Зар ти верујеш у савршенство свесног бића? Тако нешто не постоји. 

Христ? Па тај је учио народ тотално погрешним стварима и гушио основне људске потребе и особине. Резултат тога је оно што знамо као "мрачни средњи век". 

Bog je uvek savremen i nikad ne stari.Mozes biti savremen a ipak verovati u Hrista.Sta je kod njega pogresno.Ako je tebi nesto tesko i ne logicno ne mora da znaci i da je pogresno on je ipak Bog a ti rab Boziji svidelo se tebi ili ne.Ako promenis veru nemoyes i Boga.A savrsen je samo Hristos.A jel ti imas primer kakav covek treba da bude ili treba da radi sta hoce.Sta je po tebi ispravno a sta ne.Ili je sve ispravno.Deder daj mi adrese tvoje vere ali da budu na Srpskom.A po meni je bolje slusati pametne ljude.Ako mi kazes ime onoga ko je mudriji i pametniji od


Ава Агатон, Авва Амон, Амвросије Милански, Амфилохије Иконијски, Атанасије Велики, Анастасије Синаит, Антоније Велики, Андрија Критски, Апостолске установе, Апостол Варнава, Васељенски сабори, Василије Велики, Варсануфије и Јован Пророк, Герман Константинопољски, Григорије Богослов, Григорије Палама, Григорије Синаит, Григорије Ниски, Дидахи, Дионисије Ареопагит, Добротољубље, Авва Доротеј, Етерија, Епифаније Кипарски, Игнатије Богоносац, Игњатије Брјанчанинов, Авва Исаија, Исак Сиријски (Сирин), Јефрем Сиријски (Сирин), Јован Дамаскин, Јован Златоуст, Јован Лествичник, Јустин Мученик, Кипријан Картагински, Кирило Александријски, Кирило Јерусалимски, Климент Римски, Марко Ефески, Марко Подвижник, Макарије Велики, Максим Исповедник, Мелитон Сардски, Нил Синајски, Никодим Светогорац (Агиорит), Никола Кавасила, Поликарп Смирнски, Симеон Нови Богослов, Симеон Солунски, Синаксар, Старечник, Стефан Тиваидски, Теодор Студит, Теолипт Филаделфијски, Фотије Цариградски.

Ja odma prelazim u tu veru.

Joco i ostala Pravoslavna braco zasto da se smarate sa ovakvima.
Ajde da ne postujemo nista,pa nek se svadja sa samim sobom.
Nek zivi u svom neznanju,nespoznanju sustine Pravoslavlja i svom nistavilu.
Takav kakav je nikad nece spoznati sta je blagodat Bozija i kakav je to osecaj.
Ko je to doziveo zna o cemu pricam.

Samo vas slusam .... 

Погрешно је следеће:

HRIŠĆANSKI MORAL.
ČEMU UČI HRISTOS?

»Ne može se živeti prijatno, ne živeći razumno,
moralno i pravedno, i obrnuto, ne može se živeti
razumno, moralno i pravedno, ne živeći prijatno«
Epikur (mnogobožac)

   Sveta knjiga hrišćana jeste Biblija. Ona se sastoji od dva dela: Starog Zaveta (urezan i adaptiran judeizam za nejevreje) – oko 80% Biblije i Novog Zaveta (Jevanđelje Isusa Hrista) – oko 20% Biblije. U ovoj glavi ćemo razmotriti Hristovo učenje – Jevanđelje. U glavi 8 ćemo razmotriti judeizam.
   Svaka religija formira norme i ideale dobrog moralnog čoveka, na koga čovek treba da se trudi da liči, koga treba podražavati.
   U glavi 4 već smo razmatrali Hrista-spasitelja kao heroja, sada da ga pogledamo kao učitelja. Čemu je on učio?

Ponos

   Hrišćanin ne može da bude ponosan. Gordost je – jedan od najjačih hrišćanskih grehova. Hrišćanin treba da bude smiren i strpljiv. Smireno da trpi sva iživljavanja nad sobom. Hristos je učio: »Ako te udare po jednom obrazu, podmetni i drugi« (po Mateju 5:39). Trpi ubogi čoveče, ti si prolazan, ništavan, RAB božji (i to prema božijoj slici i prilici). Rob! Na kultivisanju tih vrlina vaspitava se jadan narod, koji sve trpi i još se ponosi svojom sramnom strpljivošću. Nad njime se iživljavaju kako hoće, a on, umesto da ustane i svrgne gnusnu vlast i preuzme dostojan život, sve trpi. A hrišćanski popovi pevaju, da je »bog trpeo i nama zapovedio«, »svaka vlast je od boga« (vlast lenjinih, trockih, jeljcinih kod njih je od boga). Ovo jadno stanje našeg ruskog naroda – to su plodovi hrišćanskog vaspitanja. Hrišćanstvo vaspitava pokorne i smirene robove. Zar nije bolje odmah podmetnuti svoju zadnjicu pod nogu gospodara ili glavu – pod sekiru?

Veselje i sreća

   Hrišćanski heroj ne može da bude veseo i srećan. Takav život nije hrišćanska vrlina. Čovek treba da pati i da se muči. I što viče, to bolje. Najbolji hrišćanski heroji – to su mučenici, bednici, ubogi, nakaze, ludaci, koji ne žive normalan život na zemlji, već se muče. Svim tim velikomučenicima i blaženim (ludim) podigli su masu crkava. Ti ljudi su bili rugobe, čitav život su se mučili i život drugih trovali svojim mučenjima. Ah, kako je to lepo. A da su oni proživeli život veselo i srečno, to bi hrišćanskim popovima bilo veoma neprijatno. DA li vi često vidite popove koji se osmehuhu ili smeju?
   Hristos propoveda: »Teško vama, koji se sada smejete! Jer proplakaćete i zaridati… Blaženi vi koji sada plačete, jer ćete se smejati« (po Luki 6:21-24). Hristos nešto obećava u budućnosti, ali neće da se ljudi smeju sada, njemu je prijatnije kada oni plaču. Njegov je zadatak da im oduzme sreću u sadašnjem vremenu, a o njegovim zloslutnim planovima za budućnost porazgovaraćemo dalje.

Intelekt

   Kakav treba da bude intelektualni i duhovni potencijal hrišćanskog heroja? »Blaženi UBOGI DUHOM, jer njima pripada carstvo nebesko« (po Mateju, gl.5, r.3) – bolje se i ne može reći. Jasno i glasno je rečeno, da je hrišćanstvo sračunato za maloumne ljude sa slabom voljom. »tako će poslednji biti prvi i prvi poslednji« (po Mateju, 20:16). Komunisti, ukravši tu formulu od hrišćana, izrazili su je u vidu principa: »Ko je bio ništa, taj će postati sve«. Naravno, većina religija koje se baziraju na veri, vole maloumne, intelektualci nisu potrebni takvim religijama, a sa maloumnim je lako i udobno.
   U hrišćanstvu čovek se nikada ne ceni prema snazi intelekta, već se ceni prema snazi njegove vere. Ko ima jaču veru, taj je i bolji. Sa takvim uspehom se mogu testirati ljudi pomoću udaraca cepanicom po glavi. Ko ima jaču glavu, taj je i bolji hrišćanin.

