Logika destruktivnog stvaranja
ili
Sloboda u idealnom zatvoru
ili
Barokni minaret


Prica o Slobodanu


Kao pod jedan. Kao pod dva. Kao pod tri.

Stilovi u arhitekturi nerakidivo su vezani za podneblja i ljude. Ljudi su neraskidivo svojim mentalitetom vezani za podneblje i stilove u arhitekturi.
I ne samo u arhitekturi.

A onda dolazi On i kaze:
" Ovo podneblje je savrsena arabeska, i mada nemam strpljenja da je gledam. podmecem dinamit i unistavam je.
Ovo podneblje je vizantijska ikona tananih prelaza, i mada ne razumem ni ikone ni istoriju ja spaljujem Ikonu.
Ovo podneblje je krhko kao kamene pletenice na rozeti jedne crkve u prastarom primorskom gradu. Ne razmisljam o ruzama, unistavam crkvu minobacacima.

Sta ostaje. Cudesni svet suza i besa. Stilovi koje ne mozes prepoznati. Prostor koji ne mozes prepoznati. I ljudi koje je tesko prihvatiti kao ljude.

Na klizavom podneblju izmedju istocne i zapadne strukture. Izmedju dva zla. Na zemlji gde i korov tesko hvata koren. Gde bilo koje zdanje zasnovano na skladu i pravilima odudara i strci. Zasnovao sam poslednji stil u arhitekturi i zivotu. Mrznja.

Pogledajte dzamije, vitki minareti streme ka nebu.
Pogledajte manastire, pogledajte tanane freske. Srednjevekovno osecanje i strahopostovanje prema bogu.

Strah pred autoritetima koji su tvrdili da nisu zli. Prema prastarim autoritetima koji su zahtevali ideolosku posluusnost i u okviru kanona dozvoljavali kreaciju. Podla pokvarenost onih koji su ispod stege dogme provukli tragove divljenja.

Osecate li mrznju, sada i ovde. Osecate li mrznju koju stvaram. Spreman da prvi put u istoriji stvorim svet i pojavu suprotnu kreaciji. Kazem stvorim, jer moje delo je takodje delo, iako sa druge strane opsega normalnog i uobicajenog poimanja stvarnosti.

Autoriteti ne postoje, barem ne onakvi kakvi su bili do sada. Autoriteti zahtevaju strukturu. Zapadni piramidalnu, istocni skupove sfera koje se u vremenu potpuno nesuvislo kotrljaju, Strukture ovde nema. Postoje kulise, ali kulise nemaju cvrstinu.
U svetu u kome se sa staklene mnogougaone boce za koka-kolu prelazi na bezlicnu, plasticnu. U svetu koji nestrpljivo hrli ka projektovanom minimumu korisne informacije, negde u dubinama INTERNET-a.
Ja sam preteca, samo je pitanje dana kada moja teorija o kreativnoj destrukciji zadobije prevlast u svetu.
Jer nije dovoljno spaliti sumu, to odlaze zivot i radjanje samo do sledeceg proleca. Treba zatrovati tlo, reke, otpacima zagusiti mora. Treba onemoguciti svaki trzaj organizovane materije. Utrnti svaki krik sto se iz haosa dize ka svetu sa manje bola i patnje.

Ja sam prvi, rodonacelnik. Osnovao sam svet koji se neprekidno klima, svet u kome je bilo kakvo stvaranje osudjeno na preispitivanje svog smisla i svrhe. U kome se zivot sakriva od sunca i shvata sramnim i suvisnim.

Preokrenuo sam camac civilizacije naopako. Sada vetrovi vremena veselo nose trulu olupinu po razigranom okeanu vremena.

Ne pitajte zasto sam to ucinio, sve to, Zasto sam nanosio bol, uzimao zivote, otimao s mukom stecena bogatstva. Turci su imali rec za to - ceif. Samo to. Nista drugo. Jer destrukcija oplemenjuje.

I ljudi koji ne pisu pesme, koji ne mare za umetnost prpevace, Pred zaklanom decom ili zgaristem spaljenog doma osetice poetske uzlete.

Naterao sam ih da budu umetnici. da snazno osecaju. Pokazao sam im besmislenost rada i godina truda tako sto sam obezvredio novac i osiromasio nezahvalne mase. Pokazao sam im istinu da zivot coveka vredi manje od vrednosti jednog komada kucne tehnike. Human sam. Zlocinci koje bi u svim drugim drzavama uznemiravali, ovde zive srecno, bez stresa. I ne samo to, oni su ovde heroji i uzori. Zasto da ne.

Logicno je pretpostaviti da su ljudi koji uvek potsvesno teze ovakvom stanju sada srecni i zadovoljni. Jer cemu inace uzivanja u gledanju i ucestvovanju u opasnim sportovima. Ja pruzam umetnost. Ja stvaram novo, neobuzdano i cisto. Nepatvoreni bes konacno oslobodjenog barbarogenija.

Uteha za one koji se gnusaju malih pomaka i od pocetka zanaju da su stvoreni za epohalna dela. Uteha za one koji zidaju bez uzora, unoseci u gradjevinu licno neznanje, postpuno indiferentni na kritike, jer oni znaju najbolje.

Vreme prolazi, gledam ih kako se trude, kako pokusavaju da prihvate i progutaju sve ono sto im serviram. Gledam kako se posle svakog mog eksperimenta ponadaju, kako pomisle da je kraj i da ce konacno uspeti da se sakupe na gomilu i pocnu ispocetka, "kao da se nista nije dogodilo". Medjutim, stvar ide i predstava traje, i nije mi dosta.

Ponekad se i pobune, pomisle da mozda mogu biti slobodni. Da i oni treba da zive kako je u starim knjigama bilo zapisano. Dirljiv je njihov zanos i bol koji osete onda kada ubrzo sami sebi sve opet pokvare. Jer ja govorim i delam kroz njih, a oni kroz mene. Oni svojim tihim umiranjem zive moju umetnost. U stvari cinim sve ono sto su oduvek zeleli, samo nisu nikada imali hrabrosti da urade.

MC
1998.