Геноцидни створе! Па ти ми показујеш сваког дана каква је ваша већина...

Бићете геноцидни док је год већина као што си ти...

Требаш ти да се извињаваш за све што су ваши очеви и дедови радили у прошлости...

Нема потребе да вас упоређујем са нацистима и фашистима, довољан је само снимак са стадиона 

genocidan sam isključivo prema janjetini

ispričavam se svim ovcama zbog toga

baš mi te je žao, znam da teško podnosiš postojanje hrvatske

četnici su se isto tako voljeli slikati sa njemcima a i ustašama

Мени Хрватска и Хрвати не сметају!
Смета ми багра налик теби и оних 20000 дебила на стадиону...

http://www.youtube.com/watch?v=kiTQbiiJRc0
И ово је лажни снимак???

smetaju ti domoljubne pjesme?
šta ti ne voliš svoju domovinu?

vidiš kako nam je bilo lijepo u jugoslaviji kad tako njemce dočekali?
kakve veze ima taj snimak sa tvojim lažljivim pismom?

А сада да погледамо исти догађај о којем пише генерал Лузано из другог угла:

Пребиловци - камен крвљу попрскан

Српско село Пребиловци, у општини Чапљина, у Јужној Херцеговини, симбол је великог пострадања српског народа.

     Пише: Слободан Бобо Зуровац


   

Јужна Херцеговина, општина Чапљина, српско село Пребиловци. Према предању назив села потиче од властеле Прибиловци које је ту некада живјела, о чему свједочи више каменом зиданих и каменом плочом покривених гробница које се налазе у пребиловачком гробљу.

На једној надгробној плочи видио сам израђен грб чији су саставни дијелови штит и мач. Шездесетих година у ово гробље су долазили стручњаци Земаљског музеја из Сарајева, и према њима и према закону вјероватноће ови гробови треба да припадају властели Прибиловци, по којој село носи име.

Село је смештено на лијевој, источној, обали ријеке Неретве. Пребиловци су каменити, али су омеђени водама. Са западне отране то је ријека Брегава, са источне то оу воде природног резервата и ловишта Хутово Блато, а са јужне то је ријека Неретва, у коју се ту подно Пребиловаца улијева ријека Брегава.

Од памтивијека Пребиловци су више него село. Пребиловци су били појам храбрости, разборитости и умности. Они су оно што други нису.

Још увијек историчаре збуњује чињеница да су Пребиловци, конкретно породица Драгичевић, за све вријеме турске владавине, а то је безмало пет стотина година, била је власник земље, а познато је да за вријеме турске владавине Срби нису могли бити власници, него само кметови. Племе Драгичевића власништво није добило на поклон, они су се грчевито борили за то. Више пута су представници Драгичевића потезали на далеки пут до Цариграда, у намери да издејствују одобрење на власништво. Многи Драгичевићи се са тог пута нису вратили, али они који јесу оставили су нам у историјско наслеђе чињеницу да за цијело вријеме турске владавине у Херцеговини, породица Драгичевић из Пребиловаца је била и остала власник земље. Послије османлија, долази Аустро-Угарска чизма. Не марећи за назив окупатора, Пребиловчани не дозвољавају да се затре православље и српски род. Старији Пребиловчани причали су, да до 1914. године, нису били дужни да се одазову на било какав позив власти, уколико позив није био написан ћирилицом.

Са почетком Првог свјетског рата нахрупиле су свакојаке недаће. Забрањује се употреба ћирилице, а Пребиловчани бивају малтретирани, тамничени и убијани. Пребиловачке мајке, сестре, жене, кћери и дјевојке "уче" географију разазнавајући где су им утамничени синови, браћа, мужеви, очеви и младићи.

Христолики, у народу омиљени прота Васо Медан, интерниран је у логор Арад, гдје бива понижаван и мучен. Прота Васи чупају браду, на глави му разбијаду орахе чекићем, понижавају га упрезадући га у јарам да оре, свакодневно га туку корбачем. Непуну годину дана по изласку из логора, од посљедица логорског третмана, прота Васо се представио у Господу.

Симо Шарић, који је био поштован и цјењен сеоски кнез, није могао издржати логорски третман. Кости је оставио у логору Арад.

Не, не више туђински јарам, не више за слободом вапити, не више мрску швапску унифориу гледати. Осамнаест Пребиловчана, осамнаеет јунака, будећи у себи осјећање националног и духовног идентитета, доноси одлуку да иде у добровољце на Солунски фронт, у борбу за слободу и крст часни.

Од добровољаца, први међу једнаким био је Михаило Драгичевић који је догурао до артиљеријског пуковника. А у знак поштовања, и исказане храбрости на Солунском Фронту, свједок на вјенчању Михајла Драгичевића био је нико други до Њ.В. краљ Петар.

Прича прелази у невјерицу, када се каже да за четрдесет година диктатуре аустро-угарског каплара Броза, у изразито хрватској, проусташки оријентисаној средини каква је Чапљина, нико није смјео ни усмено а камоли писмено споменути те јунаке српског рода.

Зато, нека ми буде дозвољено, да ослободим од заборава имена српских пребиловачких добровољаца на Солунском фронту. Слава припада њима: Булут (Николе) Милан, Булут (Николе) Новица, Булут (Николе) Митар, Булут (Ристе) Јово, Булут (Лазара) Перо, Драгичевић (Марка) Михо, Драгичевић (Јове) Михо, Драгичевић (Симе) Лазар, Драгичевић (Симе) Ђетко, Драгичевић (Јове) Васо, Екмечић (Ђуре) Лазар, Екмечић (Шћепана) Војин, Медан (Душана) Никола, Сухић (Јове) Обрен, Ђирић (Шћепана) Тодор, Ћирић (Шћепана) Милан, Ћук (Пере) Данило, Шарић (Спасоја) Душан и Шарић (Митра) Павле.

Пребиловчани нису само били земљорадници и сточари,дужна пажња је поклањана и друштвеном животу. Године 1924, властитим трудом, село добива Основну школу, уз коју стаса неколико секција: драмска, хорска, гусларска и стрељачка.

Драмска секција завјесе на позорници имала је исликане ликовима девет браће Југовића и старог Југ Вогдана.

Наравно, 1941.године завјесу су уништиле комшије, хрватске усташе. Уз ове секције, видну улогу у сеоском животу имала је и Соколска чета, које је 1940.године освојила прелазни "Ловоров вијенац са траком", као најбоља у Херцеговини.

Изненађење би било, да усташе нису уништиле и ово признање, али изненађења није било.

4. август 1941. године.

