Zamak

Usred guste šume, jedan zamak je davao sklonište svima onima koje je noć zatekla u putu; vitezovima i damama, kraljevskim povorkama ili običnim putnicima.

Prešao sam preko pokretnog mosta, sjahao sa konja u jednom mračnom dvorištu, konjušari bez reči uzeše da zbrinu mog konja. Bio sam bez daha; jedva sam stajao na nogama: od kada sam ušao u šumu bio sam na takvim iskušenjima, susreti, pojave, dvoboji, da nisam uspevao da uvedem red ni pokretima ni mislima.
Popeh se uz neke stepenice; obreh se u jednoj velikoj i visokoj dvorani: mnogo ljudi – i oni bez daljnjeg prolazni gosti koji su mi prethodili šumskim stazama – sedeli su za večerom oko trpeze osvetljene svećnjacima.
Pokušao sam da se osvrnem oko sebe, čudno osećanje, bolje rečeno: bila su to dva odvojena osećanja, koja su se mešala u mojoj pomalo lebdećoj i zbunjenoj glavi od umora. Činilo mi se da se nalazim usred neke bogate svite kakva se nije mogla očekivati u jednom tako rustičnom zamku van domašaja; a to nije bilo samo zbog vrednog nameštaja i komada stolnog posuđa, već i zbog smirenosti i dobrostanja koji su vladali među gostima, koji su svi bili lepi i odeveni s nakinđurenom elegancijom. A u isto vreme osetio sam izvesno osećanje slučajnosti i nereda, ako ne čak i raspusnosti, kao da nije reč o gospodskoj kući, već o krčmi u prolazu, u kojoj se nalaze međusobno nepoznate osobe različitog porekla i iz različitih zemalja, da provedu noć i kad u prislinom promiskuitetu svako oseti kako mu popuste pravila kojih se drži u svom ambijentu, i – dok se pomiruje sa manje komfornim uslovima života – takođe uživa u slobodnijim i različitim običajima.

Zapravo, ta dva suprotna utiska mogla su vrlo lako da se odnose na isti objekat: bilo da je zamak posećivan godinama samo kao odmorište, polako degradirao u krčmu, dok su se vlasnici zamka pretvorili u krčmara i krčmaricu, i dalje ponavljajući gestove svog plemićkog gostoprimstva; bilo da je neka krčma kakve se često vide u blizini zamkova, koje nude jelo i piće vojnicima i jahačima, osvojila – s obzirom da je zamak odavno napušten – stare gospodske dvorane da bi postavila svoje klupe i burad, a luksuz tog ambijenta – kao i prolaz slavnih mušterija – joj dao neko neočekivano dostojanstvo, do te mere da zaludi krčmara i krčmaricu koji su na kraju poverovali da su vladari nekog raskošnog dvora.

Ove misli, istinu govoreći, su me samo na tren uhvatile; jače je bilo olakšanje što sam opet živ i zdrav usred izabranog društva, i nestrpljenje da zapodenem razgovor (na znak poziva onoga koji je ličio na vlastelina – ili krčmara – seo sam na jedino mesto koje je bilo slobodno) i razmenim sa saputnicima priču o proteklim proživljenim zbivanjima. Ali za ovom trpezom, za razliku od onoga što se uvek desi u krčmama, kao i na dvoru, niko nije ni reč rekao. Kada je neki gost hteo svog suseda da zamoli da mu doda so, učinio bi to gestom, kao što se pokretima obraćao i posluzi da bi mu isekli parče pite od fazana ili usuli pola bokala vina.
Odlučivši da probijem kroz ono što sam smatrao otupelošću jezika posle zamornog puta, upravo sam krenuo da jako uskliknem nešto kao: "Dobro vam želim!" "U pravi čas!" "Srećnog li vetra!" ali iz mojih usta ne izađe ni glasa. Zveckanje kašika i kuckanje bokala bili su mi dovoljni da se uverim da nisam ogluveo: preostalo mi je da pretpostavim da sam nem. To su mi potvrdili ostali za trpezom, i oni su pomerali usne u tišini, ljupko pomireni: jasno je bilo da je prolaz kroz šumu svakoga od nas koštao govora.

Po završetku večere u nemosti koju zvuci mljackanja hrane i srkanja vina nisu učinili prijatnijom, ostali smo sedeći i gledajući se u lice, sa napetošću što ne možemo da razmenimo mnoga iskustava koja je svako od nas imao da saopšti. U tom trenutku, na tek raspremljenom stolu, onaj koji je izgledao kao vlastelin, stavi špil karata za igranje. Bili su to taroti veći od onih s kojima se igraju karte ili s kojima ciganke predskazuju budućnost, i otprilike su bile iste figure, naslikane sa bojama najvrednijih minijatura. Kraljevi kraljice i žandari bili su mladi raskošno obučeni kao za neki kraljevski bal; dvadeset dve Velike Arkane izgledale su kao gobleni nekog dvorskog pozorišta; a pehari novčići mačevi štapovi su blještali kao grbovi ukrašeni vencima i povezima.
Počesmo da širimo karte po stolu, otvarajući ih, kao da hoćemo da naučimo da ih prepoznajemo, i da ih pravilno upotrebimo u igri, ili da im pridamo pravo značenje u čitanju sudbine. Pa ipak nije izgledalo da iko od nas želi da započne partiju, još manje da ispituje sudbinu, s obzirom da smo bili ispražnjeni od svake budućnosti, usred jednog puta koji nije bio ni završen niti za završavanje. Nešto drugo smo videli u tim tarotima, nešto zbog čega nismo mogli oči da odvojimo od pozlaćenih znakova tog mozaika.
Jedan od gostiju privuče k sebi raširene karte, oslobađajući veliki deo stola; ali ih ne skupi u špil niti ih promeša; uze jednu kartu i stavi je ispred sebe. Svi primetismo sličnost između njegovog lica i te figure, i učini nam se da smo shvatili da je s tom kartom želeo da kaže "ja" i da se upravo spremao da nam ispriča svoju priču.

Priča o kažnjenom nezahvalniku

Predstavljajući nam se sa likom Žandara pehara – jedan ružičasti i plav mladić koji je imao na sebi blještavi ogrtač izvezen s oblicima sunca, koji je ispruženom rukom nudio poklon kao od Re Maggi – naš gost je verovatno hteo da nas informiše o svojoj dobrostojećoj poziciji, svojoj sklonosti ka luksuzu i rasipništvu, pa ipak – pokazujući nam se na konju – sa pustolovnim duhom, iako više potaknut – prosudih primećujući sav taj vez čak i na abajliji konja – sa željom da se prikaže nego sa pravim viteškim porivom.

Lep mladić učini jedan pokret kao da traži našu punu pažnju i započe svoju nemu priču ređajući tri karte u nizu po stolu: Kralj novčića, Deset novčića i Devet štapova. Izraz dubokog žaljenja s kojim je spustio prvu od ovih tri karata, i radost s kojom je sledeću kartu pokazao, kao da su hteli da nam kažu da, pošto je umro njegov otac – Kralj novčića je predstavljao malo stariju osobu od ostalih, smirenog i dobrostojećeg izgleda – on je dobio zamašno nasledstvo i odmah krenuo na put. Ovu poslednju stavku smo shvatili iz pokreta ruke kad je bacio kartu Devet štapova, koja nas je – sa krošnjom raširenih grana proređenim zelenilom od lišća i divljih cvetića – podsećala na šumu kroz koju smo upravo bili prošli. (Štaviše ko bi zagledao kartu izoštrenijim pogledom, video bi da vertikalni deo koji se susreće sa ostalim drvenim putanjama upravo nagoveštava ideju puta koji se probija kroz gustu šumu).

Dakle, početak priče bi mogao da bude sledeći: vitez, čim je saznao da ima sredstva da briljira na najraskošnijim dvorcima, brzo krenu na put sa torbom prepunom zlatnika, u posetu najslavnijim okolnim zamcima, možda sa namerom da pridobije za sebe nevestu visokog porekla; i uljuljkujući se u tim snovima, zađe u šumu.

I nizu tih karata, dodao je još jednu koja je bez daljnjeg svedočila o gadnom susretu: Snaga. U našem špilu tarota ova arkana bila je predstavljena jednim naoružanim goropadnikom, o čijim zlim namerama nije bilo sumnje zbog toljage koju je vrteo u vazduhu, i nasilja s kojim je lava bacio na zemlju jednim udarcem kao da je zec. Priča je bila jasna: u srcu šume konjanik je bio prepadnut jednim krvoločnim lopovom. Najtužnija predviđanja bila su potvrđena kartom koja je sledila, to jest dvanaesta arkana, koja se zove Obešeni, gde se vidi jedan čovek u pantalonama i košulji, vezan sa glavom nadole, obešen o jednu nogu. Prepoznasmo obešenog kao našeg plavušana: lopov mu je oduzeo sve što je imao, i ostavio ga da visi sa jedne grane, sa glavom nadole.

Odahnusmo na vest koju nam je donela arkana Umerenost, koju je na sto spustio naš gost sa izrazom zahvalnosti. Iz nje smo shvatili da je čovek koji je visio čuo nečiji korak kako mu se približava, i njegov prevrnuti pogled video je devojku, možda ćerku nekog drvoseče ili pastira, kako hoda, bosonoga, po livadama, noseći dva krčaga s vodom, svakako u povratku sa izvora. Ne sumnjamo da je čovek sa glavom nadole oslobođen, pomognut i vraćen u svoju pirodnu pozu od strane te jednostavne šumske devojke. Kad smo videli da pada As pehara, na kome je nacrtan izvor koji teče kroz procvetalu mahovinu i šuštanje krila, bilo je kao da smo čuli odmah tu blizu žubor nekog izvora i dahtanje čoveka koji gasi žeđ velikim gutljajima.
Ali postoje izvori – neko je od nas sigurno pomislio – sa kojih, čim popiješ, žeđ ti poraste, umesto da se ugasi. Bilo je predvidljivo da će se između to dvoje mladih upaliti – čim konjanik savlada vrtoglavicu – izvesno osećanje koje će da prevaziđe zahvalnost (sa jedne strane) i sažaljenje (sa druge), i da će ovo osećanje odmah naći način da se izrazi – uz saučesništvo šumske senke – u zagrljaju na travi livada. Nije slučajno karta odmah posle bila Dvojka pehara ukrašena cartiglio "ljubavi moja" i sa rascvetalim spomenkom: najverovatniji dokaz ljubavnog susreta.

