Optužbe da ste krivi za bolest svog deteta

Ivana Milaković 08.12.2007.

Bolno je iskustvo kada rodite dete koje je u startu na neki način bolesno, bilo da je to nešto smesta vidljivo ili da je reč o nekoj drugoj bolesti. I nije nimalo lako kada gledate kako druga deca lepo napreduju, a vaš mališan zaostaje za njima. A još je i gore kada vas na neki način optuže da ste vi za to krivi.

Obično počne manje-više bezazleno. Vi ste dobili dete (ako je i bolešljivo ili ima neki urođeni poremećaj, volite ga i ponosni ste na njega - dete je dete), nekoliko vaših prijateljica su takođe postale majke. I međusobno se posećujete, naravno, svaka vodi svog mališana ili curicu sa sobom. Prilikom svake posete vidite neke nove stvari koje su njihova deca u međuvremenu naučila da rade, baš kao što je i vaše dete naučilo ponešto, makar i ne toliko koliko zdravi mališani. Zadivljujuće je, zaista, posmatrati ih kako rastu i kojom brzinom uče - pravo čudo. Naravno, što iz pristojnosti, što zbog toga što se zaista divite i što vam je milo što su im deca tako zdrava i što tako lepo napreduju, pohvalićete i prokomentarisati njihove uspehe. Ponosne mame bi trebalo da se zahvale, i uglavnom to i učine - ali se neretko ne zaustave samo na tome.

Mnogo je, i previše, onih koji će ne samo potvrditi vaš komentar o uspehu svog deteta već će i prokomentarisati da se mnogo bave svojom decom, možda i da nešto rade po tom-i-tom metodu, daće vam nezatražene savete šta da radite sa svojim mališanom koji ima posebne potrebe, pa čak i nagovestiti da bi vaše dete brže napredovalo i bilo zdravije kad biste se vi više bavili njime.

Neke majke će, kad dobiju takve komentare, da se delom povuku u sebe i da skrate svoje komentarisanje tuđe dece - pohvaliće ih, ali ne opširno ("Bravo, to je bilo baš lepo!"), i ako majka tog deteta počne sa: "Ja se baš trudim oko moje devojčice, radim to, i to, i to...", probaće to da skrate sa: "To je divno, imaš tako pametnu ćerkicu", i da završe razgovor time. Međutim, ovakvo ponašanje najčešće ne pruža baš pozitivne efekte - majka zdravog deteta se neretko naljuti što niste još hvalili njeno dete niti ste je pustili da vam objasni kako da se brinete o svom.

Većina majki dece s posebnim potrebama oseća se krivim - ne znaju ni same zbog čega, ništa one tu nisu uradile, i teško im je što ne mogu više da pomognu svom detetu. Pokušajte da se ne osećate krivim zbog nečega na šta nikakav uticaj niste imale. Znamo da to nije lako ni uvek izvodljivo; ono što jeste izvodljivo jeste da ne dopustite nikome da vas tera da se osećate još više krivim i da vam konstantno implicitno govori da ste loša majka.

Šta s tim "brižnim savetodavkama", koje zapravo ne znaju ništa o tome kako je to biti majka deteta s posebnim potrebama? Ukoliko ste rešene da nastavite prijateljstvo s njima, nasmešite se u odgovor na njihove reči, recite im da uživate da gledate njihovo divno dete - i da će morati da vam veruju da činite sve što je moguće za svog voljenog mališana.

Izvor: Krstarica

zalosno je sto ljudi jos uvek jako malo znaju o bolestima dece...se dok se ne daj boze nesto ne dogodi njima ili nekome u njihovoj blizini...te su majke vrlo cesto savesnije od majki koje imaju apsolutno zdravu decu..i u tu decu mozda ulazu sebe daleko vise nego druge majke...ali malo ko to zna..ili moze da razume....i nikada ali nikada se u njima ne sme traziti zrno krivice za detetovu bolest..desava se da majka razboli zdavo dete..a dete koje je rodjeno bolesno nije krivo sto je takvo.....i ta bi majka najsrecnija na svetu bila da nije ako...zar ne?

Ne postoji ništa teže na svetu nego svest da je neko najbliži srcu bolestan. A bolest deteta je na prvom od svih mesta. Većina ljudi ne umeju da se postave, šta god da urade ne valja. Ako se dive bolesnom detetu izgledaju kao da snishode, ako ignorišu izgledaju kao da su bezdušni, a ako savetuju obično samo otvaraju rane na roditeljskoj duši. Ja se stvarno u ovakvim pričama osetim kao da imam 5 godina i da ništa o životu ne znam. Sve mi se čini pogrešno.

U sustini, sve i jeste pogresno osim zagrljaja i poljupca. Ko nema bolesno dete u kuci, ne zna sta je bol, ocaj, borba sa predrasudama...

upravo tako....a najstrasnije je bolesnu decu tretirati kao bolesnu..nisam psiholog, ali pedagog jesam...donekle znam kako raditi sa decom..ali ovo nije rad sa njima..treba ih voleti i pokazati im ljubav...da je osete na pravi nacin...da ne bude to isforsirana ljubav prema bolesnom detetu..vec ona prava..iz srca...gledala sam jednom prirdebu dece sa Principovca...znas kad sam ih htela sve odvesti kuci.....dok ih gledas na televiziji i u emisijama nije sve to ako snazno kao kad ih vidis tu pored sebe..ta se deca trude..i umeju mnogo toga...a njihovi roditelji su tako srecni i ponosni na njih....ta deca umeju toliko da daju sebe u svemu sto rade da to zaboli do suza.....treba ih samo voleti..nista manje od toga....