Позајмљени интервју: Лакић Ђоровић, бивши војни тужилац (1)




На местима где је Диковић био присутан, као у Избици на пример, реч је о личној одговорности. Током испитивања у Хаагу, Диковић је у једном тренутку повикао на тужитељицу, госпођу Картер: “Госпођо, ви мене оптужујете за убиство!”. “Наравно да вас оптужујем за убиство!” – одговорила је. “Ваша одбрана се своди на то да сте обично бивали у ширем реону села које сте тукли артиљеријом, да у њих нисте улазили; овде сте боравили!”, прича за „БХ Дане“ бивши војни тужилац Лакић Ђоровић

Успоредо са скандалом у вези са смјеном писца Сретена Угричића са мјеста управника Народне библиотеке, Београд ових дана потреса нова афера изазвана именовањем генерала Љубише Диковића на мјесто начелника Генералштаба Војске Србије. Наиме, позивајући се на пресуду Хашког трибунала Милутиновић, Шаиновић и остали, као и на изјаве свједока, Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић јавности је предочио информације о злочинима и пљачки које су припадници 37. моторизоване бригаде – у то вријеме под командом Љубише Диковића – починили на Косову у периоду 1998. и 1999. Министарство одбране Србије и министар Драган Шутановац демантовали су изнесене тврдње, објашњавајући како Диковић у то вријеме није ни био на позицијама и локацијама о којима се говори у саопштењу Фонда.

Цијела афера око именовања Љубише Диковића на мјесто начелника Генералштаба могла би да има још једну, политичку димензију. Јер, питање је да ли је на овај начин министар Шутановац – иначе, утицајни потпредсједник Демократске странке – нашавши се у ситуацији да брани небрањиво, себе унапријед дисквалификовао у важној унутарпартијској утакмици која се води уочи предстојећих парламентарних избора у Србији. Другим ријечима, је ли министар војни, у јавности препознат и као заговорник евроатлантских интеграција, улетјевши у намјештену “игра” око, по тврдњама Фонда за хуманитарно право, компромитованог Љубише Диковића, на овај начин ослабио свој утицај у партији и отворио пут оним снагама у ДС-у које се залажу за што тјешњу сарадњу са “мајчицом Русијом”? Вуку Јеремићу, на примјер.

У међувремену, на Јавном сервису Радио телевизије Србије, у емисији Да, можда, не ауторке Оливере Ковачевић, појавио се Лакић Ђоровић (рођен у Беранама, Црна Гора), бивши војни тужилац Војног округа Београд и Приштина који је – не баш афирмативно – говорио о улози генерала Љубише Диковића у ратовима на простору бивше Југославије. Судећи по реакцијама, наступ Ђоровића се мало коме допао. Најмање, изгледа, министру Шутановцу.

“Војна каријера генерала Љубише Диковића је врло проблематична”, каже Лакић Ђоровић. “Као бивши војни тужилац, тврдим да је актуелни начелник Генералштаба ВС – иначе, од 1993. на дужности у Ужичком корпусу, потом у Шестој пешадијској бригади која покрива два гранична прелаза према БиХ – у неку руку суодговоран за хапшења Муслимана који су, бежећи пред Војском Републике Српске, 1994. у Србији покушали да пронађу уточиште. Ти људи су касније ликвидирани. Такође, из војних документа и казивања сведока, знам да је у војној акцији Зима 93, осмишљеној у Генералштабу ВЈ-а и спроведеној од стране Ужичког корпуса и командног кадра 16. и 17. граничног батаљона, Диковић имао и непосредно учешће.”

* Шта је – Зима 93?

ЂОРОВИЋ: Акција којом је најпре измишљен наводни артиљеријски напад муслиманских снага са територије БиХ по територији тадашње СРЈ, након чега је Војска Југославије “жестоко узвратила”. Иако су јединице ВЈ ту биле унапред доведене и опремљене вишецевним ракетним бацачима, захваљујући камерама и новинарима који су све то снимали, цела ствар је овдашњој јавности представљена као почетак агресије БиХ на Србију. О томе су, ако се сећате, нашироко писали овдашњи медији. Наравно, акција није могла бити спроведена без знања Љубише Диковића, тадашњег команданта Граничног батаљона.

* У свом коментару у Политици, Мирослав Лазански тврди да је генерал Диковић примио команду над том јединицом 1. марта 1994, а да је 1. септембра исте године упућен на једногодишње школовање у Генералштабну академију. Ви говорите о 1993…

ЂОРОВИЋ: Немојте ми, молим вас, Лазанског третирати као поузданог сведока…

* Пустите Лазанског! Да ли су ови подаци тачни?

ЂОРОВИЋ: Рећи ћу вам: ма колико се трудили, нигде нећете наћи документ у коме пише да су стотине српских официра по годину, две, чак и три боравиле на територији БиХ, да је њих неколико десетина тамо погинуло и да су сви касније вођени као – нестали.

Шта хоћете да кажете?

