TKO ČISTA IZMOTA

Tko čista izmota iz zlata preden zlat
Ter ovoj omota gospoji bili vrat
I glavu pokrili? Tko li joj da čelo
Već nego dan bili vedro i veselo?
I čarne obarvi uzvite načinom
Miseca u parvi dan ki je za minom?
I čarno iz bila oka meda slaje
Kim dušu iz tila vadi poziraje?
Nje kosa nathita vridnostju i cinom
Sva blaga od svita i sunce svitlinom,
Nje čela za diku i za dragost mnogu
Oči se človiku nasitit ne mogu,
Obarvmi očića razum i dobru ćud
Kako svitlost svića kroz bistar caklen sud;
Pozorom u lugu zvir bi pitomila,
Zlu volju i tugu svaku prilomila.
Da tko li ružicu sabra i žilj bili
Ter prosu po lišcu gizdavoj toj vili?
Tko perle od valje upored izniza
I zgor od kuralje usta joj proriza?
Tko garlo iz bila mramora i ruke
I parsi izdila s dvi drage jabuke?
Tko li joj u smihu, tko li u hojenju,
Tko milost u tihu poda govorenju?
Ričju bi onada majku utolila
Kad ju glas zapada smarti sinka mila,
Lišcem veselila tamni bi pakal taj,
Smihom otvorila nebo i svitli raj.
Od bisera venčac na garlo da stavi,
Aliti parstenčac na ruku gizdavi,
Ne bi joj pridali urehe ni gizde,
Da od nje prijali jak od sunca zvizde.
Čudna je stvar nika viditi kad hodi,
Kolik dvor od dika za sobom uzvodi,
Čudo je još veće gledati gdi Ljubav
Krili ustrepeće na njeje parsi stav,
Koliko da išće da svitu pokaže
Dad joj je ložišće ondeka najdraže.
Onde luk proteže, onde oganj niti
Kojimno svit žeže i nebu još priti.
Za moći tvojih ruk, za lipost tvojih kril,
Ljubavi, i za luk i za tvoj zlatan stril,
Dopusti da samo nje dik se nagledam,
Moj želji, inamo da pojde, ja ne dam.
Jer lipost toliku da ljubi, da garli
Ni dano človiku koji je umarli.
Da’vo se ne svida neg me li zanosi
Taj želja naprida i veći dar prosi.

VILO KA IMAŠ MOĆ?

Vilo, ka imaš moć u pozoru tvomu
Prominit meni noć na danku bilomu
I opet činiti danak mi taj bili,
Vilo, potamniti da mi smart omili,
Nu mi rec’ otkuda tvoj pogled medeni
Ima toj da čuda taj tvori u meni?
Jer kada, gospoje, pogledaš na mene,
Nasmijav tej tvoje jagode rumene:
Zimna me ogriješ, znojna me ohladiš,
Naga me odiješ, gorka me osladiš,
I nasitiš lačna, i žadna napojiš,
I utišiš plačna, i trudna pokojiš.
Kada li sinj oblak saržbe tvoga lipi
Vazme mi lišca zrak neka me ne kripi,
Onada sve slane biju me i krupe
I tuge opstrane i jadi opstupe;
Onada u ruci pravdi se ja vidim
Ka hoće na muci da grihe povidim;
Onada svi mači siku me i kose
I vojska pak tlači i zviri raznose.
Otpusti oblak taj, otmi me tužici,
Pokaži svitli raj virnomu služici.
Jedan samo pogled moći će naknadit
Vas moj trud i svu zled i jade osladit.

JUR NIJEDNA NA SVIT VILA

Jur nijedna na svit vila
Lipotom se već ne slavi,
Jer je hvale sve skupila
Vila, ka mi srce travi.
Ni će biti, ni je bila,
Njoj takmena ka se pravi.
Lipotom se već ne slavi
Jur nijedna na svit vila.

Vrhu njeje vedra čela
Vridna ti se kruna vidi
Od kosice, ku je splela,
Kojom zlatu ne zavidi;
Svakomu je radost vela,
Kad ju dobro razuvidi.
Vridna ti se kruna vidi
Vrhu njeje vedra čela.