Već smo se razmeštali – naročito dame iz društva – da uživamo nastavak jedne nežne ljubavne priče, kada konjanik spusti još jednu kartu štapova, Sedmicu, na kojoj nam se između tamnih stabala šume čini da vidimo njegovu tanku figuru kako se udaljava. Nismo mogli da se zavaravamo da su stvari drugačije krenule: šumska idila je kratko trajala, jadna devojka, ubrani cvet na livadi i bačen, nezahvalni konjanik se ni ne osvrće da je pozdravi.

U ovom trenutku je jasno da počinje drugi deo priče, možda sa nekim vremenskim intervalom između: pripovedač je počeo da ređa druge tarote u novom redu, pored tog prvog, na levoj strani, i tada spusti dve karte, Kraljicu i Osmicu pehara. Iznenadna promena na sceni nas je zbunila na momenat: ali se rešenje vrlo brzo nametnulo – pretpostavljam – svima nama, a bilo je da je konjanik najzad pronašao ono što je tražio, nevestu iz visokog i bogatog staleža, kao što je bila ona koju smo tu videli naslikanu, čak sa krunom na glavi, sa porodičnim štitom i ispranim licem, – i čak i malo starija od njega, što su najzlobniji od nas primetili – i sa haljinom izvezenom od ukrštenih prstenova, koji kao da govore: "Oženi me, oženi me". Poziv koji je spremno prihvaćen, ako je tačno da karta pehari nagoveštava svadbeno slavlje, sa dva reda zvanica koje nazdravljaju mladencima u dnu stola sa okićenim stolnjakom.

Karta koju je potom spustio, Žandar mačeva najavljivala je, pojavljujući se u ratnoj opremi, nešto nepredvidljivo: ili je glasnik na konju uleteo u šumu donoseći neku uznemiravajuću vest, ili je mladoženja lično napustio svadbeno slavlje da bi otrčao naoružan u šumu, ili obe stvari zajedno: mladoženja je upozoren nekom iznenadnom pojavom i odmah se dohvatio oružja i uskočio je u sedlo. (Pošto je postao ekspert od prošle pustolovine, nije promoljavao glavu iz kuće bez kompletnog naoružanja.

Nestrpljivo smo čekali još neku jasniju kartu; i stiže Sunce. Slikar je predstavio dnevnu zvezdu u rukama deteta koje trči, štaviše leti leti iznad raznovrsnog i širokog prostora. Protumačiti ovaj deo priče nije bilo jednostavno: moglo je jednostavno da znači "bio je lep sunčan dan" i u tom slučaju je naš pripovedač uzaludno trošio svoje karte da bi nam rekao nebitne detalje. Možda bi valjalo zadržati se na bukvalnom značenju te slike a ne na alegorijskom: videlo se jedno polugolo dete kako trči u blizini zamka u kome se svadba proslavlja, i upravo da bi to mangupče pojurio, mladoženja napušta slavlje.

Ali valjalo je ne zaboraviti predmet koji je dete nosilo: ta blještava glava bila je možda rešenje zagonetke. Opet spuštajući pogled na kartu s kojom nam se naš junak predstavio, setismo se sunčanih crteža i vezova koje je ovaj imao na svom ogrtaču kad ga je lopov napao, koji je jahač zaboravio na livadi svoje nepostojane ljubavi: možda se sada taj ogrtač vijorio po poljima kao neki zmaj, i upravo da bi ga uhvatio on se bacio u poteru za mangupčićem, ili možda iz radoznalosti da shvati kako je tu stigao, to jest kakva je bila veza između ogrtača deteta i devojke iz šume.

Nadali smo se da ćemo naći odgovor na ta pitanja u sledećoj karti, i kada smo videli da je to bila Pravda uverili smo se da je u ovoj arkani – koja nije pokazivala samo ženu sa mačem i vagom, kao u drugim tarotima, već je u pozadini (ili u zavisnosti od kako se gleda, u polukružnom polju iznad glavnog lika) bio takođe jedan ratnik na konju (ili neka amazonka?) u oklopu, koji kreće u napad – ležalo jedno od poglavlja sa najgušćim zbivanjima u našoj priči. Mogli smo samo da izmišljamo pretpostavke. Na primer: dok je sustizao mangupčića sa zmajem, proganjaču je presekao put jedan drugi konjanik, sav naoružan.

Šta su mogli da kažu jedno drugome? Za početak:

– Ko je to tamo! i nepoznati konjanik otkrio je svoje lice, žensko lice koje je naš gost prepoznao kao svoju spasiteljku iz šume, koja je postala punija i odlučnija i smirenija, sa jedva vidljivim melanholičnim osmehom na usnama.

– Šta sad hoćeš od mene? – mora da ju je tada on upitao.

– Pravdu! – rekla je amazonka. (Vaga je upravo aludirala na taj odgovor).

Štaviše: kad malo bolje razmislim, susret mora da se ovako odigrao: amazonka na konju je izašla iz šume, u napadu (slika u pozadini ili na polukružnom polju) i viknula mu je: – Stoj! Da li znaš koga juriš?

– Koga to?

– Svoga sina! – rekla je ratnica pokazujući svoje lice (lik u prvom planu).

– Šta mogu da učinim? – mora da je upitao naš, pošto ga je uhvatilo brzo i zakasnelo osećanje krivice.

– Suoči se sa presudom – (Vaga) – Božjom! Brani se! – i isukala je mač (Mač).

"Sada će da nam opiše dvoboj", pomislih, i zapravo karta koju je tada bacio bila je zveckava Dvojka mačeva. Letelo je posečeno šumsko lišće, a puzave biljke su se uvrtale oko sečiva. Ali nelagodan pogled koji je pripovedač bacao na tu kartu nije unosio sumnje u vezi sa ishodom: njegova protivnica bila je žestoki mačevalac; sada je na njega bio red da leži krvav na livadi.

Dolazi svesti, otvara oči i šta vidi? (Sa mimikom – iskreno rečeno pomalo emfatičnom – pripovedač je pokušao da nam prikaže sledeću kartu kao otkriće). Igumanija: tajanstven lik krunisane monahinje. Da li mu je neka monahinja pritekla u pomoć? Pogled kojim je netremice gledao u tu kartu bio mu je ispunjen užasom. Veštica? Podigao je ruke kao da moli čineći pokret svetog zgražanja. Neka velika sveštenica tajnog i krvoločnog kulta?

– Znaj da si u liku devojke uvredio – (šta je drugo mogla da mu kaže Igumanija, da bi kod njega izazvala tu grimasu užasa?) – Cibele, boginju koja je svetica ove šume. Sada si pao u naše ruke.

I šta je on mogao da odgovori, osim da molećivo promuca: – Iskupiću se, izmiriti se, milost...

– Sada ćeš pripadati šumi. Šuma je gubitak samog sebe, mešanje. Da bi se s nama sjedinio, moraćeš da se izgubiš, da pokidaš sa sebe svojstvene atribute, da se pretvoriš u nešto neprepoznatljivo, da se sjediniš sa mnoštvom Menadi koje trče kroz šumu urlajući.

– Ne! – videli smo kako izleće urlik iz njegovog zanemelog ždrela, ali već je poslednja karta završavala njegovu priču, i bila je Osmica mačeva, oštra sečiva razbarušenih Pobornica Cibele padala su se na njega kidajući ga.

Priča o alhemičaru koji je prodao dušu

Uzbuđenje oko ove priče još nije bilo splaslo, kad jedan drugi gost dade znak da on hoće svoju da ispriča. Naročito je jedan deo vitezove priče izgleda privukao njegovu pažnju, ili bolje rečeno, jedno slučajno približavanje dve karte iz dva različita reda: Asa pehara i Igumanije. Da bi pokazao kako je on lično pogođen tim približavanjem, podiže na nivo te dve karte Kralja pehara (koji je mogao da bude njegov lik kad je bio veoma mlad – istinu govoreći – previše laskav opis ) i na levu stranu u horizontolanom redu jednu Osmicu štapova.

Prvo tumačenje ove sekvence koje je padalo na pamet, insistirajući na pripisivanju fontani izvesne putene aure, bilo je da je naš gost imao ljubavnu vezu sa nekim monahonjom iz šume. Ili da joj je ponudio da pije obilato, s obzirom da je fontana izgleda imala uporište, kad se malo bolje pogleda, u jednom burencetu, na vrhu jedne preše za grožđe. Ali melanholična nepomičnost čovekovog lica delovala je kao odraz razmišljanja iz kog nisu samo telesne strasti bile izuzete već i najoprostivija zadovoljstva kuhinje i podruma. Mora da je bio u visokim razmišljanjima, iako svetovni izgled njegovog lika nije dovodio u sumnju da su bila okrenuta Zemlji a ne Nebu. (I tako je palo još jedno moguće tumačenje: napraviti od izvora bazen sa svetom vodicom).
Najverovatnija pretpostavka koja mi je pala na pamet (a tako verujem i svim ostalim tihim slušaocima) bila je da je ta karta predstavljala Izvor Života, najuzvišeniju tačku u radu jednog alhemičara, i da je naš gost bio upravo jedan od tih znalaca koji posmatrajući kroz alamicchi i mali srčanik, kroz epruvete i retorte, kroz atanorri i aludelle (tip komplikovane ampule) koju je njegov lik u kraljevskom ruhu držao u ruci, pokušava od prirode da otme tajne, naročito onu o preobražaju metala.

Bilo je za poverovati da još od najranijeg doba (to je bio smisao portreta sa pubertetskim crtama, koji je takođe mogao i da aludira na eliksir dugog života) on nije imao druge strasti nego (izvor je i dalje bio ljubavni simbol) da manipuliše elementima, i godinama je čekao da vidi kako se žuti kralj sveta minerala razdvaja od komadića sumpora ili žive, i polako pada u neprozirne naslage, koje su se svaki put ispostavljale kao bezvredne strugotine od olova, talozi zelenkaste smole. I u tom istraživanju na kraju je tražio savete i pomoć od žena koje se ponekad sreću u šumama, stručnjakinje za filtere i magične smese, posvećene zanatu veštičluka i slavljenja budućnosti (kao ona koju je on sa svojim sujevernim poštovanjem pokazivao kao Igumaniju).

Karta koja je potom došla, Car, mogla je da se odnosi upravo na neko predskazanje veštice iz šume: – Postaćeš najmoćniji čovek na svetu.

Nije bilo za čuđenje što se naš alhemičar uobrazio i što je iz dana u dan iščekivao neku izvandrednu promenu u svom životu. Taj događaj mora da je bio označen sledećom kartom: i bila je to misteriozna arkana broj jedan, koja se zove Il Bagatto, u kojoj neko prepoznaje šarlatana ili maga koji vrši svoj zanat.

