Izvini,mozes malo poblize da kazes o romanu ? 

CRNE CIPELE, Oto Oltvanji

(Samizdat B92, Beograd, 2005)

TVRDO KUVANI HOROR

Roman «Crne cipele - okultni triler» Oto Oltvanjija (1971), kako piše na klapni knjige, nije njegov prvenac ali jeste prvi koji potpisuje svojim imenom; naime, sa 18 godina Oltvanji je objavio jedan kriminalistički roman pod pseudonimom. Sopstvenim imenom autor je potpisao i 15-tak priča koje pripadaju žanru fantastike natprirodnog (iliti horora). U «Crnim cipelama» spojena su ova dva piščeva tematska interesovanja začinjena sasvim posebnim začinom - našom lokalnom svakodnevicom. Postavka priče, dakle, izgleda ovako: mesto dešavanja - Beograd, vreme - negde u 1990-tim. Milje je prepoznatljivo jeziv: teška sirotinja i obesni 'novokomponovani' bogataši, masna lova koja ide iz ruke u ruke, državno-porodična strahovlada, korumpirana policija, vojska sa svojim mutnim rabotama, odjeci ratova koje država nije vodila niti pomagala, sponzoruše, žurke, viski, besna kola i džipovi. U ovakvu scenografiju umetnut je Bruno Kostić, privatni detektiv za sitne poslove otkrivanja švaleracija, prinudnu naplatu alimentacije, dadiljanje fudbalera u noćnim izletima; na njegovoj vizit-karti piše «Virim kroz ključaonice po kućama». Kako to biva kod ovih tvrdih momaka gubitnika, sasvim običan posao stražarčenja pred magacinom u kome se odvija opskurna zabava, zakomplikuje se u pokolj i Bruna, kao nepoželjnog preživelog svedoka, počnu da ganjaju sve moguće policijsko-vojne i para-vojne grupe i bande; detektiv je nateran u bekstvo ali i izazvan da rasplete klupko zavere što će ga odvesti pred potpuno bizarne protivnike.

«Crne cipele» pisane su u maniru tvrdo kuvanog krimića, američke škole nastale 1920-tih u okrilju palp časopisa «Crna maska», predvođene Hemetom, Kejnom i Čendlerom. Uronjan u svakodnevicu recesijskih godina, tvrdi krimić promoviše novog junaka, privatnog detektiva na ivici zakona sa sopstvenim etičkim kodom, tvrdoglavog gubitnika koji brani male od obesnih. Opora, škrta proza, najčešće ispisana u obliku detektivskih ispovesti koje vrcaju dosetkama i cinizmom, iza koga je, ipak, zrno toplog romantizma (ma koliko besmislenog), zadobila je pažnju čitalaca i otvorila nove mogućnosti za izlazak žanra iz šund brloga. I danas priče o Semu Spejdu i Filipu Marlou nose u sebi dovoljno ikonografsko-arhetipskog naboja koji ih čini čitljivim i atraktivnim. Oltvanji je «Crne cipele» ispisao u tvrdom kuvanom ključu otkrivši da ovaj ikonografski ključ idealno otvara bravu smutnih vremena ovdašnjih. Američka recesija, sa sve jadom i bedom poniženog i uvređenog puka, preganjanjima gangstera i sumnjivo poštenih policajaca, korumpiranim sudijama i političarima, ima parnjaka 'na brdovitom Balkanu'. Naravno, Balkan ne bi bio to što jeste da nema i svoje specifičnosti ali lokalni kolorit je samo dobrodošla nijansa koja bitno ne menja obrazac. Bruno Kostić, dakle, korača vrelom asfaltnom džunglom svojim crnim cipelama pravljenim za šorke, dobija udarce i uzvraća odbijajući da bude potrošni pijun u igrama velikih faca, sreće fatalne žene koje mu nisu suđene, jurca, skriva se i napada dok, konačno, zahvaljujući pameti ali i ludoj sreći, ne uspe da kako-tako namiri račune sa lošim momcima (mada, u stvari, on i nije pobednik). U ovdašnjoj literaturi tvrdi krimić smešten u lokalni milje i potpisan pravim imenom pisca nije poznat; bilo je retkih domaćih krimi pisaca koji se nisu skrivali iza pseudonima i svoje romane smeštali u naše krajeve (M. Nikolić), postoji (retko ali ipak) savremena 'ozbiljna književnost' sa krimi zapletima ali ovdašnji, neskriveno žanrovski krimić ređi je od retkog što Oltvanjiju obezbeđuje izuzetan položaj na našoj savremenoj literarnoj sceni.
«Crne cipele» se, međutim, ne iscrpljuju u tvrdom obrascu. Jer, drugo (od tri) poglavlje, otkriva da je Kostić, detektiv, tajni lik Marjana Popolca, običnog šljakera u brodogradilištu, koji živi negde između radnog mesta, opijanja sa drugarima, braka sa ženom koja ga mrzi i deteta sa kojim ne uspeva da uspostavi pravi roditeljski odnos; Marjan je vatreni ljubitelj roto krimi romana koji mu nude mogućnost da pobegne od neprijateljskog okruženja. Ovaj neočekivani obrt u romanu kojim se izlazi iz krimi žanra u stvari je ulaz u žanr mračne fantastike sa sijamskim blizancima-najamnicima koji svojim parapsihiloškim sposobnostima kontrolišu umove odnosno sa mitskim vukom čije srce, onome koga pojede, daje novi život. Tako krimi priča mutira i ulazi u sfere 'okultnog', kako piše u podnaslovu, da bi, kako se bliži kraju, zaplela raznorodne žanrovske elemente u teško razmrsivo klupko u kome su političko-lovatorski interesi samo stepenica na putu ka trajnijim moćima s one strane realnosti (baš kako i priliči okultnim željama i traganjima). Usložnjavanje obrazaca i njihovo mešanje, nametnuli su piscu težak zadatak da bude uzročno-posledično jasan i dosledan (što priliči krimiću) ali i namerno nedorečen i višesmislen (što je nužno u opisu onostranog); sudar (pogodbeno) realnog i (pogodbeno) nadrealnog nije mogao proći bez  štete i na jednom i na drugom obrascu što čitaoca stavlja na muke jer mu neka dešavanja i odnosi nisu očekivano (u skladu sa krimi manirom) razjašnjeni. Pisac, ipak, istrajava u svojoj nameri i nakon obračuna dobrih, loših momaka i blizanaca privodi roman kraju (koji ostavlja mogućnost za nastavljanje Kostićevih avantura pošto je lik Popolca definitivno 'prerastao'). «Crne cipele» se, u svođenju računa, ukazuju kao neuobičajeni 'hibrid' roman koji nudi sasvim nesvakidašnji literarni doživljaj i zavređuje pažnju.

Ilija Bakić
   

U Americi je u to vreme kriminal cvetao

Super, takva ideja je originalna.
Mada nisam siguran da li je tada toga bilo kod nas.

Јасеновац.

Да ли се родио српски редитељ који би смео да се замери Европи и њеним малим фашистичким сателитима ?