The unending rose

Susani Bombal

Petsto godina posle Hidžre Persija ugleda sa svojih minareta navalu pustinjskih kopalja, a Atar iz Nišapura ugleda ružu i tiho joj rece kao da razmišlja, ne kao da se moli: - Tvoja neodredena lopta mi je u ruci. Vreme nas oboje povija
i zaboravlja u ovo predvecerje izgubljenog vrta.
Tvoja sicušna suština u vazduhu je vlažna.
Neprestana plima tvog miomirisa
penje se do moga starog lica
koje se naginje, ali znam da si dalje
nego ono dete koje te je ugledalo u snovidenju,
o tu, u ovom vrtu, jednoga jutra.
Belina sunca može biti tvoja,
o zlato meseca, o rumena cvrstino pobednog maca.
Slep sam i ništa ne znam, ali slutim da su putevi mnogi.
Svaka stvar je beskrajne stvari.
Ti si muzika, zvezdano nebo,
palate, ulice, andeli, ružo duboka,
bezmerna, bliska, koju ce
Bog pokazati mojim ocima mrtvim.

GVOZDENI NOVCIC (1976)

Elegija o nemogućoj pesmi

šta ne bih dao za secanje na prašnjav puteljak sa niskim ogradama i visokog konjanika što zoru ispunjava (pohaban dugacki ponco) jednoga dana medu danima ravnice, jednoga dana bez datuma. šta ne bih dao za secanje na majku koja posmatra jutro na estansiji Svete Irene a ne zna da ce se zvati Borhes. šta ne bih dao za secanje da sam se borio kod Sepede i video Estanislaa del Kampa kako pozdravlja prvi kuršum s radošcu hrabra coveka. šta ne bih dao za secanje na kapiju skrivenog letnjikovca koju je moj otac svake veceri zatvarao pre no što bi se izgubio u snu i koju je zatvorio poslednji put cetrnaestog februara 38. šta ne bih dao za secanje na Hengistove cunove koji krecu sa pešcanih obala Danske da osvoje ostrvo koje još Engleska ne beše. šta ne bih dao za secanje (imao sam ga i izgubio) na jedno zlatasto Tarnerovo platno široko kao muzika. šta ne bih dao za secanje da sam cuo Sokrata kad je pred vece kukute s vedrinom ispitivao probdem besmrtnosti, naizmenicno navodeci mitove i.razloge dok se plava smrt penjala iz vec studenih nogu. šta ne bih dao za secanje da si rekla da me voliš i da nisam spavao do zore, bestidan i srecan.

Ein Traum (jedan bol)

Sve troje su znali. Ona je bila Kafkina prijateljica. Kafka ju je sanjao. Sve troje su znali. Žena je rekla prijatelju: Želim da me ove noci želiš. Sve troje su znali. Covek joj je odgovorio: Ako zgrešimo, Kafka ce prestati da nas sanja. Jedan je saznao. Više nikoga nije bilo na zemlji. Kafka pomisli: Sada kad su njih dvoje otišli, ostao sam sam. Prestacu da sanjam sebe.

Things that might have been (Stvari koje su mogle da budu)

Mislim na ono što je moglo biti a nije. Na raspravu o saksonskoj mitologiji koju Beda nije napisao. Na nezamislivo delo koje je Dante možda naslucivao pošto je vec ispravio i poslednji stih Komedije. Na istoriju bez predvecerja na Krstu i bez predvecerja sa kukutom. Na istoriju bez Jeleninog lica.
Na coveka bez ociju koje su nam omogucile Mesec.
Na pobedu Juga za tri dana Getisberga.
Na ljubav koju nismo podelili. Na prostrano carstvo koje Vikinzi nisu želeli da osnuju.
Na blagoslovenu pticu iz Irske koja je u isto vreme na
dva mesta.
Na sina koga nisam imao.

Adam je tvoj pepeo

Mac ce umreti kao grozd. Kristal nije krtiji od stene. Stvari su njihova buducnost od prapgane. Gvožde je rda. Glas - odjek. Adam, mladi otac, tvoj je pepeo. Poslednji vrt bice prvi. Slavuj i Pindar su glasovi. Zora je odblesak zalaska. Mikenjanin - zlatna maska. Visoki zid - prezrena ruševina. Urkisa - ono što ostavljaju bodeži. Lice koje se gleda u ogledalu nije ono od juce. Noc ga je upropastila. Osetljivo vreme nas oblikuje. Kakva sreca biti neranjiva voda koja tece u Heraklitovoj paraboli ili plamsava vatra, ali sada, u ovom dugom danu što ne prolazi, osecam da sam postojan i samom sebi prepušten.