Dakle, naš junak, podigavši pogled od stola, video je jednog maga kako sedi ispred njega i obrće svoje alambicchi i retorte.

– Ko ste? Šta radite ovde?

– Pogledaj šta radim, – rekao je mag pokazujući mu na jednu staklenu flašicu na vatri.

Zaslepljen pogled s kojim je naš gost sada bacio tu Sedmicu novčića nije ostavljalo sumnju u vezi s onim što je video: sjaj svih rudnika Istoka otvorenih pred njim.

– Možeš li da mi saopštiš tajnu zlata? – mora da je upitao šarlatana.

Sledeća karta bila je Dvojka novčića, znak razmene – padala je napamet – neka kupoprodaja, neka trampa.

– Prodaću ti je! – mora da je odvratio nepoznati posetilac.

– Šta tražiš za uzvrat?

Odgovor koji smo svi predviđali bio je: – Dušu! – ali nismo bili sigurni sve dok pripovedač nije otkrio novu kartu, (i oklevao je na tren da to učini, počevši da ređa nov red u suprotnom pravcu), a ta karta bila je Đavo, to jest on je bio prepoznao u šarlatanu starog princa svih muljavina i dvosmislneosti – kao što smo mi sada u našem gosta videli doktora Faustusa.

– Dušu! – odgovorio je dakle Mefisto: pojam koji ne može da se drugačije predstavi osim kroz lik Psihe, devojke koja obasjava svojom lampom mrak, kao što se vidi u arkani Zvezda. Petica pehara koja nam je potom pokazana mogla je da se čita kao alhemijska tajna koju je Đavo pokazao Faustusu, kao i nazdravljanje po završenom poslu, ili kao zvona koja su svojim zvucima oterala paklenog posetioca. Ali mogli smo to da shvatimo i kao priču o duši i telu kao posudi za dušu. (Jedan pehar od pet bio je naslikan popreko, kao da je ispijen).

– Dušu? – mogao je da odgovori naš Faustus. – A šta ako ja nemam dušu?
Ali možda se nije toliko trudio oko jedne pojedinačne duše Mefisto. – Sa zlatom ćeš podići grad, – rekao je Faustusu. – Želim za uzvrat dušu celog grada.

– Pristajem.

I Đavo je tada mogao lepo da nestane sa kikotom koji podseća na zavijanje: stari stanovnik zvonika, naviknut da posmatra, sklupčan na oluku, kako se nižu krovovi, znao je da gradovi imaju telesnije i trajnije duše od svih stanovnika zajedno.

Sada je preostalo da protumačimo Točak sreće, jednu od najkomplikovanijih slika od celokupne igre tarota. Mogla je jednostavno da kaže da se sreća okrenula na Faustusovu stranu, ali je to bila isuviše očigledno objašnjenje za način na koji je alhemičar pripovedao, uvek eliptičan i pun aluzija. Bilo je međutim dozvoljeno pretpostaviti da je naš lekar, pošto se dokopao đavolske tajne, smislio prevelik plan: da pretvori u zlato sve što se moglo pretvoriti. Točak desete arkane bi onda predstavljao bukvalno mehanizme koji deluju u Velikom Zlatnom Mlinu, džinovsku napravu koja će da podigne Metropolu Svu Od Dragocenog Metala: i ljudski likovi raznih godina koji se vide kako guraju točkove ili kako se s njim obrću bili su tu da pokažu gomilu sveta koja je trčala da pomognu projektu posvećujući godine svog života kako bi se obrtala ta naprava danonoćno. To tumačenje nije imalo u vidu sve pojedinosti minijature (na primer, životinjske uši i repove koji su krasili neka ljudska bića koja se obrću) već je bila osnova da se čitaju naredne karte pehara i novčića kao što je Carstvo Obilja u kome su plivali stanovnici Zlatnog grada. (Zlatni poređani krugovi možda su prizivali sjajne kupole zlatnih nebodera koje su bile uz ulice Metropole).

Ali kada će podići dogovorenu naknadu Rašljasti Pregovarač? Dve konačne karte priče već su stajale na stolu, stavio ih je prvi pripovedač: Dvojka mačeva i Umerenost. Na kapijama Zlatnog Grada naoružani stražari zaustavljali su svakog ko želi da uđe, da bi sprečili dolazak Naplaćivača s Rašnjastim Tabanima, bilo u kom obličju da se pojavi. I čak i ako bi prišla neka obična devojka kao ona sa poslednje karte, stražari su vikali da stane.

– Uzaludno zatvarate vaša vrata, – bio je odgovor koji se mogao očekivati od nosačice vode, – ja se dobro čuvam da uđem u grad napravljen od kompaktnog metala. Mi stanovnici fluidnog posećujemo samo elemente koji teku i koji se mešaju.

Da li je to bila neka vodena nimfa? Da li je to bila kraljica elfa iz vazduha? Anđeo tečne vatre u centru Zemlje?
(Na Točku sreće, kad se malo bolje zagleda, životinjske metamorfoze su možda bile samo prvi korak jedne regresije čoveka od ljudskog ka biljnom i mineralnom).

– Plašiš li se da će naše duše pasti u ruke đavola? – upitali su oni iz Grada.

– Ne: ni nemate dušu da mu je date.

Priča o prokletoj mladi

Ne znam koliko je nas uspelo na neki način da dešifruju priču, a da se ne izgubi u ovoj gomili svakojakih karata pehara i novčića koje su iskakale upravo kada bismo tražili neku jasnu ilustraciju zbivanja. Slaba je bila komunikacija pripovedača, možda zato što je njegova inventivnost više bila okrenuta ka apstrakciji nego očiglednosti slika. Sve u svemu, neki od nas su se rasejali ili bi se zadržavali na vezama između karata u nemoćnosti da idu dalje.

Na primer, jedan od nas, jedan ratnik melanholičnog pogleda, počeo je da vrti Žandara mačeva koji je veoma na njega ličio, i Šesticu štapova, pa ih je približio Sedmici novčića i Zvezdi kao da hoće da izvuče jedan vertikalni red za svoj groš.

Možda za njega, vojnika koji se izgubio u šumi, one karte koje je proporatila Zvezda značile su neko varljivo svetlo koje ga je privuklo na čistinu usred drveća, gde mu se pojavila jedna devojka samrtno bleda dok kruži po noći u spavaćici raspuštene kose, držeći visoko sveću u ruci.

Bilo kako, on nastavi nepometeno svoj vertikalni red, i spusti dve karte mačeva: jednu Sedmicu i jednu Kraljicu, veza sama po sebi teška za tumačenje koja možda zahteva dijalog ovog tipa:

– Časni viteže, molim te, skloni tvoje oružje i oklop, i dozvoli mi da ih ja stavim na sebe!

Na minijaturi Kraljica mačeva ima ne sebi kompeltnu ratnu spremu, sa štitovima na rukama, laktovima, šakama, koja viri kao neki željezni kombinezon ispod belih izvezenih poruba na rukavima od svile) – Zbunjena, obećala sam sebe nekome čijeg se zagrljaja sada grozim i koji će noćas doći da ispunim zadatu reč! Osećam da stiže! Ovako naoružanu neće moći da me uhvati! Hajde, spasi jednu progonjenu devojku!

To da je ratnik odmah prihvatio nema sumnje. Pošto je obukla oklop sada ova obična devojka postaje kraljica turnira, šepuri se, umiljava se. Osmeh senzualne radosti uspaljuje njeno lice.

I ovde počinje niz kojekakvih karata u kojima je bilo teško snaći se: Dvojka štapova (znak raskršća, izbora?), Osmica novčića (skriveno blago?), Šestica pehara (ljubavni susret?).

– Tvoja ljubaznost zaslužuje nagradu, – mora da mu je rekla žena iz šume. – Izaberi nagradu koju želiš: mogu bogatstvo da ti dam ili...

– Ili?

– ... Mogu da ti se dam.

Ratnikova ruka udari na kartu pehara, izabrao je bio ljubav.

Što se nastavka priče tiče morali smo da radimo na mašti: on je već bio go, ona skida tek obučeni oklop, i između bronzanih ploča naš heroj dohvati jednu okruglu i zategnutu i nežnu dojku, i uvuče se između željeza za butine i tople butine...

Vojnik je bio rezervisanog i stidljivog karaktera: jedino što je znao da nam kaže bilo je da doda uz kartu pehara jednu pozlaćenu kartu novčića, sa čežnjivim raspoloženjem, kao da uzvikuje:

– Delovalo mi je kao da sam u Raju...

Lik koji je potom spustio potvrđivao je sliku praga Raja ali je istovremeno naglo prekidao sladostrastan zanos: bio je to Papa sa strogom belom bradom, kao prvi crkveni poglavar sada čuvar vrata na nebesima.

– Ko to govori o Raju? – visoko usred šume na nebu pojavio se Sveti Petar na prestolu tutnjeći: – Za nju su naša vrata zanavek zatvorena!

Način na koji je pripovedač spustio novu kartu, brzim gestom ali je skrivajući, a drugom rukom prekrivajući oči, pripremio nas je na neko otkriće: ono što je video spustivši pogled sa pretećeg nebeskog praga na damu u čijem je naručju ležao, umesto vratnog oklopa oko lica golubice u ljubavi, umesto izazovnih jamica na obrazima, prćavog nosića, beše niz zuba bez desni i usana, dve nozdrve udubljene u kost, žute jagodice lobanje, i osetio je svoje udove izmešane sa isušenim udovima nekog leša.

Sleđujuće pojavljivanje arkane broj Trinaest (natpis Smrt se ne pojavljuje čak ni u špilovima karata u kojima sve velike arkane imaju ispisano ime) u svima nama je probudilo nestrpljenje da saznamo ostatak priče.

Desetka mačeva koja je sada nastupala bila je niz arhanđela koji su zabranjivali pristup na Nebo prokletoj duši? Petica štapova je najavljivala šetnju kroz šumu?

U tom se trenutku kolona karata povezivala sa đavolom koju je na to mesto već bio spustio prethodni pripovedač.

Nisam morao mnogo da mozgam da bih shvatio da se pojavio iz šume verenik koga se toliko plašila preminula mlada: Belzebub lično koji je uskliknuvši:

– Jesi li završila lepotice moja da menjaš karte na stolu! Protiv mene ne vrede ni dva groša (Dvojka novčića) svo oružje i svi oklopi (Četvorka mačeva)! – povede sa sobom pod zemlju.

