Homer, gusle i evropska Srbija

Broj 83 | Piše: Aleksandar Dunđerin

Dok je Zapad zahvaljujući srpskom narodnom pesništvu i guslarima rekonstruisao prirodu pesničke tradicije Homerovog doba, guslesu u Srbiji postale samo prazan simbol za patriotizam ili za sprdnju.


Kulturni rat, koji se već bezmalo dve decenije u intelektualnim krugovima Srbije vodi između „nacionalista“ i „evropejaca“, kako vreme odmiče, nažalost, sve više nas udaljuje od mogućnosti da shvatimo i prihvatimo značenje i značaj naše tradicije i istorije, te da izgradimo svest o našim tradicionalnim vrednostima kao nezaobilaznom delu vrhunske evropske kulture, odnosno kao elementu izgradnje moderne evropske civilizacije. Kao ilustrativni primer za ovu tvrdnju mogao bi sasvim dobro da posluži i odnos naših elita (kulturnih, naučnih i političkih) prema usmenoj tradiciji, odnosno narodnom stvaralaštvu, a pre svega prema epskim narodnim pesmama i guslarima.

HOMER NA BALKANU Srpskoj javnosti verovatno malo poznati hrvatski klasični filolog Neven Jovanović nedavno je objavio knjigu eseja „Noga filologa“ (Zagreb 2006), u kojoj se nalazi i tekst „Radio Homer Đemajil“. U njemu autor podseća kako je zahvaljujući profesoru sa Harvarda, Milmanu Periju (Milman Parry) – koji je, uz pomoć sredstava nekoliko američkih naučnih ustanova, 1934. godine snimao guslare sa područja Hercegovine (Gacko) i Raške oblasti (Novi Pazar) – zapadna civilizacija na sasvim nov način počela da misli o Homeru. Naime, te 1934. godine Milman Peri, koristeći čudo tehnike tridesetih godina prošlog veka (fonograf), došao je na ideju da u središte proučavanja stavi Homerovu usmenost. Do tada, usmena književnost, pa i Homerovi epovi, proučavali su se isključivo u pisanoj formi. Peri je želeo da ode korak dalje, da približi čitaocima Homera, da im omogući da osete dah antičkog doba. Pošto nije mogao da snimi Homera uživo, tragao je za adekvatnim ekvivalentom i našao ga upravo na području Balkana, i to u srpskoj, hrvatskoj i muslimanskoj usmenoj tradiciji, narodnom pesništvu jugoslovenskih naroda. Snimio je čak 13.000 guslarskih izvođenja narodnih pesama i tako omogućio njegovom nastavljaču Albertu Lordu da na osnovu snimljenog materijala napravi komparaciju između velikog Homera i malih guslara iz Gackog i Novog Pazara.

„Nema sumnje da su nam uvidi Milmana Perija, zasnovani na posmatranju južnoslovenskih pevača, omogućili da u određenoj meri rekonstruišemo prirodu pesničke tradicije i pesničke izvedbe Homerovog doba“, stoji doslovce u „The Cambridge Companion to Homer“ (ur. Robert Fowler, 2004).

Od tog vremena zapadna civilizacija shvatila je razliku između usmene i pisane literature, saznala da je usmeno pesništvo bliže po karakteristikama pozorišnoj umetnosti ili muzici, nego književnosti (jer tekst nije fiksiran, svako izvođenje razlikuje se, čak i ukoliko je u režiji jednog te istog pevača guslara), uočila da je formulativnost, odnosno ponavljanje stihova glavno obeležje kazivača, njegovo osnovno, a jedinstveno i originalno umetničko sredstvo, primetila da je usmena literatura neponovljiva, da je deo tradicije, da se u zavisnosti od trenutnih istorijskih okolnosti, konkretne publike, gradi, menja tokom vremena. I sve to Zapad je naučio od srpskih, hrvatskih i muslimanskih narodnih pevača, odnosno guslara. Oni su za Evropu i Ameriku predstavljali most prema Homeru, i više, jedini mogući put za upoznavanje antičke civilizacije.

I dok je Zapad iskoristio naše guslare da približi sebi duh antičkog vremena, guslanje je u Srbiji, u zavisnosti od ideoloških matrica, ili simbol zaostalosti, primitivnosti i ruralnosti, ili, pak, okamenjeni epitet koji, najčešće semantički prazan, ponekad ukrašava pojam patriotizma. Međutim, ni evropejci ni nacionalisti, čini se, nisu upoznati sa dostignućima Perija i Lorda, pa samim tim ne poznaju u dovoljnoj meri ni guslare, a kamoli domete našeg usmenog pesništva. Definišući na sličan način problem u hrvatskom društvu, Neven Jovanović njegove uzroke vidi u pojavi „novokomponovanih guslara“, odnosno pseudotradicije. S jedne strane pevače koji improvizuju (a improvizacija je takođe jedna od osnovnih odlika usmenog pesništva) zamenili su pevači koji uče tekst napamet, a sa druge strane udžbenici i zbirke narodnih pesama nisu mogli sačuvati bitne karakteristike usmene tradicije, kao što su, recimo, fluidnost i vokalno-instrumentalno izvođenje.