Obrve su tanke i crne
Nad crnima nad očima;
Crne oči kada svrne,
Človik tudu prem da ima,
Tuga mu se sva odvrne
Za veselje, koje prima.
Na crnima nad očima
Obrve su tanke i crne.

Kako polje premaliti
Ličca joj se ružom sviti
Toli lipa ne izniče.
Mladost će se pomamiti,
Koja no se za njom stiče.
Ličca joj se ružom diče
Kako polje premaliti.

Pri rumenih njeje usti’
Ostao bi kuralj zada;
Zubići su drobni, gusti,
Kako biser, ki se sklada;
Slatku ričcu kad izusti,
Bi rek mana s neba pada.
Ostao bi kuralj zada
Pri rumenih njeje usti’.

Blažen, tko joj bude grlit
Grlo i vrat bil i gladak;
Srića ga će prem zagrlit,
Živiti će život sladak;
Žarko sunce neće hrlit,
da mu pojde na zapadak.
Grlo i vrat bil i gladak,
Blažen, tko joj bude grlit.

Lipo ti joj ustrepeću,
Prsi bilji sniga i mlika,
Tere oči na nje meću,
Ki žalosti išću lika,
Jer ne mogu slatkost veću
Umisliti do vik vika.
Prsi bilji sniga i mlika,
Lipo ti joj ustrepeću.

Prsti joj su tanci, bili,
Obli, duzi, ravni, prosti,
Gdi bi zelen venčac vili
Ali krunu od vridnosti,
Koga ne bi prihinili,
Od lefanće da su kosti?
Prsti joj su ravni, prosti,
Obli, duzi, tanci, bili.

Od svih gospoj, ke su godi,
Gospodšćina njoj se prosi;
Meu njimi jer kad hodi,
Toli lipo kip uznosi,
Bi rek tančac da izvodi,
Time se ona ne ponosi.
Gospodšćina njoj se prosi
Od svih gospoj, ke su godi.

Grihota bi, da se stara
Ova lipost uzorita,
Bože, ki si svim od zgara,
Čin’, da bude stanovita,
Ne daj, vrime da ju shara
Do skončanja sega svita.
Ova lipost uzorita,
Grihota bi, da se stara.

OD KOLA

Neharnu služim gospoju, za mani danke traću,
Za virnu službu jer moju neće mi dati plaću.
Ni će uzu oblagčati, kojom me željna sveza,
Koja me hoće skončati, toliko me zateza.
Svaki čas u me strilicu hita, i ne počiva,
A šaranu li tulicu nigdar ne ispražnjiva.
A za man se je začitat, jer ova zlata strila
More i gvozdje prolitat, i sva oružja cila.
Meni ti prsi propade kroz sva želiza oružna,
Kada me rana dopade u srid srdačca tužna.
Svak ti se zaman zahodi daleko i sakriva,
Jer ova svudi nahodi strilica i prispiva.
Ja ti se hotjah, prik svita nebožac da odbignu,
Ajme, strilo jadovita, brzo ti me dostignu!
Svak ti se zaman još moli, pridaje i umilja,
Jer se tad većma oholi i s većim jadom strilja.
Ja se molih duga lita ponižen i umiljen,
Ajme, strilo jadovita, većma ostah ucviljen.
Još je zamani vapiti, skucati, uzdihati;
Britke je rane trpiti, i muče izdihati.
Nu se dir, vilo, spomeni, rob ti se dah i sužanj,
A ni krivine u meni, a nisam glavom dužan.
Nu se zagledaj, gospoje, u moju viru pravu,
Kako no i ja u tvoje ličce i rusu glavu;
Vidit ćeš, vira da moja nadhodi sve virnosti,
Kako no, vilo, i tvoja lipota sve liposti.
Kako se tebi pristoji, kako se prosi za te,
Da tvoja glava ne stoji brez vridne krune zlate,
Tako se i meni pristoji, koji bih umrl za te,
Da moja vira ne stoji brez koje godi plate.
A dosti sam, ma radosti, pritrpil jada i muke,
Vrime je, smrtnoj žalosti izmi me jur iz ruke.