Smelost, strah, samouverenost

   Hrišćanin ne treba da bude suviše smeo. Njegova smelost se veoma žestoko ograničava. Najvažnije je da on ne sme biti smeo u odnosu na višestojeće: prema bogu; prema predstavnicima boga – popovima; prema miropomazanicima božijim – vlastiteljima (sva vlast je od boga). Biblija i Jevanđelje su protkani sistemom zastrašivanja čoveka i bogom i đavolom, trude se da u duši čoveka poseju neodoljiv strah da ne sme da uradi ništa, što mu odozgo nije dozvoljeno. On treba da bude smeo samo onda, kada izvršava komandu višestojećih šefova.
   Naravno, plašenje bogom je – logički sasvim besmisleno, pošto se hrišćanski bog smatra za apsolutno dobro, zašto ga se onda plašiti? Plašenje đavolom takođe je besmisleno, pošto đavo u hrišćanstvu nije primarna figura, to je tvorevina boga, a pošto je tako, onda sve ono, što je od đavola, to je automatski i od boga. Ali smisao i logika u hrišćanstvu nisu najgalvniji. Najglavnije je - osloniti se na jedno od prirodnih i moćnih ljudskih osećanja – osećanje straha, maksimalno naduvati to osećanje i dalje igrati na tome.
   Hrišćanstvo je – religija koja se bazira na strahu. Hrišćanstvo razvija i kultiviše plašljivost. Bez ljudskog straha hrišćanstvo ne može da postoji. Zbog toga je pravi hrišćanin – strašan plašljivko. Njegova plašljivost je takva, da se on ne samo boji da uradi nešto što nije dozvoljeno odozgo, da naruši nekakve kanone, nego čak se boji da ne pomisli drugačije, nego što mu je propisano, boji se da se ne upozna sa nekakvim drugačijim jeretičkim mislima drugih ljudi. Boji se »đavolskog« iskušenja. Boji se svakog drugačijeg mišljenja.
   Hrišćanstvo u prvom redu vaspitava strah od mišljenja i na račun straha čini hrišćanina umno paralisanim.
   Pokušajte da ponudite čitanje ovog rada ili njemu sličnih istinskom hrišćanskom verniku. U prvom slučaju prva reakcija će biti strah, koji se prikriva raznim rečima tipa: »Meni to nije potrebno, nije mi interesantno«, a realni motiv je sasvim drugačiji – on se boji. I osim straha ovde postoji još i osećanje nesigurnosti u sopstvena ubeđenja.
   Hrišćanin se boji da njegova visoka »sveta« vera ne pukne kao mehur od sapunice posle opštenja sa jakim oponentom i u njegovoj glavi, umesto hrišćanske kaše, nastane neprijatna praznina i da se ne oseti kao potpuni ludak, koji je proživeo prethodne godine, verujući u himere. Čovek bi rekao, pa ti si hrišćanin i osvojio si moćnu i mudru religiju, postao si daleko jači i bogatiji duhovno, čega se imaš bojati? Boje se, strašno se boje. To se dešava još i zato, što intuitivno hrišćanin shvata da nikakvim ozbiljnim znanjima i ubeđenjima on ne vlada. Sve što se u njegovoj glavi nakupilo posle osvajanja hrišćanstva, to nije neki moćan logički sistem, to je – kaša, i on to oseća instiktivno.
   Ipak hrišćaninu se čini da odsustvo moćnog sistema pogleda u njegovoj glavi – to nije krivica te »velike« religije, to je njegova sopstvena krivica. To je posledica toga, što on nije dovoljno vremena posvećivao izučavanju tog »velikog bogatstva«, a drugi su to bogatstvo osvojili, i on neće da u njihovoj pozadini izgleda kao ludak prilikom opštenja sa oponentom. I teško mu je da poveruje, da nije u njemu problem, problem je u toj samoj »velikoj« religiji, čiji je istinski sadržaj jednak nuli, bez obzira na to, što njome hrane narod 2000 godina. Ne može da poveruje u to, da je kod svakog hrišćanina isto takva kaša u glavi.
   Strah – to je glavni uzrok svih ljudskih psihičkih kompleksa. Hrišćanstvo smišljeno programira pomoću straha ljude koji su iskompleksirani i nesigurni u sebe. Čovek koji je siguran u sebe, može da učini hiljadu puta više, od onoga ko nije siguran. Hrišćanstvo smišljeno ponižava i spušta dušu čoveka. Čini čoveka stotinu puta slabijeg. Pravi od njega raba božijeg. U stvari ne božijeg, naravno, već roba jevrejskob »bogom izbranog naroda«, o kojem ćemo još porazgovarati u glavi 8 o judeizmu.

Seksualnost

   Dobar hrišćanin ne može da bude seksualan, seks – to je navodno osnovni greh. Najbolji hrišćanin – to je impotent i kastrirani ili, u najgorem slučaju, čovak koji jedanput godišnje ima odnos sa svojom ženom radi produžetka roda (naravno, bez svakakvih tamo orgazama i drugih polnih »nastranosti«).
   Uzgred, za razliku od mnogobožačkih religija skoro sve jednobožačke religije nastoje da potisnu prirodnu seksualnost ljudi, da je ograniče i uzmu pod žestokom kontrolom, za razliku od plašljivosti, koju hrišćanstvo na sve moguće načine razvija. Zašto te religije to čine, jer seksualnost – to je najglavnija biološka funkcija za produžetak ljudskog roda? Pa evo zašto.
   Stvar je u tome, što su za čoveka seksualni doživljaji jači od religioznih. Oni su prirodni, naturalni i primarni, a religiozni doživljaji sekundarni, i ako popovi ne mogu da potisnu seksualnost, onda nikada neće moći da učine čoveka robom svoje crkve.
   A svaka jednobožna religija ima svoj glavni cilj – vlast i gospodarenje nad ljudskim dušama, i seksualnost je glavna smetnja u tome, zbog čega ga i nazivaju osnovnim grehom. Seksualna energija je najmoćnija snaga koja formira ličnost. Oslobođena seksualnost čini čoveka slobodnim, a hrišćanskoj crkvi razvijeni i slobodni ljudi nisu potrebni i opasni su.
   Hrišćanskim popovima su potrebni nerazvijeni, iskompleksirani, ograničeni i uplašeni ljudi. Od njih je jednostavno napraviti RABOVE božije. Zato još od detinjstva, dok seksualnost još nije stekla svoju snagu, hrišćansko vaspitanje se trudi da potisne seksualnost, da je ograniči, stegne u žestoke okvire, i samim tim potisne i slomi samu ličnost čoveka. Uplašiti ga, unakaziti njegov mozak, utuviti u glavu čoveka ludačku misao o grešnosti najprirodnijih ljudskih ispoljavanja.
   Seksualno nerazvijen, iskompleksiran čovek sa siromašnom psihikom ne može da dobija od života zadovoljstvo i u životu će patiti i mučiti se. A to je upravo ono, što treba crkvi, pošto je takvim ljudima mesto jedino u crkvi ili manastiru. Srećni ljudi retko idu u crkvu. Ona im ničemu ne služi. Njima je interesantniji realan život.
   Budući religija smrti, hrišćanstvo se trudi da potisne seksualnost kao mehanizam prirodnog rađanja novog života. Hrišćani aktivno propagiraju institut neprirodnog jednopolnog života – monaštva. Reč »monah« vodi poreklo od reči »monos« – jedan, sam. Monaštvo to je – odsustvo porodice, odsustvo međupolnih odnosa. Taj nakaradni institut jednopolnog života može biti dobar samo za degenerike-homoseksualce i lezbejke.
   Zašto su hrišćani smislili »bezgrešno« začeće? Zato da bi sugerisali misao, da je prirodno začeće uvek ne samo grešno, već je ono i veliko čudo života. Ono rađa novi život. I to je divno i veličanstveno. Samo hrišćanska religija smrti može da mrzi prirodno začeće.
   Treba istaći da je seksualna energija – veoma jaka stvar i, ako se nikako ne ograničava, može da poprimi i rušilačke forme za fizički i psihički zdravog čoveka. Zato su razumna ograničenja svrsishodna. Ako su u mnogobožačkom Rimu u periodu pada vladali neobuzdana seksualna sloboda i seksualni razvrat, to je jedna krajnost. Kod hrišćana klatno istorije se pomerilo u drugu krajnost – potiskivanje seksualnosti i njeno proglašenje grehom.
   Krajnosti nisu potrebne. Svuda je dobra zlatna sredina. Ne treba potiskivati seksualnost, već treba vaspitavati seksualnu kulturu, u kojoj postoje i seksualna sloboda, i racionalna ograničenja.

