Манојло Миловановић: Ратко Младић извршавао наређења Радована Караџића
   PDF    Штампа    Ел. пошта
среда, 29. фебруар 2012.

На суђењу Радовану Караџићу као сведок појавио се генерал Манојло Миловановић који је изјавио да је Караџић био надређени генералу Младићу

ХАГ  - Бивши начелник Главног штаба Војске Републике Српске Манојло Миловановић потврдио је на суђењу Радовану Караџићу у Хагу да је Караџић био врховни командант оружаних снага РС и претпостављени генералу Ратку Младићу.

Караџић је, стога, "посредно, преко Младића био одговоран за дејства ВРС", рекао је генерал Миловановић који је током рата у БиХ био Младићев заменик.

Као врховни командант, Караџић је током рата у БиХ издавао директиве којима је "усмеравао оружане снагекако да се понашају", попут Директиве број седам посвећене муслиманским енклавама у источној Босни.

Том директивом, Караџић је у марту 1995. наредио ВРС да живот бошњачком становништву Сребренице и Жепе "учини неподношљивим кроз војну акцију и ускраћивање хуманитарне помоћи".

Истим документом наредио је Војсци и да "пажљиво одмереним и промишљеним војним акцијама створи неподношљиву ситуацију потпуне несигурности без икакве наде за опстанак и живот за становништво у Сребреници и Жепи".

Миловановић је објаснио да је, по Караџићевим "смерницама", ту директиву написао генерал Радивој Милетић, главни оперативац ГШ ВРС, после чега је врховни командант потписао документ.

Милетића је Трибунал 2010. неправоснажно осудио на 19 година затвора због злочина у Сребреници.

"За исправност документа одговара аутор, а главни и најодговорнији је потписник", казао је сведок. По Миловановићевим речима, командант ВРС Младић је касније на основу Караџићеве директиве сачинио "борбено наређење" у које није уврстио реченицу о стварању неподношљивих услова за цивиле, зато што ВРС "није била усмерена против цивила".

Упркос томе, тај Караџићев налог нашао се у наређењу Дринског корпуса ВРС у чијој су зони биле Сребреница и Жепа, како је протумачио Миловановић, "из неукости" команданта корпуса Миленка Живановића или његове жеље да се "додвори Караџићу".

Генерал Миловановић је, сведочећи о једној седници врховне команде с пролећа 1995, казао и да је стекао утисак да је Караџић "знао да се у приватним аранжманима Муслимани и Хрвати пребацују преко државне границе", да "не би била умешана држава".

На истој седници чији су записник тужиоци предочили, Караџић је казао да би "било добро да Муслимана буде што мање у БиХ".

Миловановић је посведочио и да Караџић у лето 1995, за време муслиманско-хрватске офанзиве, није негирао да је он позвао паравојску Жељка Ражнатовића Аркана у РС, а да није обавестио војни врх који се деловању Ражнатовића противио.

Описујући састанак "врховне команде" којем је у Бањалуци присуствовао и Ражнатовић, Миловановић је рекао: "Питао сам Ражнатовића по чијем је наређењу дошао, а он је одговорио:

"По наређењу врховног команданта". Када сам питао Караџића да ли му је он издао наређење, Караџић није ништа рекао".

Два дана касније, Караџић се на смотри у Бијељини чији су снимак тужиоци приказали у судници, захвалио за помоћ Ражнатовићу који га је називао "врховним командантом". Миловановић је назначио и да је Ражнатовић "чинио злочине, али је то било ван државе - приватни тероризам.

(Бета)

OVO JE SPORAZUM KARADŽIĆ-HOLBRUK

Utorak, 20. Mart, 2012.|  Autor:
Ugledni skopski advokat Ignat Pančevski pokazao deo sporazume Holbruk Karadžić. Amerika je tada garantovala imunitet predsedniku Republike Srpske, dali mu obezbeđenje, 600.000 dolara i još mnogo toga. Dvanaest godina kasnije Holbruk pričao da sporazum ne postoji...
 
 Portal Vesti objavio je fotokopiju stranice tajnog sporazuma Karadžić-Holbruk, koji je bivšem predsedniku Republike Srpske garantovao bezbednost i zaštitu SAD u zamenu za povlačenje iz javnog i političkog života.
 