Био је дан, а била је ноћ. Било је љето, а била је зима. Били су комшије, пријатељи, кумови, а били су крвници, џелати и силеџије. Били су људи, а била су бића од којих се сотона застидјети може. Тог кобног дана у Преибиловце се слегло, под пушком и камом, око три хиљаде усташа. Пошто нису били наоружани, одрасли Пребиловчани били су принуђени да се склоне у околна брда, а у селу су остале жене, дјеца и старци.

И тада на сцену ступају са силом срођени сотонини угодници. Усташки логорник Фрањо Вего из Чапљине, у просторијама Основне школе у Пребиловцима, силује дјевојку Медић (Ристе) Ђуку. Видјевши то, подређене усташе пред школу износе ћебад и пред окупљеном масом започињу крвави пир.

Под пријетњом смрћу, са пушком упереном у сљепочницу, усташа Јозо Боровац из чапљинског села Требижат, наређује Стоји Булут, жени Љубановој, да кћери Милеви држи расчеречене ноге док је он силује. Наочиту, Драгичевић (Максима) Фимију послије жестоке борбе, врисака, плача и јаука, силује десетак усташа. Послије силовања је кољу.

Сеоеку учитељицу Стану Арнаут силује десетак одраслих усташа, а послије тога силују је њезини малолетни ђаци из чапљинског села Габела, гдје је несретна Стана прије Пребиловаца службовала. Свирепе и крвожедне убице звјерског инстинкта, задовољивши своју пожуду Стани бајонетом касапе стомак и полумртву је бацају у башту подно школе, гдје је кољу и закопавају.

Верујући да је кумство част и обавеза, несрећна дјевојка Булут (Јове) Даница, склонила се у комшијско, хрватско, село Лозницу код кућног кума Матић Дамјана. Кум Дамјан је није силовао, али с обзиром да се код чапљинских усташа губитак људског достојанства проглашавао за врлину, то је по наговору Дамјана, учинио Томић (Анте) Јозо, комшија Дамјанов, који Даницу одводи у Чапљину, иживљава се над њом два-три дана, потом је коље и оставља на ледини да јој пси леш развлаче.

Сотоне надмашују сотоне, када затичући у порођајним боловима Милеву Медан, жену Богданову, бајонетом јој распоре стомак, бајонетом ваде дијете из утробе мајке, замотавају га крпама и опет бајонетом враћају дијете у утробу.

Из присутне масе, усташе одабиру двадесетак најљепших дјевојака, присиљавају их да се скину ко од мајке рођене и да коло играју. Пошто су га скинули до гола, у коло убацују и осамдесетогодишњака Шарић Николу званог "Хаџија", а да слика буде комплетна потрудили су се муслимани из Чапљине који су са двије хармонике и гитаром чинили музичку потпору. Врхунац бестијалности састојао се у томе да су усташе дјечицу из преко педесет кољевки узимале за ноге, па затим замасима ударали дјечијим главама о зидове школе.

Године 1941, Пребиловчани бивају одведени у логор Модрич у комшијско село Тасовчиће. Током ноћи чапљинске усташе долазе у логор, изводе из логора дјевојке Олгу (Ристе) Брњашић и Даницу (Милана) Шарић, силују их неколико часова и поново враћају у логор.

Ноћу, 5-6. августа 1941. године, из логора на Модричу, усташе Пребиловчане пребацују на 2,5 км удаљену железничку станицу у Чапљини, гдје се почела порађати Милева Екмечић, жена Бранкова. Луциферови сродници су нагрнули на Милеву бајонетама искасапили и њу и дијете, те тако раскомадане затрпали их у смеће код жељезничке станице.

Два-три часа послије пола ноћи Пребиловчане затварају у шест сточних вагона и одвозе их у шест кидометара удаљену железничку станицу Шурманце.

У освит зоре 6. августа 1941. године са жељезничке станице у Шурманцима, преко шест стотина Пребиловчана нагурани у колону, коју су са обе стране моткама и кундацима од пушака ударале усташе, упућује се уз брдо Црмницу до коте зване Вранац, коте која је удаљена пар стотина метара од јаме Голубинка.

На коти Вранац усташе су их опљачкале, а послије пљачке опет су радили оно што им је историја у наук оставила, тј. тукли, силовали и клали.

Око хиљаду хрватских усташа са подручја општине Чапљина, само за неколико часова, напомињем поново само за неколино часова, бацило је преко шест стотина живих Пребиловчана у јаму Голубинка на брду Црмница у селу Шурманци, општина Чапљина.

Не желећи да је крволоци додирују, жена Манојла Булута узела је за руке своја два сина и заједно са њима скочила у бездан јаме Голубинка. Пребиловачке дјевојке су мислиле да је ту крај њиховим мукама, али усташе нису мислиле тако, јер поново одабиру десетак дјевојака, поново их силују, поново кољу.

У мјесецу мају 1941. године Пребиловци су имали 994 српске главе. У мјесецу мају 1945. године Пребиловци су имали – 170 српских глава, што ће рећи да су комшије, хрватске усташе, живе бациле у јаму или заклали, 824 Србина из Пребиловаца.

Пребиловци, камен крвљу попрскан.


Од мјесеца маја 1945. - до данас

Послије мјесеца маја 1945. године, на подручју општине Чапљина, није било српске куће без црне заставе, али полицији аустро-угарског каплара, требало је дванаест година да открије опште познате починиоце злочина, усташе крволоке.

Иако је на јами Голубинка у Шурманцима било око хиљаду усташа, на Окружном суду у Мостару, 3. октобра 1957.године, суђено је само четрнаесторици усташа. Шест је осуђено на смрт стријељањем: Јовановић Иван, Анковић Мирко, Иванковић Мате, Остојић Јозо, Васиљ Јаков и Прусац Јозо, а остали су суђени на различите временске казне.

За плакати је да је на судском процесу у Мостару, један од судија поротника био и Јозо Јелчић, предсједник Среског одбора у Чапљини (градоначелник), усташа из чапљинског села Грабовина, који је учествовао у хапшењу и спровођењу Пребиловчана до јаме Голубинка у Шурманцима. Тај исти Јозо Јелчић је био главнокомандујући усташа, приликом насељавања усташа у српске куће у Пребиловцима. Под његовим руководством преко осамдесет најкрволочнијих усташких кољача из Чапљине, било је насељено 3. августа 1941. године у српске куће у Пребиловцима.

Видјевши да је џелат и судија један те исти човјек, 125 Пребиловчана мјесеца октобра 1957. године пише петицију предсједнииу Окружног суда у Мостару, против усташе Јозе Јелчића из Чапљине.

