Ako mislite da je tema sa ciljem prozivke, ili pricama o politickim i podelama radi moci u crkvi, pogresili ste. Gledao sam neke snimke na YouTube-u oko bogosluzenja i nacina na koji to neko radi, pa ispada da se neko drzi izvornog pravoslavlja a neko tezi katolickom sluzenje.

Ja se u ovo ne razumem, ali mi je zanimljivo da mi neko ko je u materiji malo pojasni stvari. Takodje, vecina vas zna da sam ateista, sto ne menja cinjenicu da postujem tradiciju pa samim tim ne vidim potrebu da nasi vernici menjaju nesto u sta veruju od kada znaju za sebe.

Evo klipova, prva tri je osoba koja se zalaze za pravoslavne obrede (tako on kaze), a u dva sledeca klipa su prvo svestenici koji biju narod (a razlog zasto je do toga doslo je citanje od strane svestenog lica koje se umesto ka istoku okrenulo ka zapadu, pa je narod digao glas) a drugi je protest naroda ispred crkve i razmena misljenja sa episkopom Jovanom.

Naravno, u ovom slucaju najvise ocekujem od Silvanusa 

"...Ovo je istina!

Predstavka episkopa banatskog G.G. Nikanora Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkvePredstavka episkopa banatskog G.G. Nikanora Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve.

Izvor: „Banatski vesnik“, septembar 2009.

+++

Neposredno po otvaranju ovogodišnjeg redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, od strane Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita crnogorsko-primorskog Gospodina Amfilohija zatražili smo da dobijemo reč, na šta po Ustavu Srpske pravoslavne crkve imamo pravo. Posle izvesnog vremena, oko 4-5 minuta, istu smo dobili od strane Predsedavajućeg. Po dobijenoj reči obratili smo se Predsedavajućem Njegovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu Gospodinu Amfilohiju i celom Svetom arhijerejskom saboru sa pitanjem:

    „Ko je pozvao penzionisanog Episkopa bivšeg zahumsko-hercegovačkog Gospodina Atanasija u sednicu Sabora?”

Prokomentarisali smo njegovo prisustvo sa zahtevom Predsedavajućem da se poštuje odluka SA Sabora iz 1999. godine, u kojoj stoji da se penzionisani Episkop bivši zahumsko-hercegovački Gospodin Atanasije može pozvati u sednicu SA Sabora pod uslovom da ga Sabor pozove i ako za to bude potrebe?!

Predsedavajući ima svoj komentar sa kojim nismo bili zadovoljni, jer Mi i danas ne znamo ko je pozvao, i ko poziva penzionisanog Episkopa Gospodina Atanasija na sednice Sabora?

Tražimo da se donese odluka SA Sabora iz 1999. godine, i da se pročita, i pre toga Mi kao Episkop banatski ne želimo da učestvujemo u daljem radu SA Sabora. Mitropolit Gospodin Amfilohije poziva jednog od Sekretara da se donese odluka, i odmah počinje sa daljim radom Sabora. Mi se protivimo tome i umoljavamo Predsedavajućeg Mitropolita Gospodina Amfilohija da ne počinje sa radom Sabora dok se odluka iz 1999. godine ne donese i pročita.

U tome trenutku za reč se javlja Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački Gospodin Irinej koji kaže:

    „Razumem bolesnog čoveka, i sam sam bolestan…” između ostalog.

Mi sa dozvolom Mitropolita Gospodina Amfilohija odgovaramo da se ne osećamo bolesni, a ako je neko bolestan neka samo svoje zdravstveno stanje proceni… Kako Mitropolit Gospodin Amfilohije ne prekida rad Sabora, Mi uz komentar da ne želimo učestvovati u daljem radu Sabora napuštamo Sabor, napuštamo saborsku salu i odlazimo u svoju keliju. Sveti arhijerejski sabor nastavlja sa radom!

Već na prvoj pauzi, oko 10.15 časova, u prepodnevnom delu sednice, nekoliko Episkopa dolazi kod Nas u keliju da Nas moli da se vratimo na sednicu, što Mi odbijamo.

    „Hoću, ali samo da Mitropolit Gospodin Amfilohije poštuje odluke Ustava Srpske pravoslavne crkve i odluke koje donese SA Sabor, i koje su važeće.”

Pred početak poslepodnevnog zasedanja sednice istog dana, opet kod Nas dolazi više Episkopa i moli Nas da se vratimo na nastavak sednice, jer je u međuvremenu donesena i pročitana na Saboru odluka iz 1999. godine, po kojoj „SA Sabor poziva Episkopa Gospodina Atanasija po potrebi u Sabor.” Mi odbijamo da se vratimo na sednicu rekavši: „Vratićemo se ako Mitropolit Gospodin Amfilohije bude poštovao Ustav i Odluke SA Sabora, i ako Episkop Gospodin Atanasije napusti Sabor. Neka SA Sabor, ako treba, pozove Episkopa G. Atanasija i sve će biti rešeno.” Na žalost, do toga nije došlo i toga prvog dana Sabora Mi nismo prisustvovali radu SA Sabora.

U međuvremenu i sam Mitropolit Gospodin Amfilohije dolazi kod Nas u keliju i moli Nas da se vratimo u sednicu Sabora, na šta mu Mi odgovaramo:

    „Hoćemo, pod uslovom da Vi Mitropolite G. Amfilohije kao Predsedavajući, poštujete Ustav i odluke SA Sabora? Ako to budete radili (poštovali Ustav i odluke SA Sabora) Mi nastavljamo sa radom u Saboru?”

Nismo dobili pozitivan odgovor od Mitropolita G. Amfilohija i ostajemo u svojoj keliji ne izlazeći iz zgrade Patrijaršije i ne dajući nikome nikakve izjave.

Sutradan 15. maja 2009. godine podnosimo SA Saboru pismenu molbu-predstavku, da ćemo u drugom delu (od 10.15 do 12 časova ) biti otsutni sa zasedanja SA Sabora zbog poslova u Eparhiji. O tome je upoznat SA Sabor.

Prilog: Naša predstavka!

drugast.jpg
Vraćamo se neposredno pred početak popodnevnog nastavka sednice (15. maja ove godine), i saznajemo da je na dnevnom redu bila, neplanirana, tačka: penzionisanje Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G.Pavla! Bilo je glasanje po toj tačci dnevnog reda, u čijem je glasanju, nezakonito i protiv Ustava SP Crkve, uzeo učešće i Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop G. Jovan, predstavnik Ohridske Arhiepiskopije! Ovo je još jedno nedopustivo kršenje Ustava SP Crkve od strane Mitropolita G. Amfilohija!?

Znajući šta se sve dogodilo u proteklim sednicama, a mnogo toga nije planirano: penzionisanje našeg Patrijarha, pisanje u dnevnim novinama, posebno lista „Blic”, molba više Episkopa da se vratimo u sednicu Sabora, kršenje Ustava SP Crkve i saborskih odluka od strane Predsedavajućeg, a u interesu Srpske crkve - Eparhije banatske, odlučili smo DA POGAZIMO SVOJU REČ! Vratili smo se u sednicu na zasedanje SA Sabora 15. maja 2009. godine u popodnevnom nastavku sednice. Veliki motiv, možda i najveći, da se vratimo u sednicu SA Sabora, bilo je „neuspešno glasanje” da se smeni Patrijarh.

Čestitamo bratiji Episkopima koji su glasali da naš Patrijarh ostane i dalje na čelu naše Srpske crkve, a sada im se i sam pridružujem!

Našim vraćanjem u sednicu SA Sabora hteli smo da prokomentarišemo sve što se događalo u „našem slučaju”, ali do toga nije došlo, a moglo je. To je zavisilo od Predsedavajućeg? Stoga smo, po odobrenju Mitropolita G. Amfilohija, to uradili u pismenoj formi, na Naše insistiranje, i to sutradan 16. maja ove godine.

