Hrvatski građani sve otvorenije iskazuju JUGONOSTALGIJU :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Hrvatski građani sve otvorenije iskazuju takozvanu jugonostalgiju, piše Dojče vele. U korenu toga ne leži želja za povratkom srušene komunističke ideologije, već egzistencijalna neizvesnost i galopirajuće siromaštvo.

Iako je priča o dobrim stranama propale Jugoslavije u javnom diskursu Hrvatske tabu, a jugonostalgija je etiketa koju politička desnica u najljućim okršajima lepi suparnicima, građani se sve radije prisećaju života pre rata.

To pokazuje i istraživanje portala MojeVrijeme.hr, a koje su preneli gotovo svi mediji na području bivše SFRJ. Prema tom istraživanju, čak 86 odsto hrvatskih građana starijih od 45 godina smatra da se nekada živelo bolje, ali pri tom ne treba zanemariti ni ljudsku sklonost romantičnom sagledavanju sopstvene mladosti.

„Ti su ljudi 1991. godine, kada su referendumom tražili otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije, imali drugu predstavu o demokratiji. Verujem da je to stvar razočaranja trenutnom situacijom“, objašnjava u razgovoru za DW novinarka Melisa Skender koja je nedavno za potrebe snimanja televizijske serije „Crno-bijeli svijet“ pretraživala novinske arhive iz osamdesetih godina prošlog veka.

Moraju li baš svi da razumeju politiku?

Prvi put je jasno rečeno i to da bi 74 procenata ispitanika iz grupe građana starijih od 45 godina, pod određenim uslovima, pristalo na povratak u jednopartijski sistem, popularno nazvan „jednoumlje“.

„Jedan veliki deo ljudi u svakom društvu politika jednostavno ne interesuje. Njima treba obezbediti dobar život, a ne terati ih na nešto za šta nemaju afiniteta, mogućnosti ni znanja. Zašto ih forsirati? To je takođe neka vrsta demokratskog nasilja. Dajmo im demokratski izbor da ne budu svesni građani.

Jednopartijski sistem to de fakto dozvoljava. Ne kažem da se zalažem za takav sistem, već da se o njemu ozbiljno ne promišlja. On se odbacuje kao strašilo, a i strašilo ima korisnu funkciju.“ kaže književnik i ugledni hrvatski novinar Pero Kvesić.

Nekad radnici, danas kopači po kontejnerima

Novinarka Skender problem vidi u mladosti hrvatske demokratije, ali i tržišne ekonomije pa čak i neprilagođenosti obrazovnog sistema novoj realnosti. „Tako smo se našli u novom sistemu sa starim načinom razmišljanja. Moja mama je radnica koja je u jednom trenutku ostala samohrana majka. U okolnostima u kojima sada živimo, verovatno bi kopala po kontejneru.

U bivšoj državi je ipak dobila posao, zaradila penziju, dobila stan. Postojali su stambeni fondovi, kase uzajamne pomoći, država je terala ljude da štede i brinula o njima. Sada država gubi kompas. Previše je prisutna tamo gde ne bi trebalo da bude, a tamo gde bi trebalo, ne angažuje se dovoljno ili ne na dovoljno dobar način.“

Lično, kaže, ne želi povratak u jednopartijski sistem, ali bi rado sadašnji sistem naterala da funkcioniše na zamišljeni način. Iskustvo pretraživanja novinskih arhiva ukazalo joj je na još jednu stvar – degradaciju medija, uprkos popularnim tvrdnjama o režimskoj kontroli javno objavljene reči.

Potrošačko društvo i povratak u pećinu

Današnja sloboda govora se u velikoj meri svela na to da novinar može otvoreno da kritikuje vlast, a građani nekažnjeno da im javno upute sočne psovke. „Ne znam da li je to san svakog Hrvata“, kaže Skenderova uz smeh i tvrdnju da birači, kako ih ona naziva 'ovce', nisu ni pre, a nemaju ni sada uticaja na ono što država radi.

Ipak, smatra da je Jugoslavija sa "elegantnim diktatorom Titom" bila suverenija nego što je to Hrvatska danas.

Protivnici iznesenih teza kao protivargument iznose podatke o povremenim nestašicama benzina, kafe i sličnih artikala u Jugoslaviji, ali i o današnjem tehnološkom napretku u vidu mobilnih telefona i boljih automobila, kao da se radi o istinskom merilu zadovoljstva nacije.

Pri tom, izostavljaju bitne mane bivšeg sistema kao što su verbalni delikt, zabrane javnog delovanja, političke zatvore i progone. „Čini mi se da nas je potrošačko društvo na neki način vratilo u pećinu, jer sada važi zakon jačeg, većeg i boljeg. Nekad smo u školu svi dolazili u keceljama da se ne bi pravile razlike“, objašnjava Skender.

Kompleksna Jugoslavija je u svakoj svojoj deceniji bila druga država, a nije bilo ni svejedno da li se živi u Sloveniji ili na Kosovu, u Zagrebu ili u malom Muću, „Da neko pita bilo kog normalnog čoveka, koji nije pasionirani sakupljač oružja, gde bi voleo da živi, mislim da bi, i za sto godina ipak odabrao Jugoslaviju.

Daleko od toga da je to bila najuređenija ili najbogatija zemlja, ali možda je bila najhumanija. Tu je bila gomila svega lošeg i bio sam veći kritičar od svih ovih koji sada viču da su nekad bili protiv sistema. Ali postojala je perspektiva, sistem se razvijao na bolje i postojala je nada da će bolje biti našoj deci. Danas smo izgubili tu perspektivu“, zaključuje Pero Kvesić.

Izvor/foto: dw.de