Херцег Босна :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Хрватска самоуправа у Босни и Херцеговини

На трећем засједању Хрватског народног сабора БиХ одржаног 3.ожујка 2001.године у Мостару донешена је одлука о успостави Међужупанијског-међуопћинског вијећа као привременог облика Хрватске самоуправе у БиХ с циљем да се заустави мајоризација и отвори хрватско питање у Босни и Херцеговини након одлуке Уставног суда БиХ којом се одбацује захтјев да се преиспитају наметнуте измјене Изборних правила и прописа који је поднио хрватски ћлан Предсједништва БиХ Анте Јелавић. Уочи парламентарних избора у студеноме 2000.године као одговор на процес мајоризације који је кулминирао наметањем Измјена изборних правила и прописа утемељен је Хрватски народни сабор БиХ 28.листопада 2000.године у Новом Травнику као кровна политичка институција Хрвата у БиХ.На утемељитеском засједању Хрватског народног сабора БиХ донешена је Декларација о правима и положају хрватског народа у БиХ.За предсједника Предсједништва Хрватског народног сабора БиХ изабран је тадашњи хрватски члан Предсједништва БИХ И предсједник ХДЗ БиХ Анте Јелавић.

Мајоризација Хрвата у БиХ[уреди ВЕ | уреди]
Унутар Федерације БиХ, Парламент има два дома, Заступнички дом и Дом народа. Федерални Дом народа се бира у жупанијским скупштинама. Циљ Дома народа је изједначити представнике бројчано слабијих Хрвата унутар бошњачко-хрватске федерације, што упорабу вета чини природном. Међутим, односи између Међународне заједнице и Хрвата су се почели погоршавати када су хрватске странке, особито ХДЗ БиХ, показале спремност користити своје право на вето у Дому народа Федерације.[1]

Разлике између њих су дошле до изражаја 2000. године када је ОЕСС, под водством Американца Роберта Баррyја, а на приједлог једног од његових дужносника Каре Воллана, промијенио правила за избор у Дом народа Федерације БиХ. Детаљи о овоме, као и о устроју БиХ као цјелине, су готово незамисливо сложени и опскурни. Уистину само је Међународна заједница могла израдити тако неприступачан и опскуран сустав попут онога у БиХ. Успркос неприступачној сложености учинак промјена био је одступање од кључног начела за најмалобројнију скупину као што су Хрвати - да Бошњаци бирају бошњачке кандидате, а Хрвати хрватске у Дом народа ФБиХ. То начело је уграђено и у Уставу БиХ и у Уставу Федерације БиХ. Чланак 8 федералног Устава (гдје се говори о Дому народа) прописује да ће "Бошњаци, Хрвати и Остали из сваке жупаније бити бирани од стране одговарајућих заступника у жупанијским скупстинама". Исто начело, наиме да сваки конститутивни народ бира своје представнике, уграђено је и у Уставу државе Босне и Херцеговине.[1]

Дана 11. листопада 2000. године, само један мјесец прије опћих парламентарних избора, ОЕСС је под водством Каре Воллана промијенио Правила и Прописе. Измјењеном одредбом, Бошњаци могу гласовати за хрватске кандидате и обратно док је раније сваки конститутивни народ гласовао само за своје представнике. Учинак ове промјене једноставно омогућава да хрватски представници буду изабрани од стране странке које немају потпору хрватског бирачког тијела. Другим ријечима, главни смисао Дома народа ФБиХ - представљати колективна права сваког конститутивног народа, је поништен овом мјером.[1]

Дом народа тиме постаје само још једна верзија Заступнишког дома, којег бира цијела Федерација Босне и Херцеговине. Промјене у правилима начина на који се бирају саме жупаније такођер је значило, потврдили су Хрвати, да хрватски политицари могу бити изабрани у висока законодавна тијела без да имају стварну потпору бирачког тијела. На тај начин на функције могу бити постављени подобни политичари који не би користили овласти које им је Устав дао.[1]