Kako ova Naša predstavka nije uneta u zapisnik u celini, Mi je iznosimo, uz malu stilističku korekciju, u Našem eparhijskom Vesniku, radi istine i svedočenja šta se zapravo dogodilo na ovogodišnjem redovnom zasedanju SA Sabora, pod predsedavanjem Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita G. Amfilohija?!

Na kraju, bilo kako da je ocenjen Naš stav i postupak pozitivno ili negativno, spremni smo, a više puta smo to i izjavili, da stanemo ispred članova SA Sabora SP Crkve i da odgovaramo za sve svoje postupke, rad, komentare i drugo, kada je u pitanju SP Crkva i njeni interesi. Takođe, to isto zahtevamo i od članova SA Sabora - da tako postupe, isključivo u interesu Srpske crkve! Ovaj Sabor to može, samo ako hoće?

Mi smatramo da SA Sinod SP Crkve, praveći dnevni red za SA Sabor, treba da razmišlja o tome da članovi Sabora mogu rešiti sve tačke dnevnog reda, i da im nije potreban „stručnjak - ekspert”, bez kojeg Sabor radi, radio je i radiće. Ukoliko se ukaže potreba da je ipak potreban „ekspert” članovima Sabora, Ustav SP Crkve to omogućava i dozvoljava, ali izričito kaže kada je to potrebno, i ko je taj „ekspert”, da pomogne Saboru? To čini Predsedavajući, a u našoj Srpskoj crkvi isključivo Patrijarh! Član Sabora to ne može učiniti, osim samo kada krši Ustav, a u ovom slučaju i odluku SA Sabora iz 1999. godine.

Nismo protiv ničije stručnosti i spremnosti da pomogne SA Saboru, ali jesmo protiv onoga i onih koji omalovažavaju članove SA Sabora, mišljenjem da isti nisu spremni da rešavaju tekuća pitanja i probleme u svojoj Crkvi, i to već u startu - početku, dok još i nismo pokušali rešavanje pitanja po dnevnom redu. Takvi nam „eksperti” ne trebaju, dok se ne ukaže poreba za njima. „Koga nema, bez toga se može” - kaže naša narodna. Nema nezamenljivih, a Bog upravlja svojom Crkvom, i On (Bog) nam dopušta takve probleme, da ih sa Njegovom pomoći mogu rešiti članovi SA Sabora.

Uostalom, rezultati govore o radu svakog pojedinca! Od ovoga momenta Mi uzimamo učešće u radu SA Sabora u redovnom zasedanju.

Svetom arhijerejskom saboru odani

- Episkop banatski Nikanor

    +++

Izvor: „Banatski vesnik“, septembar 2009..."

Sa :  http://www.novinar.de/2009/11/29/ovo-je-istina.html#more-13443

Što se tiče strane svijeta prema kojoj se katolici okreću u svom bogoslužju, svi koji misle da je to kod nas propisano se nalaze u krivu. Npr. u Zagrebačkoj katedrali prilikom čitanja i većeg dijela mise svećenik (i čitači) su okrenuti prema sjeveru, u mojoj župnoj crkvi svećenik je okrenut prema jugu. Izbro strane više ovisi o okolici - rasporedu ulica, svjetlu, samom položaju crkve nego li o nekom striktnom pravilu. Znam jedino da se u religiozno miješanim područjima Njemačke, Švicarske ili Nizozemske nastojalo da katoličke crkve budu na višem položaju od protestantskih, ali i to je naravno ovisilo o tome jesu li katolici ondje bili većina ili manjina.

U druge detalje prilikom obreda ili discipline ovdje ne bih ulazio, jer mi na osnovu filmova nije jasno što je povod konkretnim događajima na njima prikazanim.
Želio bih samo reći da se varaju svi koji misle da poznavanje "one druge strane" nije potrebno. Baš ovakvi primjeri svjedoče koliko zapravo malo znaju katolici o pravoslavnima i obratno.

"Jos jedan kamen spoticanja";

"...Потписани документ у Равени на српском језику
(Цјелокупан текст преузет је са novinar.de)

Увод
1. „Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свијет вјерује да си ме Ти послао“ (Јн 17, 21). Одајемо благодарност тројединоме Богу који нас је сабрао – чланове Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве – да можемо одговорити заједно у послушању на ову молитву Господа. Свесни смо да наш дијалог поново започиње у свету који се дубоко променио у последње време. Процеси секуларизације и глобализације, и изазов постављен новим сусретима између Хришћана и верника других религија, захтевају да ученици Христови сведоче о својој вери, љубави и нади уз нову хитност. Нека би Дух васкрслог Господа да силу нашим срцим и умовима и донео плодове јединства у односу између наших Цркава, тако да заједно можемо служити јединству и миру целокупне људске породице. Нека би нас исти Дух водио ка пуном изражавању тајне еклесијалног (црквеног) заједништва, које са благодарношћу исповедамо као чудесан дар Божији свету, тајну чија лепота зрачи нарочито у светости Светих, на коју су сви позвани.
2. Пратећи план који је усвојен на њеном првом састанку на Родосу 1980. године, Заједничка Комисија је почела са упућивањем тајне црквене киноније у светлу тајне Свете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне заједнице и њеног епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између помесних Цркава над којима сваки председава у заједништву са Једном Божијом Црквом која се простире широм васељене (Минхенски документ, 1982). У циљу разјашњавања природе заједништва, Заједничка Комисија је подвукла однос који постоји између вере, светих тајни – нарочито три свете тајне хришћанске иницијације – и јединства Цркве (уп. документ из Барија, 1987). Онда прозучавајући свету тајну рукуположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције киноније целе Цркве и њеног контуинитета са Апостолима у сваком времену и месту (Валамски документ, 1988). Од 1990. до 2000., главна тема о којој је Комисија расправљала била је “унијатство” (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000), тема коју ћемо даље разматрати у блиској будућности. Сада настављамо тему која је постављена на крају Валамског документа, и осврћемо се на црквено јединство, саборност и власт.
3. На основу ових заједнички потврда наше вере, морамо сада извући еклесиолошке и канонске последице које проистичу из светотајинске природе Цркве. Пошто Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, установљује критеријум црквеног живота као целине, како институционалне структуре видљиво одражавају тајну ове киноније (причасништва, заједничарења)? Пошто се једна и света Црвка остварује у свакој помесној Црквни која слави Евхаристију и у исто време у кинонији свих других Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?
4. Јединство и разноврсност, однос између једне Цркве и много помесних Цркава, тај конститутивни однос Цркве, такође поставља питање односа између власти инхерентне у свакој црквеној институцији и саборности која тече из свете тајне Цркве као заједнице. Пошто термини „власт“ и „саборност“ покривају веома широку област, почећемо са дефинисањем начина како их ми разумемо (1)
1 Православни учесници су осетили да је важно да нагласе да је коришћење термина „Црква“, „универзална Црква“, „недељива Црква“ и „Тело Христово“ у овом документу и у сличним документима које је произвела Заједничка комисија ни на који начин не подрива само-схватање Православне Цркве као једне, свете, саборне и апостолске Цркве, о чему говори никејски Символ Вере (Вјерују). Са католичке тачке гледишта, примењује се иста самосвест: једна, света, саборна и апостолска Црква ‘живи у католичкој цркви’ (Лумен Гентиум, 8; ово не искључује признање да су елементи истините Цркве присутни ван католичке заједнице.

