Guca 2006. (samo slike zenskog sveta) :: Galerije slika najlepsih dama

KAKO JE POCEO SABOR

Trube su u Dragacevo pocele dolaziti kao isluzeni muzicki istrumenti iz vojnih kasarni i bojeva za slobodu krajem XIX veka i pocetkom XX veka. Donosili su ih vojni trubaci “znacari” vise kao uspomenu na dane provedene u vojsci i ratistima. O tome nam svedoce brojni nadgrobni spomenici i krajputasi. Najstari medju njima je onaj Urosu Rakicevicu iz Guberevaca koji je kao vojni trubac ucestvovao u srpsko-turskom ratu od 1876. do 1878. godine, Cedomiru Nedovicu iz Rtara, Sretenu Jerenicu iz Goracica, Petru Davidovicu iz Lisica i drugim trubacima iz prvog svetskog rata.

Trubaci su primetili da narod trube rado slusa pa su na njima poceli svirati kola i pesme. U pocetku su svirali sa postojecim muzickim sastavima, a onda su se udruzili i poceli praviti posebne orkestre. Cetiri trube i bubanj. Pet truba i bubanj. Sest truba i bubanj. Sastavi skromni, ali zavrsavaju poslove. Uspesno zamenjuju druge seoske muzike. Truba nije vise svirala ustajanje i povecerje, vojne marseve i juries za slobodu, ona se u Dragacevu sve vise oglasavala i na veseljima. Tako su se vojne trube primirile, pripitomile, usle u srce i dusu naroda. Bez njih nije vise bilo ni pesme. Dragacevci tako zavoleli da bez njih nisu oglasavali ni rodjenja, ni krstenja, ni mobe, ni komisanja, ni polaske ni dolaske iz vojske, ni svadbe, ni podizanje krovova na novim kucama, ni druge znacajne godete – pa ni sahrane.

Seoski sabori se bez trubaca nisu mogli ni zamisliti. Dragacevci su se radjali, ziveli i umirali uz trubu. Izmedju dva svetska rata u okolini Guce, u vise sela, radilo je i po petnaest orkestara. Medju njima najbolji je bio onaj iz Mirosaljaca. Njega je predvodio cuveni Dojcilo Djukic, najbolji trubac toga vremena. Njegova slava je sve do Nisa dopirala. Kod njega su na saborima kolovodje na red cekali, a s jeseni prema njegovom rasporedu svadbe su zakazivane. Dragacevski sabor trubaca osmislili su mladi skolovani ljudi, zanesenjaci, u zelji da razbiju zabokrecinu zivota malog mesta kao sto je u to vreme bila Guca, daleko i duboko u provincji. Njihove duhovne i kulturne potrebe bile su mnogo iznad zivota kojeg su im pruzile povremene drustveno-politicke akcije i aktivnosti. Sreca je za te mlade ljude sto su dosli na ideju da organizuju tako jedinstvenu manifestaciju kao sto je Sabor trubaca, a sreca je i za Sabor trubaca sto je oko sebe okupio toliko vrednih i kreativnih poslednika – zaljubljenika u narodno stvaralastvo i tradiciju.

Obe ove cinjenice doprinele su da Sabor uspesno zraci bogastvom narodnog duha vec cetrdeset pet godina.