Притиснута необоривим доказима, тада актуелна власт усташу Јозу Јелчића, смјењује са мјеста предсједника Среског одбора у Чапљини и са мјеста судије поротника, и умјесто да му суде као крволоку, Брозови подрепаши бирају заклетог и доказаног усташу Јозу Јелчића, у Савјет Републике Босне и Херцеговине, дају му националну пензију и као врхунац кроатизма, одликују га ничим другим до Орденом братства и јединства.

Пребиловчани су тек шеснаест година послије Другог свјетског рата, имали први пут прилику да се истински радују. И старо и младо, и велико и мало, просто речено васколики пребиловачки живаљ, у јесен 1961. године испраћао је у Југославенску народну армију, првог послератног младића стасалог за војску, Ђурасовић Јову званог "Лоло".

Живот тече даље, али муке за Пребиловчане не пролазе. Послије осамнаест мјесеци преписке, разговарања и упућивања делегација на све релевантне адресе власти општине Чапљине и Републике Босне и Херцеговине, поткрај 1990. године приступило се отварању забетонираних јама у којима су се налазили земни остаци српских мученика. По отварању јаме Голубинка у Шурманцима, у јаму дубоку преко осамдесет метара спустила се група свештеника и одржала опјело настрадалим Србима.

У непосредној близини јаме, испод том приликом подигнутог шатора, вршено је чишћење и прање костију мученика. Један члан тима стручњака са Судске медицине и антропологије из Београда, који су директно на терену вршили експертизу, за тренутак је подигао у ваздух малену дјечију бутну кост и присутнима објашњавао да је то кост нерођена дјетета.

Ту се затекао и старина Трипко-Трише Екмечић, који је сузна лица дуго загледао кост, миловао је и љубио. Тешком муком Трише је откидао ријечи из себе, говорећи да та кост може бити кост његовог нерођеног дјетета, јер усташе су 6. августа 1941. године у јаму Голубинка у Шурманцима, бацили и његову супругу Дану која је била зашла у девети мјесец трудноће.

Видно потресен Трише поново љуби кост, лице му се грчи, сузе теку, јечи, кост притиска уз срце, занесе се и клону.

Срце није издржало.

Био сам један од петнаест хиљада Срба из Херцеговине, колико је Трипка-Тришу Екмечића из Пребиловаца, испраћало на вјечни починак. "Заборавити не можемо, опростити не смијемо, а светити се не желимо. Освета за злочин је људски гријех, колико и он сам", слушам рођеног Пребиловчанина, вршњака побијене дјеце са којима се играо до дванаесте године живота, академика др. Милорада Екмечића, у говору који је одржао као један од говорника, мјесеца новембра 1990. године у Пребиловцима, по одржаној служби Божјој за покој душа српских мученика.

"У име Оца и Сина и Светога духа дајемо одобрење и благослов да можете саградити спомен-цркву и да се посвети Сабору Српских светитеља и Пребиловачки мученика, који се слави 10. октобра", каже се, између осталог, у одобрењу које читам а које је пристигло од Епархије Захумско-Херцеговачке и Митрополита Дабробосанског, по поднешеном захтјеву Одбора села Пребиловаца, за изградњу спомен-цркве у Пребиловцима.

Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле чинодејствовао је 6. августа 1991. године, а саслуживали су високи црквени достојанственици, приликом освјештења темеља цркве Сабор Српских светитеља и Пребиловачких мученика.

Међу више хиљада присутних Срба из цјеле земље, том чину су били присутни и предсједник Српске академије наука и умјетности Душан Каназир, те акадекици Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Матија Бећковић и Милорад Екмечић. Ту су били и прваци политичког живота из Србије и Херцеговине, пјесници, књижевници, сликари, те секретар Државне комисије за ратне злочине извршене над српским народом у Другом свјетском рату од стране НДХ (Независне државе Хрватске) и окупатора, др. Милан Булајић, и многи други. Пројекат за цркву израдио је архитекта Горан Дуганџија из Београда.

Поткрај 1991. године у 18 метара дугу, 15 метара широку и 2,8 метара високу, добровољним радом изграђену Спомен-костурницу која се налазила у поџемном дјелу цркве, према процјени антрополога са Судске медицине из Београда, похрањене су кости од преко четири хиљаде Срба, извађене из дванаест херцеговачких јама.

Иначе, купола на цркви требало је да буде висока двадесет метара а био је планиран и засебан звоник исте висине. Међупростор између цркве и звоника требао је бити изграђен црквеним садржајима, а укупна дужина целокупне грађевине требала је бити 34,8 метара.

У чапљинском крају и 1941. године и 1991. године, пјевана је једна те иста пјесма: "Ја усташа и ћаћа ми бија, отац сину занат оставија". Месеца јуна 1992. године, чапљинске усташе су минирале и са земљом сравниле Спомен-цркву у Пребиловцима.

Једном су их њихови очеви живе бацали у јаму, а сада послије педесет година њихови синови се плаше мртвих Срба и само зато што су Срби, једне те исте људе убијају два пута. Пребиловчанима историја увијек трчи преко леђа, тако да су свој камен увијек властитом крвљу прскали. У камену и крви мртви су се продуживали у живима, а живима је мајка црква била луча, учитељица живота, чувар традиција и ризница историјског памћења.

Историја нас учи да је у Пребиловцима тамјан увјек некоме сметао, прекјуче османлијама, јуче швабама а данас хрватсним усташама.

Штитећи све оно што се крсти са три прста и 1992. године цвјет пребиловачке младости положио је своје животе на олтар православља.

Међу нама нису, али ће са нама увијек бити: Екмечић (Миленка) Павле, Крунић (Милана) Милован, Булут (Данила) Ђорђе, Булут (Вељка) Слободан, Драгичевић (Драге) Бранко, Рељић (Јована) Новица и Екмечић (Данила) Богдан.

Према мојим сазнаљима данас у Пребиловцима, словом и бројем, живе два Србина, браћа Ристо и Божо Булут.

Пребиловци маја 1941. године - 994 српске главе.

Пребиловци маја 1945. године - 170 српских глава.

Пребиловци маја 1991. године - 172 српске главе.

Пребиловци маја 2000. године - 2 српске главе.

Желим ослободити осјећања од мржње, те стога вјерујем да је истина најбоља заштитница од нове несреће, а несрећа је да је сваки нови дан тежи од претходног у спознаји да јесмо а нисмо.

Али даће Бог и Свети Василије Острошки, и свануће и тај 10. октобар, дан када се слави Сабор Српских светитеља и Пребиловачких мученика, дан када ћемо се окупити у новоизграђеној Спомен-цркви у мученичким Пребиловцима, своји на свом.

"Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам" (Мк 11,24)

Одлазим у цркву, крстим се и палим свјећу.

http://www.vjesnik.hr/Pdf/1999%5C10%5C07%5C15A15.PDF

ČETNIČKI ZLOČINI 1

Pokolji u selima Krnjeuša i Vrtoče

 

Dana 2. kolovoza 1941. su srpski pobunjenici napali u zapadnoj Bosni dva sela s hrvatskom većinom, sela Krnjeuša i Vrtoče, u okrugu Bosanskog Petrovca, koja su spalili, a zarobljene stanovnike (civile) pobili (130 ubijenih), dobrim dijelom doslovno zaklali. Predstojniku sela Krnjeuša, gospodinu Ivanu Matijeviću,  napadači su razrezali lice, odsjekli prste na rukama, a potom odrubili glavu koju su sadisti nabili na kolac i nosili uokolo, a krnje tijelo bacili u vatru. Gospodinu Matijeviću su srpski pobunjenici ubili cijelu obitelj, suprugu Mariju, sinove Karla (20 godina ), Nikolu (15 g.) i kćerke Anu (18. god.), Maru (8 god.) i šestogodišnju Katu. Kukavički napad dogodio se bez doslovno ijednog povoda s hrvatske strane. U napadu je sudjelovalo oko 1000 srpskih pobunjenika koji su s predumišljajem ubili skoro svih 80 stanovnika sela Krnjeuša. Oni stanovnici sela koji su preživjeli oružani napad naoružanih srpskih pobunjenika bili su zarobljeni, vezani i pritvoreni u mjesnoj školi. Potom su odvedeni u improvozirane zarobljeničke logore u susjedna sela gdje je živjela srpska pravoslavna većina, kao na pr. u selo Zelinovac. Međutim, pobunjenici su i u tom srpskom selu zapalili 20 kuća u kojima su bili zatočeni oteti Hrvati iz Krnjeuše. Istovremeno je zapaljeno 15 kuća katoličkog sela Lastve. U najgroznijim mukama ubijen je rimokatolički svećenik i župnik u Krnjeuši, velečasni gospodin Krešimir Barić, kojemu su zločinci nožem razrezali lice i tijelo, odrezali mu prste na rukama, nos i uši, i izboli oči. Potom su ga još živoga bacili u zapaljenu crkvu. (U vezi velikosrpskog terorističkog genocida u selima Krnjeuša i Vrtoče postoji sačuvana foto-dokumentacija na kojima je vidljiv srušen toranj rimokatoličke crkve, i zapaljena oba sela, te su imenom i prezimenom navedene neke hrvatske žrtve.)
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
1. Matijašić Đuro iz Bjelovara, ubijen 9/4. 1941. u Hrgovljanima po srpskim oficirima.
2. Bačani Milan iz Bjelovara, ubijen 9/4. 1941. u Hrgovljanima po srpskim oficirima.
3. Haniš Ivan iz Bjelovara, ubijen 9/4. 1941. u Bjelovaru iz automobila srpskih žandara.
4. Nepoznati vojnik Hrvat, ubijen 9/4. 1941. u Bjelovaru u automobilu srpskih žandara.
5. Cvijetković Ilija iz Bjelovara, ubijen 9/4. 1941. u Bjelovaru od srpskih vojnika.
6. Sedlar Blaž iz Bjelovara, ubijen 9/4. 1941. u Bjelovaru od srpskih vojnika.
7. Mandić Stjepan iz Velikog Korenova, ubijen 9/4. 1941. u Narti od četnika.
8. Novak Milan iz Klokočevca, ubijen 9/4. 1941. u Klokočevcu od srpske vojske.
9. Rožmarić Josip iz Koprivnice, ubijen 9/4. 1941. u Kapeli od srpske vojske.
10. Šifkorić Stjepan iz Gornjih Mosti, ubijen 10/4. 1941. u Kapeli od srpske vojske.
11 . Blažeković Davorin iz Gornjih Mosti, ubijen 10/4. 1941. u Kapeli od srpske vojske.
12. PevecAndro iz Gornjih Mosti, ubijen 10/4. 1941. u Kapeli od srpske vojske.
13. Sedak Bolto iz Gornjih Sredica, ubijen 10/4. 1941. u Kapeli od srpske vojske.
14. Rupić Franjo iz Poljančana, ubijen 10/4. 1941. u Kapeli od srpske vojske.
15. Bugarin Josip iz Donjih Mosti, ubijen 10/4. 1941. u Donjim Mostima od srpske vojske.
16. Pavlović Bolto iz Srednjih Mosti, ubijen 10/4. 1941. u Donjim Mostima od srpske vojske.
17. Rupić Ludvig iz Srednjih Mosti, ubijen 10,4. 1941. u Donjim Mostima od srpske vojske.
18. Herceg Stjepan iz Srednjih Mosti, ubijen 10/4. 1941. u Srednjim Mostima od srpske vojske.
19. Kovačić Josip iz Poljančana, ubijen 10/4. 1941. u Donjim Mostima od srpske vojske.
20. Bakoni Milan iz Hagnja, ubijen 10/4. 1941. u Hagnju od srpske vojske.
21. Nepoznati vojnik Hrvat, ubijen 9/4. 1941. u Hagnju od srpske vojske.
22. Juranić Mato iz Kapele, ubijen 12/4. 1941. u Hrgovljanima od srpske vojske.
23. Svedrec Josip iz Remeta, ubijen 13/4. 1941. u Bjelovaru od srpske vojske.
24. Rogović Pavao iz Šandrovca, ubijen 13/4. 1941. u Bjelovaru od srpske vojske.
25. Radiček Mirko iz Križevaca, ubijen 14/4. 1941. u Bjelovaru od srpske vojske.
26. Raptavi Đuro iz Velikih Sredica, ubijen 28/4. 1941. u Bjelovaru od četnika.
27. Mičetić Đuro iz Tuka, ubijen 28/4. 1941. u Gudovcu od četnika.
28. Francetić Tomo iz Podgoraca, teško ranjen 29/4. 1941. u Visovima od četnika
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