I. Темељи Саборности и Власти
• 1. Саборност
5. Термин саборност или синодалност потиче од речи „сабор“ (σύνοδος на грчком, цонцилиум на латинском), која примарно означава окупљање (сабрање) епископа који врше нарочиту одговорност. Такође је могуће, међутим, схватити термин у смислу обраћања свим члановима Цркве (уп. руски термин соборност). Сходно томе прво ћемо говорити о саборности означавајући да сваки уд Тела Христовог, на основу крштења, има своје место и ваљану одговорност у евхаристијској кинонији (цоммунио на латинском). Саборност одражава Светотројичну тајну и у њој налази своје коначно утемељење. Три личности Свете Тројице су „набројане“, како је Св. Василије Велики рекао (О Светом Духу, 45), без назначавања да „друга“ или „трећа“ личност имплицира било какво умањивање или подређеност. Слично томе, постоји такође поредак (τάξις) међу помесним Цркама, који међутим, не имплицира на неједнакост у њиховој црквеној природи.
6. Евхаристија изображава Светотројичну кинонију остварену код верних као органском јединству неколико чланова од којих сваки има способност руковођења, службу или свештеничку службу, потребну у њиховој разноврсности и различитости ради просвећивања свих у једном еклесијалном Телу Христовом (уп 1 Кор 12, 4-30). Сви су позвани, ангажовани и сматрају се одговорним – свако на различит али нимало мање истински начин – у заједничком достигнућу дела која, кроз Светог Духа, чине присутним у Цркви службу Христову „пут, истину и живот“ (Јн 14, 6). На тај начин се света тајна спасоносне киноније (салвифиц коинôниа) са Благословеном Светом Тројицом остварује у човечанству.
7. Цела заједница и свака личност у њој носи „црквену свест“ (εκκλησιαστική συνείδησις) , као то назива грчка теологија, односно сенсус фиделиум у латинској терминологији. На основу Крштења и Миропомазања (Кризмања) сваки члан Цркве врши један вид власти у Телу Христовом. У овом смислу, сви верни (а не само епископи) одговорни су за веру коју су проповедали на свом Крштењу. Наше је заједничко учење да народ Божији, примивши „Помазање од светога“ (1 Јн 2, 20 и 27), у заједништву са својим пастирима, не могу грешити у питањима вере (уп. Јн 16, 13).
8. У проповедању вере Цркве и у разјашњавању норми Хришћанског понашања, епископи имају специфичан задатак по божанском устоличењу. „Као наследници Апостола, епископи су одговорни за заједништво у апостолској вери и за верност захтевима живота у корак са Јеванђељем“ (Валамски документ, нап. 40).
9. Сабори су главни начин на који се општење (заједништво) међу епископима врши (уп. Валамски документ, нап. 52). Јер „приврженост апостолском заједништву повезује све епископе заједно спајајући епископе помесних Цркава у Колегијум Апостола. Они такође формирају колегијум укорењен Духом у ‘једном за све’ апостолске групе, јединствено сведочење вере. Ово значи не само да треба да буду уједињени међу собом у вери, мисији, помирењу, већ да треба да имају заједничко исту одговорност и исту службу Цркви“ (минхенски документ, III, 4).
10. Ова саборска димензија живота Цркве припада њеној дубоко укорењеној природи. Односно, она је основана у вољи Христовој за његов народ (уп. Мт 18, 15-20), иако су њена канонска остварења потреба такође одређена историјом и друштвеним, политичким и културним контекстом. Тако дефинисана, саборска димензија Цркве треба да се заснива на три нивоа заједнице, помесном (локалном), регионалном и универзалном: на локалном (помесном) нивоу епархије поверене епископу; на регионалном нивоу групе помесних Цркава са својим епископима који „познају који је први међу њима“ (34. апостолски канон); и на универзалном нивоу, где они који су примуси (протоси) у различитим регијама, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче укупности Цркве. На овом нивоу такође, протоси (примуси) морају признати који је први међу њима.
11. Црква постоји на многим и различитим местима, што изображава њену католичанскост. Бивајући „католичански“, то је живи организам, Тело Христово. Свака помесна Црква, када је у општењу са другим помесним Црквама, јесте пројављивање једне и недељиве Цркве Божије. Бити „католичански“ дакле значи бити у општењу са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога прекидање евхаристијског општења (заједничарења) значи рањавање једне од суштинских особина Цркве, њене католичанскости (саборности).
• 2. Власт
12. Када говоримо о власти, то се односи на ексусију (еxхоусиа), као што је описана у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши Његову власт од Бога Оца, Христос ју је поделио после Његовог Васкрсења, кроз Светог Духа, са Својим Апостолима (уп. Јн 20:22). Кроз Апостоле она је пренета на епископе, њихове наследнике, а кроз њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на раличите начине којима се, до њиховог есхатолошког испуњења (уп. 1 Кор 15:24-28 ), Царство Божије разоткрива свету: учењем (уп Мт 5:2, Лк 5:3); чињењем чуда (уп. Марко 1:30-34, Мт 14:35-36); протеривањем нечистих духова (уп. Марко 1:27, Лк 4:35-36); опраштањем грехова (уп Марко 2:10, Лк 5:24); и вођењем својих ученика путевима спасења (уп Мт 16:24). У сагласности са овлашћењем које су добили од Христа (уп. Мт 28:18-20), вршење власти предате апостолима, а касније и епископима укључује проповедање и учење Јеванђеља, освећење кроз Свете Тајне посебно Евхаристије, и у пастирском руковођењу оних који верују (уп. Лк 10:16 ).
13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Христу, јединој Глави Цркве (уп. Ефесцима 1:22, 5:23). Кроз Његовог Светог Духа, Црква као Његово Тело има учешћа у Његовој Власти (уп. Јн 20:22-23). Власт у Цркви има за циљ призивање целог човечанства Исусу Христу (уп. Ефес 1:10, Јн 11:52). Власт која је повезана са благодаћу која се добија рукополагањем није приватна својина оних који су је примили, нити је она нешто што је поверено (се делегира) од заједнице; већ је пре дар Светог Духа одређен за службу (διακονία) заједнице и никада се не врши ван ње. Њено вршење укључује учешће целе заједнице, како је епископ у Цркви и Црква је у епископу (уп. Св. Кипријан, Еп. 66:8 ).
14. Вршење власти остварено у Цркви, у име Христово и силом Светога Духа, мора бити, у свим својим видовима и на свим нивоима, служба (διακονία) љубави, као што је била Христова (уп. Мк 10, 45; Јн 13, 1-16). Власт о којој ми говоримо, пошто изражава божанску власт, не може постојати у Цркви осим у љубави између онога који је врши и оних који су јој потчињени. Она је, стога, власт без доминације, без физичке или моралне принуде. Будући да је то учествовање у власти (εξουσία) распетог и вазнетог Господа, коме је дата сва власт на небу и на земљи (уп. Мт 28, 18 ) она може и мора позивати на послушање. У исто време, због Отеловљена и Крста, она је коренито различита од оне вођа нација и великаша овог света (уп. Лк 22, 25-27). Док је ова власт сигурно поверена људима који су, због слабости и греха, често кушани да је злоупотребе, поред свега по самој својој природи јеванђелско поистовећење између власти и службе установљује основну норму за Цркву. За Хришћане, владати значи служити. Вршење и духовна делотворност црквене власти је стога обезбеђена кроз слободну сагласност и вољну сарадњу. На личном нивоу,ово се преводи у послушање власти Цркве да би се пратио Христос који је био вољно послушан Оцу чак и до смрти и то смрти на Крсту (уп. Фил 2, 8 ).
15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и активан у њој, распознала у живом Предању примљеном од Апостола. У срцу овог Предања је Евхаристија (уп. 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-26). Власт Светог Писма проистиче из чињенице да је то Реч Божија коју, читана у Цркви и од стране Цркве, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето Писмо, Христос се обраћа сабраној заједници у срцу сваког верника. Црква, кроз Духа Светога присутног у њој, аутентично тумачи Свето Писмо, одговарајући на потребе времена и места. Стални обичај Сабора да устоличују Јеванђеља усред сабрања потврђује како присуство Христа у Својој Речи, која је потребна тачка упућивања за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божију.
16. У свом божанском Домостроју, Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано према спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне слављене у апостолском прејемству. Власт у црквеном заједништву повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење регулисано је канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и местима, под условом да се суштинско устројство Цркве увек поштује. Стога, како причасност (заједничарење?) у светим тајнама претпоставља заједничарење у истој вери (уп. Документ из Барија, нап.29-33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати, међу Црквама, реципрочно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима
II. Троструко остваривање Саборности и Власти
