Igra velikih brojeva

Gospodin Vladimir i njegova ekipa sastajali su se jednom mesecno u sportskom centru u B. Posle plivanja i zagrejavanja bi malo predahnuli, zatim bi presli na sprave i posle nekoliko rutinskih vezbi oblikovanja tela nasli bi se u maloj ucionici koja je nekada sluzila za takozvanu teorijsku pripremu studenata fizicke kulture. Zadihani i umorni popricali bi malo o kondiciji i izgledu svojih misca. Ove dve stvari kao i kvalitet kose i telesnu tezinu videli su kao jedan od vaznih aspekata sporta kojim su se bavili. Kako je gospodin Vladimir neformalno bio predsedavajuci njihovog neregistrovanog neformalnog udruzenja, njemu je pripadala cast da stane ispred svih, da se nakaslje i da napise imena prisutnih na tabli koju bei prethodno obrisao raspadnutim sundjerom. Nekada je bilo pet, nekada sedam imena na tabli, u jednom periodu cak osam. Neki gospode su se poznavali i u “stvarnom zivotu”, neki su osim u toj izdvojenoj sobi Sportskog centra jedan za drugog bili stranci. Medju njima mladi studenti, dobrodrzeca starija gospoda, razvedeni likovi koji godinama nisu okusili toplo varivo. Uglavnom ugladjeni samci. Svi dakle nestrpljivo cekaju da gospodin Vladimir napise njihova imena na tabli dok opsta napetost dostize vrhunac….

Jedan upitni pogled preko malih elegantnih naocara. “Ko ce prvi?” Onda bi neko poceo svoje malo izlaganje. Izvadio bi fasciklu prepunu malecnih papira sa napisanim telefonskim brojevima, fotografijama, adresama, imenima. Svaki od artefakata sadrzavao bi neku informaciju, fragment istrgnut iz zivotnog konteksta koji je kao celina znacio bol, razocarenje, suze, strah, nekada batine, nekada ljubomoru i telesnu strast, a najcesce sportsku pasiju, odsjaj zelje da se bude prvi i da se pobedi. Jer muskarci u maloj zagusljivoj ucionici su se zestoko takmicili. Svakoga dana, u svakom pogledu, svakog minuta trajalo je to takmicenje, bilo je moguce popraviti stanje na tabeli samo ako se dobro gledalo oko sebe i ako se prave prilike nisu propustale. Ne propustiti priliku znacilo je u najboljem slucaju “spavati” sa nekom, vek novom, zenom. Imati odnos sa sto vise razlicitih zena koje su na odnos dobrovoljno i bez nadoknade pristajale, dakle prici im, tim predmetima zelje, prici sto blize. prici do samog mesa. I zadrzati se tamo barem nekoliko neophodnih i intimnih minuta.

Nijedan od ucesnika igre nije nikada mogao da egzaktno dokazati broj, kvalitet i vrstu snosaja koje je imao u prethodnih mesec dana. Zato bi svako pricao svoju pricu ili price, pokusavao bi istu da potkrepi infomacijama. Najcesce su u igri bili telefonski brojevi, redje slike. U smislu egzaktnog dokazivanja Vladimir bese otisao najdalje kada je u hotelsku sobu uspeo da instalira kameru i tamo snimi nekoliko ceskih sobarica (dve, ali on je rekao nekoliko) kako se u atmosferi nehajnog optimizma prepustaju carima iskusnog poznavaoca tehnika zadovoljstva. U principu, poeni su se dobijali “na poverenje” ina dobru pricu. Ostatak ekipe je bio dovoljno iskusan da proceni sta je istina, a sta ne. Za dvanaest godina koliko je Igra trajala, niko nikada nije slagao i ovaj podatak nas navodi da sa daleko vise optimisma gledamo ne samo na poklonike umetnosti zavodjenja vec i na moralni nivo covecanstva uopste.

“Uspeh kod zena” koji se nenki definisali kao “uspeh u osvajanju zena” bio je, kako modernom sportu i prilici, kvantifikovan. Znao se pobednik meseca, znao se i godisnji pobednik. Na godisnjem nivou neki uspesni pojednici imali bi i po dvadeset do trideset recki sto bi znacilo da je pod njima, na njima, pored njih i u bilo kom drugom geometrijskom odnosu u relaciji sa pomenutom gospodom, jedan matematicni definisan broj objekata-zena dozivljavao odredjeno intimno iskustvo. Najbolji rezultat svih vremena, rezultat dostojan divljenja, postigao je sam Vladimir tokom plodonosne sezone 93’. Taj rekord od 49 (slovima cetrdesetidevet) zena do danas niko nije obrorio.