ЂОРОВИЋ: Хоћу да кажем да папири Војне службе безбедности трпе свашта. У њима не пише да је генерал Божидар Делић скоро три године водио контраобавештајне групе по БиХ. Или мислите да пише? Уосталом, када је – доказима и чињеницама – био сатеран уза зид, генерал Делић је о томе у Хаагу и сам говорио. Ма колико то данас чудно звучало, сигуран сам да ће сви они једнога дана бити натерани да објасне где су се тих година заиста налазили. Дакле, о томе шта је Диковић радио 1994, најбоље говори документ у коме се наводи да је, за заслуге у одбрани од муслиманске агресије, од ВЈ добио чин мајора.

* Шта знате о улози генерала Диковића током интервенције НАТО снага на СРЈ, 1999?

ЂОРОВИЋ: Знам много. Прво, постојао је план Гром 98, потписан од стране тадашњег начелника Генералштаба ВЈ, Момчила Перишића, по коме је, по претходном одобрењу државног врха и самог председника Републике, војсци наређено да у јуну 1998. предузме акције успостављања реда и чишћења територије Косова, посебно подручја Дренице. План је предвиђао да се у правим акцијама успостављања реда ангажује 37. моторизована бригада из Рашке, коју је водио Диковић.

* Да, али, тврди се да Диковић у то вријеме “није био на тој локацији”…

ЂОРОВИЋ: Слушајте: може да пише да је био на Марсу, то не мења ствар! Од маја 1998. Диковићу су подређени потпуковник Слободан Стошић и пуковник Миодраг Ђорђевић, који су обучавали између 150 и 200 чланова разних група са искуством у борбама од Барање, Славоније и Босне до Косова. Ти људи су скупљени и, под вођством ове двојице, увежбавани у Рашкој. Уосталом, Љубиша Диковић је о томе сведочио у Хашком трибуналу, 10. и 11. децембра 2007, када је, суочен са доказима, ипак признао да су “неке” његове борбене групе на том подручју починиле злочине. Додуше, рекао је да су те групе водили “идиоти”. На питање тужитељке да објасни шта то значи и да ли под тим подразумева психопате и људе смањене урачунљивости, Диковић је одговорио: “Да, да.” Па, чекајте! Ако је то знао, зашто је, уместо да их похапси и отера, Диковић дозволио да борбеним групама под његовом контролом командују “идиоти и психопате”? Злочине које су исте групе починиле на подручју Истока и Клине, решавао сам као конкретне кривичне случајеве…

* Као тадашњи војни тужилац у Приштини?

ЂОРОВИЋ: Тако је. Имате случај две групе резервиста – криминалаца претходно пуштених из затвора, обучених, доведених да ратују и подређених 37. моторизованој бригади – који су се сукобили због поделе плена од 300 крава отетих албанским сељацима. Та сам документа однео у Хааг. Не кажем да је Диковић био присутан, али је чињеница да је јединица о којој говоримо била под његовом директном контролом.

Говорите о командној одговорности?

ЂОРОВИЋ: И командној и личној. На местима где је Диковић био присутан, као у Избици на пример, реч је о личној одговорности. Током испитивања у Хаагу, Диковић је у једном тренутку повикао на тужитељицу, госпођу Картер: “Госпођо, ви мене оптужујете за убиство!”. “Наравно да вас оптужујем за убиство!” – одговорила је. “Ваша одбрана се своди на то да сте обично бивали у ширем реону села које сте тукли артиљеријом, да у њих нисте улазили; овде сте боравили!”

* Шта се догодило у Избици?

ЂОРОВИЋ: У Избици је убијено 103 албанска цивила, углавном старци. Најпре су их поделили у две групе. На мање од 60 метара, налазила су се четири тенка из Диковићеве бригаде, са посадама. Знате, тенк не иде сам…

* Шта то значи?

ЂОРОВИЋ: То значи да је Диковић био лично присутан, да је гледао сакупљање, раздвајање тих људи у две групе – у једној 33, у другој 70; прву су потерали према неком каналу и са кратког одстојања их побили. Другу групу су најпре потерали уз брдо, а онда им наредили да се окрену; пуцали су одоздо…

* И Ви тврдите да је генерал Диковић све то видио?

ЂОРОВИЋ: Диковић је то сам рекао у Хаагу: дакле, не шири регион, него “баш, баш Избица”. Друго, то је мали простор. Диковић каже како је од корпуса тражио да му помогну и да му објасне како да поступа са цивилима који масовно напуштају села; уместо “очекиваног упутства”, Диковићу су послали пуковника Атанаса Коколанског да га подучи шта да ради са великим бројем цивила који “од некога беже”. Даље, имате сведочење генерала Обрада Стевановића, које Хашки суд безрезервно прихвата као веродостојно…

О чему је говорио генерал Стевановић?

ЂОРОВИЋ: Рекао је да је, као командант полицијског одреда од најмање 150 најбоље обучених јединица полиције, у Избици тог дана боравио полицијски пуковник Бошко Буха, убијен у атентату, у Београду (10. јуна 2002, прим. Т.Н.). Наглашавам, реч је о специјалним полицијским јединицама МУП-а Србије и, ако је допуштено закључивати – а суд је исто закључио на неколико места – убијања су извршиле снаге под командом Диковића и Бухе. На крају, у пресуди Хашког суда у случају Милутиновић, Шаиновић и остали, имате јасне одредбе које се директно односе на анализу Диковићевог сведочења…

* Говорите о параграфу 644 пресуде Хашког трибунала?