Pederizam, sadizam i mazohizam Hrista

   Poznata je istina o tome da sve ideje pre svega zavise od samog nosioca ideja, od karakteristika njegove ličnosti. Seksualna energija je jedna od najglavnijih  snaga u formiranju ličnosti, zato pogledajmo seksualne osobine Isusa Hrista.
   Seksualne zapovesti Hrista su protivprirodne za normalnog čoveka. To, da je Hristos bio čist homoseksualac, nije voleo žene i voleo je samo muškarce – to je očevidno, to proističe iz svih »svetih« tekstova. U tim knjigama je uvek napisano, ko se kime oženio, kakve su bile ljubavnice, ko je koga i od koga rodio. Hrist nije imao ni žene, ni ljubavnice, ni decu prema hrišćanskoj verziji nije imao, i tu se uopšte ne radi o njegovom »božanstvenom« biću – prema hrišćanskoj verziji bog je poželeo da ima dete sa Marijom. Jednostavno Hristos nije primećen u seksualnim vezama sa ženama. Istovremeno stalno je od svojih voljenih učenika (među kojima nije bilo ni jedne žene) tražio žarku ljubav i sa njima se bavio pederizmom, istupajući u ulozi ženiha (aktivnog pedera).
   Naprimer, to zvuči ovako (Jevanđelje po Mateju 9:14-15, isto u Jev. po Marku 2:19-20): »Tada dolaze kod Njega Jovanovi učenici i kažu: zašto mi i fariseji postimo mnogo, a Tvoji učenici ne poste? I reče im Isus: mogu li da budu tužni sinovi ĐAVOLJEG BRAČNOG, dok je sa njima ŽENIH? Ali, doći će dani, kada će im biti oduzet ŽENIH, i tada će postiti«. Šta je to ženih i šta ženih radi na bračnoj postelji, nije potrebno komentarisati.
   Šta se tu može, Isus je bio dostojan sin svoga jevrejskog pederskog naroda. Isus je bio ne samo Jevrej, već direktni potomak cara Davida – poznatog pedera.
   Hristos se trudi da svoje homoseksualne principe nametne čitavom svetu. Uvek treba proučavati ne samo teorije, već i psihofizičke osobine njihovih stvaralaca.
   Iz Frojdovog učenja je poznato da se homoseksualizam često poklapa sa sadizmom i mazohizmom. Hristos je bio ne samo peder, već i strastveni sadista i mazohista.
   Naprimer, Hristos propoveda: »…i ko se oženi razvedenom, taj čini preljubu« (po Mateju 5:32). Realni život je složen i ne polazi čoveku uvek za rukom da od prvog pokušaja nađe sebi saputnika za čitav život. I ako je žena razvedena, znači ona nema više prava da uredi svoj lični život? Kod Hrista je sasvim mračnjački, bezživotni, ženomrzački prilaz ženi.
   Hristos je govorio: »Čuli ste, šta se govorilo u davnim vremenima. Ne čini preljubu. A ja vam kažem, da svaki, ko gleda na ženu sa željom, već čini preljubu sa njom u svom srcu. Ako te tvoje desno oko sablažnjava, iščupaj ga i baci od sebe« (po Mateju 5: 27-30). »Ako te ruka tvoja ili noga sablažnjavaju, odseci ih i odbaci od sebe« (po Mateju 18:.
   »Čovekoljublje« Hristovo ne zna granice: iščupaj oko, odseci ruke i noge i baci sve to. Dobar Hristos je direktan kao dedica Lenjin, koji je umeo da ovu hristovu ideju realizuje i prisili jedne ljude da drugima vade oči, odsecaju ruke i noge. Tako može da propoveda samo ženomrzac, homoseksualista, sadista i mazohista. Kod normalnog heteroseksualnog muškarca lepa žena uvek izaziva simpatiju i seksualnu privlačnost, i to je prirodno i normalno. Kad bi svi muškarci tako kao Hristos voleli samo muškarce, onda bi ljudski rod odavno izumro.
   »Kažu mu Njegovi učenici: ako je takva obaveza čoveka prema ženi, onda je bolje ne ženiti se« (po Mateju 19:10). A šta će na to Hristos? On bi mogao reći: »Šta je Vama, momci, treba se ženiti, stvarati dobru porodicu, imati i vaspitavati decu«. Ali Hristos nije tako rekao, njemu porodice i deca nisu potrebni. On ja u odgovoru počeo da razmišlja o škopljenju (odsecanju polnih organa kod ljudi). »On im je rekao: postoje uškopljeni, koji su se iz utrobe majčine tako rodili; i postoje oni koji su uškopljeni od drugih ljudi; i postoje oni koji su sami sebe uškopili radi Carstva nebeskog« (po Mateju 19:12).
   Šta reći povodom ovih propoveda hristovih? Hristos je jednostavno – čudovište. Umesto da osudi taj zverski antiljudski obred – škopljenje, on ne samo da ga ne osuđuje, već kaže da su to različiti nivoi tog herojskog postupka. I najviši stepen škopljenja to je – kada čovek Sam sebe škopi. Zašto? Radi čega? Ispostavlja se, radi hristovog carstva nebeskog.
   Očigledno, u hristovom carstvu nebeskom sa očima, rukama i nogama hodaju samo impotenti, pederi i uškopljenici. Lepo je carstvo nebesko, zar ne? Ima li još onih koji žele da dospeju u hrišćanski raj? Nešto se ne čuje entuzijazam.
   Ni kod jednog manje-više u svetu poznatog javnog radnika nemoguće je naći tvrđenje, da je kastrirani čovek bliži bogu od porodičnog čoveka. Ako Hristos smatra da je samoškopljenje najviši duhovni podvig, onda je Hristos – neprijatelj života. A ko je neprijatelj života? Đavo. Eto Vam odgovor na pitanje ko je to Isus Hristos. I stvarno jedna od najmračnijih hrišćanskih sekti »uškopljenika« odseca polne organe zahvaljujući »velikom« učitelju zbog toga da bi izbegla seksualne sablazni.
   Za razliku od mnogobožačkih religija, koje proslavljuju sve što je prirodno kod čoveka, hristos se svojim zapovestima trudi da od čoveka napravi isto takvog mazohistu, kakav je on sam. Trudi se da natera čoveka da u sebi traži nepostojeće grehove, gde se pod grehovima smatra sve što je prirodno i životno u čoveku. Hrišćanski grehovi – to je plod bolesnog paranoika i mazohiste Isusa Hrista.
   Hrista su raspeli na krstu. U to vreme u Rimu su na krstu razapinjali samo za pederizam. Na pravom krstu, licem napred – takve aktivne pedere, kao Hristos. Na kosom krstu, zadnjicom napred – pasivne, kakav je bio Andrej Pervozvani. O tome svedoče svi rimski istoričari toga vremena. Eto šta realno označava hrišćanska ideja »voleti bližnjeg svog«.
   Osim hrišćanske verzije postoji verzija prema kojoj je Hrist, bez obzira na pederizam, ipak imao decu. I pederi mogu da imaju decu (posebno napravljenu prstom). Prema toj verziji potomci Hrista su Merovingi (u koje ulaze mnogi živi i zdravi predstavnici aristokratskih loza u Evropi). Ta publika smatra sebe ljudima plave krvi. A ko su to plavi, šta je to plava krv? Plavi – to su pederi, a plava krv – to je krv pedera. Plavu boju su ti potomci nakupili i od Hrista i od Davida.

Hrišćansko i judejsko ljudožderstvo

   Osim sadizma, mazohizma i nekrofilije kod biblijskog (jevrejskog) boga je veoma u modi ljudožderstvo. Hristos je svoje učenike prizivao: »Ako ne budete jeli Telo Sina  Čovečijeg i pili Krv Njegovu, onda nećete imati u sebi život. Onaj ko jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni« (po Jovanu 6:53-54, isto po Marku 14:22-24).
   U hrišćanskoj crkvi glavni mistički čin, na kome je nastalo ritualno bogosluženje, jeste odvratna ljudožderska tradicija, koja se naziva pričešće – putem pretvaranja hleba i vina u krv i telo Hrista, misaono pijenje te krvi i jedenje njegovog tela. Bez tog misaonog kanibalizma neće biti spasenja, - tako kaže hrišćanstvo. Šta je to? Kakvo čudovišno divljaštvo. Kakva gadost. Odakle potiče ovaj mračni obred?
   Svaki obred ima svoj rodoslov. Ovaj obred potiče od drevnog jevrejskog obreda pijenja krvi ubejenog deteta iz drugog plemena. Hrišćanstvo je samo zamenilo fizičko ljudožderstvo misaonim. Ogroman progres, nema šta. Ali normalnom, psihički zdravom čoveku i misaono pijenje krvi drugog čoveka je protivprirodno i odvratno.
   Maloumna publika može da sluša demagoška tumačenja hrišćanskih popova povodom »svetosti« i »veličanstvenosti« smisla tog mističkog čina ljudojedstva, ali može se različito tumačiti. Tumačenja – to su načini varanja. Mogu se smisliti stotine takvih tumačenja i zašto u ta tumačenja verovati? Koja od tih tumačenja su lažna, a koja prava? Gde su kriterijumi? Možeš tumačiti šta hoćeš i kako hoćeš, ali fakt ostaje fakt: hrišćani su mistički ljudožderi, koji misaono jedu ljudsko meso i piju krv. Time samim predaju svoju dušu đavolu. I nikakva demagogija ne može promeniti i opravdati ovaj fakt.
   Zaista hrišćanska crkva – to je crkva satane.
   Za sad se hrišćanski popovi nisu dosetili da predlože istinskim vernicima da jedu (misaono, naravno) hristov izmet i piju hristovu mokraću. Predložiće, budite sigurni. Prijatan Vam apetit, sveti hrišćani!
   Ako hrišćanstvo uči misaonom ljudožderstvu, onda judeizam uči pravom ljudožderstvu. Odnos judeja prema arijskoj krvi nosi mističan karakter. Arijsku krv upotrebljavaju ne samo najviši judejski masoni, već i obični članovi sekte hasida – najortodoksniji naslednici Talmuda. Ne mogu da prođu bez arijske krvi ni predstavnici plave pederske krvi. Iako je Stari Zavet Biblije adaptirana i umekšana varijanta Talmuda, ipak su u Bibliji sačuvana direktna upućivanja na taj zverski običaj židova. »Eto narod kao lavica ustaje i kao lav se podiže; ne leže dok ne pojede plen i ne napije se krvi ubijenih« (Brojevi 23:24). Koliko postoje Jevreji, toliko se oni bave tim satanskim zverstvom. O beskrajnim činjenicama židovskih zločina, koji su u vezi sa mučenjem, ritualnim ubijanjem arijske dece i korišćenjem njihove krvi, napisao je brošuru sam Vladimir Ivanović Dalj (62), poznati naučnik, čija naučna opravdanost i savesnost ne može da izaziva ni najmanju sumnju.
   Ti čudovišni zločini Židova obavljaju se na dan satanskog praznika uskrsa. Hvataju decu, zverski muče i komadaju, naslađujući se njihovim mučenjima. Dalje probadaju čitavo telo deteta specijalnim ritualskim odvijačima, često deru kožu i puštaju njegovu krv. Posle tu krv koriste u ritualskim ciljevima, i posebno je dodaju u uskršnji maces (neslano jelo) (62). Posle toga unakažena i iskidana tela ubijene dece bacaju. Upravo zbog ovih beskrajnih činjenica »jadne i nesrećne« jevreje su klali i pritiskali tokom čitave ljudske istorije (62). Upravo zbog ovih zločina mrze Jevreje antisemiti i »prokleti fašisti«.
   Kod hrišćana se taj satanski židovski praznik pashe smatra »svetim«.