Kada bi pobednik bio proglasen i nova runda piva narucena, atmosfera u maloj ucionici postala bi prisna, nekako drugarska, valjalo je razmeniti iskustva, ispricati jedan drugome trikove koji su vodili do sigurnog “uspeha kod zena”. Ponead bi se tu nasla poneka anegdota, poneki komican ili tragikomican dozivljaj iz prakse istinskih lovaca na suknje. Recim poznati problem sa gomilom zena kada ih vise ne razlikujete i umesto njenim imenom pozovete doticnu imenom neke druge gospodje. To su te male neugodne situacije i greske koje svi cinimo. Kao onaj sto je na istom papiru imao imena “Mira” i “Ana” pa je usled aljkavosti i nastala nekakva nepostojeca “Mirjana”.

Iako se svaka zena jednako broji, u pogledu utiska na suigrace ne vrede svi intimni susreti sa “pripadnicima lepseg pola” podjednako. Na ceni su usled snage obicaja mladje zene. Onda, takozvane intelektualke. Nemastovite i ogranicene, ali iz nekog razloga ih bije glas da ih je tesko smuvati. Pa onda, nekonvencionalne dame, pa dalje bogate dame i tako dalje. Kada se nista drugo ne da privesti ide se na sve ili nista. Blizi se recimo mesecni sastanak i za onog ko nije nista uradio nije zamorno ni neugodno gradskim Baba-Serama tumaciti filozofiju ili poeziju. Tim cenam moguce se udvarati na njihovom javnom mestu, a kratak i ne bas udoban, ali svakako neugodan snosaj da se obaviti u jednoj od kabina samog javnog toaleta u kojem dotcna zaradjuje hleb. Tako se blizi kraj meseca i neuroza raste i onda se nasi sportisti ne libe da prezrelim prodavacicama sladoleda nezno i senzualno kazu “Devojcice…” Pustaju da ih u trenucima strasti svojim originalnim narodnim duhom iznenade sarmantne seljanke (prodavacice luka ili sira na obliznjim pijacama). Dok se sladostrasce primice ove dame imaju neobicnu naviku da zazivaju Boga, Djavola ili da klicu neke razuzdane poklice kao “Tamboraj, tamburaj!”, “Udri majstore!”, “Obori!” i tome slicno.

Ipak, ono sto budi istinsko postovanje Igre gospodina Vladimira i njegovih drugara jeste taj blagi elemenat neznosti, to sto su sve zene,koliko god svedene da budu brojevi, tretirane uvek jednako od strane Vladimira i drugova. Nijedna im nije neatraktivna, nijedna nije ruzna, nijedna nije neugledna. Nijednoj ne zameraju ako nije izdeplirana. Svaka se broji i svaka ima pravo da se oseca zenom i bude ono sto jeste. A dame ucestvuju u sportu ne znajuci da ucestvuju. To je zapravo najleci momenat. Nadaju se, ispadaju iz sopstvene rutine, pustaju sebi na volju romanticnim mastanjima… Sve to i ne znajusi da su samo deo, samo elementi takmicenja i da je svaka od njih ponaosob samo broj, recka na prljavoj zelenkastoj tabli u Sportskom Centru. A ipak, svakoj se pristupa isto, svakoj se pricju iste ili malo, prema srzi situacije modifikovane lazi. Svakoj se pristupa kao boginji, lepotici, istinskoj zeni, pravoj zeni, jedinoj zeni, voljenoj zeni. Mozda neke od njih i sumnjaju da su reci neistinite, ali kako ne pozeleti da je laz istina kada se galantni prosedi gospodin kune da ste bas vi ona koju on vec godinama sanja. Kada vam je tako dosadno i kada ova mala avantura ne kosta nista i niko nikada nece saznati…..

Da, diskrecija je vazan faktor i nepisano je pravilo da se zene ucesnice Igre ne smeju diskreditovati. Kada se poeni utvrde i recke udare, imena, brojevi telefona ili email adrese se unistavaju. Jer zene su nasim igracima apstraktne, za jednokratnu upotrebu.

Pisuci o svemu ovome secam se svog poslednjeg susreta sa gospodinom Vladimirm. Hladili smo noge u jednoj neimenovaj reci koja protice kroz mnoge evropske drzave, u isto vreme sladili smo se kriskama lubenice i ispljuvavali, kao sto je red male crne kostice. Gospodin Vladimir danas ima vec pedesetipet godina i lagano se povlaci mada je legenda o njemu i danas i te kako ziva. Nosi konjski rep, kosa mu je vec sasvim seda. Filozofski se osmehne i kaze: “Neki muskarci zamisljaju zene kao nedodirliva, poetska bica. Koliko su samo daleko od istine ti nesrecnici. Veruj mi prijatelju, zene su kao kompjuteri. Postoji samo nekoliko kombinacija, nekoliko sifri koje pale. Odredjeni komplimenti. Lutas gradom, pitas se koliko ces ih smuvati za taj mesec, hoces da budes sampion, nervoazan si, ne bi da budes poslednji na tabeli.. A grad pun nijh, zena. Pitaju se ljudi sta pali. Sve pali. Najgluplje fore su najefektivnije, pod uslovom da si nenasilan, fin, onako, dcentlmen. Recimo

