I ja sam zedan…

Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slusao pricu o trgovcu ispio sam poslednju gutljaj svoje zalihe vode.
-Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja jos nisam popravio svoj avion, a nemam vise nista za pice, i ja bih isto tako bio vrlo srecan kad bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
-Moja prijateljica lija, rece mi on…
-Mali moj, nije vise rec o lisici!
-Zasto?
-Zato sto cemo umreti od zedi…
On nije razumeo moju misao, te mi odgovori:
-Dobro je kad covek ima prijatelja, cak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan sto sam imao lisicu za prijatelja…
“Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nije ni gladan ni zedan. Dovoljno mu je malo sunca…”
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
-I ja sam zedan… hajde da potrazimo neki bunar…
Napravih jedan umoran pokret: glupo je traziti bunar na srecu, u beskrajnoj pustinju. Ipak krenusmo.
Posto smo satima koracali, cuteci, pade noc, i zvezde pocese da se pale. Primecivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog zedi. Reci malog princa vrzmale su mi se po pameti:
-I ti si dakle zedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Rece mi jednostavno:
-Voda moze biti dobra i za srce…
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ucutah… Znao sam da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog cutanja, on dodade:
-Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga covek ne vidi…
Odgovorih “naravno” i posmatrah bez reci pescane nabore na mesecini.
-Pustinja je lepa, dodade on…
I to je bila istina.. Uvek sam voleo pustinju. Covek sedne na neku pescanu dinu. Ne vidi nista. Ne cuje nista. Pa ipak nesto svetluca u tisini…
-Ono sto krasi pustinju, rece mali princ, to je sto se u njoj negde skriva bunar…
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali stanovao sam u jednoj staroj kuci, za koju se pricalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije nasao, a mozda ga cak nije ni trazio. Ali je njime bila zacarana cela kuca. Moja kuca je duboko u sebi skrivala jednu tajnu…
-Da, rekoh malom princ, bilo da je u pitanju kuca, zvezde ili pustinja, ono sto cini njihovu lepotu nevidljivo je!
-Milo mi je, rece on, sto se slazes sa mojom lisicom.
Posto je mali princ zaspao, uzeh ga u narucje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Cinilo mi se kao da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je cak da na Zemlji nema niceg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesecini, to bledo celo, te zatvorene oci, te pramenove kose koji su leprsali na vetru i govorio u sebi: ja ovde vidim samo ljusku. Najvaznije je nevidljivo…
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh jos: “Ono sto me najvise uzbuduje kod ovog malog usnulog princa to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruze, koja traci u njemu kao plamen lampe, cak i kada spava…” I cinio mi se jos krhkiji. Treba dobro cuvati lampe: najmanji vetric moze ih ugasiti…
I, iduci tako, pronasao sam pred zoru bunar.

Antoine de Saint-Exupéry

"Bog je mozda i stvorio pustinju samo da bi ljudi mogli da se dive urminim palmama." To je citat iz jednog romana koji sam procitala.