Horor price. . . :: Burek Blablaonica ~ Offtopic carstvo

Evomalo mojih gluposti, jos nije gotovo ali privodim kraju! Smile

            1.
Dok je trcao cuo je glasove iza sebe, znao je da kada ga stignu nista nece spreciti najgore mucenje koje jedno razumno I svesno ljudsko bice moze da smisli I odradi sa ogromnim I uzdizucim osecanjem pravednosti, koja jos vise ispirise ljudski um. Bol koji je osecao, bol koji je bio oko njega kao veo na licu neveste koja ce uskoro postati zena covekakojeg voli, bistar I cist kao pogled malog deteta. Saznanje da nece moci jos dugo da bezi bilo je teze od svega, a oni su bili tu, blizu, jos malo I ufvatice ga, jos malo I njegov zivot ce biti okoncan.
Crvena reka je tekla iz njegovih ociju I mutila mu pogled, lagano nastavljajuci put do njegovog nosa zavrsavajuci na rubovima usnama ispucalim od zedji. Krvave suze su I dalje tekle, mucile su ga misli sta ce biti sa njim kade ga uhvate, sta ce biti sa njegovom porodicom, da li je uspeo da ih sapse kada je pobegao iz sela? Mnogo pitanja, a nijedan odgovor. Umor ga je lagano savladjivao, postajao jaci I od straha I bola, ali ga je zelja za zivotom nosila dalje.
“ Boze…pomozi mi…molim te… pomozi mi….” poceo je da govori dok su reci bile isprekidane teskim, olovnim disanjem “ Ne daj...da me...uhvate…ako te ima … Pomozi mi… molim te…” U trenutku je bio zaslepljen, ne suzama nego belom svetloscu jacom od samog Sunca. Svetlost kao da je pocela da poprima oblik, malo po malo od svetlosti je nastao andjeo. Lice do prenekoliko trenutaka iskrivljeno od bola sada se razvuklo u osmeh. “Spasen sam….hvala ti!” govorio je sa olaksanjem dok je trcao ka prilici koja je lagano, spasonosno pruzila ruku. Jos malo i stici ce do andjela i bice spasen, bice to kraj njegovim mukama, strahu i bezanju od nepoznatog, najzad je pobegao od zla i od ludila koje je obuzimalo sve ljude ok njega. Jos samo malo… Poceo je da nazire crte lica andjela, mladoliko….kao njegovo, lice koje je zracilo lepotom i mudroscu…. kao njegovo, bio je gradjen kao i on, sta vise andjeo nije licio na njega. On je bio andjeo, a andjeo je bio on. Prilika je pocela da govori na nekom stranom i nepoznatom jeziku, glas se cuo ali mu se usne nisu pomerale. Andjelova leva ruka je bila ispruena dok je u drugoj drzao mac. Poceo je lagano da se krece ka njemu podizuci mac sa namerom da ga ubije. Molio je Boga za pomoc, a on mu je poslao smrt. Strah je poceo da ga ubija, osecao je grcenje misica, strahovit bol koji ga je obuzeo celog, posrtao je i padao dok mu su svuda po telu bile pozabadane grancice i trnje, prasina mu se lepila po krvavom licu i jos vise ga gusila. Bekstvom ocajnika, coveka koji je sekundama merio svoj zivot u divljem trku je stigao do groblja.