GUSLE U EVROPI I zaista, kao i u Hrvatskoj, i u Srbiji je došlo do drastičnog pojednostavljivanja guslarske tradicije, koje je iz naučno-umetničkog aspekta lako presađeno na polje ideologije. U pokušaju da kroz usmeno stvaralaštvo, i guslare, objasni nacionalni identitet, „patriotska Srbija“ prenebregnula je činjenicu da suštinska vrednost usmenog pesništva nije samo u virtuoznosti izvođača (iako je guslar koji u isto vreme i peva i proizvodi muziku, i to na samo jednoj žici, pri tom na pauzi posle svakog stiha ubacujući po koju stilsku figuru, razmišljajući o onome što će kazivati dalje – uistinu nenadmašni umetnik) koji izaziva rodoljubivi zanos kod publike, svedočeći o herojskoj prošlosti srpskog naroda. Savršenstvo usmenog pesništva, na strukturalnom, metričkom i stilskom nivou, pa i tematskom i idejnom, rezultat je toga što je jedna pesma brušena decenijama i vekovima, što joj je svaki narodni pevač, svaka publika, svaki istorijski trenutak, dodavao po jedan sloj, što, dakle, nije samo trag jednog vremena, nego trag u protoku vremenu, tradicija koja živi i traje; i koja se menja, sticajem istorijskih okolnosti pravi otklon od Homera, ide korak dalje, transformiše i modifikuje se, postaje od nadnacionalne izrazito nacionalna, a kasnije, kao takva biva okamenjena u pisanoj formi.

Druga, evropska Srbija, nije ni želela da zagrebe ispod površine pseudotradicije. Jedino što je videla u srpskoj usmenoj tradiciji jeste opasnost koja preti da ugrozi evropske vrednosti. Tako su veličanje srpskog junaštva, herojstvo izuzetnih pojedinaca, kolektivna borba za nacionalni opstanak, bitka na Kosovu, povezani sa novokomponovanim guslarima, postali za većinu srpskih evroreformatora predmet sprdnje i izrugivanja, izraz povratka srpskog društva u „mračni srednji vek“, u mitomaniju, rečju: politički nekorektan elemenat. A da ne egzistiramo u mestu i vremenu apsurda, bilo bi sasvim logično da pomislimo kako bi evropejci trebalo da prigrle našu usmenu tradiciju, da iskoriste Peri-Lordova istraživanja, da povežu guslare sa Homerom, a od gusala naprave srpski brend, ističući kako su one direktna veza na osnovu koje je Zapad stupio u živi kontakt sa antikom. Jer, ne treba zaboraviti, antička dostignuća bila su temelj za izgradnju moderne evropske civilizacije, presudno su uticali na evropsku filozofiju, kulturu i nauku, duhovnost i ideologiju.

Tragajući za Homerom, Zapad je pronašao najautentičniji, a možda i najoriginalniji produkt južnoslovenske umetnosti, spoj tradicije (i to one koja traje) i individualnog talenta – usmeno pesništvo, gusle i guslare. A mi bismo, tragajući za Zapadom, mogli otkriti da smo upravo uz pomoć gusala već odavno utkani u sistem evropskih vrednosti.

Пренето са...

Problem svih problema - crno-belo gledanje na stvari, ili "ako nisi sto posto sa nama, sto posto si protiv nas" Gusle su nekako dodeljene tzv. "nacionalistima", pa ih "evropejci" nipodaštavaju, ne bili se što više razlikovali; ali, i to je samo reakcija na guslanje o razno-raznim problematičnim stavovima, i ljudima.
Da se ne lažemo, i u najidealnijim uslovima teško da će gusle biti nešto više od relikta,"okamenjenog epiteta" kako u ovom tekstu stoji. Dostignuća Milmana i Perija nas indirektno dovode u vezu sa antičkom kulturom, i to su lepa naučna otkrića, ali ništa više od toga. Nadam se da se poštovanje tog dela kulture ne dokazuje slušanjem te vrste pesama sa gusala; nisam nešto siguran ni da prosečan Britanac sluša pesme uz stare britanske instrumente.
A ovde je pogrešan odnos prema mnogo čemu, pa i prema guslama.

Mi ni u 21.  veku nismo počeli da razlikujemo SELCA od SELJAKA.  Takav problem traje od Vukova vremena, od kad je naša kultura počela da se širi u narodu, pa eto, do dana današnjeg.  
Takav problem imamo i sa guslama.  

Гуслар са београдског асфалта

Београђанин Мирослав Тановић има 15 година, тренира карате и фудбал, слуша реп музику, одличан је ђак... и редован је на гусларским вечерима.

Замирисала погача и пршут, зајечале гусле, пршти расквашени снијег под ногама пролазника крај куће Тановића. Само стара гуја, херцеговачка „шљива" мирује у боци док Ђорђе гудалом служи опијело вјековима прошлим.., почиње репортажу Прес о необичном младом Београђанину.