Kadrovska politika Isusa Hrista

   Nije potrebno naročito se čuditi nemoralnosti Hristovih sledbenika. Odakle je i kako Hristos birao te »velike« izbranike?
   U početku je sasvim umesno pogledati, kako su Jevreji pravili revoluciju u Rusiji 1917.g. i kako su preotimali vlast. Zamislite sebe na mestu polujevreja pedera Lenjina i čitave njegove jevrejske bande (Trocki, Zinovjev, Kamenjev, Sverdlov i t.d.), koji su kidisali na vlast. Kako preuzeti vlast? Kod Lenjina je ta tehnologija promišljena i ispisana veoma jasno i detaljno: treba stvoriti snagu za preotimanje vlasti u vidu dobro organizovane i potpuno upravljane partije. Ko će biti ljudski materijal, instrument za tu partiju? Inteligencija? Trgovci? Poslovni ljudi? Sveštenstvo? Činovnici? Seljaštvo? Ne. TO NIJE INSTRUMENT za otimanje vlasti. Proletarijat! To je to, što treba. Najniži deo društva, neobrazovani, nepismeni, bez imovine, koji nemaju šta da izgube, osim svojih lanaca.
   Bulgakov je u »Psećem srcu« divno opisao strukturu te nove revolucionarne snage: gore su jevrejski šefovi švonderi, dole najniži deo i otpad ruskog društva – šarikovi, koje su privukli parolom »Ko je bio ništa, taj će postati sve«, i po strani od revolucionarnog procesa inteligencija u vidu profesora Preobraženskog. I preuzeli su vlast prema lenjinskoj tehnologiji.
   Pogledajte prljavu jevrejsku parolu: »Proleteri svih zemalja, ujedinite se!«. Zašto Jevreji ne žure da ujedine inteligenciju i poslovne ljude? Zato što je najglavnije u svakom ujedinjenu – ko će biti gore. Najjednostavnije je uzeti budale i društveni otpad. Ujedinite se, šarikovi svih zemalja! Jevrejski švonderi će Vam brzo stati na čelo i dalje će Vas povesti kuda žele i iskoristiće tu masu u svojim ciljevima.
   Kod Jevreja pedera Hrista je postojao taj isti problem i apsolutno iste metode rešenja. Lenjinovci su – Hristovi učenici. Prema Frojdu, aktivni homoseksualac ima kompleks vlasti. Hristos je hteo vlast. Jevrejski narod je hteo da ga vidi kao političkog vođu ustanka protiv Rima, pod čijom vlašću su se oni tada nalazili, ali Hrist nije hteo to. Uzgred, upravo zbog toga mnoge njegove pristalice, uključujući i Judu, su se razočarale u njemu, a kad se već razočarao, Juda je rešio ujedno i da ga proda, da makar nešto korisno dobije od Hrista.
   Hristos je nastojao da postane duhovni lider Jevreja. Ali kako postati duhovni lider? Kako doći do vlasti nad ljudima? Treba UJEDINITI I STATI NA ČELO većine ljudske mase. Treba stvoriti svoju »partiju« ili prema religioznoj terminologiji školu pristalica. Na koga se može osloniti? Jevrejsko sveštenstvo i gornji slojevi jevrejskog društva nisu prihvatali Hrista, u njemu su videli konkurenta i jednostavno su ga se bojali kao anarhiste i rušioca osnova društva. Prema tome, treba se osloniti na donje slojeve društva.
   Na osnovu kojih kriterijuma je Hristos birao sebi pristalice? Prema visokom intelektu? Prema visokom obrazovanju i dubokim znanjima? Prema visokoj kulturi? Prema položaju u društvu? Prema realnim zaslugama? Ne, ništa mu od toga nije bilo potrebno.
   Kadrovska politika kod Hrista je bila ista, kao kod Lenjina i svih švondera (tačnije, kod Lenjina je bila ista, kao kod Hrista). Hrist je imao samo tri kriterijuma izbora članova svoje partije:
   Prvi – izbor neobrazovanih, nekulturnih ljudi koji imaju nizak položaj u društvu, koji nemaju šta da gube, osim svojih lanaca, i na koje on može da ostavi magičan utisak svojim znanjima.
   Drugi – potpuna lična odanost i žarka ljubav samo prema njemu.
   Treći – težnja da se uzdigne, ka slavi i vlasti.
   Dakle, prvi kriterijum (donji delovi društva). Koga je Hristos izabrao za svoje najbolje učenike? Proste nepismene ribare, bez ikakvog intelekta i znanja. Stepen nekulture tih »svetih« šarikovih je bila tolika, da oni čak ni ruke nisu prali pre jela i jeli su prljavim rukama kao svinje. U to vreme u Izraelu tako skoro niko nije jeo, svi su živeli prema zapovesti: »peri ruke pre jela«.
   Kada su fariseji stavili primedbu Hristu povodom nečistoće tela njegovih učenika, Hristos, umesto da se složi i nauči svoje učenike elementarnim pravilima higijene, odgovarao im je po principu »sami ste ludaci«. »Okupili se kod Njega fariseji i neki od znalaca knjiga, koji su došli iz Jerusalima i, videvši neke od Njegovih učitelja, koji su jeli hleb nečistim, to jest neopranim rukama, grdili su ih. Jer fariseji i SVI  Judeji, držeći se predanja starijih, ne jedu, ne opravši PAŽLJIVO ruke; i, došavši sa pijace, ne jedu ne opravši se« (po Marku 7:1-6).
   Nečistoća tela svojih učenika  nije nervirala Hrista, pošto je i on bio isto takva svinja, kao i oni, i on je takođe jeo, ne opravši ruke pre jela (po Luki 11:38).
   Drugi kriterijum (potpuna odanost). Hristova surovost u odabiranju kadrova prema tom kriterijumu ne zna granica. Hristos kaže: »…ako neko dođe kod Mene i ne mrzi oca svoga i majku, i ženu i decu, i braću i sestre, a uz to i svoj život, taj ne može da bude moj učenik« (po Luki 14:26). Primetimo usput, da smo đavo može da poziva na tako nešto: mrzeti svoj život, majku, oca, ženu i decu radi njega. Dobar bog ne može tako da govori.
   Treći kriterijum (težnja da se uzdigne). Čime je Hristos privlačio šarikove u svoju partiju? Naravno, svojom ličnošću, i njemu je bilo lako da ostavi magičan utisak ne te ljude, pošto je razlika u nivou znanja bila višestruka.
   Ali pre svega, naravno, ne intelektom, već obećanjima uspeha – »I POSLEDNJI ĆE POSTATI PRVI« (»Ko je bio ništa, taj će postati sve«). Hristos je obećao da će ih učiniti gospodarima nad ljudima i pozivao ih je da ne love tamo nekakvu ribu, već da idu za njim, i on će ih naučiti da u svoje mreže love ljude i postanu gospodari duša tih ljudi. »Prolazeći u blizini Galilejskog mora, video je Simona i Andreja, njegovog brata, kako bacaju mreže u more, jer oni su bili ribolovci. I reče im Isus: pođite za Mnom, i JA ĆU UČINITI DA VI POSTANETE LOVCI NA LJUDE. I oni su odmah, ostavivši svoje mreže, krenuli za Njim« (po Marku 1:17-18). Odmah su potrčali, od prvih Hristovih reči, čak i ne znajući, šta predstavlja Hristos. Eto kakva je to publika »sveti apostoli«, eto koji su istinski motivi njihovog ponašanja. Zar se treba čuditi njihovom nemoralu?
   Hristos ne samo da je imao planove, kako preuzeti vlast (po principu ujediniti i stati na čelo), već je i planirao kako da posle preuzimanja vlasti tu vlast zadrži (po principu zavadi pa vladaj). Svoje planove Hristos nije krio i otvoreno je govorio o njima: »Zar vi mislite, da sam Ja došao da dam mir zemlji? Ne, kažem vam, već deljenje; jer od sada petoro u jednoj kući će se deliti, troje protiv dvoje, i dvoje protiv troje: otac će biti protiv sina, i sin protiv oca; majka protiv kćeri, i kći protiv majke; svekrva protiv svoje neveste, i nevesta protiv svoje svekrve« (po Luki 12:51). To isto je zapisano u i Jevanđelju po Mateju (10:34): »Ne mislite, da sam ja došao da donesem mir na zemlji; nisam Ja došao da donesem mir, već mač, jer Ja sam došao da odelim čoveka od njegovog oca, i kćer od njene majke, i nevestu od svekrve«. Opet satanizam.
   Nije bilo suđeno da Hristovi planovi budu realizovani u Izraelu. Jevrejski prvosveštenici su brzo prozreli Hrista i na vreme su ga raspeli. Ali kasnije su rešili da ne odbacuju njegovu religiju, već da je iskoriste za slom drugih nejevrejskih naroda. Da je iskoriste kao informaciono oružje.
   Hristov naslednik Vladimir Uljanov-Lenjin je realizovao hristove planove u potpunosti. I koliko je krvi prolio u Rusiji! I klali su jedan drugog: otac sina i sin oca, i brat brata, i rođak rođaka. Sve su komunari zatrovali prema hrišćanskoj tehnologiji.
   Obratite posebnu pažnju na broj članova hrišćanskog pederskog društva. 12 učenika, mladića do 20 godina, i trinaesti! – 30-godišnji njihov učitelj Isus Hristos. Čudno društvo od 13 (nesrećan broj) ljudi. 13 je – mističan broj satane.