 Podseća se da se Radovan Karadžić prvi put pojavio pred Haškim tribunalom krajem jula 2008. godine i odmah pozvao na taj sporazum! Bivši predsednik Srpske je tada naveo da je imao dogovor sa SAD, precizirajući da su njegovi "ovlašćeni predstavnici" 1996. godine od Holbruka dobili ponudu u ime SAD prema kojoj je njegova obaveza bila da se povuče iz javnog života i da ni na koji način ne ometa sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Holbruk je tada brzo reagovao i negirao da postoji sporazum.
 
 Pre nego što je stigao da kaže koja bi bila obaveza SAD prema tom sporazumu, pretpretresni sudija Alfonso Ori ga je prekinuo, pa se (ne)postojanje dogovora Karadžić - Holbruk i njegova sadržina našlo u zoni spekulacija, sumnji i pretpostavki.
 
 Skopski advokat Ignata Pančevskog otkrio je da je dogovoru Karadžić - Holbruk prethodio sastanak Slobodana Miloševića sa aktuelnim političarima toga doba, o čemu je početkom avgusta 2008. godine svedočio i bivši ministar spoljnih poslova Republike Srpske Aleksa Buha. Za Prvi program Radio Beograda on je tada naveo da je zajedno sa tadašnjim predsednikom Narodne skupštine RS Momčilom Krajišnikom u noći između 18. i 19. jula 1996. godine u Beogradu razgovarao sa Holbrukom, sa kojim je bio i njegov tim, o povlačenju Karadžića iz političkog života u RS u zamenu da ga Haški tribunal, kako je rekao, "neće više dirati".
 
 I poslednji ministar odbrane SFRJ Veljko Kadijević potvrdio je postojanje dogovora. Za RIA Novosti Kadijević je rekao da je, prema tom dogovoru, Karadžić dobio imunitet od sudskog gonjenja u zamenu za odlazak sa političke scene i iz društvenog života. I nekadašnji funkcioner MIP-a Vladimir Nadeždin i bivši ministar spoljnih poslova RS Aleksa Buha su znali za postojanje dogovora.
 
 Nadeždin je tvrdio da je video sporazum, a Buha je pričao samo o Karadžićevom potpisu. Skopski advokat Ignat Pančevski, ne samo što je video dogovor, već ga i ima.
 - Ceo svet traži gde se dogovor Karadžić - Holbruk nalazi i pita se da li on uopšte postoji, a ja potvrđujem da original dogovora postoji, da se nalazi u Makedoniji, i to dosta dugo vremena - tvrdi Pančevski.
 
 Skopski advokat nije hteo da kaže na koliko je stranica napisan dogovor, zagonetno dodajući: "Na puno, dovoljno da budu razrađeni svi detalji."
 
 - Sporazum postoji i originalan je. Jedan deo se nalazi kod mene, koji su mi doneli klijenti, a drugi deo znam gde se nalazi i u ovom trenutku još postoji. Na dogovorima nema pečata. Stoje samo potpisi, ali je hartija originalna, ista onakva na kojoj pišu zvanične službe svih zemalja sveta - zaključio je Pančevski.
 
 Pre konačnog dogovora Karadžić - Holbruk, sklopljen je i pripremni ugovor na koji su svoje potpise saglasnosti stavili tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, ministar spoljnih poslova Milan Milutinović, bivši ministar spoljnih poslova Republike Srpske Aleksa Buha, Biljana Plavšić i Momčilo Krajišnik.
 
 Frankfurtske vesti podsećaju da je Ričard Holbruk poslat u Beograd sredinom jula 1996. godine. Mediji su u to vreme objavili da se nakon deset sati pregovora Holbruk pojavio pred novinarima pobedonosno tvrdeći kako je sporazum postignut. S kim, koji i kakav ostalo je nejasno do danas.
 
 
Šta je Amerika obećala Radovanu Karadžiću
 
 Pod stavkom Obaveze 1 vidi se da Karadžić u nekoliko tačaka pristaje da podnese ostavku na sve državne i političke funkcije, a u Obavezama 2, pod stavkom 1. Vlada SAD se obavezuje da neće direktno ili indirektno uticati na rukovodstvo Srpske demokratske stranka (SDS)... Pod stavkom 2. stoji da Vlada SAD na raspolaganje Karadžiću stavlja 600.000 američkih dolara u lokalnoj valuti, potom u stavci 3. se navodi da Vlada SAD na raspolaganje Karadžiću stavlja rezidencijalan objekat na lokaciji koji odgovara prethodnom usmenom dogovoru. U stavci 4. stoji da Vlada SAD na raspolaganje Karadžiću stavlja fizičko obezbeđenje ne manje od šest ljudi, a u poslednjoj 5. stavci piše da je Vlada SAD dužna da odgovori Karadžiću o svakom eventualnom narušavanju njegove bezbednosti.
 