ЂОРОВИЋ: Не само о томе, али, хајде, прочитајте…

* “Диковић је прихватио да су, успркос његовим предузетим мерама, неки његови војници починили злочине у првој половини априла. Евиденција Приштинског корпуса показује да је од 10. до 15. априла више лица из Диковићеве јединице учествовало у убијању мушкараца косовских Албанаца на подручју Горње Клине, након чега су се решавали лешева бацајући их у бунар. Евиденција такође показује да је један други човек, добровољац из Диковићеве јединице, у селу Красимировац/Красимирофц и његовој околини, недалеко од Ћиреза, убио више мушкараца косовских Албанаца и одводио жене из избегличких колона.”

ЂОРОВИЋ: Ето, видите! Дакле, није спорно, човек је сам признао…

* Али, српско Тужилаштво за ратне злочине каже да би Диковић, да је крив, био процесуиран у Хаагу…

ЂОРОВИЋ: Такав приступ указује на потпуну неспремност за суочавање са било којом врстом одговорности. Уосталом, да ли је, као командант, Диковић са себе покушао да скине одговорност и против тих људи спровео поступак?

* Генерал Диковић тврди да јесте.

ЂОРОВИЋ: Тврди да је поднео кривичне пријаве; али – када?! Па, много касније! Као команданта, Диковићева дужност је била да спречи даља убијања и да, ако ништа друго, те људе хапси, веже, затвара… Ништа од тога није урадио. Напротив! Остао је и на тај начин практично охрабрио оне који убијају. Када је реч о Хашком трибуналу, познато је да је тај суд основан да би процесуирао високорангиране државне и војне званичнике. Остале случајеве, суд оставља тужилаштвима држава…

Српско Тужилаштво је саопштило да су наводи Фонда за хуманитарно право против генерала Диковића нетачни.

ЂОРОВИЋ: То је лаж! Најбоља потврда да је Тужилаштво унапред стало у одбрану злочинаца је саопштење у коме се каже како су само у току једне ноћи успели да изуче преко хиљаду документа и доказа. Па, Бруно Векарић, заменик тужиоца за ратне злочине, тврди да су саслушали 110 сведока, што, напросто, није могуће. Осим тога, државни секретар Министарства одбране говори како је напад на Диковића заправо напад на институцију. Чекајте, коју то институцију? Ако је тако, онда су све наше институције одавно нападнуте, и то на много вишем нивоу. И председник Републике, Слободан Милошевић, је институција, и потпредседник владе, Шаиновић, и министар одбране, Ојданић, и начелник Генералштаба, Павковић… Да не набрајам, дуго би трајало. Такви људи не смеју бити на челу институција. И, ако хоћете, народ који има такве институције не заслужује да има државу. Или бар не на том простору. На Косову је изгубљена држава управо због тога што су постојале такве институције и зато што и данас хоће да на њихово чело доведу људе који су починили масовне злочине, протерали своје држављане и пљачкали њихову имовину. Тврдим да је Диковић учествовао у протеривању албанских цивила са Косова…

* На основу чега?

ЂОРОВИЋ: Постоје документа која показују да је Диковић команду корпуса извештавао о томе да хиљаде Албанаца напуштају Косово. Извините, од кога су бежали? Од НАТО бомби? Па, зашто онда нису побегли код њих, код своје војске, у њихово окриље? Осим тога, Албанци су бежали и 1998, а тада није било НАТО удара. Од кога?!

Шта мислите: зашто министар Шутановац брани Диковића? Да ли у цијелом скандалу постоји политичка игра која је намјештена како би се компромитовао министар одбране и на тај начин маргинализовала његова улога у ДС-у?

ЂОРОВИЋ: Пре свега, верујем у заокрет Демократске странке и државног врха Србије у смислу поновљеног, дрског и сулудог одупирања нормалном путу и интеграцији земље у Европу и НАТО. За такав пут, барем што се војске тиче, од Диковића немају погоднијег официра. Верујем да су његово намештење исходовали многи који су починили још теже злочине од Диковића. А њих је пуно, на десетине, и још су вишим државним и војним функцијама. У питању је заједничка акција у смислу личног обезбеђења од евентуалне кривичне одговорности. Када је реч о министру Шутановцу, верујем да човек напросто не зна шта ради. Нажалост, Шутановац није дорастао функцији и бојим се да је само играчка у рукама Светка Ковача, разних генерала, пуковника, политичара, бизнисмена…

* Зашто Светка Ковача?

ЂОРОВИЋ: Зато што у Србији можете у питање довести све осим Светка Ковача, начелника Војнобезбедносне агенције! Може Србија да иде и на Исток и на Запад, може и у пакао; битно је да остану Ковач и његов тим.

* Зашто је то битно?

ЂОРОВИЋ: Да не би одговарали сви они који би требало да одговарају. Ако се у Србији икада успостави демократска власт, Светко Ковач ће морати да објасни ко је убијао у Вуковару, ко је допустио пуковницима из Управе војне безбедности да из Митровице изводе робијаше, да их наоружавају, да им дају значке, оружје за тиху ликвидацију, да их воде широм бивше Југославије да убијати сиротињу. Ко је то дозволио?