17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви, и приметивши комплексност садржаја ових термина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе свету тајну киноније (причасништва)? Како канонске структуре Цркава изражавају свој светотајински живот? У ту сврху направили смо разлику између три нивоа црквених институција: оног који је помесна Црква око свог епископа; оног области (регије) која обухвата неколико суседних помесних Цркава; и оног целог насељеног света (васељене – екумене) која обухвата све помесне Цркве.
• 1. Помесни ниво
18. Божија Црква постоји тамо где постоји заједница сабрана заједно на Евхаристији, којој началствује, непосредно или преко својих презвитера, епископ који је легитимно рукоположен на апостолско прејемство, учећи веру коју је примио од Апостола, у општењу са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове Евхаристије и ове службе јесте сабрати у аутентично заједничарење вере, молитве, мисије, братске љубави и међусобне помоћи, све оне који су примили Дух Христа на Крштењу. Ово заједничарење јесте оквир у којем се црквена власт врши. Заједничарење јесте критеријум за његово вршење.
19. Свака помесна Црква као своју мисију има да буде, по милости Божијој, место где се служи и одаје почаст Богу, где се објављује Јеванђење, где се славе свете тајне, где верни теже да ублаже светску патњу, и где сваки верник може пронаћи спасење. То је светло света (уп. Мт 5, 14-16), квас (уп. Мт 13, 33), царско свештенство свето (уп. 1 Пет 2, 5 и 9). Канонске норме које управљају њоме имају за циљ да обезбеде ову мисију.
20. На основу тог самог Крштења које га или је учинило удом Христовим, свака крштена особа је позвана, у складу са даровима једног Светог Духа, служи унутар заједнице (уп. 1 Кор 12, 4-27). Стога је кроз заједницу, помоћу које су сви чланови (удови) у служби једно другога, помесна Црква се већ пројављује као „синодална“ или „саборна“ у свом устројству. Ова „синодалност“ не показује себе само у односима солидарности, међусобне помоћи и комплементарности које разни рукуположени свештеници међу собом имају. Наравно, презвитерство је сабор епископа (уп. Св. Игњатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), и ђакон је његова „десна рука“ (Дап, 2, 28, 6), тако да, у складу са препоруком Св. Игњатија Антиохијског, све буде учињено у сагласности (уп. Ефесцима 6). Синодалност, међутим, такође укључује све чланове у послушању епископу, који је први (протос) и глава (кефали) помесне Цркве, које захтева црквено заједништво. У очувању Источног и Западног предања, активно учешће мирјана, и мушкараца и жена, монаштва и посвећених особа, остварено је у епархији и парохији кроз многе видове службе и мисије.
21. Способности руковођења чланова заједница своје порекло имају у једном Светом Духу, и усмерене су на добробит свих. Ова чињеница скида светло како на захтеве тако и на ограничења власти сваког у Цркви. Не треба да постоји ни пасивност ни замењивање функција, нити немар нити доминација билог кога над било којим другим. Све способности руковођења и службе у Цркви конвергирају у јединству под свештеничком службом епископа, који служи заједницу помесне Цркве. Сви су позвани да буду обновљени Духом Светим у светим тајнама и да одговоре на стално покајање (преумљење - метаноиа), тако да се осигурава њихово заједништво у истини и милосрђу.
• 2. Регионални ниво
22. Пошто Црква себе открива да је васељенска у сабрању (σύναξις) помесне Цркве, ова васељенскост мора истински да се испољи у заједништву са осталим Црквама које проповедају исту апостолску веру и деле исту основну црквену структуру, почевши са онима који су близу при руци у врлини њихове заједничке одговорности за мисију у тој регији која је њихова (уп. минхенски документ, III, 3, и валамски документ, нап. 52 и 53). Општење међу Црквама изражава се у рукоположењу епископа. Ово рукоположење се врши у складу са канонским поретком од стране три или више епископа, или најмање два (уп. Никеја И, 4. канон), који делају у име епископалног тела и народа Божијег, и сами примивши своју службу од Духа Светога полагањем руку у апостолском прејемству. Када се ово оствари у сагласности са канонима, обезбеђује се општење међу Црквама у истинској вери, светим тајнама и црквени живота, као и живо општење са претходним нараштајима.
23. Такво ефикасно општење између неколико помесних Цркава, од којих је свака Католичанска Црква на нарочитом месту, изражена је одређенима праксама: учешћем епископа суседних катедри на рукоположењу епископа у помесној Цркви; позиву епископа из друге Цркве да заједнички богослуже на сабрању помесне Цркве; добродошлицу која се шири на верне од ових других Цркава у причишћевињу за евхаристијском трпезом; размену писама поводом рукоположења; и пружање материјалне помоћи.
24. Канон подједнако прихваћен и на Истоку и Западу, изражава однос између помесних Цркава регије: „Епископи свакога народа треба да познају првода између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимају без његовога знања; сваки епископ може само чинити оно што се тиче његове сопствене епархије (παροικία) и њених зависних територија Али примус не може ништа чинити без сагласности свих. Јер ће тако бити једносуштност и прославиће се Бог кроз Господа у светоме Духу“ (34. Апостолски канон).
25. Ова норма, која се поново појављује у неколико видова у канонском предању, примењује се на све епископе регије, било на оне из провинције, митрополије, или патријаршије. Њена практична примена се може наћи на синодима или саборима провинције, регије или патријаршије. Чињеница да је састав регионалног синода увек суштински епископални, чак и када укључује друге чланове Цркве, открива природу синодалне власти. Само епископи имају саветодавни глас. Власт синода је заснована на природи епископске службе по себи, и испољава колегијалну природу епископата у служби заједништва Цркава.
26. Синод (или сабор) у себи имплицира учешће свих епископа једне области (регије). Влада се принципом концензуса и једносуштности (ομόνοια), која је означена евхаристијским заједничким богослужењем, као што је имплицирано у финалној доксологији горе поменутог 34. Апостолског канона. Међутим, остаје чињеница, да је сваки епископ у својој пастирској бризи судија, и да је одговоран пред Богом за дешавања у својој сопственој епархији (уп. Кипријан Посл. 55, 21); стога је он чувар саборности (католичанскости) своје помесне Цркве, и мора увек бити темељан да промовише саборно јединство (општење) са другим Црквама.
27. Следи да обласни (регионални) синод или сабор нема власт над другим црвеним областима. Ипак, размена информација и консултација између представника неколико синода су манифестација саборности, као и оне братске међусобне помоћи и милосрђа које треба да влада између свих помесних Цркавам, ради већег заједничког добра. Сваки епископ је одговоран за целу Цркву заједно са свим његовим колегама у једној и истој апостолској мисији.
28. На овај начин неколико црквених провинција су успеле да ојачају своје везе заједничке одговорности. То је био један од фактора који је довео до појаве патријаршија у историји наших Цркава. Патријаршијски синоди се управљају по истим црквеним начелима и истим канонским нормама као и провинцијски синоди.
29. У каснијим вековима, и на Истоку и на Западу, неке нове конфигурације заједнице (општења) између помесних Цркава су се развиле. Нове патријаршије и аутокефалне Цркве основане су на Хришћанском Истоку, а у латинској цркви недавно се појавио нарочити образац груписања (сабирања) епископа, Епископска конференција. Оне нису, са еклесиолошке тачке гледишта, само административни подокрузи: они изражавају дух заједнице у Цркви, док истовремено поштују различитост људских култура.
30. У ствари, регионална синодалност, каква год била њене контуре и канонско регулисање, показује да је Божија Црква није заједница личности или помесних Цркава одсечена од њихових људских коренова. Зато што је то заједница спасења и зато што је ово спасење „обнова творевине“ (уп. Св. Ириниј Адв. Хаер., 1, 36, 1), оно обухвата човечију личност у свему што спаја њега или њу са људском стварношћу какву ју је створио Бог. Црква није само збир појединаца; она је сачињена од заједница са различитим културама, историјама и друштвеним структурама.
31. У груписању помесних Цркава на регионалном нивоу, саборност се појављује у свом правом светлу. То је израз присуства спасења не у неиздифиренцираној васељени већ у човечанству каквом га је Бог направио и долази да га спаси. У светој тајни спасења, човечанска природа је истовремено се претпоставља у својој пуноћи и излечена од онога што је грех улио у њу путем самодовољности, гордости, неповерења у друге, агресивности, љубоморе, зависти, лажи и мржње. Еклесијална кинонија (заједничарење) је дар путем којег је цело човечанство спојено заједно, у Светом Духу васкрслог Господа. Ово јединство, створено од Светог Духа, далеко од тога да пада у униформност, изискује и стога чува – и, на неки начин, повећава – различитост и особитост.