 U Zajedničkim odredbama ugovora Karadžić-Holbruk između ostalog stoji da je dogovor između prvog predsednika RS i američke administracije tajan i da može biti raskinut - sporazumno, ili na inicijativu Vlade SAD.


Vesti: radovan karadžić, Ričard Holbruk, sporazum karadžić i holbruk

Хашки трибунал: Радован Караџић ослобођен оптужбе за геноцид ван Сребренице            
четвртак, 28. јун 2012.

ХАГ - Хашки трибунал одбио је у четвртак захтев бившег председника Републике Српске Радована Караџића да буде ослобођен на половини суђења, утврдивши да су тужиоци извели довољно доказа против њега по 10 тачака оптужнице, укључујући и оне за геноцид у Сребреници, али га је ослободило тачке оптужнице за геноцид над Муслиманима и Хрватима у других седам општина у БиХ.

Саопштавајући одлуку, председавајући судија О Гон Квон је рекао да докази које су предочили тужиоци нису довољни за доказивање тачке оптужнице да су снаге босанских Срба у општинама Братунац, Фоча, Кључ, Приједор, Сански Мост, Власеница и Зворник покушале да Муслимане и Хрвате "униште у потпуности или делимично као етничке групе", што је услов за геноцид, иако има довољно доказа да су у тим општинама починиле истребљење и прогон несрба.

Расправно веће утврдило је да је тужилаштво, у недавно окончаном доказном поступку, поднело довољно доказа по свим другим тачкама оптужнице, укључујући и за геноцид у Сребреници, на основу којих би, уколико би били прихваћени, Караџић могао бити осуђен.

(Бета)

Радован Караџић: Требало би да будем награђен, а не оптужен            
уторак, 16. октобар 2012.

ХАГ - Бивши председник Републике Српске Радован Караџић изјавио је у уторак, на почетку своје одбране пред Хашким трибуналом, да би требало да буде "награђен" уместо што је оптужен за геноцид и друге злочине над несрбима током рата у БиХ, 1992-95.

У уводној изјави, која није сведочење, Караџић је негирао и да је икада имао план за геноцид над Муслиманима, које је назвао "Србима друге вере".

"Уместо што сам оптужен за злочине у нашем грађанском рату, требало би да будем награђен зато што сам учинио све што је у људској моћи да до грађанског рата не дође; што сам умањио патње свих цивила; што је број жртава био три до четири пута мањи него што се тврдило; што сам потписао и спровео бројна примирја и заустављао нашу војску пред победама и стално трагао за миром и прихватио четири од пет мировних планова", рекао је Караџић.

Тврдио је и да је "хуманизовао конфликт" и "лично бдео над хуманитарном помоћи" цивилима и наредио "многе акте милосрђа".

"То је мермерна истина која ће временом постајати све јача, а оптужба лажи, пропаганда и мржња биће све слабије", казао је Караџић.

Оптужени је тврдио и да "никада ништа није имао против Муслимана и Хрвата".

Караџић наставља своју изјаву, која није сведочење. По окончању изјаве, извешће пред судије првог сведока одбране, руског пуковника Андреја Демуренка.

Није било назнаке да је у Сребреници неко убијен

Бивши лидер босанских Срба Радован Караџић изјавио је данас пред Хашким трибуналом да није било ниједне назнаке да је после уласка српске војске у Сребреницу 1995. у том граду неко убијен, као и да су српске власти и међународна заједница били изненађени када су сазнали да сви муслимански цивили из тог града желе да оду.

На почетку изношења одбране од оптужби да је одговоран за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, терорисање становништва Сарајева и узимање "плавих шлемова" за таоце током рата у БиХ од 1992. до 1995. Караџић је рекао да су муслиманске снаге под руководством Насера Орића одлучиле да се 1995. повуку из Сребренице, након чега су српске снаге ушле у град где су затекле већином муслиманско становништво.

Он је, наводећи да су српско руководство и међународна заједница били изненађени када су чули да су сви цивили одлучили да напусте Сребреницу, више пута нагласио да није добио ниједну писмену или усмену информацију о томе да је после уласка српских снага забележен иједан инцидент са смртним последицама.