* Деведесетих, Светко Ковач није био начелник Управе војне безбедности, је ли тако?

ЂОРОВИЋ: Тачно. Био је пуковник, сада је генерал. Али, 6. фебруара 2001, током састанка који је сниман и коме су, осим Ковача, присуствовали пуковници Младен Каран и Алекса Паповић, десет сати сам говорио о злочинима које су починили људи из ВСБ. Касније сам обавештен да су, на основу мог казивања, против једанаест људи подигнуте кривичне пријаве. Не знам нити за једну. Хоћу да кажем да, ако знате да је неко направио злочин и то скривате, шта сте ви? Па, саучесник! О томе говорим.

* Како сте и када дошли на мјесто војног тужиоца?

ЂОРОВИЋ: Из Одељења за војне прописе Правне управе Савезног секретаријата народне одбране – касније Савезног министарства одбране, па Министарства одбране СРЈ, у коме сам радио од 1985. – најпре сам, почетком 1995. године, именован на место војног тужиоца Београда. Одмах по именовању, добио сам најтеже предмете, њих око 880…

* Шта су најтежи предмети?

ЂОРОВИЋ: Тобожња самоубиства официра иза којих је стајала Војна служба безбедности. Познато је да је ВСБ ликвидирала многе своје сараднике – од Книна до Београда. На пример, 1990. говорило се о случају “самоубиства” војника Милоша Илића из гарнизона Сомбор, иако су сви врло добро знали да га је убила ВСБ…

* Како су то – знали?

ЂОРОВИЋ: Знало се… ВСБ је имала задатак да, уочи припрема за прогон Хрвата, створи атмосферу несигурности и страха.

Али, Илић би требало да је Србин…

ЂОРОВИЋ: То ништа не значи; неуспоредиво важније је било разгневити српске војнике и представити их као жртве хрватских група које су из Војводине бежале у Хрватску. Када су људи почели да се освешћују, да постављају логична питања, измишљена је прича о томе како је Илић, због наводне инцестуозне љубави са сестром од стрица, извршио самоубиство. Било је много сличних случајева. У Мостару сте, рецимо, 1992. имали погибију више официра ВЈ који су на херцеговачко ратиште отерани силом; њиховим породицама је касније речено да су или нестали или су извршили самоубиство. Као војни тужилац, истраживао сам 62 слична случаја.

* Због чега се крило да су ти људи тамо погинули?

ЂОРОВИЋ: Зато што Србија “није била у рату” и, ако је то заиста тако, како ћете јавности и породицама погинулих објаснити шта је наша војска радила на територији друге, међународно признате државе?! У том периоду, у БиХ су одвођене комплетне јединице ВЈ. Па, познато је да су 63. падобранска бригада и 72. из Панчева 1994. и 1995. ратовале на подручју Сарајева… Све те случајеве сам лично истраживао. Уосталом, у Хаагу су полицајци-инсајдери сведочили о учешћу Црвених беретки, Поскока и других параполицијских и паравојних јединица у ратовима у Хрватској и БиХ. Када је реч о монструозним убијањима и жртвовањима људи, можда је најбољи пример за то погибија шеснасет радника РТС, страдалих у НАТО бомбардовању на СРЈ у ноћи 22. и 23. априла 1999. Као војни тужилац, тај предмет сам добио, иако се то до чега сам дошао није свидело мојим претпостављеним…

* Зашто?

ЂОРОВИЋ: Зато што је било јасно да је, у свом прљавом пропагандном рату са НАТО-ом, Слободан Милошевић те људе намерно жртвовао. Грађанима Србије је требало показати шта ради НАТО, о каквим је зликовцима реч. Не знам да ли то знате, али, у сваком рату, као објекат од посебног значаја за одбрану земље, државна телевизија мора бити дислоцирана. Међутим, иако је на Кошутњаку постојао добро скривени ратни студио који је чувала војска, ти људи су остали у згради РТС-а, у Абердаревој улици. Зашто? Питање је још интересантније ако знамо да је, као и увек, НАТО претходно најавио шта ће те ноћи бити гађано.

Будући обавештен да ће РТС бити бомбардован, генерал Војводић је тог дана авионом из Подгорице хитно дошао у Београд како би ћерку, запослену у РТС-у, извукао из зграде. На суду, ћерка генерала Војводића је поштено рекла како је колеге упозорила да, чим буду видели да је отац дошао по њу, одмах крену да беже из зграде. То је требало да буде знак. Нажалост, нису успели да се извуку. Упркос презентованим доказима и пресуди тадашњем директору РТС, Драгољубу Милановићу, грађани Србије и даље немају снаге да се суоче са истином да су не НАТО, него Милошевић и његова злочиначка политика убила и те људе и многе друге на простору бивше Југославије.

http://www.e-novine.com/intervju/intervju-politika/59196-General-Dikovi-znao-zloine-Kosovu.html

---

Следи још наставака.

jeli to onaj nesrećnik što je njega i onu devojku iz nvo na rts-u iznapušavaoi lazanski 