Хрвати Босне и Херцеговине, под водством Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине, ово су назвали "деконституционализацијом Хрвата у Босни и Херцеговини". Као одговор на то сазван је Хрватски народни сабор у Новом Травнику, 28. листопада 2000. године. За предсједника Предсједништва Хрватског народног сабора изабран је Анте Јелавић, тадашњи предсједник ХДЗ-а БиХ и хрватски члан Предсједништва БиХ. Тројица допредсједника предсједништва Хрватског народног сабора БиХ су Здравко Хрстић (ХСП БиХ), Анте Пашалић (ХКДУ БиХ) и Петар Милић (утемељитељ странке Хрватски демокршћани). Усвојена је Декларација која је прогласила сувереност хрватског народа у БиХ, а поготово њиховог права да као Хрвати бирају Хрвате у политичке институције БиХ. Једногласно усвојена Декларација о правима Хрвата у БиХ, у најкраћем, захтијева другачији територијални устрој државе БиХ.[2] По Декларацији "суверенитет хрватског народа у БиХ је неупитан и неотуђив; захтијева се пуна уставна и стварна једнакост сва три суверена и конститутивна народа у БиХ која се једино може остварити истовјетним уставним и административно-територијалним унутарњим устројем цијеле БиХ; примјена начела консензуса у одлучивању и паритет у судјеловању и ротације на челним мјестима тијела и институција уз неспорно право хрватског народа на самостални избор заступника у Домове народа (Дом народа ФБиХ и БиХ) и члана Предсједништва БиХ". Осим Декларације једногласно је усвојена и одлука о расписивању референдума о Хрватском народном сабору.[1]

У Босни и Херцеговини, 11. студеног 2000. године одржани су парламентарни избори. Неовисно, од избора Хрвати су гласовали на референдуму о Хрватском народном сабору, који је на том референдуму добио потпору преко 90 % хрватског бирачког тијела. На опћинским изборима 2000. године, у Федерацији Босне и Херцеговине по први пут побједу нису однијеле националистичке. Два мјесеца након избора, конституирана је власт у Федерацији БиХ. Десет политичких странака Федерацији БиХ, чланице Демократске алијансе за промјене (ДАП), усвојиле су документ о међусобним страначким обавезама, приоитетним правцима дјеловања и оперативном плану рада. Поред СДП-а БиХ као лидерске странке, у ДАП-у су још биле: Странка за Босну и Херцеговину Хариса Силајџића и Нова хрватска иницијатива Крешимира Зубака, те низ малих странка попут Странке умировљеника, Либерално-бошњачке странке, Грађанско-демократске и слично. Другим ријечима, изван Алијансе за промјене налазиле су се националистичке странке: ХДЗ БиХ и СДА , које су први пут након 10 година изгубиле коалицијску парламентрану већину, а тиме и могућност да се појаве у новој власти. Хрватима је било незамисливо да их преставља Нова хрватска инцијатива, странка која је у Парламенту ФБиХ освојила само два мандата (ХДЗ БиХ је освојио 25 мандата) и која није побиједила у ниједној жупанији (ХДЗ БиХ је побиједио у три већинске хрватске жупаније и двије мјешовите, а био је заступљен и у осталим жупанијама).[3]

Дана 2. и 3. вељаче 2001. године, Уставни суд Босне и Херцеговине одбацио је жалбу допуњене с приједлогом привремене мјере коју је поднио хрватски члан Предсједништва БиХ Анте Јелавић против измјена Изборних правила и прописа (тим промјенама многобројнији Бошњаци у жупанијским скупштинама могу бирати изасланикр из реда хрватског народа у Дому народа Парламента ФБиХ) с образложењем да није надлежан у наведеном предмету.Наведена одлука Уставног суда БиХ која је донешена прегласавањем пет наспрам четри уз потпору тројице страних судија и издвојена мишљења четворице домаћих судија била је радикалан удар на уставно-правни положај хрватског народа која је омогућила њихову дискриминацију у ФБиХ и БиХ.

