one idu kuci posle sledece tekme ipak imamo retarda za trenera

по чему ретард?Питање где би биле да он није био ту?
Рално: Рускиње,Бразилке,Кубанке и Италијанке су јаче од нас.Па и Пољска!

pa ne igra nam Anja Spasojevic

па овако оно што је играла на ЕП-у и касније је брат-брату било испод нивоа што је и сама признала.Ја бих оставио и Нешовићку,али и она је реално слабија од Бракочевићке!

Lakićević-Stojačić: Bar jedna medalje više


 
Šefica misije Olimpijskog komiteta Srbije u Pekingu Snežana Lakićević-Stojačić izrazila je nadu da će srpski sportisti na Olimpijskim igrama u Pekingu osvojiti barem jednu medalju više nego pre četiri godine u Atini.


"Nadam se bar jednoj stepenici više. Strašno bih volela da, pored podizanja naše zastave, bar još jednom čujemo našu himnu u Pekingu, a, daj Bože, i više puta", rekla je Lakićević-Stojačić agenciji Beta.

Srpski sportisti su, tada u zajednici sa Crnom Gorom, na Olimpijskim igrama u Atini osvojili dve medalje. Četiri godine ranije u Sidneju osvojili su tri, a 1996. u Atlanti četiri.

"Najbitnije je da se sporisti sada aklimatizuju, pripreme, prilagode na uslove života u olimpijskom selu i posle toga pruže sve što mogu. Jako je teško pričati o medaljama na Olimpijskim igrama, pošto na njih niko nije došao da bi bio autsajder".

"Svi su došli sa motivom da urade najviše što mogu, pa tako i naši sportisti. Naravno da nacija očekuje rezultate, ali i sportisti ih očekuju od sebe. Treniraju svaki dan, želja za uspehom je ogromna", dodala je Lakićević-Stojačićeva.

Šefica misije OKS je, takođe, ocenila da svoju funkciju doživljava kao ulogu domaćice.

"Mi smo svi tu da rešavamo svakakve probleme. Da obezbedimo uslove za trening, lekare, da budemo rame za plakanje. Nije to lako, nije ovo mala delagacija, ali mi nismo tema. Takođe, zadovoljstvo je biti sa ovakvim sportistima", rekla je Lakićević-Stojačićeva.

Toliko istrtlja a ništa ne reče

ово јој је била добра прилика за још једну фотку! и ништа више 

Aha vidim ofarbala se

Патриоте и професионалци



На примеру „великих” спортова, свакако да је тешко говорити о вредностима које промовише олимпизам. Тај дух још увек чувају такозвани мали спортови, мали бар по томе што се око њих не врти толики новац као у фудбалу или тенису

