ne treba. I sta je to otadzbina! - sikce on. Tesko mu, dabome, okrenuo mu se svet naopacke, ko i meni,  nismo mi deca, nismo ni stoka.
      Nismo ni oficiri, ni popovi. Ne zivimo od slave.  Pitaj pukovnika Ivovica - pokazem Pavlu u pravcu vatre. A tamo pukovnik Ivovic sedi sa decom. Prica im sta ce biti kada stignrmo do mora. Laze decu da na moru ima voca koliko ti dusa zeli, i caja zasladjenog. Nece da kaze da je more vodurina i bezdan. E, na sta je saspeo pukovnik Ivovic, da laze decu, popisam mu se na epolete. Da l' imas koji zalogaj? - pita me Pavle i gleda onu decu. Imam jedan krompir. Daj ga deci. Oci su danas, red je, ja da imam stogod dao bi im.
       Pa necu ni ja krompirom svoju guzicu da spasavam kad su deca u pitanju. Ponesem onaj krompir, a suze mi na oci, ocu da se zagrcnem. Pruzim onaj krompir - deca me gledaju, grlo mi se steglo, ni jedne reci u meni.
      Sto places, vojnice? - pita me dete, a ja se zarozi i placi. Al, opet, kazem sebi: Milutine, pomisli kako je onima koje su njina deca stigla u ovom paklu - Radosa stigao sin, dete se razbolelo i umrlo od groznice, a on mora dalje. A zasto? I protiv koga? Jesu li njemu veci krivci Nemci il ovi nasi sto su izmislili ovu deciju strategiju?

Nije narod ko i trava

   Ne mogu posigurno reci de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al bese jedna zaravan i tu vatre nalozene i konji osamareni, pod golemim teretom satorskim krilima pokriveni. Cujemo, tu su kosti neki nasi vladara davni.
      Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo stogod vaznije za nosenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, nesto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne cuju. Oficiri su ljudi platezni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.
       Pravo da ti kazem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, sto da i' krpamo, sta ce oni Svabi, a ne znam ni mi sta cemo sa njima.
      Pametan covek, sinovce, kaze: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, sta ce nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuce, celjad i stoku.
      Sta ti kazes? - pridjem Mladenu. Mi nemamo cime da naranimo ovu decu sto i' kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i buducnost, a nosimo kodzanje. Sta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi djakoni i bogomoljci, pa su nam kodzanje kraljevske prece od nasi kuca, celjadi i stoke.
      Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka,  od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
       A sta bi sa onom nasom slovenskom bracom? - dzarnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poce da prica o velikoj drzavi buducoj, samo veze.
      Boze, sta li je ovim nasim skolovanim ljudima, mislim se i slusam ga. Njemu dusa u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuce. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skocanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj drzavi sniva.
      Znas li ti, Milutine - pita me - sta je to srpsko vojvodstvo?  Ja se pravim da ne znam - slezem ramenima. E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo ce biti Srbija. A znas li ti sta to znaci kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko sto su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.
      Dobro - ucutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda – da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo zive Srbi.
      E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko zrtvovali, nikad ne bi doslo do ujedinjenja Juzni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku cemo imati. A onda ce saveznici, kad dodje do diplomatski dogovora, morati da udovolje nasim zahtevima. Onda ce, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima zive Juzni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i jos neke krajeve.
      Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku racunicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, covek je skole u Becu ucio - bese li na svetu jos kojeg naroda da je satro decu zbog drzave i neki krajeva i, ako bese takoga naroda, sta bi s njim, usreci li se?
      Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne moze biti jasno, to su neka visa znanja.
      Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! – mislim se. Pa je l' tako sinovce? Sta ti znaci da dobijes rat a da satres narod?
       Posle sam vido tu racunicu, al dockan. Dodje vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni vise nego ikad, al de su, nema nji, ostali u sneznim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne nicu ljudi ko pecurke. Lazu oni koji kazu da je narod ko i trava - kosis ga, a on se podmladjuje.
   E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...Al dobro, idemo dalje.