Харадинај ослобођен :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Петар Искендеров: Осуда Харадинаја била би самобичевање на које Запад није спреман
петак, 14. децембар 2012.

Ослобађајућа пресуда Рамушу Хајрадинају у Хагу геополитички је још опаснија него ослобађање хрватских генерала Готовине и Маркача. Па ипак, она није била непредвидива: осуда Харадинаја била би добровољно самобичевање на које Запад свакако није спреман

Ослобађајуће пресуде које је Међународни кривични суд за бившу Југославију изрекао хрватском генералу Анту Готовини и бившем герилском вођи ОВК Рамушу Харадинају дале су повода да се говори о субјективности и геополитичкој ангажованости овог судског органа. Па ипак, не треба губити из вида да су за поменуте одлуке везане различите околности. Ослобађање генерала Готовине заједно са генералом Младеном Маркачем представља симболичан гест подршке Хрватској која се спрема да постане чланица Европске уније и уједно је то недвосмислена порука новим властима Србије. Међутим, када је у питању Рамуш Харадинај, ситуација је компликованија и самим тим скандалознија. Реч је о томе да Запад игра на карту крупније „косовске странке“, која треба да обезбеди како унутрашњу политичку стабилност у самопроглашеној косовској држави, тако и њену привлачнију слику у очима светске заједнице.

Та околност је, како изгледа, подстакла Русију да реагује на обе ослобађајуће одлуке Хашког трибунала. Руско Министарство спољних послова оштрије се огласило управо у вези са ослобађањем Харадинаја, јер је оно потенцијално опасније са геополитичког гледишта. Како се наглашава у изјави руског спољнополитичког ресора, „трибунал сматра да нису доказана многобројна убиства, насилне депортације, батинања, мучења, сурово опхођење и други злочини према житељима српске и других националности који нису лојални ‘новим властима’ покрајине“. „Тај судски процес је праћен скандалозним околностима. Први пут у историји међународног правосуђа сведоци су били изложени отвореном уцењивању и застрашивању, а поједини су и физички ликвидирани. Све се то дешавало у атмосфери потпуне правне недодирљивости и уз толерисање међународних организација на Косову“, истиче се у коментару Министарства спољних послова Русије.

По чему су заправо специфични „албански“ процеси трибунала? Пре свега по њиховом уклапању у општу концепцију косовског пројекта САД, ЕУ и НАТО-а, по хронолошком подударању пресуда са појединим фазама преговарачког процеса о Косову.

Подсетимо да је прва албанска „тројка“ оптужених на Хашком трибуналу била група на челу са једним од вођа ОВК Фатмиром Лимајем. Друштво су му правили Исак Муслију и Харадин Баља. Према оптужници, они су 1998. извршили ратне злочине против Срба, као и против Албанаца осумњичених за сарадњу са Србима. Оптужница је деловање албанске „тројке“ квалификовала као „заједнички злочиначки подухват“. Па ипак, у новембру 2005. само је Баља проглашен кривим и осуђен на 13 година затвора. Лимај и Муслију су ослобођени оптужбе, мада је сама формулација „заједнички злочиначки подухват“ теоретски искључивала такву могућност.

На такав развој догађаја утицали су политички фактори. Фатмир Лимај је ослобођен док је међународна заједница активно припремала преговоре о Косову под руководством бившег председника Финске Мартија Ахтисарија. Ослобађање Фатмира Лимаја, кога албански сепаратисти славе као хероја, требало је да буде позитиван сигнал косовском руководству и подстрек Албанцима да седну за преговарачки сто са Србима. План је уродио плодом, и чак је сам Лимај био у прилици да учествује у тим преговорима.

Већ у пролеће 2007, када су преговори о Косову фактички доспели у ћорсокак, Западу, тј. САД и политичком руководству Европске уније, био је потребан нови политички адут – овога пута је требало да се на уступке подстакне српска страна. Тај адут је био процес у Хашком трибуналу против нове албанске „тројке“ на челу са Рамушем Харадинајем.