Priča o lopovu grobnica

Još se nije bio osušio hladan znoj na mojoj kičmi, a već sam morao da pratim još jednog gosta, kome su slike Smrt, Papa, Osmica novčića, Dvojka štapova, izgleda probudile druga sećanja, sudeći po tome kako je pogledom po njima kružio, iskrivljene glave, kao da ne zna s koje strane da im priđe. Kad ovaj stavi na stranu Žandara novčića, lik u kome je lako bilo prepoznati njegov stav provokativne neustrašivosti, shvatih da i on hoće nešto da ispriča, počev odatle, i da je reč o njegovoj priči.

Ali, šta je imao zajedničko ovaj drzak mladić sa mračnim carstvom kostura koje je prizivala arkana broj Trinaest? Sigurno nije bio tip koji šeta grobljem meditirajući, osim ako ga neka drska namera nije privukla: na primer, takva da provali u grob i opljačka pokojnika od ličnih vrednih predmeta koje je ovaj neoprezno poneo sa sobom na poslednji put...

Obično Velikani na Zemlji bivaju sahranjeni zajedno sa atributima svog komandovanja, zlatnim krunama, prstenjem, skiptarima, odećom od sjajnih tkanina. Ako je ovaj mladić uistinu bio pljačkaš grobnica, mora da je po grobljima tražio najslavnije grobnice, na primer grob nekog Pape, s obzirom da vrhunski poglavari silaze u grob u celokupnom sjaju svoje postavke. Lopov mora da je jedne noći bez mesečine podigao težak poklopac groba pomažući se sa Dvojkom štapova i sišao u grobnicu.

A zatim? Pripovedač spusti Asa štapova i napravi penjući pokret, kao da nešto narasta: na tren posumnjah da mi je cela pretpostavka bila pogrešna, toliko je taj pokret bio u suprotnosti sa ulaženjem lopova u Papinu grobnicu. Osim da pretpostavim da je iz tek otvorene grobnice iskočilo stablo nekog uspravnog i veoma visokog drveta i da se lopov popeo uz njega, na vrh drveta, između granja, u rascvetalu krošnju biljke.
Na svu sreću ovaj, be zobzira što je lopužina, dok je pričao nije samo dodavao jedan tarot drugome (napredovao je kroz parove karata jednih pred drugih, u duplom horizontalnom redu, sa leva na desno) već se pomagao sa vrlo umerenom gestikulacijom, olakšavajući nam pomalo zadatak. Tako sam uspeo da shvatim da je sa Desetkom pehara hteo da pokaže pogled sa vrha groblja, kako ga je on posmatrao sa vrha drveta, sa svim poređanim grobovima na svojim pjedestalima duž ulica. Dok je sa arkanama po imenima Anđeo ili Sud (u kojoj anđeli oko nebeskog prestola bubnjevima najavljuju vreme otvaranja grobova) možda hteo samo da podvuče činjenicu da on posmatra grobove odozgo kao stanovnici neba na veliki dan.

Na vrhu drveta uspentravši se kao neko mangupče, naš junak stiže do nekog visećeg grada. Tako sam ja umeo da protumačim najveću arkanu, Svet, koja je u ovom špilu tarota predstavljena kao grad koji plovi na oblacima i talasima, i koji drže dva deteta sa krilima. Bio je to grad čiji su krovovi dodirivali nebeski svod, kao već Kula Vavilonska koju nam pokaza odmah potom, još jednu arkanu.

– Ko siđe u ambis Smrti i popne se uz Drvo Života, – mislim da je tim rečima primljen nesvesni putnik, – stiže u Grad Mogućeg, odakle se posmatra Sve i odlučuje se o Izborima.

Ovde mimika pripovedača nije više pomagala i moralo se raditi uz pretpostavke. Moglo se zamisliti da je, pošto je ušao u Grad Svega i raznih Strana, naš hrabri mladić čuo obraćanje:

– Hoćeš bogatstvo (Novčiće) ili snagu (Mačeve) ili mudrost (Pehare)? Odmah izaberi!

Bio je to jedan čvrst i nasmejan arhanđel (Žandar mačeva) koji mu je postavio to pitanje, a naš će brzo: – Izabiram bogatstvo! (Novčiće) – uzviknu.

– Imaćeš Štapove! – bio je odgovor arhanđela na konju, dok su se grad i drvo izgubili u dimu a lopovčina se sruši niz polomljene grane usred šume.

Priča o Orlandu ludom od ljubavi

Sada su taroti naređani na stolu formirali kvadrat potpuno zatvoren sa jednim otvorenim prozorom u centru. Nad njim se nagnu jedan gost koji do sada kao da je bio zanesen, lutajućeg pogleda. Bio je to jedan divovski ratnik; ruke je podizao kao da su od olova, a polako je okretao glavu kao da mu je težina misli iskrivila vrat. Bilo je bez daljnjeg krajnje neprijatno udubiti se u ovog kapetana koji mora da je bio, i to ne davno, smrtonosni ratni grom.

Figuru Kralja mačeva koja je pokušavala da predstavi jednim jedinim portretom svoju ratobornu prošlost i melanholičnu sadašnjost, on je približio uz ivicu kvadrata, na nivou Desetke mačeva, i odmah je naš pogled postao kao zaslepljen prašinom bitaka. Čusmo zvuk truba, već su koplja letela u komadima, već su njuške konja u sudaru mešale svoju blještavu penu, već su mačevi što oštricom što površinom udarali o druge Mačeve što oštricom što površinom, i tamo gde je krug živih neprijatelja uskakalo se u sedla da bi po silasku naišli na grob a ne na konja, tu u središtu tog kruga bio je Orlando paladin koji je sanjao o svojoj Durlindani. Prepoznao sam ga, on nam je pričao svoju priču svu iskidanu i na preskok, pritiskajući svoj težak gvozdeni prst na svaku kartu.

Sada je pokazivao Kraljicu mačeva. U liku ove plave žene koja se usred oštrih mačeva i gvozdenih ploča smeši frontalno sa neuhvatljivim osmehom senzualne igre, mi prepoznajemo Anđeliku, čarobnicu koja je došla iz Kataja da bi uništila franačku vojsku i bili smo uvereni da je grof Orlando još uvek bio zaljubljen u nju.

Posle nje otvarala se praznina: Orlando tu spusti jednu kartu: Desetka štapova. Videsmo kako se šuma nerado otvara ispred junakovog napredovanja, kako se iglice jelki ježe kao neke bodlje ježa, hrastovi kako naduvavaju mišićave grudi svojih debla, kako bukve otkrivaju svoje korenje iz tla da bi mu omele korak.

Kao da mu je cela šuma govorila: – Nemoj da ideš! Zašto napuštaš bojna metalna polja, carstvo diskontinuiteta i određenog, tebi srodna krvoprolića u kojima briljira tvoj talenat da dekomponuješ i da isključiš, i bacaš se u zelenu muljavost prirode međ' vijuge živog kontinuiteta? Šuma ljubavi, Orlando, nije mesto za tebe! Ideš za neprijateljem od čijeg zla nemaš štita da te sačuva. Zaboravi na Anđeliku! Vrati se!

Ali bilo je sigurno da Orlando nije slušao ta upozorenja i samo ga je jedna vizija zanimala: ona koju je predstavljala arkana broj Sedam karta koju je on sada stavljao na sto, to jest Kočija. Umetnik koji je napravio minijature sa blještavim bojama na ovim našim tarotima, nije stavio da Kočija vozi jedan kralj kako se vidi u serijskim kartama, već jedna žena u odeći čarobnice ili istočne vladarke držeći uzde dva bela krilata konja.

Tako je Orlandova suluda mašta zamišljala začarano Anđelikino prolaženje kroz šumu, on je pratio trag letećih kopita, laganijih od nogu leptira, bio je to zlatni prah na lišću, kao što izvesni leptiri ispuštaju, trag koji mu je bio potreban kao vodič u zapletu.

Jadan on! Još uvek nije znao da u najgušćem delu najgušćeg nežan i potresan ljubavan doživljaj spaja Anđeliku i Medora. Potrebna je bila arkana Ljubav da bi mu se to pokazalo, sa čežnjom želje koju je naš minijaturista umeo da unese u pogled dvoje zaljubljenih. (Počesmo da shvatamo da je sa svojim gvozdenim rukama i zanesenim držanjem Orlando od samog početka zadržao za sebe najlepše tarote iz špila, puštajući druge da mucaju uz zvuk pehara i štapova i novčića i mačeva).

Istina se probila do Orlandove glave: na vlažnom dnu ženske šume postoji jedan Erosov hram u kome druge vrednosti imaju značaj od onih o kojima odlučuje njegova Durlindana. Anđelikin miljenik nije bio jedan od slavnih komandanata čete već jedan mladić iz pratnje, vitak i koketan kao neka devojka; njegov uvećan lik pojavi se u sledećoj karti: Žandar štapova.

Gde su pobegli ljubavnici? Bilo gde da su otišli, suviše je nežna i neuhvatljiva bila suština od koje su bili napravljeni da bi pali u paladinove ručerde od gvožđa. Kada više nije bilo sumnji o ishodu njegovih nadanja, Orlando učini nekoliko pokreta bez reda – isuka mač, zateže mamuze, ispruži nogu u stremenu – zatim prepuče nešto u njemu, strefi ga, rastoči se, i odjednom mu se ugasi svetllost razuma i on ostade u mraku.

Sada je most karata iscrtan po kvadratu dodirivao suprotni kraj, na visini Sunca. Jedna mala ljubav u letu bežala je noseći sa sobom svetlost Orlandove mudrosti, i lebdela je nad zemljom Francuskom koju su nevernici napadali, nad morem kojim su saracenske galije slobodno krstarile, sada kad je najjači junak hrišćanstva ležao zaslepljen demencijom.

Snaga je zatvarala red. Zatvorih oči. Grudi su mi pucale na prizor tog cveta od konjice pretvorenog u zemni eksploziv ravan ciklonu ili zemljotresu. Kao što je nekad kosio redove Muslimana iz Dirlindana, tako je sada njegov buzdovan i vihoru obarao divlje zveri koje su iz Afrike u pometnji osvajanja prešle na obalu Provanse i Katalonje; plašt bogatog i iskrzanog i šarenog krzna pokrio je polja koja bi postala pustinja posle njegovog prolaska: ni oprezan lav, ni vitak tigar, niti povučen leopard nisu preživeli taj masakar. Zatim je bio red na slona, na nosoroga, i na konja-iz-reke odnosno hipopotomusa: sloj debelokožaca se uvećavao na jalovoj stvrdnutoj Evropi.