3. Универзални ниво
32. Свака помесна Црква је у општењу не само са суседним Црквама, већ са укупношћу помесних Цркава, са онима које су сада присутне у свету, онима које су постојале од почетка, и онима које ће бити у будућности, и са Црквом већ у слави. Сходно вољи Христовој, Црква је једна и недељива, иста увек и на сваком месту. Обе стране проповедају, у нијеско-цариградском Вјерују, да је Црква једна и саборна. Њена саборност (католичанскост) обухвата не само различитост људских заједница већ и њихово фундаментално јединство.
33. Јасно је, стога, да једна иста вера треба да се исповеда и живи у свим помесним Црквама, иста јединствена Евхаристија треба свугде да се слави, и једна иста апостолска служба треба да функционише у свим заједницама. Помесна Црква не може да модификује Вјерују, који је формулисан на васељенским саборима, иако је Црква увек треба „да даје погодне одговоре на нове проблеме, одговоре засноване на Светом Писму и у сагласности и суштинском континуитету са претходним изразима догмата“ (Документ из Барија, бр.29). Подједнако, помесна Црква не може да мења фундаменталну ствар везану за облик свештеничке службе једностраном одлуком, и ниједна помесна Црква не може да слави Евхаристију на самовољним одвајањем од других помесних Цркава , не рушећи озбиљно црквено јединство. У свим тим стварима додирује се спона саме заједнице – стога, у само постојање Цркве.
34. Због ове заједнице све Цркве, кроз каноне, регулишу све што се тиче Евхаристије и светих тајни, богослужења и рукоположења, и предаје и учења вере. Јасно је зашто су у овом домену канонска правила и дисциплинске норме потребне.
35. Кроз историју, када су се појављивали озбиљни проблеми који су утицали на универзално општење (заједничарење) и слагање међу Црквама – у односу или на аутентично тумачење вере, или на свештенике и њихов однос према целој Цркви, или на заједничку дисциплину коју верност Јеванђељу захтева – прибегавало се Васељенским Саборима. Ови Сабори су били васељенски не само зато што су сабирали заједно епископе из свих области, а нарочито оне их пет главних епископских седишта, Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, сходно раноцрквеном поретку. То је било из због тога што су њихове свечане доктриналне одлуке и њихове заједничке формулације вере, нарочито по круцијалним питањима, биле обавезујуће за све Цркве и све вернике, у сва времена и на свим местима. То је зашто одлуке Васељенских Сабора остају нормативне.
36. Историја Васељенских Сабора показује оно што треба сматрати њиховим специјалним карактеристикама. Ово питање треба даље да се изучи у нашем будућем дијалогу, узимајући у обзир развој црквених структура током последњих векова на Истоку и на Западу.
37. Васељенскост одлука Сабора признаје се кроз процес пријема било дугог или кратког трајања, у складу са којим људи Божији као целина – посредством одражавања, разликовања, разговора и молитве – признају у овим одлукама једну апостолску веру помесних Цркава, која је увек била иста и чији су епископи учитељи (дидаскали) и чувари. Овај процес пријема је различито тумачен на Истоку и Западу у складу са њиховим канонским традицијама.
38. Саборност или синодалност укључује, стога, много више од сабраних епископа. Укључује такође и њихове Цркве. Првопоменути су носиоци и дају глас вери другопоменутих. Одлуке епископа треба да се приме у животу Цркава, нарочито у њиховом литургијском животу. Сваки Васељенски Сабор примљен тако, у пуном и правом смислу, јесте, сходно томе, пројављивање и служење заједници целе Цркве.
39.Супротно епархијском и обласном синоду, васељенски сабор није „институција“ чија се учесталост може регулисати канонима; он је пре „догађај“, керос (kairos) надахнут Светим Духом који води Цркву како би породио у себи институције које су му потребне и које одговарају његовој природи. Овај склад између Цркве и сабора је тако дубок да, чак и након прекида између Истока и Запада који је учинио немогућим одржавање васељенских сабора у строгом смислу речи, обе Цркве су наставиле да одржавају саборе (конциле) кад год би се појавила озбиљна криза. Ови сабори су окупљали епископе из помесних Цркава у општењу са катедром Рима, или, иако схваћено на другачији начин, са Цариградском катедром, понаособ. У Римокатоличкој Цркви, неки од ових сабора одржаних на Западу сматрани су васељенским. Оваква ситуација, која је обавезивала обе стране Хришћанства да сазову саборе погодне за сваку од њих, фаворизовала је неслагања која су допринела међусобној отуђености. Мора се трагати за средствима која дозвољавају поновно успостављање васељенског (екуменског) концензуса.
40. Током првог миленијума, универзално општење Цркава у уобичајеном току догађаја одржавано је кроз братске односе између епископа. Ови односи, међу самим епископима, између епископа и њихових односних примуса, а такође између самих протоса у канонском поретку сведочили су да је рана Црква, гајила и учвршћивала црквено општење. Историја бележи саветовања, писма и апеле главним катедрама, нарочито оној Рима, што јасно изражава солидарност коју кинонија ствара. Канонске одредбе попут укључивање имена епископа главних катедри у диптихе и саоштавање исповедања вере другим патријарсима када су повод били избори, су конкретни изрази киноније.
41. Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која “председава у љубави“ према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.
42. Саборност на универзалном нивоу, вршена на васељенским саборима, имплицира на активну улогу бискупа Рима, као првог (протос) међу епископима главних катедри, у концензусу окупљених бискупа. Иако епископ Рима није сазвао васељенске саборе у први вековима и никада лично над њима није председавао, он је, међутим, био тесно укључен у процес доношења одлука сабора.
43. Примат и саборност су међусобно зависни. Због тога се примат на различитим нивоима живота Црке, помесним, обласним и универзалним, мора увек разматрати у контексту саборности, а саборност исто тако у контексту примата.
Што се тиче примата на различитим нивоима, желимо да потврдимо следеће тачке
1.Примат на свим нивоима јесте пракса која је чврсто заснована на канонском предању Цркве..
2.Док је чињеница о примату на универзалном нивоу прихваћена и од Истока и од Запада, постоје разлике у разумевању у односу на начин на који треба да буде извршен, као и у односу на њену богословску као и на утемељеност у Светом Писму.
44. У историји Истока и Запада, најмање до деветог века, низ прерогатива је био признат, увек у контексту саборности, у складу са условима тих времена, за протоса или кефали (главу) сваког од успостављених црквених нивоа: помесно, за епископа као протоса своје епархије у односу на његове презвитере и народ; обласно, за протоса сваке митрополије у односу на епископе његове области, и за протоса сваке од пет патријаршија, у односу на митрополита сваке ограничене области и универзално, за епископа Рима као протоса (првог) међу патријарсима. Ово разликовање нивоа не умањује светотајинску једнакост сваког епископа или саборност сваке помесне Цркве.
45. Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи још детаљније. Шта је специфична улога бискупа „прве катедре“ у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.
46. Ми, чланови Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, убеђени смо да горе наведена изјава о црквеном општењу, саборности и власти представља позитиван и значајан напредак у нашем дијалогу, као и да обезбеђује чврсту основу за будуће расправљање о питању примата на универзалном нивоу Цркве. Свесни смо да још остаје пуно тешких питања која треба да се разјасне, али се надамо да, подржани молитвом Господа „Да сви једно буду … да свет верује“ (Јн 17, 21), и бивајући послушни Светом Духу, можемо градити након споразума који је већ постигнут. Поново потврђујући и исповедајући да је„један Господ, једна вера, једно крштење“ (Епх 4, 5), одајемо славу Богу Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, који нас је окупио заједно.
(1). Православни учесници су примећују да је важно да нагласе да је коришћење термина „Црква“, „универзална Црква“, „недељива Црква“ и „Тело Христово“ у овом документу и у сличним документима које је издала Заједничка комисија ни на који начин не подрива само-схватање Православне Цркве као једне, свете, саборне и апостолске Цркве, о чему говори никејски Символ Вере (Вјерују). Са католичке тачке гледишта, примењује се иста самосвест: једна, света, саборна и апостолска Црква ‘живи у католичкој цркви’ (Lumen Gentium, 8;) ово не искључује признање да су елементи истините Цркве присутни ван католичке заједнице.