“Gospodjice, zarko bih zeleo da vas bolje upoznam, mogu li da vam
a) zakazem sastanak
b) zatrazim telefon
c) predlozim da veceramo u obliznjem restoranu

Ili,
Mnogo mi se dopadate devojcice. Hocete li da…

Ili
Vase lice mi je ulesalo dan.


A one reaguju, sve. Znas, profesorke univerziteta, radnice, umetnice, domacice, studentkinje, naucnice, seljanke. Samo treba naci zicu. Naravno, ne muvas jednu studenkinju na isti nacIn kao radnicu. Sve one imaju svoje snove, ponekad se uzdas u svoj sarm isamo ponudis parce papira na kome je tvoj telefon. Pogledas je u oci duboko, osecajno, onako, kao, dirnut si. Procedis Kroz zube:

“Mozda pozelite i vi da se ponovo susretnemo”. (Ovde dolazi do izrazaja sva istancanost starih svalera. Jer upravo se mora insistirati na susretu. Susre je romantican, a vecina zena pada na romantiku…)

Tako je govorio Vladimir. Kroz njegove ruke prosla je reka, more, kosmos zena. On sam,kao i njegovi drugovi iz male ucionice od svih tih zena vise nista ponaosob i ne razlikuju. Sve te noge, guzovi, lica, oci. vonjevi, organi, reci, uzdasi, sve se to stapa u jednu nerazlucivu sluz, u penu. “Kao u masini za pranje rublja” kaze gospodin Vladimir. Jer sam snosaj je posle pedesete, sezdesete zene u nizu samo pitanje mehanike i fiziologije, a ono sto ostaje, ono sto je trajno, to je broj. Ukupan broj, taj simbol koji se vidi na tabli i izaziva zavist i postovanje u krugu poznavaoca Igre.

“Zene su kao kompjuteri, kao automati” ponavlja gospodin Vladimir. “Znam kako disu, znam kako me lazu, znam kad pokusavaju da budu iskrene, znam kada su uverljivo neiskrene. Zbog njih se evo vec citav zivot vucem po ulicama ovog grada. Obilazim Pozoriste gde se sacekuju parovi. Pokusavam da budem bolji od nekog tamo dvadesetogodisnjaka, nailazm u neko levo vreme, nikad na okrugle sate. Znam, sastanci se uvek zakazuju u okrugle sate ili na polovine sata. Sve je dalje cista statistika, ritam koji sa visokom verovatnocom izbija dogadjaje na povrsinu.

Onda cutimo. Dugo cutimo. Lubenice su pojedene. Zuta mokraca se sliva niz golu nogu i spaja sa tonama tona blatnjave vode koju gura ova divna reka koja protice kroz “toliko mnogo evropskih drzava”.

Vidim, tuzan je cika Vladimir. Sve manje muskaraca ucestvuje u Igri, a od proslog leta i on se povukao. Desava mu se sve cesce da omane, mladost je nestala i sve je kao u tuznoj narodnoj pesmi. A on se zrtvovao, zbog svog sporta,svoje strasti nije mogao da zasnuje porodicu, izrodi decu i ima topli dom tako da danas, ovako star i sam zivi u maloj garsonjeri. A ipak, najtuznije mu je sto danasnji mladi muskarci daleko vise sede sipred kompjuterskog ekrana, kvare oci. Ubijaju se od rada da bi kupili skupe automobile i namestaj. Zanima ih estetika, a u stvari, jedna jos uvek cvrsta i donekle muska stvar u njiehovim rukama su plasticna kucista mobilnih telefone ili u nekim ekstremnijim slucajevima, drske revolvera.
Zaokupljaju ih perverzije, vezali su se za logiku stvari. Nesuvislo onanisu, masta im je bolesna.

“Ovim klincima je masta bolesna” kaze gospodin Vladimir.
“Drkadzijesu to. Drkadzije!”.

Pljuje u vodu.

Pita se za koga je razvio tehniku, teoriju, mere predvidjanja. Statistiku. Za koga se zrtvovao? Hoce li sve propasti kada on umre, hoce li barem sve stici da zapise i sacuva za buduca pokolenja. Razume li iko lepotu jednog sporta koji je bio sav njegov zivot?


MC