Gvozdeno uperen prst pripovedača poče ispočetka, odnosno poče da podvlači red ispod, sleva. Videh (i čuh) tresak hrastovih debla koje je iščupao opsednut sa Petice štapova, zažalih za lenčarenjem Durlindane koja je ostala da visi na jednom drvetu zaboravljena u Sedmici mačeva, osudih kivno trošenje energije i dobara u Petici novčića (koja je dodata za ovu priliku na slobodnom prostoru).

Karta koju je sada spuštao tu u sredini bila je Mesec. Hladan bljesak sija po mračnoj zemlji. Ninfa maloumnog izgleda podiže ruku ka pozlaćenom srpu na nebu kao da svira harfu. Tačno je da pokidana žica visi sa luka: Mesec je poražena planeta, a Zemlja osvajačica je zatvorenica Meseca. Orlando prolazi jednom Zemljom koja je sada Mesečeva.

Karta Lude, koja nam odmah potom bi pokazana, bila je više nego rečita po tom pitanju. Pošto je iživeo najveće breme besa, sa buzdovanom preko ramena kao da je udica, mršav kao kostur, pocepan, bez pantalona, sa glavom punom perja (u kosi mu se zadržalo svašta, perje drozdova, šišarke, bodlje vepra i grattaculo, gliste koje su sisale ugašene mozgove, pečurke, mulj, mehuri, latice) eto ti Orlanda koji je sišao u haotično srce stvari, u centar kvadrata tarota i sveta, na tačku preseka svih mogućih redova.

Njegov razum? Trojka pehara nas podseti da je bio u ampuli čuvanoj u Dolini Svih Izgubljenih Umova, ali s obzirom da je karta predstavljala jedan prevrnut pehar između dva uspravna, bilo je verovatno da se ni na tom mestu nije sačuvao.

Poslednje dve karte u nizu stajale su na stolu. Prva je bila Pravda na koju smo već bili naišli, sa oznakom ratnika u galopu iznad. Znak da su konjanici vojske Velikog Karla pratili puteve svog junaka, nad njim bdeli, nisu odustajali da njegov mač vrate u službu Razuma i Pravde. Bila je dakle slika Razuma ta plava pravednica sa mačem i vagom s kojom je u svakom slučaju morao da završi da bi se razračunao? Bio je to Razum priče koji čuči ispod Slučaja kombinacije tih rasutih tarota? Htela je da kaže da bilo kud išao na kraju stiže momenat kad ga hvataju i vezuju, Orlanda, i ubacuju mu silom u grlo odbačeni um?

U poslednjoj karti vidi se vezan paladin s glavom nadole kao Obešeni. I konačno eto kako njegovo lice postaje smireno i sjajno, bistrog pogleda kao što nije bio u vršenju razuma prošlosti. Šta kaže? Kaže:
– Pustite me ovako. Obrnuo sam ceo krug i shvatio sam. Svet se čita naopačke. Sve je jasno.

Priča o Astolfu na mesecu

O Orlandovom umu voleo bih i druga svedočenja da skupim, naročito onoga koji je sebi zadao dužnost da mu ga povrati, kao dokaz njegove dovitljive želje. Voleo bih da je bio tamo sa nama Astolfo. Među gostima koji još ništa nisu ispričali bio je i jedan tip lagan kao džokej ili đavolak, koji je s vremena na vreme poskakivao sav radostan kao da je njegova i naša nemost bila razlog više za neopisiv provod. Posmatrajući ga shvatih da je vrlo lako mogao biti on, engleski vitez, i otvoreno ga pozvah da priča pružajući mu kartu iz špila koja mi se najviše činila da liči na njega: urnebesni uzlet Žandara štapova. Taj nasmejani tip pruži ruku ali umesto da uzme kartu zafrljači je jednim pokretom kažiprsta o palac. Lebdela je kao list na vetru i spusti se na sto u dnu kvadrata.

Sada više nije bilo otvorenih prozora u središtu mozaika; a malo je karata bilo izvan igre.

Engleski vitez uze As mačeva, (prepoznah Durlindanu Orlandovu kako neupotrebljena visi zakačena o drvo...), približi ga mestu gde je stajao Car (predstavljen sa belom bradom i raskošnom mudršću Karla Velikog na prestolu...), kao da se sprema da počnu svoju priču uz jednu vertikalnu kolonu: As mačeva, Car, Devetka pehara... (Pošto se produžilo odsustvo Orlanda sa francuskog bojnog polja, Astolfa je pozvao kralj Karlo Veliki da s njim večera...) Zatim je došao red na Ludu polupocepanu polugolu sa perjem na glavi, i Ljubav, krilatog boga koji sa savitljivog pijedestala prostreljuje ljubavnike. (– Svakako ti Astolfo, znaš da je princ naših paladina, Orlando, naš nećak, izgubio razum s kojim se razaznaje, mudre životinje od ludih životinja i ljudi, i sada kao lud trči kroz šume, i pokriven perjem ptica odgovara samo na crkvut ptica kao da ne razume drugi jezik. I bilo bi manje zlo da ga je u ovo stanje dovela loše shvaćena revnosnost u hrišćanskim mukama, u samoponiženju, u rasturanju tela i kazne ponosu uma, jer bi u tom slučaju šteta mogla da se izbalansira na neki način duhovnim dobitkom, ili bi u svakom slučaju bilo nešto čime bismo mogli, da ne kažem da se hvalimo, ali bar bez stida svima da kažemo, možda malo odmahujući glavom, ali nevolja je što ga je do ludila Eros doveo, paganski bog, koji što je više potisnut to više uništava...)

Kolona je nastavljala sa Svetom, gde se vidi utvrđen grad sa krugom okolo – Pariz usred svojih zidina, mesecima pod najezdom Saracena – i sa Kulom koja verodostojno predstavlja sunovrat leševa sa bedema izmeđ gorućih mlazeva ulja i razrađenih mašina opsade; i ovako je opisivao vojnu situaciju (možda rečima samog Karla Velikog): – Neprijatelj navaljuje u podnožju Monmartra i Monparnasa, krči prolaze do Menilmontanata i na Monterolju, pali požare na Porta Delfini i na Por de Lila...) kojoj je nedostajala samo poslednja karta, Devetka mačeva, da bi se završila sa jednim prizvukom nade, (kao što govor Cara nije mogao da ima drugi zaljučak do: – Samo naš nećak mogao bi da nas povede ka izlazu koji preseca krug vatre i gvožđa... Idi Astolfo, pronađi Orlandov razum, gde god da se izgubio, i vrati ga: to je naš jedini spas! Trči! Leti!)

Šta je Astolfo mogao da radi? Još uvek je imao u ruci jednu dobru kartu: arkanu po imenu Pustinjak, ovde predstavljeng kao grbavog starca sa klepsidrom u ruci, vidovnjak koji prevrće nezaustavljivo vreme i pre no vidi ono posle. Znači tom se mudracu ili čarobnjaku magu obraća Astolfo da bi saznao gde se nalazi Orlandov um. Pustinjak je čitao kako protiču zrna peska u klepsidri i tako se mi spremismo da čitamo drugu kolonu priče, koja je bila odmah tu levo, odozgo nadole: Sud, Desetka pehara, Kočija, Mesec...

– Moraš na nebo da se popneš, Astolfo – (anđeoska arkana Sud pokazivala je nadljudsko penjanje) – Gore na bleda polja Meseca gde jedno beskrajno stovarište čuva poređane ampule – (kao u karti pehari) – priče koje svet ne živi, misli koje pokucaju jedanput na prag svesti i nestanu zauvek, delići mogućeg odbačeni u igri kombinacija, rešenja do kojih bi moglo da se dođe ali se ne dolazi...

Da bi se popeo na Mesec, (arkana Kočija je davala suvišnu poetsku vest), običaj je poslužiti se hibridnim rasama krilatih konja ili Pegaza ili Hiogria; vile ih gaje u svojim zlatnim štalama da bi ih okitile u dvokolicima ili trokolicima. Astolfo je imao svog Hipogrifa i uskoči mu u sedlo. Zajaha nebom. Mesec u usponu išao mu je u susret. Klizio je. (U tarotu Mesec je nacrtan sa više nežnosti no što ga usred leta seoski glumci predstavljaju u drami Piramo i Tisbe, ali sa slično jednostavnim alegorijskim sredstvima...)

Zatim je dolazio Točak sreće, upravo u trenutku u kome se očekivao detaljniji opis sveta Meseca, koji bi nam dopustio da se otkačimo u starim maštanjima o naopačkom svetu, gde je magarc kralj, čovek ide četvoronoške, deca vladaju starima, mesečarke drže kormilo, građani se vrte kao veverice u vrtlogu kaveza, i koliko još paradoksa mašta može da rastvori i ponovo stvori.

Astolfo se bio popeo da traži Razum u svetu proizvoljnog, i sam Vitez proizvoljnog. Koja mudrost može da se izvuče po zakonima Zemlje iz ovog Meseca iz delirijuma pesnika? Vitez je pokušao da postavi pitanje prvom stanovniku koga je sreo na Mesecu: lik nacrtan u arkani broj Jedan, il Bagatto, ime i slika kontroverznog značenja ali koji ovde takođe može da se shvati – po peru koje drži u ruci kao da piše – kao pesnik.

Po belim poljima Meseca, Astolfo sreće pesnika, zanet unošenjem osmeraca u svoju tvorevinu, niz zapleta, razložnosti i bezrazlnožnosti.

Ako taj živi baš nasred meseca – ili ovaj u njemu živi kao njegovo najdublje jezgro – reći će nam da li mesec sadrži univerzalni aršin rimovanja za reči i stvari, da li je on svet ispunjen smislom, nasuprot nerazumnoj zemlji.

– Ne, Mesec je pustinja – bio je pesnikov odgovor, sudeći po poslednjoj karti spuštenoj na sto: ćelava kružnica Asa novčića – Iz ove suvoparne sfere kreće svaki govor i svaka pesma; i svaki put kroz šume bitke riznice bankete ložnice vraća nas tu, usred praznog horizonta.

Sve druge priče

Kvadrat je već potpuno prekriven tarotima i pričama. Karte iz špila sve su razbacane po stolu. A zar nema moje priče? Ne uspevam da je prepoznam usred drugih, tako je tesno bilo njihovo simultano povezivanje.

