Стручњаци тврде да млади о дроги сазнају врло брзо, професори и школе касно, а родитељи прекасно. – Највећи број зависника, чак 83 процента, потиче из породица са поремећеним односима

У последње три године више од хиљаду младића и девојака узраста од 17 до 25 година умрло је од дроге, а тамна бројка оних који на хемијским протезама храмљу кроз сопствену младост измиче свим статистикама. Стручњаци тврде да млади о дроги сазнају врло брзо, професори и школе касно, а родитељи – прекасно и имају обичај да кажу да наркоманија представља „сертификат” неуспешног родитељства.

Студија коју је на узорку од 600 пацијената, који су били лечени у Специјалној болници за болести зависности у периоду од 2003. до 2006. године, урадио др Боро Лазић, шеф стручног тима ове специјализоване медицинске установе, показала је да највећи број зависника – чак 83 процента, потиче из комплетних породица које карактеришу веома поремећени односи. Породичну атмосферу најчешће кроје стални сукоби, свађе и отворено непријатељство, хладан, дистанциран или одсутан отац и доминантна или презаштићујућа мајка.

„Те породице биле су различитог социјалног и образовног статуса и имале су различит број чланова – на лечење су долазили јединци, али и лица која имају по неколико браће и сестара. Међутим, заједничко већини родитеља било је то што су својој деци давали превише права, слободе и поверења, али су наметали премало дужности и обавеза. Поједини родитељи својој деци нису поклањали довољно пажње, тако да су она одлучила да је потраже на неком другом месту, док су други своје наследнике превише тетошили, тако да су они (наследници) закључили да свет постоји само зато да би удовољио њиховим жељама, а да су обавезе намењене другима. И једни и други су болест своје деце схватили као велеиздају, срамоту и незаслужену казну”, истиче др Боро Лазић, који је вишегодишње искуство у раду са адолесцентима леченим у Специјалној болници за болести зависности сажео у књизи „То може бити и ваше дете”, која ће медијску промоцију имати на овогодишњем Сајму књига.

Анализирајући профил зависника који су лечени у овој болници, др Лазић истиче да је већина тих особа емоционално нестабилна, да има ниску толеранцију на фрустрације и да отворено испољава агресију. Уз базично осећање инфериорности, такву особу често карактерише егоцентричност, амбивалентан однос према примарној породици – нарочито према оцу, поремећаји расположења у виду депресивности, песимизма и осећања беспомоћности, доживљај инфериорности, импулсивност, анксиозност и емоционална нестабилност.

„Снижена толеранција на фрустрације је доминантна карактеристика зависника. Њихова способност конструктивног разрешења конфликтних ситуација, као и способност подношења осујећења, значајно је умањена. У фази развијене зависности, кад је потребна већа количина дроге, често се баве криминалним радњама. У највећем броју случајева марихуана је била дрога која је отворила врата пакла, што не представља никакво изненађење будући да истраживања говоре да је 13 одсто шеснаестогодишњака пробало марихуану и да је њих шест одсто свакодневно конзумира. На наркосцени Србије суверено доминирају и екстази пилуле, а различите епидемиолошке студије сведоче да је у порасту и број зависника од кокаина”, истиче др Лазић.

И поред бројних психолошких, социолошких и културолошких теорија, наука о души још није дала дефинитиван одговор на питање – зашто неке особе (не) пробају дрогу и који тип личности лакше и чешће постаје зависан од дроге. Већина истраживача слаже се да су радозналост и знатижеља „окидачи” за први експеримент са дрогама, али наглашавају да психоактивне супстанце „помажу” да се преброде тешкоће у прихватању одговорности и већи захтеви које социјална средина поставља пред младу особу.

„Иако млади дрогу најчешће пробају из радозналости, која је својствена тинејџ-периоду, дрога представља више од забрањеног воћа и више од средства за промену актуелног психичког стања, јер код већине младих особа она елиминише социјалне страхове и постаје инструмент социјализације. Не треба заборавити да се дрога најчешће проба у друштву вршњака и да је она обично у служби афирмације групне припадности и идентификације са члановима групе.
Већина младих прихвата дрогу као сурогат и одбрану од депресивности, страха, недостатка социјалне вештине и усамљености. Употреба дроге није само чежња за екстазом, већ је покушај негирања стрепње и депресивности. Дрога задовољава и специфичне потребе за новим сензацијама савременог човека, који је у констатној потрази за узбуђењима, новим искуствима и избегавању досаде”, закључује др Боро Лазић.
Катарина Ђорђевић
[објављено: 12.10.2007.]


Izvor: Politika

Sve treba probati...Sem heroina.

Shta fali heroinu ?

"И ваше дете може постати наркоман "

Ne dao mu Bog!   

da tacno, al Bog oduzece tog deteta. ovde kod nama o tome je rec da tog detetu nema sansa da ne postane narkoman, iz koga ima korist da postane to. jos bi dodao da ni odvici ne pustaju. ovo nije igra ovo je teror, al postoji.

kakav naslov teme  i vashe dete moze postati manijakalni ubica 


ovo je istina , ekseri su danas prevazishli travu  jedan od razloga je shto se konzument extazija teze prepoznaje nego konzument marihuane , sve dok stvar ne dodje u poodmaklu fazu ...

kontrola, a ne trkeljisanje dece...