U tome prvom dijelu nakon izbijanja ustanka, u akcijama gdje zajedno sudjeluju cetnici i komunisti, izvrseni su i prvi masovni zlocini nad Hrvatima i Muslimanima u BiH i Hrvatskoj. Tako su 27. VII. 1941. i nekoliko dana potom u Bosanskom Grahovu i okolici od ustanika ubijena 62 Hrvata, medju kojima 5 zena i 9 djece, s zupnikom Antom Gospodneticem, dok su im kuce i pet sela nakon pljacke spaljeni. Vec 2. VII. je pokolj nekoliko stotina Hrvata, vecinom staraca, zena i djece u Krenjusi s okolicom i Vrtocama, takodjer s zupnikom Kresimirom Baricem, pljacka i paljenje kuca, kao i rimokatolicke crkve. Zatim slijedi proboj oko 2.500 Hrvata iz Boricevca i okolice u Bihac, dok je mjesto opljackano i potpuno spaljeno i nije obnovljeno nakon rata. Tako je prestalo postojati 19 rimokatolickih zupa s desne i desetak s lijeve obale Une, buduci su ostale bez vjernika. Potom je 5. IX. 1941. poklano i stradalo u Kulen Vakufu i okolici do 3.000 Muslimana i stotinjak Hrvata, a mjesto opljackano i potpuno spaljeno. U Varcar Vakufu i okolici takodjer su ubijena 44 Muslimana i 12 Hrvata a u Glamocu i okolici 45 Muslimana i 2 Hrvata. I kod Sanskog Mosta su ustanici �ubijali muslimane i Hrvate seljake, pa i njihovu obitelj - zene i djecu�.17
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

U LINKU KOJI SAM STAVIO NA POČETKU POSTA, U PISANJIMA SE SPOMINJE BROJKA OD 20 TISUĆA POBIJENIH HRVATA OD STRANE ČETNIKA, O MUSLIMANIMA NIJE BILO PISANJA. HMMM, PRIJE NEGO ŠTO SU PARTIZANI UŠLI U BEOGRAD ČETNICI SU SPALILI SVE DOKUMENTE U KOJIMA JE STAJAO BROJ ŽRTAVA.

Ход по мукама др. Олге Драшко
• Хрвати, чапљинске усташе, током прољећа 1992. године у некадашњем издвојеном објекту ЈНА, који је служио као складиште за гориво оближњој ауто-јединици из гарнизона Чапљина, оформили су логор за Србе. •
     Пише: Слободан Бобо Зуровац