Коштуница је државу хтео да поклони Русима

Постојао је покушај да се, у оквиру Министарства одбране СРЈ - у тајности и без знања званичне Подгорице - формира представништво Министарства одбране Руске Федерације, чиме би се, практично, одбрамбене снаге наше земље у потпуности предале у руке Русима. План је предвиђао да, рецимо, руски официри, без претходних најава и документа, у нашу земљу улазе када хоће и да из ње излазе на исти начин; у случају саобраћајног удеса или неког ванредног збивања, органи СРЈ не би имали право ислеђивања, испитивања и предузимања било каквих мера. У оквиру истог плана предвиђено је формирање руске копнене базе у Нишкој Бањи, као и поморске базе у Боки Которској. Другим речима, планирано је да, по рецепту Белорусије, СРЈ постане руски сателит - прича за „БХ Дане“ бивши војни тужилац Лакић Ђоровић

Након истраге случаја погибије радника РТС, прекомандовани сте у Приштину?
ЂОРОВИЋ: Не. Пре тога сам имао још неколико проблематичних случајева. Наиме, током НАТО интервенције сам дошао до података да група официра – укључујући и неколико пуковника из Генералштаба ВЈ – од Албанаца, Горанаца и Срба у Београду, Младеновцу и Лазаревцу узима новац у замену за обећање да ће бити скинути са листе резервиста који су планирани за слање на Косово. Намеравао сам да против њих подигнем кривичну пријаву. Међутим, пуковник Бранко Жигић опоменуо ме је да ћу, наставим ли у том смеру, завршити као Саво Алексић.

* Ко је Саво Алексић?
ЂОРОВИЋ: Бивши начелник органа безбедности команде Београда, кога је ВСБ убила у радним просторијама због тога што је открио исто што и ја. Не можете веровати шта се све догађало током НАТО бомбардовања! Имате, рецимо, познати случај Милана Радовановића, мог заменика, кога су 1999. лажно оптужила да је новинарима одао податке о скривању двојице страних новинара који су, тобоже, имали за циљ да убију Слободана Милошевића и генерала Небојшу Павковића. Од мене је тражено да лажно сведочим. Наравно, одбио сам. У помоћ су позвали тадашњег врховног војног тужиоца, генерала Светомира Обренчевића. “Лаки, сине”, рекао ми је, “то од нас траже Мира Марковић, Буба Морина, Михаљ Кертес… Врх Србије! Мораш то да урадиш…”. Уместо сведочења, поднео сам оставку на место војног тужиоца и, по препоруци генерала Обренчевића, послат у Приштину и постављен на место косовског војног тужиоца.

* Када сте отишли у Приштину?
ЂОРОВИЋ: У мају 1999, одмах по доласку, сазнао сам да је из војне архиве нестала 1.041 пријава против припадника ВЈ на Косову. Било је јасно да их је отела ВСБ. Реч је о оптужницама за злочине, пљачку возила, имовине и материјалних добара протераног албанског становништва. Знало се да је, рецимо, мој тадашњи заменик, касније војни тужилац, Здравковић, отео возило једног познатог приштинског златара, Албанца, кога је лично прогнао у Истанбулу. У питању је била свеопшта пљачка! У спортском центру Боро и Рамиз постојало је преко шездесет бутика са најбољом гардеробом, спортском опремом; све су покрали! Радио је ко је шта хтео.

* Шта сте Ви радили у таквој атмосфери?
ЂОРОВИЋ: Јасно вам је да сам са таквим људима одмах морао доћи у конфликт. Нисам могао да верујем да двојица официра безбедности, пуковник Зоран Ристевски и Александар Стевановић, данима пљачкају имовину прогнаних Албанаца из приштинског насеља Врањевац, односећи из њихових кућа намештај, тепихе, технику…

У Београду се говорило да је ондашњи командант Треће армије ВЈ, касније начелник Генералштаба и хашки оптуженик, генерал Небојша Павковић, на тај начин опремио свој стан на Врачару.
ЂОРОВИЋ: Не бих се зачудио… Против Ристевског и Стевановића сам, нормално, написао кривичну пријаву, али су ме заменици упозорили “да се не залећем”, јер су нам “органи безбедности везали руке”. “Па, везаћемо их и ми њима” – рекао сам. Показало се да сам био веома наиван, јер су органи безбедности ВЈ тих дана на Косову радили буквално шта су хтели: протеривали, пљачкали, крали… Тужилаштво и суд нису смели да писну. Ипак, покушао сам и, пре кретања у акцију, о томе обавестио шефове у Београду. Те ноћи су ме умало убили…

* Ко?
ЂОРОВИЋ: Начелник органа безбедности Приштинског корпуса ВЈ, мајор Нешић је, са двојицом помоћника, тог 26. маја 1999. наоружан улетео у моју канцеларију; разбили су врата, уперили у мене оружје и почели преметачину… О томе сам говорио у Хаагу…

* Зар нисте имали неко обезбјеђење?
ЂОРОВИЋ: Јесам, али, ти људи нису смели да се помере; Нешић је и њима био шеф. Цео циркус су посматрали моји заменици, официри, као и четрдесетак заробљених косовских Срба, “дезертера” који су претходно одбили да се одазову војном позиву. Тај упад у моју канцеларију требало је да послужи као демонстрација моћи и силе: да видимо са ким имамо посла.