 
Зоран Гајић био је селектор наших одбојкаша на Олимпијским играма у Сиднеју, и са својим играчима последњи освајач златне медаље за нашу земљу. Гостујући у једној од РТС-ових емисија посвећеној Играма у Пекингу, испричао је да се у Русији, где је радио као тренер, када би се упознавао са неким бившим спортистом који је освојио медаљу, овај би се представљао као олимпијски освајач. Толико је то велика ствар у тој великој Русији. И додао је Гајић да „код нас то и није баш тако”.
У земљи чији се народ поносио спортским успесима и хвалио своје спортисте као „најбољи извозни производ”, и нема баш толико олимпијских шампиона. Тачније, од када се више не кунемо у Тита, само су стрелци и одбојкаши слушали химну у своју част.
Олимпијски комитет Србије текуће Игре у Пекингу представио је као историјске, пошто се Србија први пут после 1912. године појављује са својим именом, заставом и грбом, а Олимпијске игре јесу идеално место да се свет упозна са новом земљом, њеним спортистима и њеним вредностима, па макар то била и председникова три прста. И управо због тога, државни функционери су се разлетели у покушају да српски олимпијци у Пекинг путују са новим пасошима. На све се мислило. У припреме за Олимпијске игре уложено је око десет милиона евра, као никада до сада. Чак је скакач увис Драгутин Топић рекао да је у 37. години први пут доживео да за Олимпијске игре може да се припрема са свим елементарним условима за тренинг.
Због свега тога, олимпијски функционери су давали изјаве, које су између редова слале поруку да би и укупан учинак наших спортиста могао да буде историјски, имајући у виду три пута мању земљу него што је била она Титова, и далеко више земаља које учествују на Играма.
Међутим, већ пре краја прве недеље Олимпијских игара у Пекингу, српским навијачима је било јасно да не могу рачунати на бар две медаље које су сви сврставали у „сигурице”. Јасна Шекарић је у својој најјачој дисциплини, ваздушном пиштољу, освојила шесто место. А тенисерка Ана Ивановић није ни изашла на терен, због повреде коју је зарадила на турниру у Монтреалу. О учинку фудбалера да и не говоримо. Сваки оптимизам урушен је већ на самом почетку, пошто је више времена проведено у натезању који ће играчи играти, и колики је уопште интерес српског фудбала у појављивању на Олимпијским играма. На примеру фудбалера, а делимично и тенисера, може се поставити питање шта данас уопште за спортисте значе Олимпијске игре?
Српски тениски шампиони су уласком у врх светског тениса морали да заиграју и једну другу игру коју воде бројни спонзори тениског циркуса. Иако се причало да Ана Ивановић није најспремнија, објава да због повреде неће наступати изненадила је многе. Поготово због тога што је прво питање било да ли ће играти Јелена Јанковић, која је све са завојем на ногама пролазила противницу за противницом. Е сад, шта говори чињеница да тенисерке долазе неспремне на турнир који би у сваком другом спорту требало да буде врхунац четворогодишњег циклуса? Просто, олимпијски турнир доноси 400 АТП поена и 350 WТА поена, што је ниво просечног турнира у мастерс серији, каквих у сезони има девет, уз четири гренд слема. У календару врхунских тенисера, овакав турнир не заузима примарно место, поготово што убрзо после Олимпијских игара долази УС опен, који носи хиљаду поена, и милионске награде. Зато је од Сиднеја 2000, уопште, и уведено да се добијају поени за олимпијски турнир, јер досадашње искуство говори да врхунским тенисерима олимпијске ловорике нису довољан мотив.
Све своје активности тенисери усклађују са спонзорима. Тако је пре четири године, Белгијанка Ким Клајстерс, у то време једна од најбољих играчица на свету, одустала од Игара у Атини, зато што би морала да носи репрезентативну „Адидасову” опрему, а не „своју” „Филину”. Пре годину дана приликом једног хуманитарног сусрета у „Арени”, после много нагађања да ли ће пристати, тенисери су свечано потписали да ће наступати на Олимпијским играма. Можда треба напоменути и то да је српски олимпијски тим обукао произвођач спортске опреме „Капа”, док су тенисери остали у својим мајицама, носећи опрему својих спонзора.
Проблем са окупљањем фудбалера није имала само наша селекција. Селектор Мирослав Ђукић јесте нападан од свог доскорашњег „Партизана” да инсистира да у Пекингу играју играчи „црно-белих” само да би он на сваки начин покушао да сачува своју фотељу. Али, проблеме су, на пример, имали и Аргентинци, којима је најбољи играч Лионел Меси пропустио највећи део припрема, пошто је његовом клубу „Барселони” важније било да он игра у квалификацијама за Лигу шампиона. Слична ситуација као и са „Партизановим” Тошићем и Фејсом. И када се погледа новац који се врти око „Барселоне” и Лиге шампиона, и чињенице да у Пекингу фудбалери играју само славу, и није тешко разумети интерес клубова.
На први допис председника ФИФА-е клубовима Сепа Блатера да играчи млађи од 23 године морају да се пусте на олимпијски фудбалски турнир, спортски директор „Барселоне” Ћики Бегеристајн, рекао је да у том допису нема ништа о казнама, „већ само нешто о олимпијском духу”, и да због тога они не пуштају Месија.
Меси је на крају заиграо у Кини, али су неки други клубови добили спор са савезима на суду, те се у будућности може очекивати сиромашније фудбалско такмичење на олимпијским играма.
На примеру ових спортова, свакако да је тешко говорити о олимпијском духу. Зато тај дух још увек чувају такозвани мали спортови, мали бар по томе што се око њих не врти толики новац као у фудбалу или тенису.
У Стрељачком савезу, кровној организацији нашег најтрофејнијег олимпијског спорта, слатко ће се насмејати ако питате да ли имају неког ко је задужен за односе са медијима,
У разговору са Гораном Максимовићем, тренутно функционером Стрељачког савеза Србије, а пре двадесет година освајачем олимпијског злата у Сеулу, он нам је рекао да су у његовом спорту Олимпијске игре врх спортске каријере, и „да се много напора улаже за припреме и не би ли се испуниле захтевне квалификационе норме”.
Мада неком ко припада српском стрељаштву, имајући у виду све медаље које су освојене, не треба говорити о малом спорту, Горан Максимовић ће се са нама само условно сложити да мали спортови чувају олимпијски дух.
„Ја, рецимо, ватерполо и одбојку не бих назвао малим спортом. А у дружењу са људима из ових спортова стекао сам утисак да им успех на Олимпијским играма много значи. Изгледа да у неким спортовима немају толико интересовања. Али, ето, Новак Ђоковић лепо игра, и ја се надам да ће тенис бити један од спортова који ће нам дати олимпијску медаљу.
Мада се Максимовић неће сложити да се као Руси из приче селектора Гајића треба представљати као олимпијски победник, рећи ће: „Бити олимпијски победник много значи. Увек наиђем на пријатан дочек када се упознајем са неким, поготово у иностранству. Не могу да кажем да ме препознају, али се увек пријатно изненаде кад чују да сам побеђивао на Играма.”
Поред стрелаца, међу којима има оних који и по четврти или пети пут учествују на Олимпијским играма, а да не помињемо легендарну Јасну која, у петој деценији живота, по шести пут проналази мотива да се бори за медаљу, позитивно је што имамо доста младих представника у такозваним „базичним спортовима”, атлетици и пливању.
На Играма у Пекингу појавио се и амерички кошаркашки „дрим-тим”, који се после више година окупио у најјачем саставу. Американци су одлучили да престану са брукањем као највећа кошаркашка нација и да на Играма освоје злато. Мала земља као Србија не може да одлучи да освоји неко олимпијско злато. Али бар може да се запита колико је у земљи развијен спортски дух, и да ли српски олимпизам треба да одржавају само појединци, јер се само на Олимпијским играма истински промовише спорт једне земље. И, можда ће се на отварању неких других Игара камермани мало дуже задржати на нашим спортистима.