Успостава и дјеловање Хрватске самоуправе[уреди ВЕ | уреди]
Као одговор на то, на трећем засједању Хрватског народног сабора БиХ одржаног 3.ожујка 2001.године у Мостару донешена је одлука о успостави Међужупанијског-међуопћинског вијећа као привремени облик Хрватске самоуправе у БиХ и Платформу о демократској и самодрживој БиХ наводећи као два извора своје легитимности резултате референдума, одржаног 11. студеног 2000. године и неуставну природу ОЕСС-ових измјена Изборних правила и прописа. Међужупанијско-међуопћинско вијеће, као облик привремене хрватске самоуправе успостављено је као облик самозаштите хрватског народа од свих насртаја на његова права и слободе, као и трајно штетних посљедица дјеловања власти успостављеној противно његовој демократски израженој вољи у БиХ, истиче се у закључцима Хрватског народног сабора. [4] Ту одлуку о успостави привремене Хрватске самоуправе и све законске прописе њезина привременог Законодавног вијећа Хрватски народни сабор би повукао у року од 15 дана ако би се испунили увјети Хрватског народног сабора у складу с уставима БиХ и Федерације БиХ који јамче равноправност хрватског народа с друга два конститутивна народа БиХ.[5] Увјети су били: обвезивање политичких партнера из реда друга два народа да ће поштовати изборну вољу хрватског народа као себи једнакога и Уставом зајамчене равноправности, те да ће поштивати начела паритета ротације и консензуса. Међународна администрација треба се обвезати да ће повући протууставну одлуку о начину избора заступника у Дом народа парламента БиХ и Федерације БиХ, јамчећи уставно изражено начело самосталног избора у тијела националног заступања те да се обвеже поштовати начин гласовања у Дому народа са свим заштитним јамствима за сваки народ, као и на поштивање слободно изражене воље на демократским изборима. Политички партнери у Босни и Херцеговини и Међународна заједница у предвиђеном року од 15 дана нису удовољили наведеним увјетима који су сукладни уставима Босне и Херцеговине и Федерације БиХ, све одлуке о успостави привремене Хрватске самоуправе, Хрватски народни сабор прогласио је пуноважним.[1]

Хрватски народни сабор обвезује и цивилног заповједника хрватске војне компоненте да донесе одлуку о начину функционирања ХВО-а у пријелазном раздобљу, утврђујући да је ХВО настао темељем права народа на самообрану и легитимног политичком вољом хрватског народа у БиХ. У том контексту Сабор прихваћа успоставу заједничке обрамбене политике за БиХ с јамством очувања хрватске саставнице. У Платформи за демократску и самоодрживу БиХ говори се о потреби преобликовања унутарњег устроја БиХ у федералну републику БиХ која се састоји од више федералних јединица с једнаким правима и одговорностима те истовјетним начинима заштите виталних националних интереса конститутивних народа. Федералним јединицама припале би све овласти које нису изричито додијељене-пренесене на заједничке институције федералне републике БиХ. У том документу такођер се говори о начину конституирања националних вијећа, парламентарних институција, те судске власти, а упућује се позив представницима друга два конститутивна народа, као и потписницама Даyтонског споразума, Вијећу сигурности УН-а и високом представнику за журно очитовање и сазивање међународне конференције о БиХ у најкраћем року.[1]

Постројење постројби ХВО-а, 11.5.2001. године, којим се даје пуна подршка Хрватској самоуправи
Након формирања Међужупанијског-међуопћинског вијећа као привременог облика Хрватске самоуправе приоритет у политичком дјеловању даје се заустављању процеса мајоризације према Хрватима у БиХ. На темељу закључака трећег засједања Хрватског народног сабора БиХ по питању обрамбене политике у БиХ донешене су одлуке у правцу државног димензионарања обране и борбе за осигурање хрватске војне сатавнице у заједничком обрамбеном суставу БиХ. Најприје су војници хрватске компоненте Војске Федерације БиХ са својх одора, сукладно Јелавићевој објави да Федерација БиХ више не постоји, скинули обиљежја тог ентитета, замијенивши их државним обиљежјима БиХ. Након тога, неколико је заповједништава великих војних јединица Хрватског вијећа обране, а прије свих, Први хрватски гардијски збор Војске Федерације БиХ са сједиштем у Мостару објавио отказивање послушности нелегалном и нелигитимном министру обране Мији Анићу. Дана 27. ожујка 2001. године, Хрватски народни сабор је позвао часнике и војнике хрватске компоненте Војске Федерације БиХ на самораспуштање, уз обећање да ће сваког мјесеца добивати по 500 конвертибилних марака новчане наканде. Већина часника и војника, самовољно, овај је позив испоштовала, те су војарне ХВО-а остале празне. Притиснут немогућношћу исплате обећаних накнада и тешким социјалним статусом распуштених војника и часника, дио војно-политичких структура у ХДЗ почиње се договарати са тадашњим федералним министром обране Анићем о повратку војника у војарне. Након таквог развоја ситуације два генерала ХВО-а која су провела одлуку о самораспуштању ХВО-а, састају се с Анићем и потписују споразум о повратку распуштених војника и часника у војарне.[6]