Суђење Харадинају почело је у марту 2007. Заједно са њим су оптужени Идриз Балај и Лахи Брахимај. Према оптужници, „снаге ОВК, које су дејствовале под командом и контролом Рамуша Харадинаја, покренуле су војну кампању са циљем да успоставе контролу над територијом између села Глођане/Gllogjan (сви географски називи везани за Косово у документима Хашког трибунала наводе се у српској и албанској варијанти – П.И.) и Дечани/Deçan“ и „да протерају Србе из села у којима су живели“. Поред тога, снаге ОВК су „наставиле да врше нападе и на избеглички камп у селу Бабалоћ/Baballoq“ близу Дечана. Како се наглашава у оптужници, тај логор је „био мета оваквих напада ОВК, почев од 1997. године“.

У оптужници је писало да је Рамуш Харадинај (по надимку „Смајл“ – „Осмех“) средином маја 1998. при седишту ОВК у Јабланици формирао заробљенички логор, где су заробљеници мучени и стрељани.

То су основне тачке оптужбе које су инкриминисане Харадинају и од којих је он већ два пута ослобођен. Прва ослобађајућа пресуда изречена је у априлу 2008, када је самопроглашавање независности Косова и његово признавање од стране водећих земаља Запада постало реалност, што значи да ни Хашки трибунал више није имао потребе да шаље било какве позитивне правне и дипломатске сигнале Србији.

Реакција тужилаштва Трибунала је била разумљива. Тужиоци су обезбедили 81 сведока (оптужени нису ниједног) и њихова сведочења су у сваком случају била довољна за утврђивање кривице, нарочито ако се узме у обзир непоузданост доказног материјала у многобројним босанским процесима против Срба који су завршени изрицањем сурових казни. Карла дел Понте, бивша главна тужитељка Хашког трибунала, изјављивала је како „нема сумње да су руке огрезле у крви и самом команданту, и његовом поверенику, и тамничару“. Како је добро примећено у извештају лондонског Института за проблеме рата и мира, „за српско становништво Косова Харадинај је симбол насиља. Он се сматра немилосрдним убицом, који је 1998-1999. руководио царством терора у области Дукађин на западном Косову, и који је иза себе остављао траг од тела побијених цивила“. Лист „Берлинер цајтунг“, позивајући се на немачке тајне службе, назвао је Харадинаја једним од кључних „кумова“ албанске мафије на Косову.

Па ипак, и поред свега тога, лако је било предвидети резултат разматрања жалбе. Главни разлог поновног ослобађања Харадинаја састоји се у томе што је он „недодирљив“ као једна од кључних фигура западног (пре свега америчког) косовског пројекта. Он је десна рука главног протежеа САД на Косову – „премијера“ и бившег политичког руководиоца ОВК Хашима Тачија. Тачи је још пре изрицања одлуке Апелационог већа обећао Харадинају место премијера у случају да буде изабран за косовског председника. Разбијање тандема Тачи-Харадинај у условима садашње унутрашње политичке конфронтације на Косову значило би стварање политичког хаоса у покрајини.

Осим тога, ослобађање Харадинаја се одлично уклапа у стратегију Запада према Београду, на који се врши притисак после избора Томислава Николића за председника. И најзад, на пресуду су имале утицаја и тесне везе које је Рамуш Харадинај успоставио са појединим представницима западне политичке елите, између осталих са бившим шефом Мисије УН Сореном Јесеном Петерсеном, бившим министром спољних послова Велике Британије Робином Куком, и што је најважније, са потпредседником САД у администрацији Барака Обаме Џозефом Бајденом. Јасно је да би у таквим условима осуда Харадинаја била добровољно самобичевање, на које Запад свакако није спреман.

Аутор је доктор историјских наука, виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука и спољнополитички коментатор радија „Глас Русије“.

( Руска реч)