У зиму, боље речено, поткрај мјесеца јануара 1993. године, шетајући се, разгледам излоге у Кнез Михајловој улици у Београду. "Бобо", прекину моје разгледање милозвучни глас др. Љубе Тохољ, иначе блиске сараднице др Милана Булајића, секретара Државне комисије за ратне злочине извршене над српским народом у Другом свјетском рату од стране НДХ (Независне државе Хрватске) и окупатора, и челника Државне комисије за ратне злочине и злочине геноцида у СР Југославији. Истине и себе ради, др. Љуба Тохољ и ја, активно смо сарађивали од 1985. године, када смо почели радити на прикупљању, систематизацији и документацији грађе на тему - Геноцид над Србима у Херцеговини, 1914-1941. година.
Почели смо причу о Дретељу.
Једно од села у саставу општине Чапљина, у Херцеговини, је и Дретељ. Село је лоцирано на десној обали ријеке Неретве, на непуна два километра, сјеверо-западно од Чапљине. Дретељ је са истока омеђен ријеком Неретвом, а са сјевера, запада и југа опасан је брдима, од којих јужно брдо звано Градина дијели га од вароши Чапљина. Према Савезном попису становништва Југославије, од мјесеца марта 1991.године, у Дретељу је било - 553 становника. Од тога, Хрвата-491, муслимана-52, Срба-3, југословена-10 и осталих-2.
У прољеће 1992.године, Дретељ је имао око осам стотина становника. Откуд прираштај од око двије стотине становника за саио годину дана? Одговор је веома прост. Хрвати, чапљинске усташе, током прољећа 1992. године у некадашњем издвојеном објекту ЈНА (Југословенске народне армије), који је служио као складиште за гориво оближњој ауто-јединици из гарнизона Чапљина, оформили су логор за Србе.
Др. Љубу, посебно је чинила несрећном чињеница, да се међу логорашима налазе и четири љекара из Дома здравља "26 ОКТОБАР" у Чапљини. Љекари, логораши, били су: Марић др. Срећко, специјалиста стоматолог, Кузман др. Душанка, специјалиста стоматолог, Кузман др. Нинола, специјалиста стоматолог и Драшко др. Олга, специјалиста микробиолог. Др. Срећко Марић ухапшен је у свом стану у Чапљини, дана 25. априла 1992. године. На њега су били посебно кивни, из разлога што су му усташе приликам пљачкања стана пронашли икону Светог Саве. Како ми је Срећко причао, током свакодневног малтретирања увјек су му говорили "Ово те Свети Сава бије, а не ми". Послије више од шест мјесеци понижавајуће тортуре у Дретељу, др. Срећко је дана 31. 10.1992. године, као један од 277 логораша, ступио на слободно тле у луци Бијела код Херцег Новог, гдје је стигао бродом из правца Плоча. Каквој тортури је био изложен др. Марић, казива чињеница да ми је мјесеца новембра 1992. године у Београду, показивао повећу, још увијек свјежу рану на тјемену главе, коју је носио преко четири мјесеца.
Брачни другови, Кузман Никола и Душанка, дана 5. маја 1992. године, са радног мјеста из Дома здравља у Чаплини, одведени су у логор Дретељ. Као и остали Срби, и они су били мучени и тучени. А др. Душанка Кузман, без обзира што је била мајка, супруга, љекар, хуманиста, бивала је свакодневно силована и сексуално злостављана. Врхунац бестијалности састојао се у томе, да су несрећног Николу доводили да гледа како му усташе силују супругу. На интервенцију генерала хрватске војске Слободана Праљка, рођеног у чапљинском селу Грабовина, брачни пар Кузман бива пуштен из логора Дретељ. Али, како ми рече др. Љуба Тохољ а према исказу др. Олге Драшко, исту ноћ по пуштању Николе и Душанке, по њих долазе усташе, браћа Јозо и Златко Вегар из чапљинског села Тасовчићи, те одводе др. Николу Кузмана и др. Душанку Кузман на оближње брдо звано Модрич у селу Тасовчићи, те их ту уз помоћ усташе Едина Сакоча, лишавају живота, односно занатлије смрти их кољу.
У логору Дретељ, била је и др. Олга Драшко. И за њу је био кобан уторак, 5. мај 1992. године, када је са радног мјеста из Дома здравља у Чапљини, усташе одводе у логор Дретељ. Чим су је сјели на задње сједиште припремљеног аутомобила, не желећи да губи право првенства пљачке, усташица по имену Сузана, наредила је Олги да скине златни накит. Олга је зачуђено погледала, на што је изнервирана усташица псујући јој "четничку матер", ударила је полицијсиом палицом у пређелу ребара. Виђевши да нема избора Олга је скинула драга јој обиљежја, вјенчања, рођења ђеце, годишњица брака. Скинула је златне наушнице, ланчић, наруквицу, два прстена и часовник. Како Олга нередо скинула, тако усташица Сузана радо у свој џеп похранила.
Др. Олга Драшко је мајка троје дјеце, др. Олга је супруга, др. Олга је била докторка коју су сви волели, јер је свима помагала и за сваког је добру ријеч проналазила. Олга је живјела у складном браку са супругом, адвокатом Лазаром Драшко. Грађани Чапљине, према брачном пару Драшко исказивали су респект. Уз све, поштовања вредне врлине, др. Олга је имала и двије "мане". Прва и основна "мана" др. Олге Драшко је што је Српкиња - а по њима, по Хрватима општине Чапљина то је највећа и најгора "мана". Не од 1992.године, већ од 1941, 1914, 1902 … 1054. године. Друга "мана" др. Олге била је та, што је понашајући се по уђенутом одгоју оца Стевана и мајке Миле, вјеровала је комшијама, вјеровала је "људима". Комшије Хрвати и муслимани, обећавали су др. Олги да јој "неће фалити длака са главе", јер она је опште омиљена личност у Чапљини. Сви становници Чапљине, сви Хрвати и муслимани, знали су шта се дешава са Србима у логору Дретељ у прољеће и љето 1992. године, али нико ни малим прстом мрднуо није. Нико.
Као Србин, као рођени чапљинац, не прихватам фактор "незнања" за Дретељ, како се сада покушава приказати од стране Хрвата општине Чапљина. Ја сам нејак у математици, али не толико да поистовјетим број један и број девет. У пролеће и лето 1992. године, Срби општине Чапљина, бивали су тамничени, тортурисани и живота лишавани, у следећим објектима:
1) Подрум зграде општинске административне управе
2) Дуванска станица Чапљина
3) Житни силос у Чапљини
4) Зграда старе поште
5) Полицијска станица у Чапљини
6) Касарна ЈНА у селу Грабовина
7) Издвојени објекат ЈНА у селу Габела
8 ) Издвојени објекат ЈНА у селу Дретељ
9) Приватни затвор у селу Домановићи, плус што је дио Срба бивао одвођен у усташке логоре у Метковићу, Вргорцу, Сплиту, Загребу, Задру и Шибенику у Хрватској, односно у Љубушки, Дувно, Посушје и Груде у западној Херцеговини. Ако би извртао истину, што нити хоћу, нити желим, шале ради рецимо, могу схватити да "господа" нису знали за логор Дретељ, али како наћи оправдање за незнање о девет казамата. Како? Ни злочине од 1914. и 1941. године, Неретва није, нити ће опрати, а стигао је овај злочин из 1992. године.
Само зато што нису били Хрвати, у прољеће и љето 1992.године у Чапљини, убијени су следећи Срби, цивили:
1) Кузман др. Никола 2) Кузман др. Душанка 3) Трипић Сретен 4) Трипић Дражен 5) Ивковић Боро 6) Николић Зоран 7) Мисита Милан 8 ) Мисита Илија 9) Елезовић Невенка 10) Елезовић Славојка 11) Ијачић Војко 12) Ћуктераш Симана 13) Симић Адам 14) Ждралић Радославка 15) Вулић Милан 16) Драгичевић Госпава 17) Даница (проф. М. Делића, тетка) 18 ) Медић Драгиња 19) Пудар Дивна 20) Векан Бранко 21) Прело Сока 22) Ђонлага Ђоко 23) Рељић Ђурђа 24) Рељић Вукашин 25) Драшко Цвија 26) Бекан Стана 27) Митровић Предраг 28 ) Чучак Цвија 29) Чучак Василија 30) Ждракановић Гоша 31) Голо Госпава 32) Пухало Славко 33) Шакота Слободан 34) Рељић Новица 35) Симић Здравко 36) Булатовић Рајко 37) Дулаћ Витомир 38) Зеленковић Славко 39) Ијачић Драго 40) Ијачић Невенка.