              2.
Lagano se spustala divna jesenja noc. Velovi magle su visili svuda, pokidani, isprekidani senkama drveca, koje se nadvijalo nad grobovima. Nocne ptice su zapocele svoj lov dok se lov na coveka lagano blizio kraju. Vec je video svoj grob, svoju majku koje place na njemu i dozivajuci ga da se vrati po nju. Lagano je pruzi ruke ka njoj, hteo je da joj kaze da je ziv, da prestane da place i da ce sve biti u redu. Krvave suze su mu zatvarale vidik i jos malo pa ce stici do majke. “Mama, ovde sam, mama okreni se…mama” saputao je. Odjednom, iluzija je nestala, nije vise video svoju majku ispred njega su bili samo grobovi, tama, strah i jos nesto... nije bio siguran da li je to od straha i panike, mislio je da cuje male dece. Dece, koje kao da nisu ziva, vristanje, strasno vristanje bola patnji i smrti. Mrtva deca su ga dozivala. Vristanje je postajalo sve glasnije i razgovetnije bio im je tako blizu da je mogao da vidi i cuje puzanje njihovih malih tela po suvom liscu, a kroz maglu su sijale njihove male bezivotne oci. Dosla su po njega. U svom bezanju ja zgazio na mrtvo telo male bebe i za njim se razlegao zvuk vristanja koje je ledilo krv u zilama, a zatim jos nekoliko slicnih.
Kada se okrenuo sapleo se i pao. Pao je na nesto meko, toliko meku da je lagano uronio u to, mrtvu trulu i crvljivu masu. Dok se dizao, trulez je curio i otpadao sa njega uz nepodnosljiv smrad. Ukus truleza mu je ispunjavao usta. Parcici mesa i uzasni sokovi su mu klizili niz grlo. Poceo je da povraca. Crvi koji su ostali na njegovom licu su polako klizili ka krvavim suzama. Ruke su i dalje bile zarivene u mesu i osecao je miljenje crva i njihov sum u trulezu. Obnevideo od svih muka koje su ga snasle poceo je da nazire usne, nos…. Video je poznato lice deformisano od bola i mucenja. On je upao u les nekoga koga je poznavao, ili mu se bar tako cinilo. Tada je prepoznao majku, golu i izmucenu i iskasapljenu. Poceo je da place i da vristi, od bola, tuge i razocarenja. Nije uspeo da sacuva ono najvrednije sto je imao, sta je najvise voleo, svoju majku koja je sada lezala ispred njega, mrtva i izmucena. Plakao je, grlio je i stiskao uz sebe osecajuci kako lagano curi kroz njegove prste i raspada se uz sljapkavi zvuk. Vise ga nije bilo briga ni za ljude koji su ga jurili, ni za male ruke mrtve dece koje su kidala njegovu odecu i kozu i njihovo vristanje, njegova majka je bila mrtva. Malo dalje je primetio crnu pticu koja je stojala i posmatrala ga. Trenuci su prolazili kao stoleca. Ptica je lagano posla ka njemu otkrivajuci krvav kljun u kojem je visilo oko njegove majke. Lov na coveka je zavrsen, lovci su pevali od srece. Ludilo je zavladalo oko njega, a on je samo sedeo, plakao i grlio majku. Pala je noc i tama je zavladala, konacno.

              3.
Kada je Aron izasao iz sume, nasao se na livadi koja je bila siva, depresivna. Nebo je bilo sivo i zlokobna tisina je ispunjavala ovu “radosnu” dolinu. “Lepo, iz crnila sume u sivilo poljane” pomislio je. Osecaj koji ga je ispunjavao je bio veoma zbunjujuci, tuga, strah, sreca. Sva ta osecanja u istom trenutku u istoj osobi. Krenuo je preko livade, odjem nekim osecajem sigurnosti kao da je to put kojim je prosao nebrojeno mnogo puta. Grobnu tisinu je poremetila na trenutak crna ptica koja je kresteci proletela iznad njega. ledena jeza je prosla kroz njegovo telo. Pogledao je za pticom, ali nigde nije bilo ,iako culo krestanje i dalje. Sivilo, beskrojno sivilo se sirilo u nedogled, ali Aron je hodao sa sigurnoscu i nakon nekog vremena se pocelo nazirati nesto. Malo po malo, sivilo horizonta je dobilo mali crni obris sela. “To je to,najzad”, progovorio je ”mislio sam da ga nikada necu naci.” Kada je zavrsio, zastao je na trenutak i zapitao se sta on to govori i sta je to nasao kada nije znao gde se nalazi, kako je dosao dovde i zasto je uopste tu. Krenuo je, ponovo, i posle nekog vremena je stigao.
Bilo je to malo selo, nekih stotinak kucica na neki nacin mrtvo, depresivno kao i okolina. Lagano je hodao jedinom ulicom u selu i prizor ga ni malo nije ocarao, i sam je bio iz malog sela, mozda manjim i od ovoga, ali veselijim, zivljim i zelenijim, ovde su preovladjivale tamne i depresivne boje. Deca se nisu igrala po ulici, nego su samo stajala i nemo ga posmatrala, bez ikakvih osecanja, samo su nemo pratila njegov hod. Tisina i dalje je bila prisutna, nije bilo zamora glasova, lavez pasa, nista…kao u grobu. Pogled mu se susreo sa nekoliko ljudi koje je sreo na ulici, koji su izgledali kao da se nalaze na pogresnom mestu u veoma pogresno vreme, kao da su prokleti. Bezivotni pogledi sete i tuge, kao da zale ssami sebe. Mlada lica, starog izgleda, andjoske mudrosti i gluposti koje samo ljudi poseduju. Na svakom licu je video isto, u svakoj osobi na koju je naisao, pa i dece koje je video.
U daljini, u pondozju brda je rusevine neke ogromne gradjevine. Pitao se sta bi to moglo biti, ogromna gradjevina u malom selu. Zbunjen mnogim stvariama koje je za ovo kratko vreme, Aron se pitao da li je ovo san. Osecaj koji ga je doveo u selo sada ga je vodio na kraj sela, jer tamo postoji nesto sto ga doziva. Sta? Nije znao, samo je hodao.