Zapravo, zadatak da dešifrujem priče, jednu za drugom, učinio je da zanemarim dosada najveću neobičnost našeg načina pripovedanja, to jest da svaka priča ide u susret drugoj priči i dok jedan gost produžava svoj niz neki drugi s drugog kraja napreduje u suprotnom pravcu, zato što priče koje se pripovedaju sa leva na desno ili odozdo nagore mogu takođe da se čitaju sa desna na levo ili odozgo nadole, i suprotno, imajući na umu da iste karte kad se predstave u različitom nizu često menjaju značaj, a isti tarot služi u isto vreme pripovedačima koji kreću sa četiri osnovnih tačaka.

Tako dok je Astolfo pokušavao da ispriča svoju pustolovinu, jedna od najlepših dama u društvu, predstavljajući se u profilu zaljubljene žene Kraljice novčića, već je dolazila do završne tačke njegovog puta Pustinjaka i Devetke mačeva, koje su joj bile potrebne jer je njena priča upravo tako počinjala, tako što se ona obraćala jednom vidovnjaku da bi saznala kakav će biti ishod rata zbog koga je godinama bila pod opsadom u njom stranom gradu, i Sud i Kula davali su joj vest da su bogovi odavno presudili pad Troje.

Zapravo taj utvrđen i opsednut grad (Svet) koji je u Astolfoj priči bio Pariz za kojim su Mauri žudeli, bio je viđen kao Troja od strane one koja je bila i prvobitni povod tog dugog rata. Dakle ovde slavlja koja odjekuju pesmom i drndanjem citri (Desetka pehara) bili su ti koje su Ahejci spremali za željeni dan izbacivanja.

Međutim, u isto vreme jedna druga kraljica (ona uslužna, od pehara) napredovala je u jednoj svojoj priči u susret Orlandovoj priči, na istom njegovom putu, počev od Snage i Obešenog. To jest, ta kraljica je posmatrala jednog surovog razbojnika (ili su joj ga bar tako opisali) okačenog o jednu spravu za mučenje, pod Suncem, po presudi Pravde. Sažali se nad njim, priđe mu i prinese mu da pije (Trojka pehara), primeti da je on jedan okretan i ljubazan mladić (Žandar štapova).

Arkane Kočija Ljubav Mesec Luda (koje su već poslužili Anđelikinom snu, Orlandovom ludilu, Hipografovom putu) sada su se raspravljale između predskazanja vidovnjaka Jeleni od Troje: – Zajedno sa pobednicima ući će i jedna žena u kočijama, kraljica ili boginja, i tvoj Paris će pasti pogođen ljubavlju prema njoj – koji je terao lepu preljubnicu ženu Menelaja da pobegnu na mesečini opsednutog grada, skrivenu pod skromnom odećom, u pratnji samo dvorske lude – i priče koju je istovremeno pričala druga kraljica, kako je, zaljubivši se u zatvorenika, danonoćno pokušavala da ga oslobodi, pozivajući ga da pobegne maskiran u lutalicu i da čeka da ona dođe po njega u svojim kraljevskim kočijama, u šumskoj tmini.

Dve priče su potom nastavljale svaka ka svom ishodu, Jelena stigavši do Olimpa (Točak Sreće) i pojavljujući se na slavlju (Pehari) bogova, a ova druga čekavši uzaludno u šumi (Štapovi) čoveka koga je oslobodila, sve dok rana jutarnja zlatna zora nije svanula. I dok je jedna završavala obraćajući se sveznajućem Zevsu (Car):

– Kaži pesniku (Bagatto) da ovde na Olimpu, ne više slepom, sedi sa Besmrtnicima i kroji vanvremenske stihove u vremenskim pesmama koje će drugi pesnici pevati, da samo ovu milost (As novčića) tražim od Nebeske volje (As mačeva), da ovo piše u pesmi moje sudbine: pre nošto je Paris prevari, Jelena će se dati Odiseju još u samoj utrobi trojanskog konja (Žandar štapova)! – ova druga nije imala sigurniju sudbinu čuvši kako je proziva jedna sjajna ratnica (Kraljica mačeva) koja joj dolazi u susret predvodeći vojsku:

– Kraljice noći, čovek koga si oslobodila moj je: spremi se da se boriš; rat sa dnevnim vojskama ne završava tu, međ' šumskim drvećem, sve do zore!

Istovremeno valjalo je imati na umu da su Pariz ili Troja opsednuti u karti Svet, što je takođe bio nebeski grad u priči pljačkaša grobnica, postao jedan podzemni grad u priči jednog tipa koji se predstavio sa solidnim, gozbenim izgledom Kralja štapova, i koji je tu stigao pošto se u nekoj magičnoj šumi snabdeo toljagom sa neobičnim moćima i pošto je pratio jednog nepoznatog ratnika crnog oružja koji se hvalio svojim bogatstvom (Štapovi, Žandar mačeva, Novčići). U jednoj svađi u krčmi (Pehari), tajanstveni drug u putu odlučio je da prokocka skiptar grada (As štapova). Borba sa batinanjem koju je naš junak pobedio, – Eto sada si Gazda, – reče mu Nepoznati – Grada Smrti. Znaj da si pobedio Princa Diskontinuiteta, – i skinuvši masku pokazao je svoje pravo lice (Smrt) to jest žutu i pljosnatu lobanju.

Zatvorivši grad Grad Smrti, niko više nije mogao da umre. Počelo je novo Zlatno Doba: ljudi su rasipali na bančenje, ukrštavali mačeve u bezopasnim svađama, bacali se bez povreda sa visokih kula (Novčići, Pehari, Mačevi, Kula). A grobnice u kojima su živeli razdragani živi (Sud) bile su one iz sad nepotrebnih groblja gde su se veseljaci sastajali da orgijaju, pod zapanjenim pogledom anđela i boga. Sve dok jedna stroga opomena ne zazvoni:

– Otvori vrata Smrti inače će svet postati pustinja puna suvih grana, planina od hladnog metala! – i naš heroj kleknu pred rasrđenim vrhunskim poglavarom, u znak poslušnosti. (Četvorka štapova, Osmica novčića, Papa).

– Ja sam bio taj Papa! – kao da je hteo da uzvikne još jedan gost koji se predstavljao preobučen u Žandara novčića i koji je bacivši prezrivo Četvorku novčića možda hteo da kaže da je on napustio sjaj papskog dvora da bi poneo poslednju pričest umirućim na bojnim poljima. Smrt iza koje je došla Desetka mačeva tada bi predstavljala niz posečenih tela među kojima se kretao zgranut Vrhunski poglavar, na početku jedne detaljne priče koju su ispričali ti isti taroti opisujući ljubavi jednog ratnika i jednog leša, ali iščitani po jednom drugom kodu po kome je niz Štapovi, Đavo, Dvojka novčići, Mačevi pretpostavljao da je Papa, poljuljan sumnjom videvši masakar, sam sebe upitao naglas:

– Gospode, zašto dozvoljavaš ovo? Zašto dozvoljavaš da se toliko tvojih duša izgubi? – i da je iz šume jedan glas odgovorio:

– Ima nas dvoje koji delimo svet (Dvojka novčića) i duše! Nije samo na Njemu da dopusti ili ne dopusti! Mora uvek i sa mnom da se obračuna!

Dečko mačeva na kraju niza potvrđivao je da se posle tog glasa pojavio ratnik prezrivog stava:

– Da li u meni prepoznaješ Princa Suprotnosti, ja ću zavesti mir u svetu (Pehari), započeću jedno novo Zlatno Doba!

– Već dugo vremena ovaj znak podseća da je ono Drugo pobedilo Prvo! – mogao je Papa da kaže suprotstavljajući mu ukrštenu Dvojku štapova.

Ili je možda ta karta pokazivala neko raskršće.

– Dva su puta. Izaberi, – rekao je Neprijatelj, ali usred raskršća pojavila se Kraljica štapova, (već Anđeoska Čarobnica ili lepa prokleta duša ili vodilja) da najavi:

– Stanite! Vaša rasprava nema smisla. Znajte da sam ja radosna Boginja Uništenja, koja vlada neprekidnim stvaranjem i rastvaranjem u svetu. U opštem masakru karte se neprekidno mešaju i duše nemaju bolje subdine od tela, koja bar uživaju odmor u grobovima. Rat bez kraja drma svet sve do zvezda na nebeskim svodovima i ne štedi ni duhove ni atome. U zraku zlatne prašine kad u mračnu sobu probije tračak svetlosti Lukrecio je posmatrao bitke neuhvatljivih čestica, invazije, napade, vrteške, virove... (Mačevi, Zvezda, Zlato, Mačevi).

Bez daljnjeg je i moja priča sadržana u ovom spletu karata, prošlost sadašnjost budućnost, ali ja više ne umem da je razaznam od ostalih. Šuma, zamak, taroti su me doveli do tog praga: da izgubim sopstvenu priču, da je pomešam u zraku prašine drugih priča, da je se oslobodim. Ono što je ostalo od mene je samo manijakalna tvrdoglavost da kompletiram, da završim, da se račun podudari. Još mi preostaje da prođem dve strane kvadrata u suprotnom smeru, a ja napredujem samo iz inata, da ne bih stvari ostavio na pola.
Vlastelin-krčmar ne može a da pre ili posle svoju da ne ispriča. Recimo da je on Žandar pehara i da se neobičan posetilac (Đavo) pojavio u njegovoj krčmi-zamku. Sa izvesnim gostima pravilo je ne nuditi im nikad besplatno piće, ali na zahtev da plati:

– Krčmaru, u tvojoj krčmi sve se meša, vina i sudbine... – rekao je Posetilac.

– Možda Vaše Gospodstvo nije zadovoljno mojim vinom?

– Prezadovoljan. Jedini koji zna da ceni sve što je ispresecano i dvolično, to sam ja. Zato daleko više od Dvojke novčića želim da ti dam!

Tada Zvezda, arkana broj Sedamnaest nije više predstavljala Psihu, niti nevestu koja je izašla iz groba, niti zvezdu sa neba, već samo devojku koja je otišla da naplati račun vrativši se sa rukama prepunim blještavim novčićima, koja viče: – Da samo znate! Onaj gospodin! Šta je uradio! Prevrnuo je jedan Pehar na sto i iscurela je iz njega reka Novčića.

– Kakva je to čarolija? – uzviknuo je krčmar-vlastelin.

Posetilac je već bio na pragu.

– Usred tvojih pehara sada je i jedan koji izgleda kao ostali, međutim on je magičan. Upotrebi ovaj moj poklon na način koji bi mogao da mi se dopadne, u suprotnom, kao što si me upoznao kao prijatelja, vratiću ti se kao neprijatelj! – reče, i nestade.