Мора да негдје на небу и сад Драго Кубуровић задовољан савија дуван у лист папира, слушајући како „плаче" мртва јаворовина што ју је прије тридесет и кусур лета оживио у гусле. Није их црногорски Страдиваријус правио свакоме, нити је свако могао да превуче преко њих.

"Било је у кући Тановића вазда гусала, али је мајка жељела да ја имам своје, и да то буду баш Драгове гусле! Даровала ми их је за петнаести рођендан, и заклела да се не раздвајам од њих", вели Ђорђе, не одричући се мајчиног аманета ни данас, далеко од херцеговачког села на тромеђи са Србијом и Црном Гором гдје, како каже, кад пијетао закукуриче - буди три државе!

Међутим, ни по чему ова прича не би била толико особена да смо код Тановића на ракији, пршуту и десетерцу у херцеговачким врлетима, а не у центру Београда, и да те исте гусле, међу посљедњима које је направио чувени Драго Кубуровић, није даровао сину, сматрајући да их заслужује, без разлике што је дијете града и што му све друго можда више пристаје од гусала.

"Вала, ништа Србину не пристаје више од гусала, али су ова накарадна времена учинила да их се стидимо и да се о њима говори у пежоративу, мада у њима почива наша душа - оне су кичма српскога бића! Али нека, проћи ће и ово! Преживјеле су гусле свакакве харанге и невоље, па преживјеће и ове. Надживјеће подсмијехе и подругљиве погледе, као што увијек јесу", не говори ово Ђорђе, један од наших званично најбољих гуслара, узалуд, колико да утјеши себе и прастари инструмент, већ што зна да јесте тако како каже.

Није их сину Мирославу поклонио тек да их чува к'о породичну светињу, већ да на њима гусла и настави тамо гдје су Тановићи прије њега стали.

"Имам и ја своје гусле, али ове ми је тата поклонио, баш као и бака Милена њему, када сам прије двије године проглашен за најбољег младог гуслара Србије! Ове су нарочите, и тата је чекао да се увјери да сам као гуслар стасао за њих, па да ми их преда. Нарочите су јер сам одрастао уз њих, њима сам задојен", причу петнаестогодишњег гусларског виртуоза допуњује отац, за живот у граду несвакидашњим детаљима које Мирослав памти само из живих прича родитеља:

"Кад би се као беба узнемирио и заплакао само су га гусле смиривале. Умирио би се и заспао чим превучем гудалом преко жица. Имају гусле у себи нешто божанско што умири и обезбрижи човјека! Нешто што га врати суштини и коренима, колико год бјежао од њих, као што данас то многи чине", док отац говори, Мирослав маниром прекаљених гуслара попушта жице до боје свог гласа, још нејаког да загрми к'о очев, али једнако благодатан да и камен заплаче слушајући га.

Другу половину породице Тановић чини њен женски дио, Мирослављева мајка Зорка и годину дана старија сестра Милена, такође бриљантан ученик, перспективни каратиста и најватренији обожавалац братовљевог умијећа.

Мајка, иако Црногорка, с гуслама се здружила тек уз Ђорђа, који у шали добацује:

"Док није упознала мене, била је убијеђена да су сви гуслари бркати и слијепи"!

"Волим да их слушам, али некад претјерају дозлабога! Дођем с посла уморна и жељна мало тишине, али моји гуслари... Нека, нека су они нама живи и здрави и нека гуслају! Поносна сам на сина што је наставио славну традицију великих гуслара куће Тановића, и што је као и сестра добар и поштен човјек. Уопште, гуслари су такви, неће лош човјек за гусле, а неће ни гусле у руке лошем човјеку", наглашава ова дивна и срдачна жена, без чије погаче не би ово дивно гусларско поподне у Тановићима било то што јесте.

Но, његов гусларски пут био је кудикамо тежи од очевог, јер га је крчио по асфалту - за гусле далеко непроходнијем терену од крша и камењара.

"Са седам година сам већ наступао на гусларским вечерима, тако да су ме у школи још од првог дана упознали оваквог и прихватили гусле као нешто уобичајено. Није увијек и свугдје било лако, али се нисам обазирао. Поносан сам и на поријекло, и на гусле, и на оно о чему пјевају. Када их окачим о клин, ни по чему се не разликујем од својих вршњака - слушам реп, хип-хоп, тренирам карате, атлетику, обожавам фудбал... с том разликом што када ми кући дођу другари понекад радије загуслам неголи што пустим музику са CD-а. Завољели су и они гусле уз мене, а један од њих је чак тражио да га научим да гусла", разговарамо се кроз строфе „Мајке Југовића", голобрадог виртуоза, иначе једног од наших највећих математичких талената, побројаног међу тек неколико десетина најбриљантнијих основаца Србије у монографији „Они долазе"!

Како каза, ни по чему различит од својих вршњака, а опет, толико различит, пише Прес.

http://www.in4s.net/index.php/magazin/kultura/4821-guslar-sa-beogradskog-asfalta
----------------