Dvoličnost hrišćanskog morala

   Licemerje i dvoličnost hrišćanskog morala ne znaju granica. Sa jedne strane, hrišćani navodno imaju nekakve moralne kriterijume ocene toga, šta je dobro i šta je loše. Sa druge strane, u svakom pogodnom trenutku može se pljunuti na sve te norme i izjaviti, kao što je zaveštao Hristos: »Ne osuđujte, da ne biste bili osuđeni, jer kako sudite, tako ćete biti i osuđeni; i kakvom merom merite, takvom će i vas meriti« (po Mateju 7:1). Reklo bi se, pa moralni kriterijumi se zato i uvode, da bi se sudilo o pravilnosti ili nepravilnosti postupaka i drugih ljudi, i svojih sopstvenih.
   A taj hristov nemoralni poziv – to je poziv na vanmoralnost, uopšte na odustajanje od ocene dobra i zla u postupcima ljudi. U svakom normalnom društvu postupci ljudi treba da se podvrgavaju moralnoj oceni. I ako su ti postupci loši, onda čovek treba da se podrvrgava ne samo sudskoj, već i pre svega moralnoj osudi sa strane drugih članova društva. Inače normalno društvo se ne može sagraditi. I eto, posle svih razgovora o novim moralnim zapovestima odjednom Hristos izdaje takve bisere. Izgleda, potpuna besmislica. Ipak smisao postoji. To je dvojni moral za svoje. Da bi uvek mogli da pobegnu od prekora pomoću ove neprincipijelne, ali pogodne hristove formule. Zamislite, da ste Vi uhvatili lopova, ogorčeni ste njegovim postupcima i okrivljujete ge da je prekršio zapovest: »Ne kradi«. Na to lopov odmah može da odgovori: »Ljudi, čemu Vas je Hristos učio? Ne osuđujte i sami nećete biti osuđeni, a inače, kada Vi budete krali i Vas uhvate, onda će i Vas isto tako osuđivati«.
   Hrišćanske i komunističke vođe su – ljudi sa dvojnim moralom. Jedan moral – to je deklarisani za gomilu, drugi moral – tajni, za samu »elitu« tih »vođa«.

Častoljublje i želja za vlašću

   Da li hrišćanstvo vaspitava u čoveku zdravo častoljublje? Ne!
   Da li vaspitava želju za životom i želju za BORBOM za svoje LIČNO mesto u društvu? Ne! Pogledajte koliko su brzo za 8 godina perestrojke neruski ljudi (uglavnom Jevreji) prigrabili sve što je najvažnije: državnu vlast, sav ruski novac, svo ključno vlasništvo, sva sredstva masovne informacije, svu takozvanu rusku pravoslavnu crkvu i t.d.
   A masa ruskih vernika (osim manjeg broja realnih  poslovnih ljudi, koji su ušli u »nove Ruse«), opijeni komunističkim i hrišćanskim vaspitanjem (i domaćom votkom, naravno), 8 godina sedi, otvorenih ustiju, i misli o božijoj blagodeti, čudesima, volji božijoj, cilju i smislu života, o ulozi ruskog naroda u SPASENJU ČITAVOG ČOVEČANSTVA.  Upravo ČITAVOG, ne manje, sede i misle u pocepanim pantalonama, misle o sebi, o svojoj porodici, svojoj zemlji – to je, naravno, sitno, neznatno, i najvažnije – zamorno.
   Jer da bi se zašile svoje pocepane pantalone, treba nešto konkretno uraditi – sići sa ležaja, naći iglu, konac, malo raditi – sve je to daleko teže, nego misliti o spasenju čovečanstva. Posebno ako se to misli uz votku ili pivo, pa još u svom dobrom društvu, gde se može, brišući suze, SMELO zgražavati nad tim, kako su lako i drsko Jevreji i »crni« bez naročite borbe oteli sve od svetog ruskog naroda. A zašto i da ne otmu, ako narod nije sposoban za borbu za svoja prava?
ŽIVOT – TO JE BORBA i jak pobeđuje slabog.
Tako je uređen ovaj svet, svidelo se to Vama ili ne. Ne treba se zgražavati, već, odbacivši hrišćanstvo, postati jak i pobediti..
PRAVEDNOST BEZ SILE JE SMEŠNA. To je realna istina, koju Jevanđelje smišljeno skriva.
   
Patriotizam i nacionalizam

   Da li su hrišćanstvo i komunizam patriotski? Ne, oni su beznacionalni, internacionalni i ko bajagi opštečovečanski. Hrišćanstvo i komunizam pljuju na nacionalne i državne interese. Ali to se tiče samo nejevrejskih država i nacija. U hrišćanstvu situacija u odnosu na Jevreje se menja potpuno suprotno.
   Osnovna ideja hrišćanstva – jeste židoljublje (judofilija) – ljubav prema »bogom izabranom« narodu. Ta ideja prožima čitavu Bibliju. Zašto nama, Rusima, preko Biblije nameću proučavanje jevrejske istorije, umesto da proučavamo svoju sopstvenu, rusku istoriju? Zašto nas teraju da kopamo po toj gnusnoj istoriji Jevreja? Zašto nam zabranjuju proučavanje sopstvene ruske istorije? Zašto nam oduzimaju nacionalnu svest i nameću proučavanje jevrejskih religija? Zato što se u tome i sadrži jedan od glavnih zadataka hrišćanstva i komunizma: srušiti nacionalnu svest, srušiti vezu sa nacionalnim rođenim Bogovima, učiniti ljude slepim i bespomoćnim, a dalje je lako upravljati tim slepcima. Eto zašto je smišljena ideja opštečovečanstva.
   Komunizam »spašava« ČITAVO čovečanstvo pomoću svetske proleterske rtevolucije i gradi opštečovečanski (židovski) koncentracioni logor pod nazivom »komunizam«. Hrišćanstvo »spašava« opet ČITAVO čovečanstvo putem potpunog zaglupljivanja čoveka i židoljublja i gradi taj isti opštečovečanski (židovski) koncentracioni logor pod nazivom Raj, a sve neistomišljenike gura u Pakao.
   Ustvari zdrav nacionalni egoizam, zdrav patriotizam – to je dobro. Danas za Rusiju glavni državni princip treba da postane ne opštečovečanski princip, već PRINCIP ZDRAVOG RUSKOG NACIONALNOG EGOIZMA.
   Inače Rusija će se ugušiti u »prijateljskim« zagrljajima svojih zakletih zapadnih prijatelja.
   Ideja opštečovečanskih vrednosti je glupa, ali nimalo nije bezopasna.
   Pogledajte postupke te iste Amerike. U bilo kojoj tačci sveta ona je spreman da primeni silu i oružje. Ubiti, zgaziti, smrviti sve one, koji smetaju njenim nacionalnim interesima. I Amerika pljuje na sve hrišćanske principe: ne ubijaj; ljubi bližnjeg svog kao samog sebe; svi ljudi su braća; opšteljudske vrednosti; ljudska prava i t.d. To su sve manje vredni principi. Nacionalni intersi su iznad svega, i politika sa pozicije sile – to su njihovi glavni principi. Na kraju krajeva, sve gore deklarisane principe Amerika razmatra samo u odnosu prema građanima svoje države, što se tiče svih drugih naroda, onda se svi ti principi na njih odnose koliko-toliko.
   Ideja ljudskih prava, iako su je izmislili masoni, veoma je progresivna. Ipak dobru ideju ljudskih prava SAD propagira samo zato, što ona dozvoljava SAD da se mešaju u suverene poslove drugih država. Ali pokušajte da iskoristite Vaše ljudsko pravo na dobijanje i širenje informacije i počnite sa širenjem antisemitske literature. Odmah ćete realno videti, koliko vrede ta ljudska prava.
   Rusija treba da postane jaka i da nauči zdrav nacionalni egoizam, ne zaboravljajući, naravno, ni opštečovečanske zadatke.
   Zdrav egoizam ne predviđa da treba misliti samo o sebi. To je nepravilno i nije dopustivo u savremenom svetu. Treba umeti misliti o opštem, ali ne zaboravljajući i na sebe.

Odnos prema sadašnjosti

   Kako se ceni sadašnjost u hrišćanstvu? Veoma nisko, kao i u komunizmu. I tamo i tamo ljudi ne treba da žive u sadašnjosti, već radi iluzorne svetle budućnosti, samo su nazivi te svetle budućnosti različiti – ili raj, ili komunizam.
   Hrišćanstvo priziva čoveka da veći deo vremena svog zemaljskog života potroši na molitve, na razmišljanja o zagrobnom životu. A šta, zar u ovom sadašnjem životu ne treba živeti radosno, srećno, stvaralački, punovredno, interesantno?
   Čoveku je poklonjena mogućnost da neko vreme proživi na zemlji i, naravno, treba ceniti tu divnu mogućnost i iskoristiti je najpotpunije upravo ovde, na zemlji.
   Ako bude mogućnost života na drugom svetu – živi i tamo, na drugom svetu, najpotpunije. Uvek treba ceniti život na ovom svetu, na kome ti je poklonjena mogućnost da živiš u datom sadašnjem periodu vremena.
   Hrišćanstvo, kao i komunizam, hoće da oduzme ljudima realnu sadašnjost radi iluzorne sreće u budućnosti. A zašto to oni čine? Zato, da bi preuzeli ovaj privremeni period sadašnjeg vremena za svoje gospodare i zajedno sa njima proživeli u svom blagostanju na račun vernika. A u budućnosti će se truditi da otmu i budućnost. Oni stalno teže da nam oduzmu i prošlost. Satanisti hoće da nam oduzmu vreme uopšte. Hoće da nas istisnu iz vremena i čitavo vremensko prostranstvo prisvoje za sebe.