Као посљедица политићког непослуха припадника ХВО на крају, су биле неколико изгубљених плаћа за војнике и часнике ХВО-а, као и губитак положаја у војној хирерахији за оне особе које су се најгорљивије заложиле да се распуштање проведе. Повратком у војарне свих припаника ХВО-а политичка борба наставила се на другим подручјима уључујући одбацивање Петритсцхових наметнутих амандмана на Устав Федерације БиХ у Парламенту Ф БиХ.

Истодобно политички дјелујучи на подрчју обране као и на другим подручјим а, Хрватска самоуправа покренула је акцију у полицијским и царинским органима, као другим битним ступовима државне моћи. Међу цариницима и полицајцима организира се потписивање потпоре Хрватској самоуправи. Од свих полицајаца и цариника тада је затрежена писмена потврда подршке Хрватској самоуправи и Хрватском народном сабору, што је већина службеника и учинила. Ово потписивање петиције многе је администаривне дужноснике у полицији и царинској служби, одлукама надлежних органа Федерације БиХ БиХ и Међународне заједнице стајало запослења. Иако је већина полицијаца потписала споменуту лојалност, у раду полицијских и царинских органа није се ништа посебно промијенило и они су у свим сегемнтима остала у државно-правном суставу Федерације БиХ и државе Босне и Херцеговине, тако да је посљедица ових одлука била само губитак још неколико радних мјеста.[6]

Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине се сукобљава и с ОХР-ом. Та странка, по проглашењу Хрватске самоуправе, објављује да одлуке Високог представника више неће поштовати. На крају, може се извести закљачак, да, једино, у чему је ХДЗ БиХ остао досљедан када је у питању раздобље Хрватске самоуправе, јесте, управо, однос с Међународном заједницом. ХДЗ БиХ није признао одлуке о смјени страначких дужносника, а на седмом је страначком сабору поновно, противно одлукама Високог представника, исте људе изабрао у средишњим страначким тијелима. Како је Међународна заједница остала при овом ставу, а ХДЗ није извршио промјене у свом врху односи међу њима су потпуно захладили.[6]

Херцеговачка банка и крај Самоуправе[уреди ВЕ | уреди]
У Федерацији БиХ, 2001. године дјеловале су 42 банке, а Херцеговачка банка је сама обављала 36 % финанцијских тијекова у Босни и Херцеговини, више од трећине. Због сумње да Херцеговачка банка финанцира Хрватску самоуправу у Босни и Херцеговини, припадници СФОР-а, 6. травња 2001. године, су блокирали западни дио града Мостара, у којему се налазило сједиште Херцеговачке банке. Снаге СФОР-а и федералне полиције тенком су ушле у приземље банке, спустиле сајле како би изнијели трезоре, а кад то није ишло под трезоре су ставили експлозиве и разнијели их. Незамисливо је да се тако у демократском свијету уништи једна банка, да се имовина банке, неких 15 милијуна конвертибилних марака, инвентар, опрема и новац једноставно однесе. Високи дужносници СФОР-а неколико су пута изјављивали да ће пружити доказе о недозвољеним радњама како Херцеговачка банка финанцира ХДЗ БиХ и Хрватску самоуправу, но то се није догодило. Државна агенција за банкарство Босне и Херцеговине је направила ревизију и казала да у Херцеговачкој банци није било никаквог безакоња. Како повици на банку нису престајали, ангажирана је и једна угледна међународна ревизорска кућа која је, такођер након сериозне контроле пословања, закључила да у Херцеговачкој банци нема никаквих пропуста. Тако је због сумње Међународне заједнице, Херцеговачка банка отишла у стечај. Банка која је била срце хрватског господарства и хрватског напретка у Босни и Херцеговини отишла је у стечај, а 4.500 господарских субјеката остало је без свога новца, 90.000 штедиша без својих штедњи.[7]