Караџић је рекао да је током рата у БиХ често више веровао међународној заједници него припадницима сопственог народа, што се, како је додао, показало као погрешно. Тако је, рекао је Караџић, и после уласка српских снага у Сребреницу одлучио да не улази још једном у сукоб са руководством војске, лажно је оптужујући за могуће смрти у Сребреници.

После доласка Мадлен Олбрајт, "која је видела неко тело на површини, које је очигледно био неко ко је страдао у војним окршајима, наредио сам најтемељнију истрагу сваке смрти везане за Сребреницу", додао је Караџић. Он је, међутим, истакао да, након што га је на месту председника РС половином маја 1996. заменила Биљана Плавшић, "није више могао да прати ситуацију у вези са Сребреницом".

(Бета-Танјуг)

Стефан Каргановић: Геноцида у Сребреници није било            
среда, 17. октобар 2012.



Два гласна случаја разматрају се у Међународном трибуналу за бившу Југославију у уторак. Започело је суђење бившем председнику Републике Српске Крајине Горану Хаџићу, које треба да буде последње у историји Међународног трибунала, пошто 2013. године ова судска инстанца треба да буде трансформисана у Међународни резидуални механизам. Хаџића терете по 14 тачака, међу којима је гоњење, мучење, убиства, насилно пресељавање и неосновано уништавање имовине хрватског и другог несрпског становништва у току конфликта у Хрватској 1991-1995. године. Сам Хаџић своју кривицу не признаје.

Друго суђење је бившем председник Републике Српске Радовану Караџићу, које ступа у најнапетији стадијум: бивши лидер босанских Срба приступа својој одбрани. За 300 сати Караџићу предстоји да оповргне оптужбе за злочине против човечности, кршење закона и обичаја вођења рата у току конфликта у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, као и догађаје у Сребреници, где су по званичној верзији босански Срби извршили геноцид над 7000-8000 ненаоружаних муслимана. Данас је осуђени већ изјавио да геноцида није било. Стручњак који се 4 године брижљиво бави питањем Сребренице, председник Удружења Историјски пројекат Сребреница Стефан Каргановић, убеђен је да је Радован Караџић у праву:

Ми можемо да изводимо закључке само на основу матријалних доказа које у овом тренутку имамо. А материјални докази говоре да је максимално било стрељано око 8-9 стотина заробљеника, што је ратни злочин али није било оног умишљаја односно намере да се истреби цео један народ. Потребно је да постоји доказ о намери да би се мoгао извући закључак да је то био геноцид.

Господине Каргановићу, како оцењујете улогу Радована Караџића у трагедији која се десила у Сребреници?

Ми нисмо наишли ни на један материјани доказ да је председник Караџић или генерал Младић, ако ћемо о томе да говоримо, да су имали било какву улогу, било какав утицај на стрељање ратних заробљеника. Ако такав документ постоји, онда га Хашки трибунал врло брижљиво скрива од јавности и од историје, наравно да иронишем, али ми га нисмо видели. Чак ни посредих доказа нема. Прво се изводе један политички мотивисан закључак да они морају да бити криви, да су морали знати и да су морали имати удела у тим догаћајима. Потом склапају неке доказне елементе који би по њиховом мишљењу требало да иду у прилог тој тези. Међутим, ја такве доказе нисам видео и са интересовањем ћу да пратим суђење и Караџићу и Младићу, да се уверим да ли постоје неки материјални докази против њих или не. Једино што је увези са тиме, конкретно са председником Караџићем досада изашло на видело, то је лажно сведочење Мирослава Дероњића. Он је сведок сарадник трибунала, односно тужилаштва Хашког трибунала. Он је по налогу тужилаштва, док је био жив, осам пута мењао своје изјаве да би оне одговарале потребама тужилаштва у разним приликама. Дакле, он је једини који тврди да је чуо или видео да је председник Караџић имао неких сазнања о догађајима на терену у Сребреници.

За одбрану Радовану Караџићу издвојено је 300 сати, исто колико и оптужби. Да ли је то довољно?

Наравно да неће бити доста, јер то је део фарсе која се зове Хашки трибунал. На тај начин они покушавају да створе лажни утисак да су обе стране, и тужилаштво и одбрана, равноправни. Међутим, то је само једна илузија пошто тужилаштво има 50 пута више ресурса од одбране. Они имају више материјалих средстава, они имају неколико десетина пута више особља које ради на предмету, они имају све што им је потребно да монтирају процес, а оно што одбрана има је минимално. При једном правичном суђењу, не би требало да буде никаквог ограничења.