Hrišćanska pravednost

Ako je Mojsije zaveštao »Oko za oko, zub za zub«, ukravši tu zapovest od mnogoboštva, onda će svaki normalni zdrav čovek shvatiti taj princip kao istinsku pravednost. Hristos odbacuje taj mnogobožački princip i propoveda suprotno: »A ja vam kažem: ne protivi se zlu. Ako te neko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi, i ko hoće da ti uzme košulju, daj mu i gornju odeću« (J.po Mateju 5:38-40). Čuli ste šta je rečeno: ljubi bližnjeg svog i mrzi nepriojatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje vaše, blagosiljajte one koji vas proklinju, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i proganjaju« (po Mateju 5:43-44).
   I kako Vam se sviđa »borac protiv zla i nepravednosti« Isus Hristos? Koji poziva na odustajanje od protivljenja zlu? Da li »božiji sinčić« uči dobrom ili lošem? Reći ćete, Hristos je paranoik? Hristos je strašniji od bilo kog paranoika. Nekome je ta paranoja veoma pogodna. Kome? Lopovima i banditima, i nekakvim silama, koje teže ka gušenju i porobljavanju naroda. Hristos je – njihov čovek, koji moralno razlaže narod i nastoji da liši narod volje za otporom. Nikakva gomila bandita ne bi mogla da smisli boljeg propagandistu za olakšanje svoje delatnosti. Hristos nije jednostavno paranoik. To je najopasniji tip. Nisu ga tek tako Jevreji kod sebe raspeli, a posle toga podmeću njegovu religiju drugim narodima za duhovno razlaganje i kasnije porobljavanje. Da se budući robovi ne bi ne samo protivili nasilju i iživljavanju nad sobom, već i da blagosiljaju i obožavaju one, koji se nad njima iživljavaju.
   Hristos demonstrira još jedan tipično židovski metod pravednosti. Kada je Hristos ogladneo i došao do smokvinog drveta, nastojeći da se zasiti njegovim plodovima, onda: »…došavši do nje ništa nije našao, osim lišća, jer još nije bilo vreme sakupljanja smokava. I reče Isus drvetu: od sada pa do veka neka niko ne okuša tvoj plod!… i smokva se osušila do korena« (po Marku 11:13-14 i 20). To jest zbog toga što Hristos iz svoje gluposti ne zna, kada na drvetu sazrevaju plodovi, kažnjava ne sebe samog, već drvo. Drvo ispada krivo i treba da odgovara za Hristovu tupost. To je veoma karakteristično za jevrejsku pravednost.
   Glavni princip Hristove pravednosti – to je brkanje odgovornosti. A cilj toga brkanja je – stvoriti u glavama ljudi moralni haos, nejasnoću ko i za šta treba da odgovara. Za Hristovu glupost treba da odgovara ne on sam, već drvo. Za ljudske grehove treba da odgovaraju ne oni sami, već Hristos, koji na sebe preuzima te grehove, za zločine zločinaca treba da odgovaraju ne sami zločinci, već društvo, koje ih je, navodno, tako vaspitalo. Stalno jedna ista satanska igra »suprotnog«.
   Ipak hrišćanski metod »borbe« sa zlom ima široku masu pristalica od Lava Tolstoja do većine savremenih takozvanih humanista.
   Danas u svojstvu vuka u ovčijoj koži istupa takozvani humanizam. Današnjim »humanistima« su puna usta pene od propagande ukidanja smrtne kazne. Ipak njihov humanizam je nekako strogo jednostran. Oni se nežno brinu za zločince, ali do žrtava nekako njihov humanizam ne dolazi. Zašto bandit i izrod ima pravo da ubija dobronamernog čoveka, a on se ne sme streljati? Kakvo pravo na život ima manijak i izrod, koji je silovao i ubio dete? O kakvoj se doživotnoj robiji može govoriti u takvim slučajevima? Gde je tu pravednost?
   Kome ide na ruku ovakav truli humanizam? Jasno kome – mafiji, koja može da ubija koga hoće, a njeni predstavnici se ne smeju streljati – humanizam, razumeš. Gnusnu i lažnu propagandnu kampanje za propagiranje ukudanja smrtne kazne započela je mafija u sredstvima masovne informacije. I dokazuje se da je crno – belo, a belo – crno. Dokazuje se da, što manje okorelih zločinaca bude streljano, time će manje biti zločina, iako je svakome detetu jasno da, što manje bandita bude streljano, time se više i drskije vrši streljanje dobronamernih građana. Krv dobronamernih građana je na rukama tih »humanista« (satanista). Ona im je potrebna.
   Pogledajte današnje zakonodavstvo u hrišćanskim zemljama. Kome ono ide na ruku? Čije interese ono štiti: zločinaca ili dobronamernih građana? Za vreme mnogoboštva svaki građanin je imao pravo da nosi oružje i da štiti samog sebe, svoju porodicu, svoje bliske. Ako je on ubijao bandita, smatrao se za heroja. Da li danas dobronamerni građanin može da ubije bandita u samoodbrani i da ne bude kažnjen prema tim »humanim« zakonima? Ne. A banditi mogu da ubijaju koga hoće bez obzira na sve zakone, pa i ako budu uhvaćeni, onda će masa prodatih advokata naći mnoštvo rupa u tom humanom zakonodavstvu, samo da banditi ne budu zasluženo kažnjeni.
   Hiljadu puta je u pravu mnogobožačka zapovest »Oko za oko! Zub za zub!«. Samo tako i nikako više. Inače to nije pravednost, već truljenje i razvratnost društva, popustljivot i širenje zločina. A da bi se realizovala zapovest, dobro treba da bude jako i primenjuje svoju snagu. Lavu Tolstoju se na njegovu trulu hrišćansku ideju neprotivljenja zlu nasiljem može odgovoriti samo jedno: dobro mora da bude sa pesnicama, inače ono nije dobro. Pravednost bez sile je smešna. Samo glupan može da ide protiv čopora gladnih hijena (ili protiv Jevreja) sa transparentom »Svetu – mir«.
   Ipak čitava stvar nije u pravednosti ili nepravednosti tog »humanizma« (sledećeg vuka u ovčijoj« koži). On je pogodan nekakvim uticajnim silama. Takvu silu predstavljaju mafija i masonstvo. Masonstvo je čak i u sasvim nevinom izgledu kriminalna organizacija. Masoni mrze bilo kakve represivne kazne i čine sve što je moguće da ukinu smrtnu kaznu čak i za najzverskije ubistvo. Za vreme revolucija obična praksa masona je – da otvaraju vrata zatvora da bi pustili zločince na glave dobronamernih građana. Prvo što je uradio mason Kerenski posle februarske revolucije, - pustio je iz zatvora sve zločince, istovremeno likvidiravši carsku policiju, stvorivši u Rusiji potpuni haos. Mason Jeljcin i njegova banda sada čine to isto.

Siromaštvo ili bogatstvo?