Примедба уредника „Europaica“: Наведени текст, који је овде приказан на захтев многих наших читалаца, јесте први документ који је усвојила заједничка Међународна Комисија за теолошки дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве у одсуству представника Московске патријаршије. Представници Патријаршије Бугарске су такође били одсутни са састанка у Равени, док представници Православне Цркве у Америци и Православне Цркве у Јапану никада нису ни били позвани да учествују у раду Комисије пошто Патријаршија у Цариграду не признаје њихов статус. Документ обухвата изјаве (нарочито у члану 39) које је делегација Московске патријаршије критиковала у Београду, 2006. године. Московска патријаршија ће анализирати документ из Равене и благовремено представити своје закључке.
21. октобар 2007

Извор: http://orthodoxeurope.org/page/14/130.aspx#2


Превод документа са енглеског језика на Србски језик припремила екипа “novinar.de”

Објављено 19 Nov 2007 од епархија бањалучка
Content Management Powered by CuteNews

..."

"...СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ ОЧУВАТИ И СЛУЖИТИ НЕИЗМЈЕЊЕНУ
Чланак: ''Нарушавање богослужбеног поретка'' објављен под нашим именом у ''Православљу'' бр. 968 од 15. јула 2007.г., није био намјењен јавности, (а објављен је без наше сагласности) него је уствари наша предсатвка Е. бр. 251, од 12. маја т.г. упућена Светом архијерејском сабору наше Цркве. Намјера је била да се Светом архијерејском сабору скрене пажња на нечувено и небивало нарушавање богослужбеног поретка у нашој Цркви. Свети архијерејски сабор је проблему изнијетом у нашој представци посветио дужну пажњу, и не без потешкоћа, донио одлуку да се, до даљег у Српској православној цркви, служи по вијековном устаљеном поретку.
Није било ни жеље ни потребе да се полемише са члановима Св. архијерејског сабора, а посебно не са онима који то нису. Управо ти су нашу представку дочекали ''на нож'', а нажалост, неки чланови Сабора се и даље ове одлуке не држе. Та чињеница нас је нагнала да се сада огласимо јавно. И они и ја смо се у архијерејској заклетви, приликом хиротоније, заклели следећим ријечима:
''Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна алостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборнокатоличанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице'' .

Епископ бивши захумско – херцеговачки Атанасије довео је у питање шта значи древни поредак, тврдећи да су новотарења појединаца у ствари тај ''древни поредак''. Стога, покушаћемо да одговоримо на његов текст објављен у наведеном броју ''Православља'', изостављајући грубе и непримјерене ријечи на рачун наше смјерности и осталих који се с њим не слажу.
За велики дио одговора служићемо се његовим зборником ''Христос – Нова Пасха'' (Хиландар – Острог – Тврдош 2007), у коме се налазе светоотачки коментари Литургије до св. Јована Дамаскина, као и древни, грчки, руски и српски пореци служења службе Божије. Сви преводи у књизи су вриједни и Зборнику се у том смислу могу упутити само ријечи похвале. Али, коментари самог приређивача заслужују коментар, и ми ћемо га дати због православне јавности, поготову да бисмо видјели по ком поретку треба служити: да ли онако како је одлучио Сабор Архијереја СПЦ, или онако како служе новотари под изговором ''древног поретка'', импутирајући нешто ново постојећој Литургији.
Да унапријед кажемо: ријеч је, прије свега, о Литургији коју служи презвитер, јер се од ње архијерејска Литургија у појединостима разликује.



Кликните овдје да преузмете комплетан текст у PDF формату . . . 205 KB.

Оbjavljeno na :

http://www.krstarica.com/s/index.php?s=http://www.spcbl.org/&r=http://www.krstarica.com/lat/katalog/Drustvo/Religija/

"...

_______________________________

 

Епископ Бачки Иринеј (Буловић)

СРПСКА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ
   

 
   

 
   
   

- Пре неколико месеци новине "Радоњеж" објавиле су материјал са потписом ђакона Андреја Курајева о томе, да је Српска Црква изашла из ССЦ и из екуменског покрета. Колико ова информација одговара истини и какав је данас однос Српске Цркве према екуменском покрету?

- Хвала. Знам за ту информацију, може се директно рећи дезинформацију, за коју можда није крив отац Андреј Курајев: он је крив тек за то што је без провере и промишљања написао оно што су му говорили у одређеним круговима. Као и код вас, и код нас има људи који екуменизам сматрају јересју. Ови људи не иступају против ових или оних тенденција у екуменском покрету, већ против саме чињенице дијалога међу нама и инославнима. Сматрајући наш дијалог с инославнима за јерес, они заборављају јеванђеоску одговорност, која је својствена самој природи, самом бићу наше Православне Цркве, која представља ону исту цркву, коју је Господ основао на Себи као вечном камену.

Наша је обавеза - да сведочимо о Васкрслом Господу до краја васељене, баш таква мисија била је положена на апостоле. Ми не можемо да се затварамо у саме себе слично оним јудеохришћанима првог века, који су били ревнитељи отачких закона, отачке побожности, али нису разумели ону свеопшту, свеобухватну природу спасења. Они нису разумели, да старозаветна, јудејска по националном пореклу Црква мора да постане квасцем Новог Израиља, новог Народа Божијег, који је шири не само од националног и историјског Израиља, већ је шири од небеса, зато што је то дом Свете Тројице, то је Црква, тело живога Христа! Људи, о којима је реч, имали су, како говори апостол Павле, ревност, али не по разуму.

Искушење јудеохришћанства понавља се у садашње дане у неком ирационалном страху пред иноверујућима, и не само пред њима, већ и пред непријатељима православне вере. У данашњем свету, који себе назива хришћанским, има наравно и оних који су испуњени носталгијом за Православљем (понекад можда подсвесно и надсвесно), али има и таквих који покушавају да подрију јединство православне Цркве. Али и унутар Православне Цркве постоје кругови, који доживљавају постојање инославних као претњу свом сопственом постојању. А баш из ових кругова, могу да предпоставим да је отац Андреј Курајев и добио информације и сасвим некритично их пренео овде у Русију.