Млади кошаркаши прваци Европе

Клинци који знају химну

У наредним годинама све већу улогу у сениорској кошарци узимаће управо ова генерација кошаркаша

У сенци Олимпијских игара на Далеком истоку, које ће поред осталог остати упамћене као прво велико такмичење после тринаест година на којем не учествује српска кошаркашка репрезентација, млади кошаркаши наше земље су на Балтику, у Летонији, подсетили на најуспешније дане овог спорта код нас. На европском првенству за селекцију испод двадесет година млади Срби су поново узели златну медаљу, што је само наставак успеха у претходне две године, када су наше и мушке и женске младе селекције освајали прва места на готово свим такмичењима на којима су учествовале.
У финалном мечу, пулени селектора Слободана Клипе победили су Литванију. Баш као оне чувене 1995. године, у финалу Европског првенства у Атини. Како је та година значила велики повратак наших кошаркаша на сцену после неколико година санкција, по некој симболици, можда би и ова утакмица могла да значи повратак српске кошарке, управо због тога што ће у наредним годинама све већу улогу у сениорској кошарци узимати управо ова генерација кошаркаша.
Постоје још неке сличности између овог српско-литванског финала из Риге, и оног југословенско-литванског од пре тринаест година. И овог пута навијачи у дворани су били непријатељски расположени према нашим кошаркашима. Велики број присутних Литванаца, осим звиждука према нашим кошаркашима, упутио је и покоји упаљач, а за време свирања српске химне колективно су окренули леђа. И ту су клинци показали „српски инат”, којим се толико поносимо. Што је, у сваком случају, више него позитивна промена у односу на погнуте главе сениора које смо могли да гледамо претходних неколико година.
Показали су српски клинци и нешто што је можда био и највећи проблем српске сениорске репрезентације на прошлим такмичењима, а што тренери зову „тимска игра”. Наш најбољи играч на првенству, Мирослав Радуљица, можда је и најслабију партију одиграо у финалном мечу. Али је на себи „држао” и по три Литванца и остављао простор другим играчима. Пре свега „четворци” Милану Мачвану, па и „ол-раунд” играчу Марку Кешељу.
На крају, оно по чему су ови момци издвајају је и то што су проглашењу победника готово сви певали химну, односно оне прве две протоколарне строфе, без грешке. Неко је додуше певао српском краљу, неко српским земљама. Спортисти у другим спортовима углавном после првог стиха тек промрмљају нешто у браду да их види камера.
Селектор клинаца Слободан Клипа највише заслуга за успех у Летонији пренео је на кошаркаше. На аеродрому их је дочекао и сениорски селектор Душан Ивковић. Четири године брзо прођу, а у Лондону 2012. ваљало би имати неког ко ће певати „Боже правде”.


Вељко Миладиновић
Извор:НИН

што се могло закључити само читајући текст,без слике