Razmišljajući dugo, vlastelin reši da se preobuče u opsenara i da ode u Glavni grad i da osvoji vlast prosipajući zvučne novčiće. Dakle Bagatto (koga smo videli kao Mefista ili pesnika) bio je takođe i krčmar-šarlatan koji je sanjao da postane Car sa igrama opsenarstva sa svojim Peharima, i Točak (koji nije više Vetrenjača zlata niti Olimp niti Svet Meseca) predstavljao je njegovu nameru da preobrne svet.

Krenu na put. Ali u šumi... Na ovom mestu valjalo bi opet protumačiti arkanu Igumanije kao Velike Sveštenice koja u šumi proslavlja ritualno i koja prolazniku kaže: – Vrati Bakovim sveštenicama sveti pehar koji nam je bio ukraden! – I tako se objašnjava i bosonoga devojka orošena vinom u tarotima zvana Umerenost i detaljna izrada bokala-oltara koji je bio na mestu Asa pehara.

Istovremeno i razvijena žena koja nas je služila pićem kao vredna krčmarka ili brižna vlastelinka započela je svoju priču sa tri karte: Kraljica štapova, Osmica mačeva, Igumanija i bili smo dovedeni da vidimo Igumaniju i kao poglavarku nekog manastira kojoj je naša pripovedačica tada još mlada pripravnica, rekla, da bi savladala užas koji je vladao među monahinjama kako se rat približavao:

– Pustite da ja izazovem na dvoboj (Dvojka mačeva) vojskovođu okupatora!

I ta pripravnica je zapravo bila probni mačevalac – kao što nam je Pravda ponovo pokazivala – i u zoru na bojnom polju njena veličanstvena pojava napravila je takav probojni utisak (Sunce) da se princ izazvan na dvoboj (Žandar mačeva) zaljubio u nju. Venčanje (Pehari) je bilo proslavljeno na dvorcu mladoženjenih roditelja (Carica i Kralj novčića) čija su lica pokazivala svo njihovo nepoverenje prema toj neprikladnoj snaji. Čim je mladoženja morao opet da krene na put (da se udalji od Žandara pehara) surovi svekar i sverkva platiše (Novčići) jednog razbojnika da odvede u šumu (Štapovi) mladu i da je ubije. I tada se goropadnik (Snaga) i Obešeni pokazuju kao ista ličnost, razbojnik koji se baca na našu lavicu da bi se vrlo brzo potom našao vezan sa glavom nadole od strane te jake borkinje.

Izbegavši zasedu, junakinja se sakri u odeću krčmarice ili vlastelinke, kao što smo je mi videli sada uživo kao u arkani Umerenost kako toči vrlo čisto vino (što su bahovski motivi na Asu pehara garantovali). Evo je kako sada postavlja sto za dvoje, čekajući na povratak muža, i osmatra svako pomeranje lišća u ovoj šumi, svako bacanje karata u ovom špilu tarota, svaki preokret u ovom spletu priča, sve dok se ne stigne do kraja igre. Tada njene ruke razbacuju karte, mešaju špil, i počinju ispočetka.

Krčma ukrštenih sudbina

Krčma

Izlazimo iz mraka, ne, ulazimo, napolju je mrak, ovde se nešto vidi, usred dima, svetlost je dimna, možda od sveća, ali se vide boje, žute, plave, na belom, na stolu, obojene mrlje, crvene, čak i zelene, sa crnim obrisima, crtežima na belim pravougaonicima raštrkanim po stolu. Ima štapova, gustog granja, debla, listova, kao napolju ranije, mačevi koji po nama resko udaraju, usred lišća, zasede u mraku u koje smo upadali, na svu sreću na kraju smo videli neku svetlost, neka vrata, ima zlata koje sija, pehara), ovaj sto sa čašama i tanjirima, zdele vrele supe, bokali vina, spašeni smo ali još uvek polumrtvi od straha, možemo da pričamo, imali bi šta da pričamo, svako bi hteo drugima da ispriča šta mu se desilo, šta je video, sa očima u mraku, u tišini, ovde sada ima zvukova, kako će da me čuju, ne čujem svoj glas, ne izlazi mi glas iz grla, nemam glasa, čak ne čujem ni tuđe glasove, čuju se zvukovi, nisam valjda gluv, čujem kako čangrljaju zdele, iskaču pampuri, lupaju kašike, žvakanje, podrigivanje, pravim pokrete da kažem da sam izgubio reč, i ostali čine iste pokrete, nemi su, svi smo izgubili moć govora, u šumi, svi koji smo za ovim stolom, muškarci i žene, lepo odeveni i loše odeveni, uplašeni, štaviše strašni za videti, svi sede kose, mladi i stari, i ja se ogledam u jednom ogledalu, u ovim kartama, imam sedu kosu i ja od straha.

Kako sada da pričam kad sam izgubio moć govora, reči, možda čak i pamćenje, kako da se setim šta se desilo tamo napolju, i jednom kad se i setim kako da nađem reči da to iskažem; a reči kako da ih izgovorim, svi pokušavamo onome drugome nešto da objasnimo sa pokretima, grimasama, svi kao majmuni. Na svu sreću postoje ove karte, ovde na stolu, špil tarota, onaj najobičniji, marsejski, kako ga zovu, ili takođe bergamski, ili napuljski, pjemonteški, zovite ga kako želite, ako nije isti liči, po krčmama u selima, u keceljama ciganki, izrazitih crteža i linija, grubih, ali sa detaljima koje ne očekujemo, koji se preterano ni ne razumeju, kao da ih je onaj ko ih je urezao, ove crteže, u drvo, da bi ih odštampao, prepisao, svojim velikim rukama, sa složenih modela, u finese izradio, sa ko zna koliko izučenih zanatskih stvari, i on se uneo sa svojim drljotinama, kako mu dođe, i ne shvatajući šta precrtava, a zatim je premazao drvo svojim bojama i gotovo.

Stavljamo ruke svi zajedno preko karata, poneka od figura u nizu sa drugim vraća mi u sećanje priču koja me je ovde dovela, pokušavam da shvatim šta mi se desilo i da drugima pokažem koji su u međuvremenu tu i koji takođe u kartama traže, i pokazuju mi prstom neki lik ili neki drugi, i ništa se ne slaže ni sa čim, i otimamo jedni drugima karte iz ruku, i širimo ih po stolu.

Priča o neodlučnom

Jedan od nas okreće kartu, podiže je, gleda je kao da se ogleda u ogledalcu. Tačno je, Žandar pehara, baš liči na njega. Ne samo u licu, zabrinut, razrogačenih očiju, sa dugom kosom koja mu pada na ramena, posedela, vidi se sličnost, već i po rukama koje on pokreće po stolu kao da ne zna gde da ih stavi, a koje na slici eno ih kako drže desna jedan pehar isuviše veliki dok balansira na dlanu i, leva, uzde vrhom prstiju. I na konja se prenosi ovaj poljuljani stav: reklo bi se da ne može čvrsto kopitama da stane na poljuljano tlo.

Pošto je pronašao tu kartu, mladiću se čini da vidi neki naročit smisao u svim drugim kartama koje mu padaju pod ruku, i ređa ih po stolu, kao da prati neku nit od jedne do druge. Tuga koja mu se čita na licu dok polaže zajedno sa Osmicom pehara i Desetkom štapova arkanu koja se u zavisnosti od mesta zove Ljubav ili Ljubavnik ili Ljubavnici, navodi na mišljenje da ga je neki ljubavni jad naterao da se digne sa uzavrelog slavlja i prošeta kroz šumu. Ili da čak napusti proslavu sopstvenog venčanja, da postane ptica na grani na dan sopstvenog venčanja.

Možda postoje dve žene u njegovom životu, a on ne ume da odabere. Tako ga predstavlja slika: još uvek plavog, usred dve rivalke, jedna ga hvata za rame netremice ga gledajući željnim pogledom, dok se druga uspija uz njega sa čežnjivim pokretom celog tela, dok on ne zna na koju stranu da se dene. Svaki put kad treba da se odluči koja mu od njih dve odgovara za ženu, kad se ubedi da vrlo lako ove druge može da se odrekne, i tako se pomiri da može da je izgubi svaki put primeti da baš nju više voli. Jedina čvrsta tačka u ovom dolaženju i odlaženju misli jeste da može on i bez jedne i bez druge, jer svaki izbor ima svoje naličje to jest jedno odricanje, tako da nema razlike između čina izbora i čina odricanja.

Iz ovog ćorsokaka mogao je samo put da ga izbavi: tarot koji sada mladić stavlja na sto biće sigurno Kočija: dva konja vuku pompezno vozilo slučajnim šumskim stazama, jedva zauzdana, kao što mu je običaj da ih raspusti, tako da kad stigne na raskršće ne mora on da napravi izbor. Dvojka štapova označava raskrsnicu sa dva puta; konji vuku jedan na jednu drugi na drugu stranu; točkovi su nacrtani tako u šreh da izgledaju gotovo vertikalni u odnosu na put, znak da kočija stoji nepomična. Ili, čak i ako mrdaju, bolje bi bilo da ne, kao što se mnogima dogodi pred kojima se otvaraju krivine najglatkijih i najbržih puteva, koji preleću po najvišim stubovima i prelaze preko planinskih granita, i koji su slobodni bilo gde da odu, a svuda je uvek isto. Tako smo ga videli tu odslikanog u lažnom odlučnom stavu kao da vlada sobom i pobednički vozi kočiju; ali uvek je nosio sa sobom svoju podeljenu dušu, kao dve maske razrokog pogleda koju je imao na ogrtaču.

Da bi odlučio kojim putem da krene nije bilo druge nego da se prepusti sudbini: Žandar novčića predstavlja mladića koji baca u vazduh jedan novčić: pismo ili glava? Možda ni jedno ni drugo, novčić se obrće obrće i ostaje uspravan u jednom žbunu, u podnožju jednog starog hrasta tačno nasred puta. Sa Asom štapova mladić bez daljneg hoće da nam ispriča da ne mogavši da odluči da li jednim ili drugim putem da nastavi, nije mu ništa drugo preostalo nego da siđe iz kočija i da se uspentra uz jedno kvrgavo deblo, uz granje koje se zatim opet račva namećući mu opet muku izbora.