Наш Архијерејски Сабор не једном је имао живе дискусије на тему екуменизма, зато што је један од наше сабраће – архијереја, на сав глас изјављивао, да је екуменизам – негативна појава, да је у њему немогуће наћи ништа светло, што оправдава наше учешће, и он је тражио да се ово питање размотри саборно. Један архијереј не може појединачно доносити одлуку о тако важном питању, исто као што и једна Помесна Црква не сме да на свом Сабору доноси сличне одлуке без сагласја с другим Помесним Црквама. Ми смо увек били и остајемо живи органски део васељенске Православне Цркве, која није конфедерација некаквих самозатворених Помесних Цркава, које међу собом имају дипломатске односе, већ је једно Тело, једна Црква. Будући да смо чланови једне Цркве, ми не можемо да постојимо једни без других. Зато смо ми на Сабору одлучили да бојазни и недоумице дела наших верника, свештенства, монаштва, чак и јерархије морају бити размотрени на свеправославном нивоу и да ми морамо заједно с осталом браћом по вери заједнички доћи до свеправославне саборне одлуке, заузети општу позицију. Наша Помесна Црква је на Архијерејском Сабору одлучила, да ми нећемо доносити једнострану одлуку о изласку из састава ССЦ, већ ћемо се сложити са свеправославном одлуком. Ми ћемо поразговарати братски са свима, свако ће изразити своје тешкоће, али изнеће и своје позитивно искуство, а потом ћемо да видимо шта нам је чинити.

Чини се да је исти процес текао у окриљу Руске Православне Цркве, јер су мало раније од стране Руске Цркве и мало касније од стране Српске Цркве била послата писма Васељенском Патријарху као јерарху који има првенство међу главама Православних Цркава, да сазове свеправославни конгрес на тему односа према екуменизму. И ево ми смо се окупили сви заједно у Солуну крајем априла – почетком маја ове године: тамо смо поразговарали братски, по душама, и заузели јединствену свеправославну позицију.

Код нас, наравно, има много бојазни не толико поводом екуменског покрета, колико због тежње к обједињењу хришћанских конфесија. Јединство Цркве није изгубљено ни догматски, ни историјски, зато стоји наша Православна Црква као Црква Христова. Али јединство хришћанског света у ширем смислу, то јест јединство свих оних који верују у Христа као Господа и Спаситеља, оно је заиста изгубљено. Тежња к јединству међу Хришћанима различитих конфесија наилази на одзив и разумевање у нашој души, и ми сматрамо својим дугом, сведочећи свим Хришћанима о православној вери, да им покажемо да ми њих волимо без обзира на то што су они неправославни.

Што се тиче Светског Савеза Цркава, овде треба рећи да су у Савезу почели да се баве политичком и националном проблематиком, а најосновније питање – о јединству хришћанске васељене – остало је у сенци. Православни су самом чињеницом свога присуства у савезу увек подсећели на духовну суштину овог сусрета, овог дијалога. Осим овога, сматрам погрешним беспоговорно прихватање од стране православних, услова чланства у ССЦ, које су они прихватили почетком 60-их година. Структура ове организације, по мени, копира западне демократске структуре, где се све одлучује путем гласања и побеђује већина. Шта значе ови количински критеријуми, када је реч о најсуштинскијим питањима истине, живота, спасења? И сам сам присуствовао на оваквим гласањима, и признајем, тешко ми је било на души, када се гласало о таквим питањима, о којима је немогуће гласати. Мученички истрајавати за своју веру се може, а гласати о догматским питањима – не сме се. Када је реч о Богу, о Христу, овде не може бити гласања, а ако се гласа о питањима морала, ако покушавају да разводне хришћанске моралне норме, тада ми немамо зашто да учествујемо у оваквом гласању.

И тако, ми сматрамо – и у Солуну је то отворено речено од стране свих православних "јединеми усти и јединем сердцем", - да данашњи модел присуства православне Цркве у екуменском покрету и нарочито у Светском Савезу Цркава нас не задовољава, напротив, он изазива веома велике бојазни, тако да ми повремено постављамо себи питање, не служимо ли ми, сами то не желећи, као својеврсни инструмент за ону тенденцију, која понекад уништава саме основе хришћанске вере и морала. Зато смо одлучили, да по савести својој морамо тражити нове путеве, стремити к стварању новог модела, новог обрасца тога, како ћемо једни с другима разговарати и сарађивати. Ми сматрамо да је ово могуће учинити као резултат преговора. Зато смо у Солуну на свеправославном нивоу истакли неопходност стварања мешовите Богословске комисије, у којој ће бити како представници ССЦ, тако и свих Помесних Православних Цркава. Баш тамо је могуће и треба разрађивати нови модел, који ће нам дати могућност да равноправно, без угрожавања своје савести разговарамо, сведочимо, изражавамо љубав и наше стремљење к успостављању јединства хришћанског света, онолико колико ово од нас зависи, јер у крајњем исходу све зависи од дара Светога Духа. Ако пак, не буде добре воље, отворености и искрености са стране наших неправославних партнера у дијалогу, ми ћемо тада размислити и саборно одлучити, шта ћемо даље. И ако буде било потребно да се саборно иступи, учинићемо то сви заједно.

Такав је био дух наше свеправославне богословске позиције, такво је било слово свих званичних представника Помесних Православних Цркава у Солуну. Ово је такође и позиција Српске, а и Руске Цркве. Могу рећи да се позиција Српске Цркве по овом питњау практичо подудара са позицијом Руске Цркве, а њихова заједничка позиција изражава данас свеправославни консензус. С овом позицијом сложиле су се – у лицу својих претставника на конгресу у Солуну – и Васељенска Патријаршија, и Грчка Црква, и све остале без изузетка: сви су били сагласни с овом позицијом.

Наравно, ми смо тамо сведочили свако своје, полазећи од сопственог искуства. Руска браћа говорила су о свом искуству: овде присутни владика митрополит говорио је по срцу и по савести, сви смо били дирнути његовим речима[1]. А ми смо – владика Атанасије[2] и моја маленкост – сведочили о положају у нашој Помесној Цркви. Али ми нисмо говорили унапред шта треба чинити, зато што сами нећемо ништа чинити без наше православне браће. Код нас је много бојазни, много критике – објективне, праведне, добронамерне критике разних појава у екуменском покрету. Ја сам и сам члан ЦК КЕЦ, али ово не значи да ја не иступам критички о многим моментима, исто као и други православци у ССЦ и КЕЦ, нипошто не пасивни. Ми нисмо експоненти некаквог протестантског либерализма: ми смо сведоци, мада и скромни, и недостојни, али никада издајући своју веру, своју душу, своју савест пред лицем неправославне наше сабраће. Инославни – нису наши непријатељи, они су наша браћа, исто као и сви људи, према Јеванђељу, они представљају нашу браћу.

На тај начин, ми смо критично расположени, али у исто то време ми смо отворени за дијалог – отворени као Хришћани, чланови Православне Цркве. Ми не прихватамо ништа двосмислено и нејасно. Мој сабрат Владика Атанасије, веома често говори, -дозволите да га цитирам, - "ако постоји римоцентрични и женевоцентрични екуменизам, мора постојати и наш православни, христоцентрични екуменизам". Такав екуменизам – а боље рећи "икуменизам"[3]– сведочио би о саборној и сотериолошкој одговорности Цркве за спасење целог света, целе Божије творевине, и ми би хтели да будемо заступници и сведоци таквог "икуменизма". Ми нисмо против дијалога, нисмо против сведочења, нисмо против сарадње, али смо против свих фалсификата и грешака, које су понекад све већма и већма видније. Зато ми нисмо изашли из екуменског покрета, као што је то учинила Грузинска Православна Црква, већ смо остали на истим позицијама, на којима стоји Руска Православна Црква, и пратимо свеправославни глас.

Сада су се окупиле разне расколничке, чак и секташке групе, које су раније стављале акценат на календарском проблему, а данас говоре: "ми штитимо Цркву од јереси екуменизма". Као да међу нама постоје такви екуменисти који не верују у своју сопствену Цркву, већ верују у неку иноверну и маргиналну цркву, састављену од парчића хришћанских деноминација и секти. Ја мислим да међу православним јерарсима таквих људи нема. Сматрам богохулним изјаве, да су људи попут оца Георгија Флоренског и неки други православни свештенослужитељи и јерарси, у прошлости и садашњости били или јесу издајници православне вере. Наравно, неопходно је бити опрезан. "Пазтите како опасно ходате", - говори апостол Павле. Треба "разликовати духове", па тако и у екуменском покрету.