   Kako se hrišćanstvo odnosi prema bogatima? Apsolutno tako, kao i komunisti: mrze u svakom slučaju, čak i ako je to bogatstvo zarađeno pošteno i svojim radom. »Pre će kamila proći kroz iglene uši, nego što će bogat ući u Carstvo Božije« (po Mateju 19:24). Obratite pažnju, BILO KOJI bogat, nezavisno od toga da li je novac zarađen pravedno ili nepravedno. Komunisti tu ideju pevaju na sav glas, naprimer, u principu »mir kolibama, rat dvorcima«. Zašto treba ratovati sa dvorcima? Da bi svuda bila jednakost, a jednakost može biti samo u siromaštvu. I zato su rušili i uništavali. Ali hrišćani i komunisti ne mrze bogate samo zbog principa jednakosti.
   Bogati – to nije njihova pastva, oni su ovde, na zemlji, u sadašnjem vremenu, a ne u iluzornoj budućnosti nešto stekli, njima je već ovde, na zemlji, dobro i oni nemaju šta da rade u crkvi. Oni će svoj novac bolje odneti u restoran, u pozorište, na koncert, a ne popovima za sveću. I Hristove zapovesti protivreče principima delatnosti poslovnih ljudi. Oni neće shvatiti Hrista. Osim toga bogat čovek je – nezavisan čovek. Šta novac daje čoveku, osim materijalnog blaga? Novac čini čoveka slobodnijim. To je glavno. Zbog toga su za totalitarne religije (hrišćanstvo i komunizam) bogati, to jest slobodni i nezavisni ljudi, neprijatelji.
   Ali ne treba zaboravljati da novac čini čoveka slobodnijim, ako se on nalazi u poznatim granicama. Ako ga postane veoma mnogo, čovek gubi slobodu i postaje njegov rob. On mora stalno da misli kako da ga sačuva, kako da ga skloni, kako da upravlja njime. A ako ga postane još veoma mnogo, onda se čovek uklapa u finasijski sistem i postaje jedan zavrtanj velikog mehanizma, kojim u globalu ne upravlja on. Tako da je svuda potrebno osećanje mere.
   Hrišćani žele da zapale najglavniji motiv te mržnje prema bogatima – ZAVIST. Zavist neuspelih prema onima koji su nešto postigli. Realizacija kompleksa niže vrednosti. I stalno jedne iste jeftine ideje o tome, kako će siromašni i nakazni dospeti u raj, a bogati i lepi u pakao, to je samo realizacija zavisti tih siromašnih i nakaznih putem misaone osvete. »Aha, Vama je već sada dobro, Vi ste nas prešli, i mi ništa ne možemo da učinimo i osećamo se ništavno, gušeči se od zavisti. Dobro, dobro, videćemo, šta će biti u budućnosti. Tamo ćemo Vam pokazati. Vi ćete goreti u paklenom plamenu, a mi ćemo u raju kidati jabuke. I poslednji će postati prvi. Ko je bio ništa, taj će postati sve«. Zavist je – veoma moćno i široko rasprostranjeno osećanje ljudi, praktično neiskorenjivo. »Zavisnici će umreti, ali zavist – nikada« (Molijer).
   Mi živimo u ljutoj Eri Riba, Eri totalne laži i totalnih prevara. Zato prilikom analize reči i aktivnosti bilo koga čoveka ne treba tolio slušati, šta on govori, već misliti o realnim motivima njegovog ponašanja. I u velikoj većini slučajeva pri najgoropadnijim besedama  realni motivi ne samo da nisu toliko visoki, već su sasvim providni ili čak niski.
   Ustvari hrišćanska i komunistička zavist nije toliko prirodna, koliko se ona smišljeno raspiruje i kultiviše od strane onih zaverenika, koji uz pomoć zavisti nastoje da zapale niska osećanja i mržnju rulje prema nacionalnoj eliti i uz pomoć te ozlojeđene rulje svrgnu staru elitu, a da sami sednu na njeno mesto.
   I najglavnije, što treba reći o odnosu hrišćanstva prema bogatstvu. Kada Hristos objavljuje: »Ne sakupljajte sebi blago na zemlji« (po Mateju 6:19), onda treba odmah misliti, a Kome je to pogodno? Sami Jevreji ne koriste hrišćanstvo, hrišćanstvo – to je njihovo oružje otimanja i održavanja vlasti nad drugim narodima. I hrišćanski odnos prema bogatstvu i novcu veoma je pogodan Jevrejima. Hajde, hrišćani, odričite se novca, bogatstva, mislite na spasenje svojih ludačkih duša! A Jevreji će za to vreme sav taj novac i bogatstvo da prikupe u svoje ruke. A onaj, ko ima novac, - on na zemlji i ima realnu vlast.
   1780.godine jedan od najviših u hijerarhiji židomasonske mafije jevrejski bankar Rotšild – dao je sledeću otvorenu izjavu: »Mene ne interesuje, ko vodi politiku konkretne države. Dajte mi mogućnost upravljanja novčanim sistemom te države, i ja ću rukovoditi tim političarima«.
   Iza lažne rečitosti hrišćanskih zapovesti treba videti kome je to pogodno.
   Hrišćanska ljubav prema prosjacima odgajila je u Rusiji izopačen mentalitet u kome, naprimer, ovako hvale čoveka: »Ah, kako je on dobar, on je nesebičan, poslednju košulju bi skinuo sa sebe i dao drugome«. Šta je u tome lepo? Po čemu je dobar prosjak? I kome je on dobar? Svojoj ženi? Ne. Svojoj deci? Ne. Svojoj rodbini i bliskima? Ne. Svojim drugovima i poznanicima? Ne. Društvu, u kome će prositi? Takođe ne. Za sve te kategorije ljudi prosjak – to je loš čovek. Pa kome je onda dobar? Jasno kome, »svetoj« crkvi i gospodarima. Njima bogati, nezavisni i slobodni ljudi nisu potrebni.
   U normalnom društvu dobar čovek, naravno, ne treba da bude derikoža,  pohlepan i da misli samo o novcu. To je jedna krajnost, ona je odvratna. Hrišćanska krajnost uzdizanja prosjaka – ništa manje nije odvratnija. Svuda treba da postaoji zlatna sredina.

Odnos prema trgovini

   Kako se hrišćani i komunari odnose prema trgovcima? Preziru ih i mrze. »I uđe Isus u hram Božiji i ISTERA sve koji su prodavali i kupovali u hramu, i PREVRNU stolove trampaša i klupe prodavaca golubova…« (po Mateju 21:12). Hristos je trgovce nazvao RAZBOJNICIMA, pri čemu je uzrok neadekvatnosti njegove mržnje prema trgovcima u Jevanđelju objašnjen krajnje neubedljivo.
   Karl Marks je takođe potrošio otrovnu slinu od mržnje prema trgovcima i špekulantima svih boja, i dok ih je Hristos jednostavno proterao, Marks je pozivao da se trgovina uništi iz korena. Primetimo uzgred, da kod Marksa u tanušnoj knjižici pod nazivom »Manifest komunističke partije« (7), gde je koncentrisano izložena čitava njegova trula ideologija, postoje dve ključne reči, koje prožimaju čitavu knjižicu. Te dve reči su: UNIŠTITI i SRUŠITI. Prema Frojdu, - to je kompleks rušenja, a sam kompleks je – posledica seksualnih nastranosti.
   Postupci Hrista u hramu Solomona – centralnim judejskim svetinjama, kada je on prevrnuo stolove trampaša i klupe prodavaca golubova, ne mogu se nazvati drugačije nego huliganstvo. Prodavci su prodavali golubove da bi ih vernici iskoristili kao tradicionalnu jevrejsku žrtvu bogu. Trampači su menjali različit novac koji je dolazio iz različitih krajeva sveta. Zamislite da sada dođe u crkvu nekakav mangup i istera one koji prodaju sveće, crkvenu literaturu i ostalo. Kako će se prema njemu poneti? Nabiće mu fizionomiju.
   Prirodno je što su Hristovi postupci u hramu ozlojedili prvosveštenike i oni su, došavši kod njega, zahtevali da im objasni, s kojim pravom on to čini. Hristos im je odgovorio tipično jevrejskim manirom: pitanjem na pitanje. I to pitanjem iz druge opere: »Odakle je bilo krštenje Jovanovo?« Prvosveštenici su odgovorili: »Ne znamo«, na šta im je Hristos rekao: »Pa i ja Vam neću reći, sa kojom voljom to činim« (po Mateju 21:23-27). Dobar je Hristos, zar ne? Čisto jevrejska drskost i prevrtljivost.

10 zapovesti
(»ne ubij«, »ne kradi«, »ne čini preljubu« i t.d.)

   Hrišćanske zapovesti uglavnom se mogu podeliti na tri grupe. Prve grupa – to su zapovesti drevnih proroka, još pre Mojsija. One ulaze u Bibliju. Drevni proroci – to su upravo mnogobožački proroci. Judeizam je preuzeo njihove zapovesti, neke bez promene, neke je malo preradio, a neke izvrnuo do suprotnosti.
   Druga grupa – to su zapovesti Mojsija, to jest zapovesti judeizma, adaptirane za goje. One se daju u Starom Zavetu Biblije. Zapovesti prve i druge grupe su formalno takođe  i hrišćanske zapovesti, pošto je Biblija za hrišćane sveta i osnovna knjiga, na koju se hrišćanstvo oslanja.
   Treća grupa – to su čisto zapovesti Isusa Hrista. One se daju samo u Novom Zavetu – Jevanđelju. Zapovesti Hrista u svojoj većini protivreče zapovestima Mojsija i zapovestima drevnih proroka. To je, uzgred, veoma povoljno za popove. Uvek se može izvući ona zapovest, koja je pogodna u datom vremenskom trenutku. Može se izvući »ne kradi«, a može se izvući i »ne sudite da ne biste bili suđeni«, ako je pop i sam bio uhvaćen u krađi.
   Čisto hrišćanskih zapovesti mi smo se već nagledali dovoljno. Pogledajmo za sad jednim okom na 10 zapovesti drevnih proroka. Judeističke zapovesti Mojsija mi ćemo razmotriti u gl. 8.
   Osnovne zapovesti drevnih proroka su pozajmljene iz mnogoboštva, ali su sortirane i promenjen im je izgled.
   U 10 zapovesti drevnih proroka »ne ubij«, »ne kradi«, »oko za oko, zub za zub« i t.d. postoji realna vrednost, ipak u judeizmu one se prikazuju kao apsolut, to jest moraju se izvršavati bezuslovno u bilo kojim životnim situacijama.
   Očigledno je da nikakvih apsolutnih zapovesti ne može biti, pošto je život veoma raznovrstan. I u određenim, posebno vanrednim situacijama, bilo koje zapovesti se mogu i trebaju kršiti. Naprimer, vašu porodicu su napali naoružani banditi, koji Vas mogu ubiti i opljačkati, silovati Vašu ženu i decu, iživljavati se na Vašim bliskim. Kakvi treba da budu postupci dobrog čoveka u tim uslovima? On je dužana da štiti sebe i svoje bliske na svaki način, uključujući oružje. I ako u tim uslovima ubije bandita, onda to nije greh, to je dobar pravilni postupak, zbog koga se ne treba kajati. To je podvig. U toj situaciji zapovest »ne ubij« se ne sme ispunjavati.
   Kada su drevni Judeji krali mnogobožačke zapovesti od Arijevaca, onda ih nisu pozajmljivali bez promene, već su im prišli »stvaralački«, negde su ih menjali, »poboljšavali« i unakazivali, čak su izbacivali veoma važne izuzetke. Ona biblijska zapovest »ne ubij« kod Arijaca zvuči ovako: »ne ubij bez krajnje nužde«. Kod Arijaca to je daleko mudrije, mada je, naravno, u tom obliku zapovest složenija i traži da se misli sopstvenom glavom kada su nastale te krajnje okolnosti, a kada ne. Pošto Jevreji nisu računali na pametne, oni su rešili da unesu potpunu jasnoću. U njihovoj varijanti »ne ubij« ima potpunu jasnoću, ne treba misliti, ali je sadržaj gluplji. Apsolutnosti su jednostavnije i određenije, ali život je složen i ne mogu mu se ubrizgati apsolutnosti, treba nekako osmisliti kontekst. Osim toga, u realnom životu, koliko ljudi žive, toliko i krše ovu zapovest.
   U pogledu drugih zapovesti slika je potpuno ista. Uvek se može stvoriti takva vanredna situacija, kada je nemoguće i nije potrebno ispunjavati te zapovesti.
   Kod svih zapovesti treba da postoji jedan opšti princip: postupci čoveka treba da budu adekvatni životnoj situaciji. Ali to je veoma uopšteni, loše određen i teško razumljiv princip za glupog čoveka. Za običan narod njega treba pisati za sve osnovne situacije.

