Lose vesti :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Da li se vama kao i meni cini da je svaki dan sve vise losih vesti na programima?
Ja to vise ne mogu da slusam. Ovde na Bureku nekada procitam samo naslov, nekad ni to. TV uopste ne palim,a kada je gospodin kuci on gleda samo sport, tako da sam sa te strane postedjena.
Kako se izboriti sa losim vestima a da one ne uticu na nase postojanje?
Zanimljivo , nadjoh odgovore ovde:

Redovno postavljaj pitanje: šta će meni "to"?
Ako nikada ne postavimo sebi pitanje šta će meni to dok, na primer, gledamo TV, čitamo novine, komentare na najnovije vesti, romane, magazine, knjige, idemo u bioskop i pozorište, ili možda surfujemo i četujemo, sve su šanse da ćemo protraćiti veliki deo svog dragocenog vremena i energije na stvari koje nam ne donose nikakvu stvarnu korist, osim malo ličnog zadovoljstva. S druge strane, ako želimo da budemo uspešni, ako nameravamo da se pomerimo s mesta tako što ćemo prevazići život na koji smo naučeni od kada smo se rodili, moramo da imamo kontrolu nad svojim glavnim resursima, tj. pažnjom i energijom. Kako ako ne čekiranjem šta će meni to svaki put pre nego što stvorimo naviku da nešto radimo. Jer, nakon što uspostavimo izvesnu naviku, vrlo brzo postajemo zavisni od nje. A ako je to loša navika, neizostavno nam sledi nevolja. Otud, neuporedivo je lakše sprečiti nego lečiti.

Kada sprovodimo preventivu, problemi su neznatni i rešivi, ali kada doguramo do stadijuma lečenja, tada uzrok problema često ne možemo da uhvatimo ni za glavu ni za rep. Otud potreba za raznim jogama i terapijama.

Nauči da primenjuješ tehniku "na jedno uvo uđe, na drugo izađe"
Koliko nam se puta u toku dana desi da slučajno čujemo šta neko govori i umesto da primenimo metod "pusti da to izađe na drugo uvo", uhvatimo se za to i počinjemo da se bavimo time? I što je najgore, dozvoljavamo da to negativno utiče na nas. Međutim, kada bismo samo bili u stanju da ne uzimamo u obzir sve i svašta što čujemo na televiziji, internetu, ulici, poslu, kafani, pijaci... više bismo slušali sebe, i naravno, bili lakši za tonu nepotrebnih briga i strahova. Problem je što mi to jednostavno nismo u stanju, a evo i zašto.

Ako pogledamo u svoj um, možemo da zapazimo jedan program koji se zove "prikupljač informacija" ili prijemnik misli. To je jedan od osnovnih mentalnih programa bez kojih naš racio ne bi mogao normalno da funkcioniše. Nevolja se javlja kada program radi pod negativnom komandom tipa: "uzmi u obzir sve što u sebi ima reč, na primer strah, briga, neizvesnost, nesreća, žalost, patnja, ugrožen opstanak, zvuk sirene za opasnost, pesimizam, borba, opiranje, forsiranje, negativnost, izdaja, obmana, prevara, žrtva, krivica, droga, rat, bombardovanje, ubistvo, smrt... i reaguj". Dakle, šta god da je to što karakteriše naše prošlo bolno iskustvo, mi ćemo sada na to automatski da reagujemo i da se branimo. To se uglavnom dešava na suptilan način, ali posledice su više nego vidljive na našem telu, disanju, emocijama i umu. Postanimo svesni, na primer, kako držimo svoja ramena napeto i podignuto, kao da svakog časa očekujemo napad, pa moramo da imamo neki štit. Zapazimo koliko nam to vitalne energije oduzima. Ili osetimo koliko nam je napeto lice, čelo, jezik, mozak, donji deo leđa, karlica, stomak, disanje... i biće nam savršeno jasno da imamo strah od opuštanja i svesnog bivanja u sadašnjem trenutku. Znaćemo da se plašimo otvaranja i čulnog doživljavanja.

Ono što možemo da uradimo da bismo pomogli sebi da ne uzimamo u obzir sve što nam dolazi spolja, a da ne moramo, na primer, da provodimo sate i sate u meditaciji, jeste da pronađemo sopstvenu svrhu zašto smo ovde na zemlji i da počnemo da je ispunjavamo bez oklevanja. Tada ćemo ispuniti onu narodnu: "gledaj svoja posla i ne sekiraj se mnogo". Gde će nam, u tom slučaju, biti kraj?

Ako, kojim slučajem, ne uspemo da pronađemo svrhu sopstvenog života, onda ćemo neizostavno naginjati da posvećujemo svoje vreme stvarima koje nemaju istinski značaj za nas sada, ali će imati štetu kasnije. I to se zove karma. U tom slučaju, nećemo znati da cenimo i iskoristimo šansu koju smo dobili rođenjem.