Хрвати општине Чапљина у изналажењу друмова из властитог мрака, поново и изнова, по систему загледаности у прошлост, одабиру најгори могући пут - пут пакла, доказујући да су ментално и структурално далеко од онога што се зове цивилизован свјет. Слажем се да кривица не може бити колективна, али како су ми причали и како сам сазнавао, никад се није десило, ни приватно ни званично, да било који Хрват општине Чапљина нађе за потребно па да каже да се десио злочин према Србима, да су поклани и побијени невини људи. Никад, нити ће.
У логору Дретељ спуштала се ноћ 6. маја 1992. године. Црна ноћ а црни, назови људи, улазе у ћелију др. Олге Драшко. Почињу је тући ногама и рукама, цијепају јој одећу, она плаче, вришти и отима се, а усташе ражешћене вриском и отимањем ударају још жешће, савлађују је и силују.
Ово су урадила двојица усташа, Сејо из Цриквенице и црномањасти усташа звани "Дуги". За те сподобе зла мјерна јединица је ад, јер не марећи за измрцварено и на бетонском поду склупчано Олгино тјело, са пиштољем уперениим у Олгину сљепочницу, присиљавају је на орални секс.
Сутрадан, 7. маја 1992. године, Салко, омањи усташа родом из Тузле, ставља Олги нож под грло и наређује: "Скидај се". Умоболни, луциферов изданак, усташа Салко, силује др. Олгу Драшко.
Желећи да се у Љубушком чује да је и он "мушкарац", током истог дана, др. Олгу силује усташа Цикоја Врањеш из села Доњи Радишићи, општина Љубушки.
Дана 8. маја 1992. године, др. Олгу дислоцирају из ћелије самице у оближње складиште, у којем затиче др. Душанку Кузман. Осмог маја 1992. године, др. Олга бројати знала ни умјела није. Ту ноћ Олгу и Душанку, силовало је распомамљено крдо усташа, колико је ко хтио, како је хтио и кад је хтио.
Сутрадан, видјевши на поду складишта модро, измрцварено, обамрло и скоро беживотно тело, усташе - људи звјери, остављају Олгу на миру неколико дана. Докторка Олга је помислила да је оно најгоре за њом, али усташки крвожедници нису мислили тако. Спознајући да се Олга за неколико дана, колико-толико повратила од шока и бола, то др. Олгу силује усташа Дујмовић Драган, држављанин Канаде. Уствари Олгу заједно силују Дујмовић Драган и Медић Иван, из села Д. Радишићи, општина Љубушки.
Поједини умоболници из усташког рода, доносили су у логор еротске часописе и онда силовање вршили према датим позама. Тако усташа звани "Муф", црн, око 20 година стар, наређује др. Олги да легне потрбушке а он на зид поред Олгине главе прислања отворену дуплерицу еротског часописа и онда силује Олгу онако како је приказано у еротском часопису. Пјевао је најбезобразније пјесме усташа Брајковић Дамир из села Студенци, општина Љубушки. Кад је завршио пјевање, усташа Брајковић Дамир силовао је др. Олгу. "Четникушо, скидај се, правићемо малог усташића", наређује Олги усташа Хектор Ћосић, звани "Дида", стар око 55. година, држављанин Аустралије. Усташа Хектор Ћосић силује др. Олгу Драшко.
Запаливши цигарету, подигавши ноге на сто и држећи откочен пиштољ у руци, усташа са презименсм Чевра, родом из Сарајева, наредио би Олги да се попне на сто. Нова наредба је гласила: "Лагано се окрећи и лагано се скидај". Кад би Олги понестало одеће, тад би је усташа Чевра ударио ногом у унутрашњу страну кољена, којом приликом би Олга поклекнула и пала, а разгоропађена хијена, усташа Чевра, силовао би Олгу на столу.
"Ја сам из Ниша који је докторирао, а сад ћу докторирати на докторици", говорио је дебљи, растом онизак, усташа Томо из Дрниша, Хрватска.
Ослобођен од ума и образа, усташа Томо силује др. Олгу Драшко. Не желећи да срамоти црнокошуљашки крај у којем су поникли Артуковић, Лубурић, Шакић, Бобан, Милош, Думанџић и остали крволоци усташког рода, то усташа Винко Приморац из Љубушког, силује докторку Олгу.
"Бобо, морам направити малу паузу", рече ми др. Љуба Тохољ, бришући сузне очи. Послије два-три гутљаја минералне воде, наставља причу.
С обзиром да се по околним усташким мјестима прочуло за силовање Српкиња, то су редовно долазиле усташе из цијеле западне Херцеговине те силовале постојеће и у међувремену ново ухапшене Српкиње.
Средином маја 1992. године, група усташа из Мостара није могла ући у ћелију гдје су биле Олга и сапатнице јер је неко од усташа нехатом затурио кључ, али зато сотонина копилад кроз решетку додају женама полицијске палице, репетирају оружје, и под пријетњом смрћу захтијевају да жене гурају палице у себе и при том да вриште и да дубоко уздишу.
Како написати? Како исказати све те абортусе усташког ума? Зар су то људи? Зар су то наше дојучерашње комшије, познаници и пријатељи?
Зар ти бастарди усташког рода, заборављају да и они имају мајке, сестре, супруге? Зар су то хришћани?
Молим Господа да ми удјене снагу у живот, у саживот. Како? Како кад је у западној Херцеговини усташко зло балзамовано и кад сваких четрдесетак година доживљава реинкарнацију. Како? Ко то говори о хомо сапијенсу? Више је него очито да је на дјелу хомо примигенијус хрватског, усташког рода.
Омиљена забава усташа у логору Дретељ, била је "модна ревија". Наиме, десетак усташа заузме мјеста на унапред припремљеним столицама, које су постављене пред врата ћелије гдје су логорашице. Један од усташа прозива Олгу, Душанку, Јелену и све редом остале логорашице. Прозвана логорашица дужна је да направи неколико кругова испред усташа. У првом кругу шета се обучена, у другом кругу усташе наређују да логорашица скине блузу, у трећем кругу да скине сукњу, и тако редом док не остане без робе на себи, што би бивало пропраћено аплаузом и звиждуцима присутног окота.
Уз "модну ревију", један од "инспектора" усташког логора Дретељ, усташа Мирсад Репак, упражњавао је и "штафету".
"Четникушо, време је за …, шта бленеш, скидај се", наређивао би усташа Репак докторки Олги. Сиромашан умом, а затворен у вишегодишњу индоктринацију антисрпства, усташа Мирсад Репак силује др. Олгу Драшко. Послије силовања, да покаже снагу и моћ статусне припадности, усташа Репак надлакти се на наопако окренуту столицу, а Олги која је ослобођена од одјеће, наређује да с краја на крај логора проноса празну паклицу цигарета, при том пролазећи кроз шпалир разуларених усташа, који су је штипали за дојке и за задњицу. По учињеном кругу, кад би се Олга вратила до усташе Репка, овај би је уз псовке "наградио за труд", тако што би је тукао полицијском палицом по цјелом тјелу. За непун час, др. Олга би имала подбуло, болно, плаво-бјело тјело, док би усташа Мирсад Репак, задовољан учињеним, развлачио лице у осмјех и дизао руке у ваздух. Ножу вичан, усташа Салко из Тузле, поново силује др. Олгу, али овај пут како рече "за успомену четникуши", ножем урезује усташка обиљежја по Олгином тјелу.
"Рођаче, ди ја стадо, ти продужи", закопчавајући панталоне, усташа Шешељ Жељко из Опузена, Хрватска, даје савјет мјештанину и рођаку Шешељ Луки. И Жељко и Лука Шешељ, силовали су др. Олгу Драшко.