Evo ja nisam narkoman. 
I svoj primer cu dati svom detetu. (negde u buducnosti )
Vazan je princip. Ja nikad nisam pao u iskusenje da se drogiram da pushim i da se napijem, pijem ali se ne nalivam kao debil! Sad bi mi neki rekli kao " Pa ti ne znas da zivis! "  E bash znam za razliku od nekih iz moje okoline koji se u svojoj 19-oj, 20oj godini zivota suocavaju sa ostocenjem jetre i slabim krvnim sudovima od posledica duvana a o drogi da ne govorim! 

Ne ppušim,samo pijem...Od droge ništa nisam probao...Ali verovatno ću probati exere i još po nešto,ali ne brinite,na tome će i ostati...

To svi kazu. 

Totalno me uzasava taj momenat i nisam pametna kako se postaviti prema detetu kad je droga u pitanju ... poznajem razne ljude iz raznih okruzenja i skapirala sam da uopste nema pravila. Kao da se droga jednostavno desi ... Ispadne da treba da vaspitas dete u nekim okvirima kako da se postavi prema drogama, da ga uputis u neka desavanja, upozoris na neke stvari ,a onda da se molis Bogu da mu nesto ne kvrcne u glavi.

upravo tako, da se moliš bogu da mu ne kvrcne...

ili, da mu ne daješ sve i svaku sitnicu od malena, šta god poželi.
da mu ne udovoljavaš u svakom njegovom hiru.
da ga naučiš da postoje mnoge stvari na ovom svetu za koje sam i jedino on može i mora da se bori, da bi ih dobio na kraju.
tada će, mislim, znati da ceni sebe, na prvom mestu, svoj život, svoju energiju i svoje zdravlje.

ukoliko mu u međuvremenu ne kvrcne 

ne znam 

za sad zivim u uverenju-iluziji da se droga desava deci koja imaju 'viska slobodnog vremena', koja nemaju hobije,ciljeve, preokupacije... tj. cini mi se da dete treba okupirati necim drugim, bdeti nad njegovim naklonostima i usmeriti mu paznju na nesto konstruktivno, a ne samodestruktivno 
koliko je to zaista moguce? videcemo  ali iz mog izkustva, deca prepustena sama sebi (i ne u smislu deca prepustena ulici), u svojim lutanjima obavezno probaju sve na sta nabasaju. a nabasaju. onda ostaje na detetovoj licnoj snazi volje, karakteru, licnosti, da vidi sta ce s tim... a to je proces, i lutrija je kako ce se taj proces zavrsiti 

rekao bih da je ovo najbolji odgovor. danas svugde bruje seminari, uci se po skolama o drogi... I roditelji stalno pricaju (bar su meni moji)... Ali da li - ili ne : zavisi od toga kome kvrcne u glavi. 

Nema tu nikakve garancije, samo pokušaj da se detetu objasni istinito kako droga ubija mozak i telo. Najbolje ako za to postoji neki matori narkos u kraju na uvid. I ko žto reče munka, da se moliš da ne kvrcne u glavi.

Posle svega sto sam se nagledala i naslusala proteklih nedelja, mislim da cu da odem u Australiju, na neku farmu zilion kilometara od civilizacije i da gajim decu... 
Doduse, ni to nije resenje... prvi kontakt sa civilizacijom je uglavnom onaj sa marginom te iste civilizacije...
Problem nije samo u tinejdzerima... Problem je i kad ti matoro dete, koje mozda ima i svoju porodicu, postane narkoman... 
Sto se tice prepustenosti... zaista ne znam... ja sam dete koje je u dobrom delu zivota bila prepustena samo sebi. Prvo su moji roditelji bili vrlo zauzeti poslom, a onda je dosao rat i sve ostalo...
Mislim da znam u cemu je razlika izmedju mene i nekih... svest o posledicama... i cist egoizam...

e e... da bi bili svesni posledica, nije lose naci neki pokazni primer raspalog matorog narkica u kraju, sto rece simijon
klinci obicno misle da je droga kul, jer su likovi koji je konzumiraju vrrrlo kul...

Ne... znam... mene je uvek bilo strah od gubitka kontrole... nad sobom i nad zivotom...
Mozda nekome to treba... da se prepuste... zaborave... ali... ja to ne razumem... 

verovatnoca da nesto ne probaju je ravna nuli 
ko nije, neka procita Radovana Hirsla 'Zvaka za ludaka', on je jos zivuci bivsi narkoman i slikar (vrlo cenjen u nezvanicnim krugovima), govori o beogradskom asfaltu svoje mladosti

pojede radoznalost mačku..  

plemenita je radoznalost pisaše u nečijem potpisu...   

To je jedna, ako ne i jedina stvar, koja me plasi kod dece. Samo drogu da na zakace.