JUR NIJEDNA NA SVIT VILA

Jur nijedna na svit vila
Lipotom se već ne slavi,
Jer je hvale sve skupila
Vila, ka mi srce travi.
Ni će biti, ni je bila,
Njoj takmena ka se pravi.
Lipotom se već ne slavi
Jur nijedna na svit vila.

Vrhu njeje vedra čela
Vridna ti se kruna vidi
Od kosice, ku je splela,
Kojom zlatu ne zavidi;
Svakomu je radost vela,
Kad ju dobro razuvidi.
Vridna ti se kruna vidi
Vrhu njeje vedra čela.

Obrve su tanke i crne
Nad crnima nad očima;
Crne oči kada svrne,
Človik tudu prem da ima,
Tuga mu se sva odvrne
Za veselje, koje prima.
Na crnima nad očima
Obrve su tanke i crne.

Kako polje premaliti
Ličca joj se ružom sviti
Toli lipa ne izniče.
Mladost će se pomamiti,
Koja no se za njom stiče.
Ličca joj se ružom diče
Kako polje premaliti.

Pri rumenih njeje usti’
Ostao bi kuralj zada;
Zubići su drobni, gusti,
Kako biser, ki se sklada;
Slatku ričcu kad izusti,
Bi rek mana s neba pada.
Ostao bi kuralj zada
Pri rumenih njeje usti’.

Blažen, tko joj bude grlit
Grlo i vrat bil i gladak;
Srića ga će prem zagrlit,
Živiti će život sladak;
Žarko sunce neće hrlit,
da mu pojde na zapadak.
Grlo i vrat bil i gladak,
Blažen, tko joj bude grlit.

Lipo ti joj ustrepeću,
Prsi bilji sniga i mlika,
Tere oči na nje meću,
Ki žalosti išću lika,
Jer ne mogu slatkost veću
Umisliti do vik vika.
Prsi bilji sniga i mlika,
Lipo ti joj ustrepeću.

Prsti joj su tanci, bili,
Obli, duzi, ravni, prosti,
Gdi bi zelen venčac vili
Ali krunu od vridnosti,
Koga ne bi prihinili,
Od lefanće da su kosti?
Prsti joj su ravni, prosti,
Obli, duzi, tanci, bili.

Od svih gospoj, ke su godi,
Gospodšćina njoj se prosi;
Meu njimi jer kad hodi,
Toli lipo kip uznosi,
Bi rek tančac da izvodi,
Time se ona ne ponosi.
Gospodšćina njoj se prosi
Od svih gospoj, ke su godi.

Grihota bi, da se stara
Ova lipost uzorita,
Bože, ki si svim od zgara,
Čin’, da bude stanovita,
Ne daj, vrime da ju shara
Do skončanja sega svita.
Ova lipost uzorita,
Grihota bi, da se stara.

OD KOLA

Neharnu služim gospoju, za mani danke traću,
Za virnu službu jer moju neće mi dati plaću.
Ni će uzu oblagčati, kojom me željna sveza,
Koja me hoće skončati, toliko me zateza.
Svaki čas u me strilicu hita, i ne počiva,
A šaranu li tulicu nigdar ne ispražnjiva.
A za man se je začitat, jer ova zlata strila
More i gvozdje prolitat, i sva oružja cila.
Meni ti prsi propade kroz sva želiza oružna,
Kada me rana dopade u srid srdačca tužna.
Svak ti se zaman zahodi daleko i sakriva,
Jer ova svudi nahodi strilica i prispiva.
Ja ti se hotjah, prik svita nebožac da odbignu,
Ajme, strilo jadovita, brzo ti me dostignu!
Svak ti se zaman još moli, pridaje i umilja,
Jer se tad većma oholi i s većim jadom strilja.
Ja se molih duga lita ponižen i umiljen,
Ajme, strilo jadovita, većma ostah ucviljen.
Još je zamani vapiti, skucati, uzdihati;
Britke je rane trpiti, i muče izdihati.
Nu se dir, vilo, spomeni, rob ti se dah i sužanj,
A ni krivine u meni, a nisam glavom dužan.
Nu se zagledaj, gospoje, u moju viru pravu,
Kako no i ja u tvoje ličce i rusu glavu;
Vidit ćeš, vira da moja nadhodi sve virnosti,
Kako no, vilo, i tvoja lipota sve liposti.
Kako se tebi pristoji, kako se prosi za te,
Da tvoja glava ne stoji brez vridne krune zlate,
Tako se i meni pristoji, koji bih umrl za te,
Da moja vira ne stoji brez koje godi plate.
A dosti sam, ma radosti, pritrpil jada i muke,
Vrime je, smrtnoj žalosti izmi me jur iz ruke.