Шта су од Вас тражили?
ЂОРОВИЋ: Тражили су да предам све остале предмете; у супротном ће ми “јебати мајку црногорску”. “Иди на Цетиње и у Подгорицу и тамо успостављај ред” – викали су, подругљиво ме називајући “салонским официром”. У једном моменту, почела је туча. Бранио сам се колико сам могао, што су официри који су касније сведочили у Хаагу покушали да искористе како би ме компромитовали као непоузданог сведока, конфликтну личност склону насиљу… Наравно, суд је такве наводе одбио. На крају, Нешић ми је отео 17 предмета у којима је био случај гробнице код Ораховца у којој су се налазила 47 леша албанских цивила, затим оптужнице против Стевановића и Ристевског, као и захтеве за провођење истраге против начелника и припадника органа безбедности Приштинског корпуса. Одлазећи, рекли су да ћу, не напустим ли ујутро Приштину, остати без главе. После неколико дана, написао сам захтев за резрешење у коме сам казао да сам, бежећи од једних, упао у руке још горих криминалаца. Разрешен сам 6. јуна и, преко Ниша, враћен у Београд.

* Јесте ли пензионисани?
ЂОРОВИЋ: Нисам, иако је генерал Обренчевић, претходно ми показавши досје о наводном предлогу за моје унапређење, објаснио како би, будући да сам “упрскао ствар”, било најбоље да предам молбу за инвалидску пензију. Уместо молбе, написао сам извештај о томе да припадници војске и полиције на Косову ликвидирају заробљене Албанце, да експлозивом, минобацачима и артиљеријом разарају све што је албанско, пљачкају, краду… Претпостављам да је службама тај извештај скренуо пажњу на мене.

* Којим службама?
ЂОРОВИЋ: И нашим и страним. Убрзо сам из београдског одељења Хашког трибунала добио позив да сведочим.

* Да, то је интересантно: иако Вам је понуђен, одбили сте статус заштићеног свједока. Зашто?
ЂОРОВИЋ: Зато што мислим да је говорити истину, а за себе тражити статус заштићеног свједока – нечасно. Осим тога, на тај начин девалвирате сопствени исказ. Нуђена ми је заштита идентитета, пресељење у Хааг са породицом; све сам одбио. Наравно, у међувремену је било више покушаја да се моје сведочење спречи…

* Каквих?
ЂОРОВИЋ: Најпре, иако су позив за сведочење добили још у јуну 2006, он ми је уручен тек у фебруару 2007. У Хаг сам отишао у марту исте године. Од момента када сам пристао да будем сведок Тужилаштва па до одласка у Хааг, прошао сам буквално пакао. Кренули су лепо: понудили су ми унапређење у чин генерала, место врховног војног тужиоца, стан на Дедињу…

* Ко вам је то нудио?
ЂОРОВИЋ: Тадашњи врховни војни тужилац, генерал Светомир Обренчевић. Исте понуде сам добијао од помоћника министра војног, Светислава Ристића, као и генерал-потпуковника, Ратислава Ристића. То је чинио и генерал Игњатовић… Када су видели да не одустајем, кренули су да ме премештају са једне на другу дужност, да би се све завршило најпре вербалним, а онда и физичким нападима.

* Када говорите о премјештању са једне на другу дужност…
ЂОРОВИЋ: После повратка из Приштине, премештен сам у Војни суд, онда у Одељење за правне прописе Правне управе ВЈ, одакле сам у марту 2004. отишао на место начелника правне службе у команди оперативних снага Војске Србије и Црне Горе. Једно време сам службовао на Топчидеру и касарна у којој су 5. октобра 2004. убијени гардисти Дражен Миловановић и Драган Јаковљевић, од места на коме сам радио удаљена је мање од стотину метара ваздушне линије…

Знате ли нешто о том случају?
ЂОРОВИЋ: Та деца су убијена! Капетан Бранислав Пухало је, тврдим, тих дана свакодневно боравио у касарни на Топчидеру, посећивао генерала Драгана Живановића, команданта Београдског корпуса, познатог као једног од најактивнијих чувара хашких бегунаца.

* Говорите о Браниславу Пухалу, некадашњем тјелохранитељу Ратка Младића?
ЂОРОВИЋ: О њему говорим.

* Одакле Пухало у Топчидерској касарни?
ЂОРОВИЋ: Бранислав Пухало је био задужен за одржавање унутрашњег реда, што је подразумевало спречавање недозвољеног уласка и боравка у просторијама касарне, као и одређивање зона у које се не залази, где је приступ забрањен.

Сећам се, пролазећи ходником, једнога дана сам случајно налетео на Пухала који се расправљао са мојим шефом, пуковником Винчићем. Винчић ме је касније замолио да као правник, али и као случајни сведок свађе, против Пухала напишем пријаву. “Боље ће бити да Пухала тужите код генерала Живановића” – одговорио сам пуковнику Винчићу. “Добро знате да он само њега слуша.” Тада нисам знао ко је Пухало и, када га је Беба Поповић споменуо у Инсајдеру, сетио сам се о коме је реч. Нарочито када је покојни Владан Батић, као адвокат породица убијених, изнео сумњу да су двојица гардиста убијена јер су у војном објекту Караш случајно видели Ратка Младића.