Пред нашим микрофоном је био председник Удружења Историјски пројекат Сребреница Стефан Каргановић. Суђење бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу се наставља, већ су иступили први сведоци. Ми настављамо да пратимо развој догађаја.

(Глас Русије)

Суђење Радовану Караџићу: Официр српске ТО изјавио да није пуцано на цивилне циљеве у Сарајеву            
понедељак, 05. новембар 2012.

Сведок одбране Момир Гарић изјавио је данас на суђењу Радовану Караџић пред Хашким трибуналом да снаге босанских Срба 1992. нису гађале цивилне циљеве у Сарајеву, нити терорисале цивиле артиљеријом и снајперима како тврде тужиоци, него само браниле српска насеља.

Поред геноцида у Сребреници, оптужница тадашњег председника Републике Српске и врховног команданта њене војске терети и за терорисање цивила у Сарајеву кампањом артиљеријских и снајперских напада, од 1992. до 1995. године.



Гарић, који је тада био официр у резерви, посведочио је да је стратегија и циљ Војске Републике Српске био да не дозволи Армији БиХ да се пробије из Сарајева и пређе на подручја где су живели Срби.

Сведок је тврдио и да је ВРС поштовала међународно ратно право. Муслиманске снаге, насупрот томе, користиле су цивилне објекте за војна дејства и кријумчариле оружје у хуманитарној помоћи.

Паравојне муслиманске формације, Гарић је, како је изјавио, видео још 1991, док су се Срби организовали тек почетком марта 1992, после убиства српског свата Николе Гардовића.

За почетак рата 6. априла 1992, Гарић је окривио муслиманске власти које су заказале велики митинг у центру Сарајева да би "муслимански снајперисти пуцали на гомилу и одмах окривили Србе".

Када је рат почео, ЈНА се распала, а штабови Територијалне одбране (ТО) су се "сами организовали", укључујући и онај у Новом Сарајеву, где је сведок радио. 

- Организована група грађана поставила је одбрамбену линију испред кућа и насеља где су Срби. Није било ниједног случаја да су Срби напали неко насеље са муслиманском већином. Прве линије раздвајања остале су непромењене до краја рата - посведочио је Гарић.

Почетком маја 1992, по Гарићевом сведочењу, једна бригада ЈНА стигла је у Ново Сарајево и себи прикључила локалну ТО. Средином маја, та бригада је преузела контролу над Грбавицом "како би заштитила већинско српско становништво".

Док га је унакрсно испитивала тужитељка Катрина Густафсон, Гарић је негирао да је био "командант батаљона" ВРС, иако је то било наведено у једној његовој изјави, али није одговорио коју је дужност обављао.

Заступница оптужбе у судници је пустила низ пресретнутих разговора с краја априла 1992. у којима је особа идентификована као Момо Гарић тражила појачања од других српских официра, објашњавајући да су његови људи "сишли до Миљацке" и да их је непријатељ окружио.

Сведок је негирао да је он Момо Гарић и да је на снимцима његов глас. Понављао је и да српске снаге нису сишле на Грбавицу до средине маја 1992. 

На питање председавајућег судије О Гон Квона зар његов надимак није Момо, сведок је одговорио одречно, рекавши да га зову "Мока, Моћо, Моћало".

Када му је тужитељка предочила да га је Караџић на списку својих сведока назвао Момом, Гарић је узвратио да за то није знао и да се "потписује као Момир".

Тужитељка је затим сведоку показала и извод из ратних белешки команданта ВРС Ратка Младића у којем пише да је Момир Гарић "командант новосарајевске лаке бригаде са 730 људи". Гарић је на то рекао да "не зна да је та бригада постојала" и да "први пут чује да је био њен командант".

При исказу да "само становништво Сарајева никада није било гађано", већ "на стотине војних циљева", сведок је остао и пошто је саслушао прислушкивани разговор из маја 1992. у којем Момо Гарић каже да је сарајевско насеља Храсница скоро "сравњено".

Суђење Караџићу, оптуженом и за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ и за узимање "плавих шлемова" УН за таоце, биће настављено сутра.