VILO KA IMAŠ MOĆ?

Vilo, ka imaš moć u pozoru tvomu
Prominit meni noć na danku bilomu
I opet činiti danak mi taj bili,
Vilo, potamniti da mi smart omili,
Nu mi rec’ otkuda tvoj pogled medeni
Ima toj da čuda taj tvori u meni?
Jer kada, gospoje, pogledaš na mene,
Nasmijav tej tvoje jagode rumene:
Zimna me ogriješ, znojna me ohladiš,
Naga me odiješ, gorka me osladiš,
I nasitiš lačna, i žadna napojiš,
I utišiš plačna, i trudna pokojiš.
Kada li sinj oblak saržbe tvoga lipi
Vazme mi lišca zrak neka me ne kripi,
Onada sve slane biju me i krupe
I tuge opstrane i jadi opstupe;
Onada u ruci pravdi se ja vidim
Ka hoće na muci da grihe povidim;
Onada svi mači siku me i kose
I vojska pak tlači i zviri raznose.
Otpusti oblak taj, otmi me tužici,
Pokaži svitli raj virnomu služici.
Jedan samo pogled moći će naknadit
Vas moj trud i svu zled i jade osladit.

TKO ČISTA IZMOTA

Tko čista izmota iz zlata preden zlat
Ter ovoj omota gospoji bili vrat
I glavu pokrili? Tko li joj da čelo
Već nego dan bili vedro i veselo?
I čarne obarvi uzvite načinom
Miseca u parvi dan ki je za minom?
I čarno iz bila oka meda slaje
Kim dušu iz tila vadi poziraje?
Nje kosa nathita vridnostju i cinom
Sva blaga od svita i sunce svitlinom,
Nje čela za diku i za dragost mnogu
Oči se človiku nasitit ne mogu,
Obarvmi očića razum i dobru ćud
Kako svitlost svića kroz bistar caklen sud;
Pozorom u lugu zvir bi pitomila,
Zlu volju i tugu svaku prilomila.
Da tko li ružicu sabra i žilj bili
Ter prosu po lišcu gizdavoj toj vili?
Tko perle od valje upored izniza
I zgor od kuralje usta joj proriza?
Tko garlo iz bila mramora i ruke
I parsi izdila s dvi drage jabuke?
Tko li joj u smihu, tko li u hojenju,
Tko milost u tihu poda govorenju?
Ričju bi onada majku utolila
Kad ju glas zapada smarti sinka mila,
Lišcem veselila tamni bi pakal taj,
Smihom otvorila nebo i svitli raj.
Od bisera venčac na garlo da stavi,
Aliti parstenčac na ruku gizdavi,
Ne bi joj pridali urehe ni gizde,
Da od nje prijali jak od sunca zvizde.
Čudna je stvar nika viditi kad hodi,
Kolik dvor od dika za sobom uzvodi,
Čudo je još veće gledati gdi Ljubav
Krili ustrepeće na njeje parsi stav,
Koliko da išće da svitu pokaže
Dad joj je ložišće ondeka najdraže.
Onde luk proteže, onde oganj niti
Kojimno svit žeže i nebu još priti.
Za moći tvojih ruk, za lipost tvojih kril,
Ljubavi, i za luk i za tvoj zlatan stril,
Dopusti da samo nje dik se nagledam,
Moj želji, inamo da pojde, ja ne dam.
Jer lipost toliku da ljubi, da garli
Ni dano človiku koji je umarli.
Da’vo se ne svida neg me li zanosi
Taj želja naprida i veći dar prosi.