* Тадашњи војни тужилац, Вук Туфегџић, тврдио је да су се гардисти међусобно поубијали. Касније је било инсинуација о некаквом “посебном односу” међу двојицом несретних младића…
ЂОРОВИЋ: О томе вам и причам! Тако они раде. Туфегџић је код мене био приправник; паметан, бистар момак, добар правник. Нажалост – сарадник Војне службе безбедности. Као и многи други на нашој јавној сцени, уосталом.

Шта се промјенило након 5. октобра 2000?
ЂОРОВИЋ: Након 5. октобра 2000, у држави је мало тога промењено. Истина, Војислав Коштуница је дошао на чело СРЈ, али су на многим местима – уз оправдање да би било опасно мењати цео систем – задржани кадрови из времена Слободана Милошевића. Коштуница је, рецимо, инсистирао да генерал Небојша Павковић – будући хашки оптуженик - остане на месту начелника Генералштаба Војске СРЈ...

*  Као и да Раде Марковић - касније осуђен на 40 година робије - остане шеф ДБ-а, генерал Бранко Крга - начелник Обавештајне управе ВЈ...
ЂОРОВИЋ: Генерал Крга је, као што знате, једно време провео на месту југословенског војног аташеа у Москви.

*  Након 5. октобра, Ви остајете у Одељењу за правне прописе Правне управе ВЈ?
ЂОРОВИЋ: Остајем.

* Шта сте тамо радили?
ЂОРОВИЋ:  Уобичајне послове. Све до маја 2001, када сам, не својом вољом, учествовао у нечему о чему наша јавност не зна ништа, а што се у свим законодавствима света третира као – велеиздаја.

* У чему сте учествовали?
ЂОРОВИЋ: У покушају да се, у оквиру Министарства одбране СРЈ - у тајности и без знања званичне Подгорице - формира представништво Министарства одбране Руске Федерације, чиме би се, практично, одбрамбене снаге наше земље у потпуности предале у руке Русима. План је предвиђао да, рецимо, руски официри, без претходних најава и документа, у нашу земљу улазе када хоће и да из ње излазе на исти начин; у случају саобраћајног удеса или неког ванредног збивања, органи СРЈ не би имали право ислеђивања, испитивања и предузимања било каквих мера. У оквиру истог плана предвиђено је формирање руске копнене базе у Нишкој Бањи, као и поморске базе у Боки Которској. Другим речима, планирано је да, по рецепту Белорусије, СРЈ постане руски сателит.

Или – Југославија прије Резолуције Информбироа!
ЂОРОВИЋ: Још горе, верујте!
 
* Како је тако нешто уопште могло бити реализовано без сагласности званичне Црне Горе!
ЂОРОВИЋ: Сећате се да је у то доба, следећи праксу свог претходника, Слободана Милошевића, нови председник СРЈ, Војислав Коштуница, уместо Милу Ђукановићу, учешће у новоформираној влади заједничке државе понудио себи лојалним Црногорцима, опозиционој Социјалистичкој народној партији. У том смислу, за савезног министра војног постављен је кадар СНП, Слободан Краповић. Додуше, Краповић је био министар само формално; суштински, шеф је био Краповићев помоћник, припадник Војне безбедности осуђиван за злоупотребе судијске дужности, генерал-потпуковник Светислав Ристић. Он је све водио.

* Шта – све?
ЂОРОВИЋ: Све што је имало везе са пословима Министарства...

* Шеф Војне службе је...
ЂОРОВИЋ: Генерал Крга.

* Договор са Русима, претпостављам, није могао почети без претходне политичке сагласности. Али - чије? Коштуничине?
ЂОРОВИЋ: Коштуница, Војна служба безбедност - заједнички господар и Србије и Црне Горе - уз подршку црногорске опозиције, дале су сагласност, па су у мају 2001. на београдски аеродром слетела два авиона пуна руских официра, чији је задатак био да, заједно са одабраним официрима Војске СРЈ, реализују план о оснивању представништва Министарства одбране Руске Федерације у оквиру Министарства одбране СРЈ. Сутрадан је, сећам се, јављено да је дотадашњи руски министар одбране умро, након чега се део руске делегације одмах вратио у Москву. Први сусрет наших и руских официра, коме је присуствовао готово целокупан војни врх обе стране, организован је у Кристалној Сали Клуба војске, некадашњем Дому ЈНА у Београду. Речено је да ће у реализацији плана бити ангажоване три групе које ће се строго придржавати принципа тајности: једна о другој неће знати – ништа!

Због чега?
ЂОРОВИЋ: У питању је стари, уходани принцип из времена пре почетка распада СФРЈ:  прљави посао започиње једна, дорађује друга и завршава трећа гарнитура. Био сам део трећег тима задуженог за усклађивање правних аката и писање Споразума.

* Знате ли какав задатак су имале остале двије групе?
ЂОРОВИЋ: Знам да је једна од њих била задужена за набавку руског одбрамбеног ракетног система, С-300. Не знам каква задужења је имала трећа група.