Један шамар, други шамар, чупање косе, лупање главом о под, ударац песницом у слабине и на крају силовање. Тако је радио усташа Бјелиш Звонимир из Опузена, Хрватска, кад је силовао др. Олгу.
Ништа мање груб није био ни његов сродник и мјештанин Вјелиш Бранислав, који такође силује др. Олгу Драшко.
"Па добро Љубо, има ли краја том списку? ", прекидам ја др. Љубу Тохољ.
"Бобо", узвраћа она, " крај ће бити када сви они који су силовали Олгу, доспију на суд и добију заслужену казну". Др. Љуба Тохољ наставља.
Усташа Зоран, звани "Зока" из Коњица, Херцеговина, није имао ни ум, ни године, ни висину, ни тежину, али је имао црну униформу са великим латинично штампаним словом-У на капи, имао је црне мисли и црно друштво, што је било довољно за силовање др. Олге.
Сакрити говорну ману могао није, замуцкивао је. Али, кад је усташтво било на дјелу, ту замуцкивао није. Килограмима и сантиметрима обдарен, памећу ускраћен, црном идеологијом задојен, усташа Маринко из Цриквенице, Хрватска, силује др. Олгу Драшко.
"Скидај се, прво ћу да те бијем, па ћу онда …", шамарајући Олгу, говори усташа Анте Раич из Малог Поља, општина Мостар. Усташа Анте силује немоћну др. Олгу.
Муке по др. Олги Драшко не престају.
Знам му и оца и дједа и прадједа. Уствари, физички не знам никога, али судећи по томе да је са непуних осамнаест година навукао црну усташку униформу и потегао из Ријеке, Хрватска, до Чапљине, знам у каквом историјском наслеђу је растао малолетни усташа Александар звани "Саша"
Малољетни усташа силује мајку троје дјеце, силује супругу, силује жену која вјероватно има година као и његова мајка, силује Српкињу.
Усташа Александар из Ријеке силује др. Олгу Драшко зато што је срођен са вишевјековном идеологијом тијаре.
Усташа Горан Зец из Вараждина, Хрватска, силује Олгу а потом позива петорицу усташа, посматрача његовог силовања, да је и они силују. Усташе откопчавају опасаче, Олга вришти, отима се, плаче, али ништа јој не помаже, јер петорица Хрвата, петорица усташа, силују немоћну Српкињу.
Хрватско село Дретељ и српско село Тасовчићи, дијели само ријека Неретва, тако да су се у Тасовчићима, током ноћи, веома јасно чули јауци и запомагања Српкиња које су усташе силовале.
Супруг др. Олге Драшко, адвокат Лазар Драшко, који је сво то вријеме боравио у родним Тасовчићима, предузимао је све што је било у његовој моћи да припомогне избављењу цивила, а самим тим и његове супруге из усташког логора Дретељ.
Некадашњи судија Општинског суда у Чапљини, потом адвокат, Лазар Драшко, писао је писмо Генералном секретару УН, Бутросу Бутросу-Галију, али одговора било није. Адвокат Драшко, писао је писмо предсједнику Француске, Франсоа Митерану, али одговора било није. Адвокат Драшко, писао је више писама МЦК (Међународном црвеном крсту), али одговора било није. Адвокат Драшко, писао је писма УНПРОФОР-у (Међународне мировне снаге), али одговора било није.
Видјевши да се мјеродавни међународни фактори оглушују о његова писмена, то адвокат Драшко, августа осмог 1992.године, упућује се у Столац, у сједиште УНПРОФОР-а за источну Херцеговину. У Стоцу адвокат Драшко, као човјек од струке, пријављује затварање и силовање цивила у логору Дретељ, тражи примјену Женевске конвенције о заштити цивила и медицинског особља, тражи да делегат МЦК из Међугорја, општина Читлук, посјети логор Дретељ. Орјентације ради да напоменем, да Међугорје и Дретаљ су два села смјештена на различитим странама истог брда. Међугорје је на западној, а Дретељ на источној страни брда.
Одмах по примљеној притужби, ревносни канадски капетан Патрик, радио везом контактира делегата МЦК у Међугорју, а овај на исти начин предсједника општине Чапљина, Перу Марковића. И само како то усташе знају, Перо је одговорио да је др. Олга Драшко на свом радном мјесту у Дому здравља у Чапљини. Не провјеравајући чињенично стање, МЦК и УНПРОФОР одбацују приговоре адвоката Драшка и вјеру поклањају лажном исказу Пере Марковића, предсједника ХДЗ (Хрватске демократске заједнице) Чапљина и истовремено предсједника оппггине Чапљина.
Намјеран да истраје на путу правде, адвокат Лазар Драшко, не мирећи се са постојећим стањем, одлази у Требиње у сједиште МЦК за источну Херцеговину. За госпођу Мартман, која је била на челу МЦК у Требињу, мало је рећи да је непристојна, јер била је више него дрска приликом разговора. Одбијала је било какву могућност о постојању логора у Дретељу, јер је преко свог делегата с десне обале ријеке Неретве, званог Мишел, добила увјерење да је логор расформиран у јуну 1992. године. На ту констатацију, маниром искусног јуристе, адвокат Драшко, госпођи Мартман нуди на увид писмени захтјев усташке стране, којим потражују четворицу усташа заробљене од стране војске Републике Српске, а у замјену за заробљене цивиле у логору Дретељ. Преводилац Шегрт и адвокат Драшко, били су свједоци одмахивања руком г-ђе Мартман.
Тражећи упориште у правном лијеку, адвокат Драшко пише притужбу МЦК у Женеву, који након тога повлачи госпођу Мартман. Желећи да ствар истјера до краја, адвокат Драшко пише притужбу и Европској заједници. Суочена са необоривим чињеницама из притужбе, то Европска заједница одлучује да пошаље свог делегата у логор Дретељ. У логору Дретељ делегат ЕЗ-е затиче међу логорашима др. Олгу Драшко и др. Срећка Марића. Недуго иза ове посете, тачније августа 18, 1992. године, др. Олга Драшко је у групи од 245 логораша размјенута у мјесту Столац, Херцеговина.
Од усташког прогона из Чапљине, породица Драшко живи у Вишеграду, у Републици Српској. Заступана по супругу Лазару Драшко адвокату из Вишеграда, Олга др. Драшко, специјалиста микробиолог, средином мјесеца децембра 1992. године, против шездесет усташа, поднела је кривичну пријаву надлежном Јавном тужилаштву Републике Српске и надлежном тјелу за испитивање и кажњавање ратних злочина које ће се формирати од УН, или међународне заједнице. Нисам био у прилици да пријаву читам, али оно што знам јесте да је пријава поднета мјесеца децембра 1992. године, и како ми др. Љуба Тохољ рече, у пријави су наведени мјесто, датум, вријеме и начин извршења криминалне радње, са унесеним пуним именом и презименом инкриминсаних починилаца, тј. усташа.
Да ли је ту крај приче? Не !
Девет година свједоци смо правног нечињена, девет година свједоци смо опредмећења латинске пословице - СУММУМ ЈУС СУММА ИЊУРИА, тј. да је највеће право често највећа неправда. Али без обзира на оно јуче, више сам него сигуран да ће се колико сутра, наћи неко ко ће богињи правде Јустицији помоћи да одвеже очи, а онда ће доћи ред на теразије и мач, а онда ће доћи ред на спору али ипак достижну правду, а онда ће доћи ред на поднету кривичну пријаву Олге др. Драшко, специјалисте микробиолога, мајке троје дјеце, супруге, Српкиње, коју је, према слободној процјени др. Љубе Тохољ, силовало најмање стотину педесет усташа.

Не можете поистовећивати Четнике и Усташе, разумите већ једном!

[Off topic obrisan]

@evidentni, uz tvoju pomoc, otisla je cela "sporna 34" stranica.

A sada, tema.