Nešto što će nam sigurno pomoći da pronađemo svoju svrhu jeste pitanje koje treba da istražimo, a koje glasi: šta je to što me prirodno privlači od kad znam za sebe? Kada postavimo to pitanje, ne treba da racionališemo i donosimo logičke zaključke o tome, već da budemo otvoreni da nam pravi odgovor prosto sine ispred očiju. Da budem iskren, mi to već znamo, samo se nikada nismo usudili da napravimo zanimanje od toga i da pronađemo način kako da od toga živimo. Zbog toga, naša prava ljubav – ono što bismo radili od srca do kraja života – biva prekrivena stotinama moranja, izgovora, žaljenja, strahova, briga, bolesti. Bez obzira na tu nesrećnu činjenicu, to je i dalje prisutno tu ispod, nećete verovati, našeg nosa. Ovde bi dobro došlo naravoučenije: ne traži naočare koje nisi ni izgubio, koje ti stoje tik na nosu. Pogledaj i vidi! Tvoja svrha je u onome u čemu prirodno dolaziš do izražaja kao ko si ti stvarno. Kada to otkriješ, nećeš verovati, ali ćeš nesumnjivo znati.

Preuzmi sto odsto odgovornost za kreiranje sopstvene realnosti
Kao što Žana kaže, "ako postoji želja, postoji i mogućnost", tako i ja kažem: "ako si ti onaj koji jesi, gde će ti biti kraj".

Da bismo kreirali realnost kakvu želimo, moramo, prvo, da prihvatimo realnost u kojoj se već nalazimo, sa svim malim i velikim patnjama koje se dešavaju u njoj. Upravo to prihvatanje činjenice gde se nalazimo, ili gde jesmo, nesumnjivo je jedna od najtežih stvari. Svi bismo mi da stignemo, po mogućstvu ekspres vozom, tamo gde mislimo da treba da budemo, ali nemamo nameru da se suočimo sa pozicijom u kojoj se trenutno nalazimo. Onda se pitamo, sumnjamo, okrivljujemo, ili prebacujemo odgovornost na nekog drugog, umesto da potvrdimo činjenicu da smo trenutno upravo tu gde treba da budemo, sve dok ne iskusimo (ili ne postanemo svesni) ono što nam je nedostajalo i ne produžimo dalje.

S jedne strane, mi želimo promenu, izazov, progres, ili ekspanziju, a s druge ipak biramo da ostanemo u svojoj "sigurnoj i udobnoj zoni", ili statusu quo. Otud dolazi konstantni konflikt, napetost i nezadovoljstvo. Umesto da vidimo šta se stvarno dešava u sadašnjem trenutku, mi radije zauzimamo defanzivni stav, ne shvatajući da nam to donosi neuporedivo više bola i patnje nego suočavanje sa izazovom promene. Tek kada nam to postane potpuno jasno, nećemo više oklevati i ubeđivati sebe da ne zaslužujemo više od onoga što imamo u svom dobro poznatom i od promene zaštićenom svetu.

Umesto da očekujemo da nam odgovori i gotova rešenja stignu od nekoga drugoga, preuzećemo sto odsto odgovornost za kreiranje svoje sopstvene realnosti po svojim unutrašnjim merilima. Tada ćemo biti kao ostrvo usred nemirnog okeana: čvrsti, postojani, mirni i spokojni, sa jasnom vizijom gde je naše mesto pod kapom nebeskom.

Na kraju, kada je u pitanju preuzimanje sto odsto odgovornosti za kreiranje sopstvene realnosti, postoji jedna ključna stvar koju sam napisao u jednom drugom članku: "Moć lične projekcije, osim što nas ističe, pomaže nam i da jasno sagledamo i korigujemo sosptvenu realnost. Umesto da budemo žrtva spoljašnjih uticaja, uz pomoć moćne projekcije iznosimo sopstvenu realnost na svetlo dana. Tek kada smo u stanju da se izrazimo direktno i to postane način na koji se predstavljamo, kreiranje naše sopstvene realnosti više se ne dovodi u pitanje. U suprotnom, ostaćemo na nivou mišljenja, žudnog željenja i žaljenja, bez stvarne moći da nešto zaista promenimo".
lovesensa.rs

E sada....lako je napisati a jako tesko primeniti ove "tehnike" jer za neke moras da budes potpuno odsecen od sveta.Meni je to nemoguce, ne znam za vas Smile

ovo " Nauči da primenjuješ tehniku "na jedno uvo uđe, na drugo izađe"" nema sanse da uradim , vi?