Tvoritelj

Reka smo koju si spomenuo, Heraklite. Vreme smo. Njegov nedodirljivi tok odnosi lavove i planine, oplakanu ljubav, pepeo radosti, izdajnicku beskrajnu nadu, velika imena carstava koja su prah,
heksametre grcke i rimske,
tužno more u vlasti svanuca,
san to predosecanje smrti. Oružje i ratnike, spomenike,
Oba Janusova lika koji se ne poznaju, lavirinte od slonovace što ih smišljaju
figure na šahovskoj tabli, crvenu Makbetovu ruku koja može okrvaviti mora, tajni rad casovnika u tami, nesprestano ogledalo koje se gleda u drugom ogledalu, a nikoga da ih vidi, I gravire na celicnim plocama, goticu, sumpornu šipku u ormanu, nesnosnu zvonjavu nesanice, zore i zalaske i sutone. Odjeke, huk mora, pesak, lišaj, snove. Nisam ništa drugo do te slike koje spaja slucaj a imenuje gadenje. Od njih, iako slep i slomljen, I reba da nacinim stih koji ce trajati i da se (to mi je dužnost) tako spasem.

San

Noc nam namece svoju volšebnu rabotu. Razatkati svet, beskrajna racvanja posledica i uzroka što se gube u toj vrtoglavici bez dna, vremenu. Noc želi da nocas zaboraviš svoje ime, pretke i poreklo, svaku rec ljudsku i svaku suzu, ono cemu te je mogla nauciti java, varljivu tacku geometara, liniju, ravan, kocku, piramidu, valjak, loptu, more, talase, svoj obraz na uzglavlju, svežinu nove posteljine... carstva, Cezare, šekspira i ono što je najteže, ono što voliš. Zacudo, jedna tableta može izbrisati kosmos i uspostaviti haos.

ZAVERENICI (1985)

Doomsday (Sudnji dan )

Dogodice se kad odjekne truba, kako piše sveti Jovan Bogoslov.
Dogodio se 1757, kako svedoci Svedenborg.
Desio se u Izraelu kad je vucica prikovala na krst Isusovo meso, ali ne samo tada.
Dogada se pri svakom otkucaju tvojih damara.
Nema trenutka koji ne bi mogao biti ambis Pakla.
Nema trenutka koji ne bi mogao biti voda Raja.
Nema trenutka koji nije napet kao puška.
U svakom trenutku možeš biti Kain ili Sidhartha, maska ili lice.
U svakom trenutku Jelena Trojanska može ti otkriti svoju ljubav. U svakom trenutku
petao je vec mogao zakukurikati tri puta.
U svakom trenutku klepsidra odbrojava poslednju kap.

Mlada noć

Nocne vode ocišcenja vec me oslobadaju
mnogih boja i mnogih oblicja.
U vrtu ptice i zvezde vec slave željeni
povratak drevnih nacela sna i tame.
Vec je zapecatila tama ogledala
što ponavljaju privid stvari.
Gete je lepo rekao: Blisko se udaljava.
Te tri reci sažimaju suton.
U vrtu ruže prestaju biti ruže
- žele da budu Ruža.

Vuk

Tajnovit i siv u konacnoj polutami, ostavlja tragove na obali reke što mu je utolila žed ždrela i cije vode ne ponavljaju zvezde. Nocas vuk je usamljena senka, traga za ženkom i hladno mu je. To je poslednji vuk Engleske. Tor i Odin to znaju. U svojoj visokoj kuli kamenoj kralj je odlucio da satre vukove. Vec je iskovano mocno železo tvoje smrti. Saksonski vuce, uzalud si se rodio. Nije dovoljno biti krvožedan. Ti si poslednji. Proci ce hiljadu godina i jedan starac sanjade te u Americi. Ni od kakve koristi nece ti biti taj buduci san. Sada te opkoljavaju ljudi koji u šumi pratihu tragove koje si ostavljao, tajnovit i siv u konacnoj polutami.