-Владико, људи који оштро критикују руководства наших Цркава за учешће у екуменском покрету, често се позивају на мишљење о екуменизму познатог српског богослова, архимандрита Јустина Поповића. Пошто сте и Ви, и Владика Атанасије били ученици архимандрита Јустина, хтели би да чујемо Ваше мишљење поводом његовог изјашњавања о екуменизму.

-Да, ми смо обојица, и Владика Атанасије и ја, духовни синови оца Јустина. Поводом његовог изјашњавања о екуменизму рећи ћу следеће. Отац Јустин писао је у време Патријарха Атинагоре. Блажене успомене Васељенски Патријарх Атинагора давао је неке веома смеле изјаве, говорио је, да никаквих реалних препрека за успостављање јединства Цркве нема, да тешкоће потичу од стране богослова и богословља. Он је давао некакве емотивне, веома смеле изјаве. Био је утисак да се ствара тип идејних екумениста у православном свету. На срећу, будући развитак и у православном свету у целини и у појединим Помесним Православнним Црквама као делу, оповргао је ове бојазни. Али ја сматрам, да су гласови таквих људи као што је отац Јустин, понекад веома оштри и критични, помогли да се развитак догађаја одврати од другачијег правца.

Отац Јустин, колико ја разумем, - ја сам и сам често разговарао с њим на ове теме, - није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту "новог хришћанстав", којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе -"свејерес". Мени се чини, да ти људи, који се позивају на оца Јустина да би потврдили своју расколничку идеологију, нешто мешају – понекад несвесно, а понекад и свесно. Да би оправдали своју позицију позивају се на његово име, на његова дела, они људи и они кругови, чија је позиција и богословски и духовно много испод његове позиције. Чини ми се, да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним Хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, - представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији. С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац јустин Поповић.

Када у неким самозатвореним круговима, који нису у јединству с Православном Црквом, стално употребљавају име оца Јустина, ја то не сматрам ни истином ни лажју, већ неком полуистином, полуправдом, која је веома опасна. Ови људи називају себе православним, али су у расколу с православном црквом – или због календара, или због неких других идеја. Не сме се оправдавати раскол именом оца Јустина. Он је могао да пише и да се изрази критички и на адресу свог првојерарха или неког другог од јерарха, али он никада није помислио на то, да прекине с њима молитвено општење. Ово би једноставно била хула на његову личност, његов богословски ум.


Из часописа "Црква и време"-бр. 4(7) 1998. г.-
-издање Московске Патријаршије, превод Миленко Баборац ...".

Sa : http://www.krstarica.com/s/index.php?s=http://www.verujem.org/&r=http://www.krstarica.com/lat/katalog/Drustvo/Religija/

Dodje mi zlo kad vidim nasilje od svestenika  

Neka pogledaju film Ostrov. Videce da nije bitno koja je strana... Glupa pravila...

"... Religija, Aktuelno | 8. decembar 2009.
Molba i vapaj za razmatranje SA-om Saboru SPC

Сачувајмо ПравослављеДрага браћо и сестре, Предлажемо Вам текст петиције – вапаја, верујућег народа Божијег упућеног Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве.

Он-лине петиција, 08.12.2009

+++

Такође Вас молимо да о овој петицији обавестите и Ваше пријатеље. Текст можете потписати у електронском облику или га, заједно са формуларом за потписе, преузети за штампање одавде: текст петиције у PDF формату Петиције с прикупљеним потписима можете послати (на адресу)

    Светом Архијерејском Синоду СПЦ
    Краља Петра I бр. 5
    11000 Београд  ..."

Sa :
http://www.novinar.de/2009/12/08/molba-i-vapaj-za-razmatranje-sa-om-saboru-spc.html

Nije lose procitati ovaj tekst ...

"...
Religija, Aktuelno, Australija | 27. novembar 2009.
Dostojan izbor patrijarha
Izbor novog Patrijarha
Izbor novog Patrijarha

Ko će nimalo lako breme arhipastirskog služenja crkvi preuzeti od blaženopočivšeg Pavla znaće se već uoči praznika Svetog Save.

+++

Sveti sinod je za neke neočekivano brzo, samo sedam dana posle patrijarhove sahrane, zakazao izborni sabor za 22. januar 2010. godine. Pravoslavni čistunci mogu zameriti što se nije sačekalo da prođe 40 dana i upokojenom patrijarhu odsluži parastos, ali „crkvena vlada” je ipak povukla mudar potez.

Sinod je blagovremenom odlukom o datumu sabora presekao neke neoprezne najave da će se možda „izborna crkvena skupština” sastati na proleće. Eventualno pomeranje datuma ne bi značilo samo kršenje crkvenih kanona po kojima patrijaršijski tron ne može biti upražnjen duže od tri meseca već bi u javnosti to bilo protumačeno kao znak ozbiljnih podela u episkopatu zbog izbora prvog među jednakima.

Ovako, određen je najbolji mogući datum. Posle proslave velikih crkvenih praznika Božića, Bogojavljenja i Svetog Jovana, vladike će se okupiti u beogradskoj patrijaršiji da izaberu novog patrijarha.

Ali, kako? „Apostolskim žrebom” ili prostom većinom?

Odgovor na ovo delikatno pitanje koje lebdi u vazduhu posle 15. novembra nije moguće pročitati u saopštenju Sinoda. A možda je trebalo. Da je dodato da će se novi prvojerarh birati po Ustavu SPC, to bi značilo poštovanje procedure po kojoj je izabran i patrijarh Pavle.

Zagovornika napuštanja „apostolskog žreba”, uz obrazloženje da nijedna pravoslavna crkva ne bira više na taj način svog poglavara, nije malo među srpskim episkopima. Bili su veoma glasni uoči sabora u novembru prošle godine kada se lomilo da li će biti prihvaćena patrijarhova molba da se povuče.

Nagoveštaj o promeni izbornih pravila čuo se i odmah posle sahrane patrijarha Pavla. Jedan član Svetog sinoda poručio je da će „izbor novog patrijarha SPC, bilo da se bira po trojnoj kandidaturi, bilo prostom većinom, proizaći iz sabornosti cele Crkve”. Ali da bi izbor novog poglavara odražavao punoću sabornosti ne bi valjalo menjati „izborna pravila” pogotovo što član 62 Ustava SPC kaže da sabor u slučaju upražnjenosti patrijaršijskog prestola ne može donositi „crkvenozakonske propise, uredbe i načelne odluke”.

Crkva ulazi u finiš „predizborne kampanje”, koja sa većim ili manjim intenzitetom traje već nekoliko godina. Oči javnosti i vernika razumljivo usmerene su na to kako će se izabrati 45. poglavar SPC. Procedura izbora koju neko u šali naziva „pola-pola”, u kojoj vladike između sebe biraju trojicu najdostojnijih, a Sveti duh ( Božija volja) prvog među jednakima nije idealna, ali za SPC u ovom trenutku najpravednija je. Nezadovoljni ishodom ovakvog izbora posle ne bi imali pravo da nikog sumnjiče.

Svako ko se od vladika bude udostojio bele panakamilavke posle izbora na „apostolski način” zaslužiće da mu vernici na ustoličenju u Sabornoj crkvi iskreno i iz srca kliču: „Aksios–dostojan!”

Milenko Pešić
[objavljeno: 26/11/2009]

izvor: POLITIKA

sa :

http://www.novinar.de/2009/11/27/dostojan-izbor-patrijarha.html#more-13624

Ali se razumes u vlast, silu i poglavarstvo coveka, pa lako mozes da shvatis da svaka religija (koja je poglavarstvo)
ima poglavara koji zele da postanu vrhovni poglavari. U religiji ne postoji samo duhovni razdor, u kojem se poglavari razlikuju duhovno, nego i razdor koji je prouzrokovan zeljom za vlascu odnosno vrhovnim poglavarstvom.