Mislim da cu poludeti..Vec dugo imam nesanice,nemam volju za nista,skoro nista me ne cini srecnom...Imam strah da ne ostanem bez neke bliske osobe..Moji roditelji su bolesni..i oni ne bi da se lece..mozda im i bolest nije toliko ozbiljna..ali ipak..
Nekad legnem i ne mogu da se uspavam jednostavno mislim "sta cu ja bez njih",i pocnem da placem..Molim vas kaazite mi sta da radim..prosto sam opterecena time..ne prodje sat da ne pomislim o tome..

Milicaa, moras biti hrabra i verovati da ce ipak biti bolje.

znam da je najlakse reci nemoj misliti o tome i budi jaka i hrabra, ali zaista to moras biti. Ne gubi nadu i ne gubi pozitivnost u svojim razmisljanjima. Kada si sama i kada te muci nesanica i preopterecina si sa teskim mislima dodji kod svoje " Burek Family "... Ovde je uvjek dosta ljudi sa razumnim odgovorima koji ce te saslusati i djeliti savjete, i mnogi ce pokusati da ti pomognu i utjese nebitno da li je dan ili pola noci. Budi pozitivna. Welcome 

Opusti se devojko...(znam da to nije lako) Ali nisi jedina. Mnogo nas ima probleme,ali najlakse je puknuti. Kada god ti je teshko seti se da na ovom svetu ima neko kome je u tom trenutku teze nego tebi... I od goreg ima gore... Mene to odrzava u zivotu... Opusti se blesava...

Znam kako ti je, probaj da porazgovaras sa njima, reci im kako njihov stav utice na tebe, mozda nadjete resenje, u svakom slucaju Burekdzije su uvek tu 

Pozdrav za Milicaaa !!! 

само разговор води ка рјешењу мени је покојни отац 10 година био инвалид прве категорије тако да знам како је кад око себе имаш болесне људе + што радим у болници. само лијепим ријечима им приђеш и објасниш све твоје проблеме. А добродошла ти нама 

Tako je cg_ac, upravo o tome sam pricao

Evo jedne mace...

strah od samoce je jedna od najcescih ljudskih fobija , niko nije imun na to ,u bilo kom zivotnom razdoblju...
najizrazenija je u post adolescentskom periodu i narocito kod osoba koje su jedinci u porodici , koji imaju starije roditelje za koje su cvrsto vezani. Tesko je prihvatiti slabosti ljudi koje smo idealizovali ,koji su  uzor i oslonac u zivotu , a cinjenica je i da nas taj osecaj beznadja najvise "hvata" kad osecamo da je potrebno da sada mi pruzimo nekom pomoc i utehu ,a to je i nama samima potrebno. Pokusaj da unapredis malo svoju drustvenu svest , da se prilagodis vise ljudima koji i nisu u tvom neposrednom okruzenju , upoznas nove , pronadjes sebe u necemu sto radis i  gde mozes da  doprineses da bi dobila potvrdu sopstvenih vrednosti..."da se osetis korisnom i posebnom"...
Ovo je cesto problem trenutka ...tj. neke lose prolazne faze kada ne sagledavamo stvari racionalno, vec u ocajanju trazimo uzroke takvog stanja tamo gde ih mozda i nema ....sama si rekla da mozda i nisu toliko bolesni....mozda je to samo neki tvoj strah od nemoci  ,smrtnosti kao neminovnosti ljudskog postanja ili usamljenosti...komunikacija i otvoreni razgovor kao i u vecini slucajeva jako pomaze....a sto se tice nesanice potrudi se da kad dodje vreme spavanja ocistis svoj um od dnevnih teskoba jer je zdrav san najbolji lek...sa svakim komadom odece koji skines pre nego sto legnes ubedi sebe da je to jedna briga manje koju si ostavila za sobom u danu koji je protekao.