Opšta ocena hrišćanskog morala i propovedi Hrista

   Smeli, pametni, jaki, sigurni u sebe, odlučni, pošteni, inicijativni, bogati, radosni, seksualni ljudi, koji dobijaju zadovoljstvo od ovog života, - to nimalo nisu hrišćanski heroji. Hrišćanstvo mrzi takve. Hrišćanstvo mrzi sve najbolje ljudske osobine i nastoji da ih uništi u čoveku.
   Sve što je jako, životno, prirodno, zemaljsko hrišćanstvo hoće da ugasi u duši vernika.
   Nakaze i oni koji se čitavog života muče – to je ideal hrišćanskog čoveka. Hrišćanstvo – to nije religija  života, već satanska religija smrti.
   Divno je rekao Veliki ruski knez Svjatoslav (otac Vladimira, koji je ukorenio hrišćanstvo u Rusiji): »VERA HRIŠĆANSKA – TO JE NASTRANOST«.
   I kakav narod može da vaspita takva religija? Kakav oštar kontrst sa mnogoboštvom, gde i Bogovi i Heroji izazivaju simpatiju, oduševljenje i težnju za podražavanjem.
   Isus Hristos ubija u čoveku sve živo, i pre svega volju za život, poštovanje prema sebi, sigurnost u sopstvenu snagu, poštenje, osećanje ljudskog dostojanstva. Ko je on u tom slučaju? Zašto on to čini???  
   Rešenje zagonetke Isusa Hrista je jednostavno. Isus Hristos – to je samo jedno od imena đavola.
   Hrišćanstvo – to je antireligija. To je satanizam.
   Ako je Hristos – đavo, onda antihrist, kojim nas plaše popovi, - to je već pola dobro. Pola dobro, zato što osim odricanja jedne laži treba ponuditi ne drugu laž, već istinski konstruktiv.
   Slušajte Hristove zapovesti i postupajte suprotno! On Vas poziva da postanete siromašni – postanite bogati. On Vas poziva da svoju imovinu podelite siromašnima – uzmite sopstvenost u svoje ruke i nikome je ne dajte. On Vas priziva da prezirete novac i da budete van novca – trudite se de upravljate novcem, idite u banke, finansijske kompanije, stanite na njihovo čelo i moći ćete da realizujete sve Vaše najbolje želje u korist sebe i svoje nacije. Kada ste siromah – Vi ste bespomoćni i Vaša sloboda volje ne može da bude realizovana u punom stepenu.
Hristos propoveda, da je bolje biti siromah i bolestan, nego zdrav i bogat. Umesto ludačkih zapovesti Hrista treba zapamtiti da je bolje biti zdrav i bogat, nego siromah i bolestan.
Rezultat hrišćanskog židoljublja (judofilstva) jeste potpuno zaglupljivanje nejevreja i gubitak njihove sposobnosti nacionalne svesti, nacionalnog duha i nacionalnog osećanja sveta.

   Ipak glavno zlo hrišćanstva se ne sadrži u gluposti. Hristos nije običan paranoik i nastran čovek. U njegovim postupcima lako se vidi svrsishodni zao predumišljaj. Hrišćanstvo – to je religija duhovnog razlaganja, neka vrsta duhovne SIDE, informaciono oružje, koje razoružava zaštitne snage naroda pred naletom tuđih i neprijateljskih snaga. Oružje koje slomljuje volju naroda za otpor i čini ljude robovima bez ikakve borbe. Hrišćanstvo – to je prvi ešalon idealoškog oružja porobljavanja, jedan od instrumenata preotimanja vlasti i uspostavljanja svetske vladavine.


Мени није ништа тешко, али проблем је што је многима нелогично, али су их од малих ногу научили да не запиткују много...

На твоју жалост ја ничији РОБ нисам а камоли Божји...  ја само помажем другима да се ослободе ланаца, али као што ти кажеш - ако неко не жели да му помогнеш, не постоји начин да то урадиш


Откуд ти то да ја покушавам уопште?


То каже твоја слепа вера


Послао сам ти на меил.


Много их има, али рецимо, један Ниче је био врло паметан...  


Тако је - јадан ја заглупљен и замлаћен, незналица и непросветљни РАБ 

Ја не видим да се овде ико свађа. Ово је сасвим у оквирима нормалне расправе, а кад расправљамо око оваквих осетљивих тема, нормално је да има мало напона, нисмо часне сестре (бар ја нисам  )

Него, не одговори ми ти како то да би убијао Шиптаре а смртни грех каже "не убиј"? Нешто си слаб с аргументима па би сад да прекинеш неку наводну "свађу"... слабо ти иде братац 

najteze je obljasnjavati duhovne stvari ne duhovnim.Sveti Nikolaj Velimirovic ali meni on dobro dodje da vidim koliko ja neznam i zavaljuci njemu ja duhovno napredujem.Ovom putem mu zavaljujem.zato sa njim pricam,ne da vidim koliko on zna vec koliko ja ne znam.

Reloader u svemu ovome sto si naveo nasao sam ti gomilu ne ispravnih stvari samo sto nemam sad vremena da ih ispravljam i to da kucam.Trebalo bi celu knjigu da procitami da je ispravljam.Pogresno tumacenje Biblije.A sta se moze ocekivati od obicnog coveka,ne duhovnog.Da cita knjigu pisanu duomsvetim.Samo da ne proba preko vode da predje ili ko zna sta sve.Ili kamilu da progura kroz iglene usi.To nije kamile vec konac.Mnoge stvari u Bibliji nisu onkve kakve mi mislimo.Sama nasa vera jeste ne prirodna.Mi smo iz raja i za raj se spremamo zato i ne treba da budemo iz ovog sveta.I mnogi ce vas nazivati ludim imena moga radi.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Ecumen/ecumen26.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Kleopa-Uspon/48.htm
ne znam da li citas ovo sto ti saljem ali trebalo bi.

Ех, штета 


А, па знам ја да ви хришћани волите и дозвољавате само поповима да вам тумаче Библију... сваки други покушај се преведе као "богохуљење" или нестручно превођење... онда они то лепо ураде како се њима свиђа па изазову верски рат а ви оптужујте и даље ђавола за то 


Тачно, оне су баш онакве какве пишу али МНОГИ Хришћани би волели да су другачије па им онда то попови и "истумаче" другачије... дотле се иде да се од једне идеје уз помоћ "тумачења" може добити дијаметрално супротна идеја... ех, шта ти је технологија 


Драго ми је да се слажемо. Само ви живите за неки други свет, има доста оних који ће вас искористити за своје циљеве овде на земљи... 


Како кад. Већина текстова ми личе на метафорички речено "шећерне водице". Препуно флоскула и неког високог стила а малтене ништа конкретно речено. Хвала небесима, ја не падам на демагошке форе.

Драго ми је да се слажемо. Само ви живите за неки други свет, има доста оних који ће вас искористити за своје циљеве овде на земљи...

Velika je nama plata na nebesima za to.
A sto se tice tumacenja mozes li ti da popravis auto ako nista o njemu neznas ili da naucis azbuku ili bilo sta bez ucitelja.I tebi neko mora Bibliju da tumaci.Ali sve zavisi od osobe koja je tumaci.Dali ona to radi zbog para ili u slavu Boziju.
A sto se tekstova koje sam ti poslao naravno da ih ne mozes citati jer su i oni duom Bozijim pisani kao i Biblija.Nju su pisali obozeni ljudi zato i ne razumes.To je samo dokaz da su oni svetitelji a ne obicni ljudi.

Dokle ce se nastavljati ta zabluda sa Hristom kao Bogom? Kako niko ne vidi nelogicnost u nacelu "Ne pravi sebi drugoga idola do Boga svoga", a onda se Bog zaboravlja a slavi se njegov "sin", Bogo-covek? Bog je jedan i nema ime i prezime, nije Isus Hrist vec Bog. A to sto je na skupu u Nikeji, a i kasnije kroz rad dogmatizovanih hriscanskih sluzbi nadjeno pomirljivo "objasnjenje" u vidu svetoog trojstva, nikom nista...