Ljubav je jedan od najvažnijih faktora za sreću u ljudskom životu


Često smo skloni da poverujemo da su nam neprijatelji čak i oni koji nikad nikome nisu naneli ni najmanje zlo

Svakodnevno čitamo u medijima ili srećemo ljude koji gotovo orgazmiraju kad govore kako nekog mrze, kako će se okrutno nekome osvetiti, na koje će sve perfidne načine drugoga povrediti, uništiti. Ali, zato se retko može čuti da neko govori kakve je sve nežnosti smislio za nekog. Zašto je to tako, odgovor na to pitanje ne možemo tražiti ni od verskih institucija, ni od političara, već je to pitanje za nas same.

Mržnja nije nešto što se dešava van našeg života „tamo negde daleko“, nego svakom od nas preti opasnost da postane objekat mržnje ili da mu se začne mržnja u vlastitoj psihi, kaže Petar Lauster, nemački psiholog koji u svojoj knjizi „LJubav“ naučno dokazuje kako je ljubav najvažniji temelj za sreću u ljudskom životu. Za razliku od ljubavi koja nas integriše, prisabira i daje stasitost našoj ličnosti, mržnja je ta koja nas u svakom pogledu raščovečuje i stvara pustoš i u nama i oko nas. Svako ko mrzi boluje od mržnje i oseća se duboko obespravljenim, jer naslućuje da ga mržnja blokira, koči i uništava, a da mu je smisao života promašen. Mržnja se često ispoljava otvoreno, javno, ali i veoma često može biti prikrivena, tako da je mnogi nisu ni svesni. NJeno razarajuće dejstvo čest je uzrok velikih tragedija. No, ma koliko mržnja bila opasna i sa tragičnim posledicama, ona se ne može odstraniti ni voljnim odlukama, ni moralnim načelima, niti ukinuti dekretom. Mržnja ima svoje duboke korene i može se prevazići samo ako se otklone njeni uzroci. Koga, zapravo, i zašto mrzimo?

Iz mržnje govori strah. Mrzimo one kojih se plašimo, jer nas ugrožavaju ili nam se čini da nas ugrožavaju, što ne može biti isto. Naše procene ponekad dolaze iz sveta mašte, pa zato ne mogu biti ni realne, ni pouzdane. Često smo nesposobni da procenjujemo ljude na osnovu onog što oni stvarno jesu i što stvarno čine, već ih procenjujemo na osnovu predrasuda, naših očekivanja i zahteva. Skloni smo da poverujemo da su nam neprijatelji čak i oni koji nikad nikome nisu naneli ni najmanje zlo. Kada osetimo da smo povređeni, ugroženi ili napadnuti, veoma je bitno da se zapitamo šta je to zaista povređeno, ugroženo ili napadnuto? Mi sami ili naša predstava koju imamo o sebi, svojim vrednostima i svom značaju? Tako, primera radi, možemo proglasiti za neprijatelja i zamrzeti nekoga ko se, zapravo, prema nama ponaša potpuno ravnodušno ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši mit o vlastitom značaju. Ili možemo zamrzeti nekoga zato što je taj neko u nečemu uspešniji od nas jer, u svojoj narcističkoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude uspešniji od nas. Međutim, možemo mrzeti i one koji previše liče na ono što mi ne bismo želeli da budemo, a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti „lenštine“ onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, „nesposobnjakoviće“ onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, „glupake“ onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, „lopove“ onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorišćavanju i krađi, a „prevarante“ onaj koji je i sam sklon podvalama i prevarama. Što čovek više mrzi sebe, surovije će mrzeti druge. Psihološki poremećaj blokirane sposobnosti da se voli je najjači duševni stres, a za mnoge trajni stres koji ih toliko otupi, da na kraju uvenu, uočava psiholog Lauster.



Izvor: Glas Javnosti

Jako dobar zakljucak, vrlog strucnjaka, koju li je metodu dedukcije koristio da dodje do ovako epohalnog otkrica.