Караџић тражио саслушање сведока који су оптужени пред Судом БиХ

Некадашњи председник Републике Српске Радован Караџић затражио је од председника Суда БиХ Медџиде Кресо да одобри саслушање неких од оптужених пред Судом БиХ, а који су на његовој листи сведока одбране.

Караџић је затражио да његов правни савјетник Питер Робинсон испита ове сведоке у затворима у којима се налазе, саопштено је данас из Хашког трибунала.

На листи сведока су Александар Радовановић, Франц Кос, Васо Тодоровић, Менделев Дурић и Станко Којић.

Караџић је затражио да интервјуи буду одржани у седмици од 7. јануара 2013. уз напомену да нема ништа против да разговору присуствују и њихови адвокати.

(Бета)

"Nismo granatirali Markale 1994."

Hag -- Bivši oficir Vojske Republike Srpske Slavko Gengo negirao da je Vojska RS februara 1992. izazvala eksploziju na sarajevskoj pijaci Markale.

On je to rekao braneći Radovana Karadžića od optužbi za terorisanje stanovništva Sarajeva tokom rata u BiH.

Tada su poginule desetine građana.

Penzionisani potpukovnik Gengo, tada komandant jednog od bataljona VRS na obroncima oko Sarajeva, izjavio je da je Unprofor dan posle eksplozije došao na minobacačke položaje njegove jedinice i utvrdio da iz tog oruđa nije otvarana vatra.

Time je potvrdio iskaz koji je o toj inspekciji Unprofora prošle nedelje pred sudijama dao tadašnji bezbednosni oficir njegovog bataljona Milorad Džida, koji je pratio oficire međunarodnih snaga.

Po optužnici protiv Karadžića, granata koja je ubila 66, a ranila 140 građana, na Markale je bila ispaljena s položaja VRS.

"Odgovorno tvrdim da VRS nije ispalila granatu na pijacu Markale", rekao je Gengo, sugerišući da su eksploziju na Markalama izazvale muslimanske snage.



Gengo je, kao i prethodni svedoci Karadžićeve odbrane, izjavio da se VRS oko Sarajeva isključivo branila; da artiljerijom nije gađala civilne objekte koje su zloupotrebljavale muslimanske snage i da nije imala nameru da teroriše civile.

Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilac Firgal Gejnor sugerisao je da inspekcije Unprofora nikada nije bilo, jer nije pomenuta ni u jednom od više dokumenata međunarodnih snaga i same VRS koje je predočio svedoku.

Ostajući pri iskazu da su oficiri Unprofora, praćeni predstavnicima Sarajevsko-romanijskog korpusa i Glavnog štaba VRS, pregledali njegove minobacače, Gengo, međutim, nije mogao da navede njihova imena zato što ih, kako je rekao, nije ni video, za razliku od majora Džide, koji ih je pratio.

Svedok Gengo potvrdio je, odgovarajući na pitanja tužioca, da je svojim minobacačima uzvraćao na vatru koju je na njegove položaje iz Sarajeva otvarala Armija BiH.

Potvrdio je da je znao da minobacačka granata "pokriva 50 kvadratnih metara", te da je velika verovatnoća da će biti pogođeni i civili.

Na pitanje tužioca o tome koje je mere pri tom preduzimao da spreči vrlo verovatno stradanje civila u gradu, odgovorio je da je te mere trebalo da preduzme muslimanska strana kada je pucala iz naseljenih područja.

"Znači, trebalo je da oni preduzmu mere da ne dođe do civilnih žrtava, jer ja nisam mogao videti da li je u naseljenom mestu stanovništvo oko tog cilja ili ne - dejstvovao sam po vatrenom cilju", rekao je Gengo.

Proces Karadžiću, optuženom i za genocid u Srebrenici; progon Muslimana i Hrvata širom BiH i uzimanje za taoce "plavih šlemova" UN, 1992-95, nastavlja se sutra.

Izvor: B92

Суђење Радовану Караџићу: Сведок Ричард Греј изјавио да су муслиманске снаге убијале сопствени народ            
четвртак, 08. новембар 2012.

Бивши војни посматрач УН Ричард Греј изјавио је данас сведочећи у одбрану Радована Караџића пред Хашким трибуналом да су муслиманске снаге и власти 1992. године "убијале сопствени народ ради медија", у покушају да изазову интервенцију против Срба.

Тадашњи председник Републике Српске и врховни командант њене војске, Караџић је оптужен за терорисање становништва Сарајева артиљеријским и снајперским нападима, 1992-95.



