Zao mi je hendikepiranih ljudi ali me i jako nervira kad te svoje nedostatke koriste da iskale na tebi svoje nemoci i frustracije .Recimo , kod mene
 na posao  jedna zena cesto dolazi ,sluzi se stapom (mislim da joj je mnogo kraca jedna noga) i svaki put nas  iznapusava najstrasnije jer
 jos uvek nismo postavili gelendere na stepeniste (nemoguca misija zbog kvaliteta zida ,pokusala sam da objsanim ali ne zeli ni da saslusa). elem,
 barem jednom mesecno tako dodje , izvice se , ja sam pokusala par puta da joj lepo kazem da promeni objekat , da mi nismo jedini u gradu ,ali
 ne vredi , zena uporno dolazi i izivljava se . a od nas  zaposlenih , niko nece nista da joj kaze , sve nas je  sramota da joj skrenemo  paznju na
 ponasanje ... 

bilo bi mi drago da to ucinis  

Baš pre nekoliko dana krenem u nabavku sa kolicima, ali ne kao obično na pijacu nego u niz prodavnica. I shvatim da od tih inače veoma posećenih prodavnica Matijević, Ideja, Maxi, Lilly, Swis Lion ni jedna nema pristup u ravni trotoara ili preko strme ravni nego samo stepenicama. Neshvatljivo mi je da u kampanji obezbeđivanja pristupa za invalide u kolicima baš ni jedna velika prodavnica u koju sam ušla u centralnoj gradskoj opštini nema rešen prilaz. Posebno jer su sve ona otvorene ili renovirane tokom prethodnih godinu dana.

znash kako,hendikepirani su ljudi kao i svi ostali,treba ih tretirati isto kao i druge. to znachi ako je skot ponashati se prema njemu shodno tome.Kao shto ga ne treba ni sazaljevati ,ne treba mu ni dopushtati da te napushava bez razloga.Nema shta da te bude sramota,oteraj je tamo gde joj je mesto.

sve znam, i nije da nisam razmisljala o tome i svaki put kazem da cu biti ostrija ali jednostavno  , krenem i  nemogu .znam da bi me posle
toga grizla savest ,a ne volim taj osecaj . ako je ona skot ne moram biti i ja , jbga -ipak sam ja bez stapa , pa mi je lakse sve to izneti .

nije nikakav problem konatktiracu mog prijatelja Ivana sto pre i on ce nam izaci u susret

Najjace je kad procitam



Pa, mene bi bilo sramota da tebi (i "sve nas") skrenem paznju na ponasanje 

Cega te je sramota? Svoje gluposti ili ...? 

Raznosač crva sumnje u jabukama razdora.   

Raznosac raznosi postovima

Mislim da hendikapirane ljude treba tretirati  kao sebi ravnima,jer svaki vas svesni ili nesvesni potez koji vodi ka tome da se oni u jednom trenutku zaista osete hendikepiranim,tj;stalno pokusavati da im ugodis,da ucinis,da doneses,iako je,primer, (u kolicima)hendikepiran covek u stanju da sebi sipa casu vode,a ti trcis da mu je doneses.

Takvo ponasanje ne valja,jer nanosi jos vec bol od postojeceg.

rastuzili su me neki postovi ovdje.

sa druge strane ne mogu da krivim nikoga osim sistem u kome zivimo,a koji nije nista ucinio da budemo drustveno svjesni po pitanju onih koji su drugaciji od nas.

kada kazem drugaciji od nas,ne znaci ni da su bolji ili gori.ali drugaciji jesu!

nasa nemogucnost i zbunjenost(to vidim po nasim postovima na ovoj temi)je poslijedica neiformisanosti i nedostatka prilike da hendikepirane vidimo u drugacijem svijetlu,na radnim mjestima...recimo,a ne negdje na margini kao osobe o kojima mora neko konstantno da brine.
jer kod nas,oni su uglavnom izdrzavana lica.

a sto se tice navodne nekulture...i dileme kako da ih"postavimo" na svoje mjesto...o cemu nekoliko postova govori...sokirana sam!
biti hendikepiran u nasoj zemlji daje puno prava za eventualnu isfrustriranost!!!
moze li to bilo ko da zamjeri?
pored ogromnih teskoca sa kojima sami sa sobom i svojim nedostacima moraju da se bore(o kojima zdravi ne mogu ni da sanjaju)mi kao drustvo cinimo ih jos nesposobnijim,jer ne mogu da udju ni u jednu ustanovu bez pomoci drugih...
probajmo to da zamislimo!!!

u Norveskoj,to je jedina zemlja za koju mogu da tvrdim,cak bi i tema nalik ovoj bila uvreda.oni su davno sa mnogim stvarima rascistili.
ali oni su drustveno svjesni.
kod njih je potpuno normalno da se osoba sa invaliditetom nalazi na radnim mjestima svih mogucih profila.
mi ovdje sebi dozvoljavamo i da nekulturno piljimo u njih,jer smo ih marginalizovali...pa ih samim tim i rijetko vidjamo.
i mi nemamo ni predstavu kako moze da se osjeca neko od njih,jer nismo ni edukovani makar onaj minimum,a to vec rekoh u jednom od postova.
postoji nesto sto se zove psihologija bolesti...

da je srece...svaki zdrav covjek bi trebao da brine o onome koji to nije.
da proba da ga razumije i olaksa mu...koliko god da moze i umije.
to je imperativ jednog ljudskog bica.
a mi ovdje razmisljamo da li da ga opsujemo,ako situacija to nalaze
pa valjda ni zdravome necemo majku na pasja preskakala...
mislim,mozemo i hocemo...

ali cemu?