Prvi Sabor trubaca dogodio se 14. oktobra 1961. godine u Guci. Dogodio se na dan Pokrova Presvete Bogorodice, u crkvenoj porti. Sabor za koga su momci i devojke pricali da im pruza sansu poslednjeg gledanja. Organizatori Sabora trubaca su racunali da ce im ta saborska tradicija obezbediti publiku i za svoje programe. Taj dan je bio suncan i topao. Interesovanje naroda prevazislo je sva ocekivanja organizatora. Tada je pukla prva saborska prangija, poleteo prvi kamen sa ramena plecatog bacaca, odskocio sokolski prvi skakac iz mesta, krcnula junacka kost nekog od stasatih rvaca, pogodjena prva saborska jabuka “kroz prsten gadjana”, izvucena, prvi put posle rata, iz prasnjavih skrinja i sanduka, stara narodna nosnja. Opet je na Saboru zaigralo sareno kolo mladih, ali i staraca. Prikazivane su, opet, igracke vestine i lepota narodne nosnje, od kojih su najlepse bile posebno nagradjene. Tada je otvoreno vise izlozbi proizvoda dragacevske privrede i rukorada starih zanatlija i umetnika, medju njima i dragacevskih tkalja. Postavljeno je niz satri ispod kojih su se izvlacili miomirisi dragacevskih specijaliteta: svadbarskog kupusa, kopackog pasula, "vruceg sa raznja i rostilja", grejanje rakije i vruce proje sa sirom i kajmakom. Na Prvom saboru orkestri su svirali zadato i slobodno. Zadate su bile melodije "Sa Ovcara i Kablara" i "Bledi mesec zagrlio zvezdu Danicu". Posle toga su svirali po dva kola, ili kolo i mars – po svom cefu. Takmicila su se samo cetiri orkestra. Sva cetiri iz Dragaceva. Vise ih nije ni bilo aktivnih. Trubastvo se naglo gasilo. Zamiralo je u toku drugog svetskog rata i neposredno posle njega. Trubaci su trubili, narod je aplaudirao, a ziri je ocenjivao. Presedniku zirija, etnomuzikologu, profesoru Muzicke akademije, Miodragu Vasiljevicu zablistala je suza u oku. Svi su bili uzbudjeni. Osecalo se da se u Guci nesto krupno dogadja. Pocela je renesansa srpskog narodnog trubastva. Organizatorima narastaju krila.Na kraju pobednici Sabora dozivljavaju prave ovacije. Pobednik Prvog sabora bio je Desimir Perisic iz Goracica (kasnije nazvan "Dragacevski Hari James"). Najbolji orkestar imao je Tomo Jovanovic iz Dljina. O saboru pohvalno, i sa uzbudjenjem, pisu novinari dnevnih i nedeljnih listova . Zahvaljujuci profesoru Dragoslavu Devicu narodna truba se, po prvi put, oglasava i preko talasa Radio Beograda. Purisa Djordjevic za dokumentarni film o Prvom saboru trubaca dobija medjunarodnu nagradu. Sve je zahvatilo ushicenje, izuzev vlasti. Ona je ostala rezervisana: cekala je instrukcije visih organa. Na Drugi sabor sjatila se citava zapadna Srbija. Na Treci stigli su trubaci iz juzne i istocne Srbije. Organizatori su, kao u Dragacevu, po citavoj Srbiji isli od sela do sela, od orkestra do orkestra, pazljivo ih slusali i najbolje pozvali u Gucu. Planula je cela zemlja. Crkvena porta postala je premala da primi sve ucesnike, pa je saboriste preneto na trgove i ulice Guce, a takmicenje u Sportski centar preko Bjelice. Guca je postala prestonica srpske narode trube. Pesma "SA Ovcara i Kablara" prestala je da se svira kao takmicarska. Postala je himna Sabora. Sviraju je svi trubaci, svecano, na pocetku takmicena. Ona, uz pucanje prangija, podize publiku na noge kao da se svira prava himna. Narod je Sabor prihvatio kao svojevrstan praznik, kome se veoma raduje, i na koga goste poziva. Time je podrzavao organizatore Sabora da istraju i prebrode sve nedace i krize, kako politicke tako i materijalne. Takva podrska naroda, i druge javnosti, ucinila je da razvoj Sabora nisu zaustavili ni zahtevi da njegovi sadrzaji sluze samo vladajucoj partiji i partiskoj drzavi. Umesto pomoci, vladajuca partijaje na Sabor slala svoje ideoloske komisije, a u Beograd, u svoje komitete, konferencije radnog naroda i kulturno-prosvetne zajednice pozivala je organizatore Sabora da im ocita ostre lekcije. Najvece su zamerke bile sto se deo sabora i dalje drzi u Crkvenoj porti i sto je Crkva otvorena po ceo dan, sto se sve vise nosi narodna ("kulacka") nosnja, sto se nose tolike sajkace, sumljivo nakrivljene na jednu stranu i toliki opanci – "sve to vuce drustvo nazad", sto se na Saboru pod satrama pevaju i sviraju nacionalisticke oesme iz Srbije i Prvog svetskog rata ( "Tamo daleko" i "Mars na Drinu" ). I pored toga, Sabor je i dalje ziveo, razvio se i uzrastao. Kao magnet je privlacio sve vise ucesnika i posetilaca. Sabor vise nije samo gucki, srpski – postao je svetski. O Saboru i trubacima pisu se knjige, naucne rasprave i reportaze, putem televizije gledaju ga mnogi narodi sirom sveta.Trubaci su postali akteri i u najgledanijim nasim filmovima koji dobijaju svetske nagrade.Na Sabor danas dolaze ucesnici i gosti od Japana do SAD. Pobednici Sabora postali su trubacke legende, posebno Majstori trube. Bez njih se danas ne mogu ni zamisliti neki muzicki festivali u Tokiju, Melburnu, Moskvi, Berlinu, Varsavi, Pragu, Parizu, Becu, Londonu, Kanu, Veneciji, Havani, Njujorku, Torontu ili Nju Orleansu. Medju trubackim zvezdama danas najsjajnije svetli zvezda Bobana Markovica iz Vladicinog Hana. Zadnjih godina se, iz sveta, i ne vraca. Ide sa kontinenta na kontinent, iz grada u grad, sa festivala na festival, sa koncerta na koncert, sa filma na film. Ono sto je nekada dobio od Sabora sada mu se visestruko uzvraca. Postao je najbolji promoter i propagator i Sabora i Guce sirom sveta. Vreme je da ga Sabor proglasi pocasnim ambasadorom, a Guca – prestonica trube, svojim pocasnim gradjaninom. Ostala je nasa zelja da nam Sabor sto duze traje i da svake godine bude sto uspesniji. Zelimo da na njega dolaze ljudi, kao ucesnici programa ili gosti, iz svih nasih zemalja, i zemalja sirom sveta, bez obzira na boju koze, veru, nacionalnu ili politicku pripadnost – da se sa nama druze i vesele. Zelimo da nas trube pozivaju u kolo a ne rat. I dalje ostaje sociolozima, etnolozima, etnomuzikolozima, istoricarima kulture da istrazuju i zakljucuju: kako jedan lokalni mali Sabor trubaca na kome su ucestvovala samo cetiri orkestra, odrzan u dubokoj provinciji Zapadne Srbije, u malenoj Guci, mogao postati jedan od najznacajnijih narodnih muzickih manifestacija na svetu? Kako je Sabor uspeo da Gucu ubelezi u sve turisticke mape i kataloge sirom nase planete? Cuvajmo Sabor. Mi od njega nemamo nista vrednije. Sabor je postao svetski – ali mora ostati autentican i nas. Njegov moto i dalje neka bude: Sviraj trubo, svirala zadugo – za veselje i nizasta drugo.