Новозеландски пуковник Греј посведочио је да је "свеобухватна стратегија" власти у Сарајеву била да привлачењем ватре Војске Републике Српске на цивилне објекте и изазивањем сопствених жртава издејствују инострану војну интервенцију против босанских Срба.

У спровођењу те стратегије, по сведоковим речима, муслиманске снаге "имале су обичај" да гранатирају простор испред зграде Председништва БиХ кад год је ту боравио неки од страних дипломата.

- Граната би обично пала док је страни званичник разговарао са Алијом Изетбеговићем у згради Председништва - рекао је Греј, прецизирајући да то догодило док је пратио шефа британске дипломатије Дагласа Херда, мировног посредника лорда Питера Карингтона или званичника УН Марака Гулдинга.

Описујући како је 17. јула 1992. минобацачка граната испред зграде Председништва БиХ, током Хердове посете, убила десетак грађана, Греј је нагласио да је "без икакве дилеме уверен да су босанске снаге тада убиле свој народ ради медија".

- Стајао сам на степеништу Председништва и чекао Хердов долазак. Нико није имао сатницу... Видео сам почасни строј босанске полиције како се повлачи, а двојица официра АБиХ која су стајала поред мене, погледала су на сат, ушла у зграду и затворила врата. Граната је пала одмах затим. Сместа су се појавила амбулантан кола и телевизијске екипе да сниме јадне погинуле и рањене људе. Тај инцидент потврдио је без икакве могуће дилеме да су снаге Председништва БиХ убијале сопствени народ ради медија - описао је сведок.

Он је сугерисао да је његово уверење делио и тадашњи командант Унпрофора, канадски генерал Луис Мекензи, који је о томе и јавно говорио.

Греј је муслиманске снаге означио и као највероватније виновнике минобацачког напада на групу младих испред седишта УН у згради сарајевског ПТТ-а, 13. јула 1992.

Тинејџери су се окупили у подножју зграде зато што су им канадски војници Унпрофора са спратова бацали слаткише, када је, по сведоковој изјави, пала граната. У експлозији је страдала једна девојчица, а више деце је рањено.

На команду Унпрофора пуцали су и снајпери с околних зграда, а покретни минобацачи користили су штаб УН као "штит", отварајући ватру из његове близине, изјавио је сведок, додајући да су због тога улагани стални протести муслиманским властима.

Пуковник Греј назначио је да су у неколико прилика припадници АБиХ убили "плаве шлемове" из Француске и Украјине.

Сведок је казао и да је тачно да током два летња месеца 1992. ВРС није "иницирала паљбу, него само одговарала" на ватру из Сарајева, како је његове речи са састанка који су имали 18. августа 1992. у својим белешкама навео командант ВРС Ратко Младић.

У унакрсном испитивању, заступник оптужбе је сведоку сугерисао да војни посматрачи УН нису могли утврдити ко је тада први отварао ватру, а ко узвраћао.

- Нисмо могли сигурно 100 одсто, али са 85 одсто сигурности јесмо - одговорио је Греј.

На питање да ли је ВРС претераном артиљеријском ватром узвраћала на дејства Армије БиХ из Сарајева, сведок је казао да је то тачно.

- Ако би снаге Председништва БиХ испалиле шест граната, ВРС би узвратила са 30, 40 и 50 граната - рекао је Греј.

Пошто му је тужилац предочио да по извештају Унпрофора није могла бити одређена локација с које је 13. јула 1992. на сарајевске тинејџере била испаљена граната из минобацача, Греј је то потврдио, рекавши да су у правцу долета пројектила биле и муслиманске и српске снаге.

Сведок је, међутим, нагласио да би "те јадне тинејџере било изузетно тешко погодити тако прецизно", ако их посада минобацача није могла видети, па је стога највероватније да је граната била испаљена с блиских положаја, које су држале муслиманске снаге.

Настојећи да га прикаже просрпски настројеним, тужилац је цитирао сведокове речи објављене у Њујорк тајмсу да "Срби имају довољно оружја да десет пута сравне Сарајево, али неће, зато што нису за рат".

Греј је одговорио да су његове речи истргнуте из контекста и да га новинар америчког дневника никада није интервјуисао.

Муслиманске снаге су, по Грејовом сведочењу, пуцале из минобацача на возилима и тенкова смештених на паркингу код болнице Кошево провоцирајући ВРС да тамо узврати пошто би место напустили.

(Бета)