Након удара на Херцеговачку банку, Међународна заједница и Влада Федерације БиХ припрема удар на јавна подузећа која су, према многима, била значајан извор прихода Хрватске самоуправе. Акцију преузимања јавних подузећа започиње проводити нова федерална влада. ХДЗ БиХ и Хрватски народни сабор жестоко су се супроставили и именовању нових управних одбора у јавним подузећима на подручјима с хрватском већином, која су у надлежности Федерације и чија је нова руководства именовала федерална Влада. Будући да је ХДЗ објавио да не призање нову власт, а ни било коју њезину одлуку, стари управни одбори именовани од ХДЗ-а одбили су се повући, а пословодства подузећа које је очекивала такођер су се изјаснили против нових управних одбора. Неколико тједана трајала је таква ситуација, а онда су нови управни одбори, користећи законска упоришта и одлуке надлежних судова засјели на своја мјеста у јавним подузећима, те именовали нова пословодства.

На седмом изванредном страначком сабору Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине, одржаном 6. листопада 2001. годину Мостару, фактички је објавио крај Хрватске самоуправе. Јелавић је тада казао да је Хрватска самоуправа била политички одговор да се зустави процес мајоризације Хрвата у БиХ те да се отвори хрвтско питање у Босни и Херцеговини. У сваком случају, што год Хрватска самоуправа била, њоме је отворен проблем мајоризације Хрвата у ФБиХ и БиХ односно хрватско питање у БиХ иако је било и негативних посљедица у господарско.социалној сфери.

Предсједник предсједништва Хрватског народног сабора је био Анте Јелавић, тадашњи предсједник Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине и тадашњи хрватски члан Предсједништва БиХ. Тројица допредсједника предсједништва Хрватског народног сабора БиХ су били Здравко Хрстић (ХСПБиХ), Анте Пашалић (ХКДУБиХ) и Петар Милић (утемељитељ странке Хрватски демокршћани).[2]

Хрватски народни сабор је донио Декларацију о правима Хрвата у Босни и Херцеговини, одлуку о успостави Међужупанијског - међуопћинског вијећа као облике привремене Хрватске самоуправе у Босни и Херцеговини, Платформу за демократску и самоодрживу Босну и Херцеговину и многе друге одлуке те је позивао Међународну заједнице на очитовање и сазивање међународне конференције о Босни и Херцеговини у најкраћем року.<реф наме="ХНС" /

Неприхваћање нелегалне и нелигитмне власти "Алијансе" у Федерацији БиХ и држави БиХ, хрватске политичке странке окупљене око Хрватског нардног сабора БиХ потврдиле су и не укључивањем у поступак избора изасланика у Дом народа Ф БиХ и БиХ и на тај начин не прихваћајући наметнуте измјене Изборних правила и прописа у БиХ. Хрватски заступници из политичких странака окупљених око Хрватског народног сабора БиХ предвођени предсједником Антом Јелавићем након што су у федералном и државном парламенту изабрана Влада ФБиХ и Вијеће министара БиХ у чијем саставу су били нелегални и нелигитимни представници хрватског народа у БиХ, наставили су политичку борбу судјелујући у раду заступничких домова Парламената ФБиХ и БиХ. У првој половици 2002.године представници странака окупљених у Хрватски народни сабор БиХ одбацују Сарајевски споразума који је након тога у име Хрвата у БиХ потписао представник "Алијансе" Крешимир Зубак на темељу којега је Високи представник за Босну и Херцеговину Wолфганг Петритсцх наметнуо амандмане на Уставе етнитета укидајући консоцијацијске механизме заштите у законадавним и извршним тијелима власти, којим је извршио радикалан уставно-правни удар на штету Хрвате и тако омогућио њихову мајоризацију у Ф БиХ и БиХ.

Наведени радикалан уставноправни захват који је кулминирао наметањем Измјена Изборног закона БиХ и Петритсцх-ових амандмана на Устав ФБиХ је највећа препрека остварењу уставне и стварне једнакоправности Хрвата у ФБиХ и БиХ.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatska_samouprava_u_Bosni_i_Hercegovini