U VRIME KO ČISTO

U vrime ko čisto poznati nije moć
Je li dnevu misto još dala markla noć,
Nego što svitliti bude jur Danica
I rosom cakliti zelena travica,
Budući trudne san oči mi zatvoril,
Jere plač i nesan biše jih izmoril,
Ja mi se činiti u sni jak u javi,
U neznanoj biti nikojzi daržavi,
I stat na poljani široka prostora
Koju svu opstrani okoliš od gora.
Tuj meju razlike mnoge stvari ine
Ke bihu velike vridnosti i cine,
Ugledah na gori nesmirni višinom
Od zlata gdi gori jabuka svitlinom.
Svitlija biše ner sunce kad ističe,
Visoka, mnijah, der do neba da tiče.
Nju tako zdaleče gledaje gdi sviti,
Sarce mi uteče da bi m’ju imiti.
Jer mnijah izbavit tuge se i muke,
Mogući dobavit take se jabuke.
Još veće sarce pak ja mi se razgarat,
Jer oni svital zrak poča mi otvarat,
Koliko da pravi: želja si ti moja,
Vazmi me i stavi za nidra za svoja.
Zato ja bjah teći najbarže što mogah,
Toj gori hiteći najti se pri nogah
Da na nju pak gori ukredom uzajdu,
Kad se dan obori, a zvizde izajdu.
Nu kad me nje blizu srite noć i tmina,
Uza nju da lizu ne bi mi načina,
Osičena bo jer sva biše uokol
I ja ne imah per da letim jak sokol.
Nego se varteći dugo tuj zamani,
Goro, le htih reći, zbogome ostani.
Paka rih: ali oć ovuj ću ja sriću
Ku veće neću moć nigdar da susriću?
Manje zlo da svaku pogibil i škodu
Primen neg ovaku ostavim prigodu,
S ke meni i mojim blago si bit hoće,
Ako kad posvojim privridno toj voće;
Bude li ka ina ruka ga utargat,
Smartna će gorčina život moj istargat,
Jer ću sebe sama znobiti po sve dni
I želit od srama na svitu da me ni.
Smislivši toj, radi takova ja stida
Pun straha i nadi tiskah se naprida
Da bolje obajdu kamenu onu ljut,
Jeda si iznajdu ki klanac ali put.
I eto, varh stine gole prez prodola
Žila se masline prostarla nizdola,
A po njoj kitica svudi tud pronikla,
Ino sve litica stina se opsikla.
Učini mi se tad sve toj ravno veće
Negoli more kad vitar ga ne kreće.
I k žili toj tako prionuh ondazi
Jak medvid kada tko medom ga omazi.
I snagu tuj stekoh u ruke i u kip
Da bi reć ustekoh gorika jedan hip.
I na sva jur jidra spravil se bih nato
Da varžem za nidra toj voće bogato,
Kada glas iz gore čuh da mi navisti:
"Kamo se, govore, tučeš brez koristi?
Oni dar čestiti druzim je odsujen,
A listo jesi ti, nebore, zatrujen."
I eto vidih, vaj, gdi jedan priljuti
I jidoviti zmaj krili ga kreljuti,
I valja po tlehu i ustami obziva
Tuj zlatu urehu ka suncu odsiva.
Tuj počah hlepiti smart po me da pride,
Ne moguć tarpiti bol ka me razide.
I da bi mejutoj san me ne ostavil,
Bio bi život moj s dušom se rastavil.
Evo još i sada cić gorkih uzdaha
Sarce se raspada moje i od straha
I Boga sve moli pri da ga umori
Nego se iskoli što mu san govori.