* Колико чланова је имала Ваша група?
ЂОРОВИЋ: Петнаестак. На челу нашег тима налазио се пуковник Бранислав Јовић, некадашњи југословенски војни изасланик у Москви који је, преко СДПР-а ЈУГОИМПОРТ, трговао оружјем са руском државном фирмом – РОСВОРОЖЕНИЈА - која се бавила извозом оружја. Поред мајора Васиљевића, пуковника Слободана Милосављевића из Команде 3. Армије и још неколико официра, у нашем тиму су била и двојица преводилаца из ВЗ Мома Станојловић. На челу руске групе био је представник РОСВОРОЖЕНИЈА, генерал Листопадов, секретар руског изасланства, пуковник Игор – заборавио сам презиме – извесни, Борис Дупков... Овом људима наводим имена, иако се не бих смео заклети да су се заиста тако и звали; у сличним ситуацијама лажно представљање је уобичајна ствар. Занимљиво, половина њихове групе била је задужена да ради на Споразуму, док је друга имала задатак да те људе надзире и контролише. Дакле, било је јасно да су у питању официри руске службе безбедности.

* Споменули сте руску копнену базу у Нишкој Бањи; знате да је недавно, уз присуство министара Ивице Дачића и Вука Јеремића, као и неизбјежног руског министра за ванредне ситуације, Сергеја Шојгуа, у Нишу отворен такозвани Регионални хуманитарни центар, што је у дијелу јавности протумачено као формирање руске војне базе?
ЂОРОВИЋ: Бојим се да је реч о нечему врло сличном ономе на чему сам радио 2001, а што, на сву срећу, тада није реализовано.

*Због чега није реализовано?
ЂОРОВИЋ: Пошто сам цело време писања Споразума правио проблеме, претио кривичним пријавама, упозоравао на кршење Устава, на угрожавање независности, територијалне целовитости, подривање војне и одбрамбене моћи СРЈ, убрзо сам удаљен из Правне управе ВЈ. Дакле, то шта се касније догодило, зашто план о спајању министарстава није реализован, верујте, не знам. Знам само да је ускоро дошло до одређених смена у Војсци и Савету министара, па је, претпостављам, некоме ипак успело да стопира тај лудачки подухват.

* Када сте схватили да је ријеч о – лудачком подухвату?
ЂОРОВИЋ: Убрзо након што смо, као група, изоловани и смештени у београдски Хотел Бристол. Схвативши шта се спрема, у једном моменту сам покушао да побегнем; упутио сам се ка Зеленом венцу, али су ме, негде код Економскохг факултета, сустигла тројица официра војне полиције, оборила ме на земљу и, као својевремено скупштинско обезбеђење Војислава Шешеља, пред зачуђеним светом носили назад до Бристола. Када су ме унели у хотел, објаснили су ми да, као људи који раде на послу значајном за државу, док га не завршимо, немамо право да напуштамо зграду. Постало ми је јасно да сам практично ухапшен. Али, нисам се предавао; наставио сам са оптужбама, након чега ме је мајор Васиљевић одвео у Бирчанинову број 5, четрнаести спрат, где се налазила Правна управа Министарства одбране...

http://www.e-novine.com/intervju/intervju-politika/59252-Kotunica-dravu-hteo-pokloni-Rusima.html

Jete baš taj. pitam se da li on i sam sebe razume.

Ovaj definitivno zna dosta, al su mu zakljucci malo pogresni. Dosta insinuacija i nagadjanja koja su mozda i istinita al nema nikakvih dokaza za to.

Zna i ne zna...vecinu stvari je napumpao..kakvi robijasi iz Mitrovice...sere o nekim stvarima tj. napumpava.
Ima dosta losih stvari vezano za 98/99 ali mu je ovaj jebao majku

A kakve tek ima tikove u studio kad je gostovao,nervozan i impulsivan,kao da mu je vec neko pretio,mada ko zna kakva je drukara mozda je vec puno puta dobio batina.

Lazanski pravi gospodin u odelo,ovaj lik dosao obucen ko sa ulice,ma garant ga neko debelo placa,da li NVO,neka strana organizacija da tako prica.

Pa kada ne bi napumpavao ne bi bio interesantan. A i od nekih ljudi koji znaju dosta mogao sam cuti da neke od ovih stvari koje je on naveo. A mogao sam i cuti da su amerikanci napali mesec dana kasnije da bi Dikovic siptare doterao do granice sa albanijom   Meni npr i to zvuci napumpano al opet mozda je i istina.

Uglavnom nema potrebe da bude ispricano ovo sto ovaj lik prica, jednostavno je prosao voz.

Ma daj bre....svo vreme dok je OEPS bio dole nasa vojska nije mrdala, par puta je reagovala kada je vadila policiju iz govana.
Neke price nikada nisam cuo iako sam imao dosta jake sagovornike koji su bili u vrhu komande u to vreme dole.
Ovo pricam samo za desavanja na KiM u periodu o kome on sere, ova ostala nagadjanja ne znam, nisam cuo niti znam ista o tome

Oces da kazes da nasa vojska odnosno delovi nase vojske nisu delovali devedeset osme godine?