Bar se nada da će penjući se s jedne grane do druge moći dalje da vidi, da shvati kuda vode putevi; ali granje ispod njega je gusto, ubrzo gubi pogled na tlo, a ako podigne pogled ka vrhu drveta zaslepljuje ga Sunce, sa oštrim zracima od kojih blješte u svim bojama listovi u kontrasvetlosti. Ali valjalo bi objasniti takođe šta predstavljaju ona dva deteta koja se vide na tarotu: hoće reći da je gledajući na gore mladić primetio da nije sam na drvetu: dva mangupčića su ga pretekla penjući se uz granje.

Izgledaju kao blizanci: isti identični, bosi, plavi plavi. Možda je u ovom trenutku mladić progovorio, pitao je:

– Šta radite ovde vas dvojica? – ili: – Koliko fali do vrha? – A blizanci su mu odgovorili pokazujući nekim smušenim pokretima nešto što se vidi na horizontu crteža, pod sunčevim zracima, zidove nekog grada.

Ali gde su ovi zidovi u odnosu na drvo? As pehara upravo predstavlja jedan grad sa mnogo kula i vrhova i minareta i kupola koji vire iza zidova. Takođe i lišće palmi, krila fazana, peraja plavih riba-meseca, koji bez daljneg vire iz vrtova iz kaveza, iz gradskih akvarijuma, usred kojih možemo da zamislimo dva mangupčića koji se jure i nestaju. A ovaj grad deluje uravnotežen jednom piramidom na vrhu, što bi takođe mogao da bude i vrh nekog velikog drveta, to jest bio bi to grad koji visi na najvišim granama kao neko ptičje gnezdo, sa visećim temeljima kao neki vazdušni koreni izvesnih biljki koje rastu na vrhu drugih biljaka.

Mladićeve ruke dok spušta karte sve su sporije i neodlučnije, i mi imamo svo vreme da ga pratimo sa našim pretpostavkama, i da u tišini razmišljamo pitanja koja su mu bez daljnjeg kružila po glavi, kao nama sada: – Koji je ovo grad? Da li je to Grad Svega? Da li je to grad u kome se svi delovi sjedinjuju, gde se izbori balansiraju, u kome se ispunjava praznina koja ostaje između onoga što očekujemo u životu i onoga što nam je suđeno.

Ali koga je bilo u gradu da ga mladić upita? Zamislimo da je prošao kroz kapiju i luk unutar zidine grada, da je otišao do trga sa visokim stepenicama u dnu, i da na vrhu tog stepeništa sedi lik sa kraljevskim odlikama, božanstvo na prestolu ili krunisan anđeo. (Iza njegovih leđa vide se dve izbočine koje bi mogle da budu naslon prestola, ali takođe i par krila, loše precrtanih na slici).

– Da li je to tvoj grad? – upitao ga je mladić verovatno.

– Tvoj je, – bolji odgovor nije mogao da dobije, – ovde ćeš naći ono što tražiš.

Da li možete da zamislite njega tako iznenađenog da smisli da izrazi neku razumnu želju. Oznojen pošto se popeo tako visoko, mora da je samo rekao: – Žedan sam!

A anđeo na prestolu: – Samo izaberi iz kog bunara ćeš da piješ, – i mora da mu je pokazao dva ista bunara koji se vide na pustom trgu.

Mladić, dovoljno ga je pogledati da bi se shvatilo da se oseća još jedamput izgubljen. Krunisana vlast sada vadi jednu vagu i jedan mač, odlike anđela koji bdi nad odlukama i ravnotežama, s visine sazvežđa Vage. Dakle, čak se i u Grad Svega pristupa putem izbora i odricanja, prihvatajući jedan deo i odričući se ostalog? Tako da on odlazi kao što je i došao; ali okrećući se vidi dve Kraljice na dva balkona jedan tačno ispred drugog na dve strane trga. I tada mu se učini da prepoznaje dve žene iz svog neučinjenog izbora. Kao da su tu na straži, da ga ne puste da izađe iz grada, do te mere da svaka drži isukan mač, jedna desnom, druga – naravno zbog simetrije – levom. Ili, ako o maču jedne nije bilo sumnje, ova druga je mogla i guščije pero da drži, i zatvoren kompas, ili flautu, ili nož za hartiju, i tada bi dve žene pokazivale dva različita puta koja se otvaraju onome koji još uvek mora sebe da pronađe: put strasti, koji je uvek jedan stvarni put, agresivan, jasnih obrisa, i put mudrosti koji zahteva premišljanje i postepeno učenje.

Dok su nameštale i pokazivale karte ruke mladića nagoveštavaju oscilacije i gubljenja u nizu, čas se grče u žalu za svakim proigranim tarotom koji je bolje bilo sačuvati za neku drugu igru, a čas su se opuštale u mlitavim pokretima ravnodušnosti, govoreći da su svaki tarot i svaki bunar isti kao pehari koji se identični ponavljaju u špilu, kao što se u svetu uniformi predmeti i sudbine ispred tebe smenjuju razmenjujući uloge i nepromenljivi, i ko misli da odlučuje zapravo je zavaran.

Kako objasniti da mu za žeđ koju nosi u telu nije dovoljan ovaj ili onaj bunar? On hoće cisternu u koju se slivaju vode svih bunara i svih reka i mešaju se, more predstavljeno u arkani zvanoj Zvezda ili Zvezde, u kojoj se slavi vodeno poreklo života kao pobeda mešavine i božije milosti bačene u vodu. Jedna gola boginja uzima dva bokala koja sadrže ko zna koje sokove ohlađene za onog ko je žedan, (svuda okolo su žute dune pustinje pod suncem), i prevrće ih da bi zalila obalu šljunka: i u tom trenutku vegetacija kamenike niče usred pustinje, i između dva žbunja peva slavuj, život je raspianje materijala koji se uništava, veliki kotao mora samo ponavlja ono što se dešava unutar sazvežđa koja već milionima godina mlate u atomima praznu slamu sa svojim eksplozijama, što se vidi ovde i u nebu boje mleka.

Zahvaljujući načinu na koji mladić baca ovu kartu na sto kao da ga čujemo kako viče: – More, more je to koje želim!

– I more ćeš i dobiti! – Odgovor astralne vlasti nije mogao da ne najavi kataklizmu, plimu okeana ka napuštenim gradovima, da kvase šape skrivenih vukova na visoravnima koji zavijaju na Mesec koji dolazi, dok vojska ljuskara napreduje iz dubine ambisa da ponovo osvoji zemaljsku kuglu.

Jedan grom koji pogađa vrh drveta uzdrmavajući svaki zid i kulu grada koji visi, osvetljava još užasniji prizor, na koji nas mladić sprema otvarajući kartu jednim sporim pokretom zgroženih očiju. Ustajući na noge na svom kraljevskom prestolu sagovornik se menja da ga se više ne može prepoznati: iza leđa nema anđeoskog perja koje se otvara, već dva krila slepog miša koja prekrivaju nebo, nepomične oči su postale razroke i kose, kruna je pustila dva roga, ogrtač pada i otrkiva golo telo hermafrodita, ruke i noge produžavaju se u pandže.

– Ali zar nisi bio anđeo?

– Jesam anđeo koji živi u tački u kojoj se linije račvaju. Ko god se popne do podeljenih stvari mene sretne, ko god siđe do dna protivrečnosti naleti na mene, ko se vrati da pomeša podeljeno naći će moje krilo od membrana na svom obrazu!

Kod njegovih nogu ponovo se pojaviše sunčevi blizanci koji su bili nestali preobraženi u dva bića pomešanog ljudskog i životinjskog izgleda, povezani sa groznim likom sa dva duga konca ili pupčanim vrpcama, i na isti način verovatno svaki od njih drži na uzici drugo dvoje manjih đavolčića koji nisu stali u sliku, i tako sa grane na granu plete se mreža konaca koje vetar ljulja kao neku veliku paučinu između mahanja crnih krila sve manje veličine: slepi miš, sove, pupavci, noćni leptiri, bumbari, mušice.

Vetar ili talasi? Isprekidane linije u dnu karte mogle bi da pokažu plimu koja poplavljuje vrh drveta i sva vegetacija se raspada u talasanju algi i pipaka. Evo kako se ispunjava želja čoveka koji ne bira: sada ga ima itekako, more, tone s glavom nadole, ljulja se u ambisu korala, obešeni za noge za haluge dopola pod mutnom površinom okeana, i vuče zelenu kosu morske salate da lete po strmim morskim dubinama. (Možda je baš iz te karte Madam Sosostris, slavna vidovnjakinja ali nepouzdanog stručnog znanja, veličajući privatne sudbine i generale znamenitog funkcionera Lojdsa, prepoznala jednog udavljenog mornara Feničanina?)

Ako je jedinu stvar koju je tražio bila da izađe iz ličnih ograda, iz kategorija, iz uloga, da čuje grmljavinu koja tutnji u molekulama, mešanje prvih i poslednjih supstanci, eto mu puta koji se otvara putem arkane po imenu Svet: Venera igra krunisana na nebu vegetacijom, okružena mnogobličnim otelotvorenjima Zevsa; svaka vrsta i pojedinac i celokupna istorija ljudskog roda nisu do slučajni prsten u jednom lancu mutacija i evolucije.

Ne preostaje mu drugo no da privede kraju veliki krug Točka u kome se okreće život živih bića i na kome nikad ne znaš šta je gore a šta dole, ili još duži krug koji prolazi kroz raspad, silaženje do samog središta zemlje u izlivima elemenata, iščekivanju kataklizmi koji ponovo mešaju špil tarota i iznose na svetlo skrivene slojeve, kao u arkani konačnog zemljotresa.

Drhtanje ruku, prerano sedenje bili su lagani tragovi onoga što je naš nesrećni gost proživeo: u toj istoj noći bio se smanjio (mačevi) na svoje prvobitne elemente, prošao je bio kroz vulkanske kratere (pehari) kroz sve ere zemlje, zamalo da ostane zarobljen u konačnoj nepokretnosti kristala (zlato), pojavio se ponovo u životu putem bolnog klijanja u šumi (štapovi), sve dok nije zadobio svoj identičan ljudski oblik u sedlu Konja novčića.

Ali da li je to stvarno on ili možda neki njegov dvojnik, koji čim biva vraćen u samog sebe vidi se kako ide kroz šumu?

– Ko si ti?

– Ja sam čovek koji je trebalo da se oženi devojkom koju ti ne bi izabrao, koji je trebalo da krene onim drugim putem na raskrsnici, da ugasi žeđ na drugom bunaru. Ti ne izabravši, moj izbor si sprečio.

– Gde ideš sada?

– U drugu krčmu od one na koju ćeš ti naići.

– Gde ću te videti ponovo?

– Obešen na jedno drugo vešalo od onoga na kome si ti obešen. Zbogom.