Гробари - Јужна трибина Бурека :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Ја једини пишем на овој теми.

Е сада, замолио бих модове да не дирају овај пост
иако текстови нису уско повезани са навијачима, врло је корисно да их прочитају сви, а аутор је Гробар. Smile

Хвала унапред.

Поносни Београде
Бошко Ћирковић Шкабо 12.09.2009

Чињеница је да би догађај најављен за следећу недељу у античкој Грчкој био организациона ноћна мора. Улице полиса не би биле довољне за шетњу свих заинтересованих. Чињеница је да сте макар једном уживо видели псића како заскаче сапатника истог пола, као и да је на „Опстанку“ било још сличних примера. Али је (уколико нисте једноћелијски организам, пуж, гекон и сл.) чињеница и да само сексуални контакт јединки различитог пола води продужетку врсте.
Данас су баналне пројекције сваке људској машти доступне сексуалне перверзије само дупли клик далеко од хард дискова, очију и мозгова способних да га начине. Признали то себи или не, старосна граница те способности је, због адаптација генерација које одрастају окружене струјањима низова јединица и нула, пропала кроз под. Биће све теже одговарати на дечја питања. Не само због родитељског порива да се што дуже заштите од лошег утицаја, већ и због поражавајуће чињеница да на нека ни сами нећемо знати одговор.
Ипак, не бих се сложио да држава и медији треба да заузму екстремно либералне позиције по овом питању. Поготову ако као циљ/исход такве либерализације узмемо холандску Партију педофила или хит холандске варијанте „Музичког тобогана“ (прикладно назване: „Деца деци“), песмицу којом усвојени малолетник вршњацима објашњава предности породичне ситуације „Два оца“ (обојица га разумеју а истовремено му сваки од њих може бити и мама!?). Неке ствари са „развијеног запада“ нам још увек пасују као пилету сисе. Спреман сам да понесем титулу затуцаног због става да је боље да тако и остане. Уосталом, од јануара: пасош у руке, руксак на леђа, пут под ноге, Дејвида Гету на ајпод и „свет је ваш„.
Нисам партијски саборац ни симпатизер, већ колега запослени родитељ, па се са градоначелником
слажем по питању начина на који ће провести то септембарско поподне: далеко од епицентра збивања, пунећи батерије за почетак радне недеље у друштву блага за којим шетачи могу само узалуд да жуде. Разлози организације су ми, наспрам обесправљености радника у транзицији или сународника у окружењу, смешни а безбедносни ризик, самим тим и трошак на ову кризу, је огроман. Зашто су законодавци протесте егзистенцијално угрожених ограничили на Ушће, а подржали шетаче дугиних боја? Признајем да одбијам да разумем борбу да се девијантно што је могуће више приближи од природе благословеном. Немам намеру да дискутујем о нечијем усуду или избору, нити да се расправљам са непоправљивим неистомишљеницима. Обраћам се оном Београду који је поносан, а не „прауд“ .
Треба демонстрирати мудрост у борби за здраву главу потомака. Чланство у лукративним НВО је старије од сексуалног опредељења, а сензационализам је глобални стандард у борби за део колача на трафикама и фреквенцијама. Вест да је „Белгрејд прајд“ прошао без инцидената ће, уз садашње опредељење јавног мњења и сурову комерцијалну оријентацију медија, само протутњати. Озледа учесника, службених лица или материјална штета би биле медијске сензације данима доступне нашој деци, сигнал да су „демократски процеси“ зарибали до мере да их треба подмазати „кешом у руке“ вољне да наставе да нам обогаћују друштвени живот и шире видике.
Пустимо их да сада промарширају, мимо наших дворишта. Можда се међусобно боље упознају и смувају, те се, срећно заљубљени, ману ћорава посла и нежности размењују код куће (као и сав нормалан свет, без обзира на сексуално опредељење). А ми ћемо се новим изборима, или пре револуцијама, већ решити рђавих представника и рђавих прописа.

Судија Дред
Бошко Ћирковић Шкабо 13.03.2009

Сећам се да сам, док сам још студирао Економски факултет, у званичним уџбеницима бројних предмета читао разне дефиниције демократског друштва које су садржале независност и професионалност законодване, судске и извршне власти. Али то овде и данас није толико битно. Идеју демократије, која потиче још од Античке Грче, је очигледно прегазило време.
С обзиром да је Београд, још за живота прошлог градоначелника, проглашен Градом будућности Југоисточне Европе, ред је да цела земља следи његов пример. Тако да и не чуди што се у корелацији три компоненте власти тежи ка проналажењу напреднијих и ефикаснијих решења од античких демократских.
Јако занимљиво, надасве ефикасно, решење ових односа налазимо у популарном британском стрипу „Судија Дред“. Главни јунак овог класика седме уметности, чија је огромна популарност довела и до холивудске екранизације са Силвестером Сталонеом у главној улози, је истовремено полицајац, судија, порота, егзекутор и уз све то само један од армије клонова Главног Судије мегалополиса будућности. Брзина и једноставност којом дотични решава и најтеже случајеве је запањујућа. (Страхо)поштовање које ужива код суграђана је дирљиво.
Изгледа да и у редовима овдашњих властодржаца има пасионираних љубитеља футуристичких крими стрипова. Како другачије објаснити притисак извршних власти на првостепене судове, који редовно резултира траљаво одрађеним послом и лоше аргументованим пресудама, чија је једина сврха стварање лажне слике у јавности да се нешто ради на решавању кључних проблема друштва? Како другачије објаснити да се терет свог насиља у нашој дивној земљи ставља
на плећа једва пунолетних преступника, док је санкција за убиство почињено од стране службених лица суспензија? Како другачије објаснити чињеницу да се враћање лоше образложених пресуда у поновни поступак резултира претњама отказима судијама Врховног суда од стране Министарке правосуђа? Како објаснити чињеницу да МУП изнова пише Закон о безбедности саобраћаја, на чијем су састављању годинама радили стручњаци из те области, како би поспешио ефикасност кажњавања и наплате глоба од учесника у саобраћају? Да ли сте свесни да ћете ускоро моћи да одговарате на основу фотографије која указје да сте прекршили закон? Да ли знате да ћете ускоро као учесник у саобраћају бити потенцијално одговорни за неизбегавање оштећења на путу? Како другачије, него интеграцијом својстава и функција три компоненте власти у српску верзију Судије Дреда, објаснити ове и бројне друге напредне идеје?
Полако почињу да нас чипују. За почетак не добровољној бази, кобајаги да бисмо лакше путовали по Беломе свету. Следећи корак је вероватно комбинација генетског материјала Министра унутрашњих послова, Министарке превосуђа и чланова Врховног суда, ради продукције клонова…
Шалу на страну, сви смо свесни тежине проблема корупције и неефикасности нашег судства. То је фундаментални проблем овог друштва који захтева хитно и одлучно решавање. Али и мени, као тоталном лаику, је јасно да га политички мотивисан притисак извршне и законодавне власти на судове не решава, већ продубљује. Можда би добар почетак био руковођење словом закона и доказима а не бабом, стричевима, еврима и „јавним“ интересом, при доношењу пресуда?

Мафија у плавом
Бошко Ћирковић Шкабо 28.03.2009

Нема припадника мушког рода који је провео минут одрастања на улицама Београда, од вртоглавог посрнућа деведесетих до данашњег транзиционог глиба, коме су потребни новински наслови да би се упознао са тамном страном деловања Интервентне јединице престоничког МУП. Сигурно сте макар имали прилику да се сусретнете са мрким погледима док на семафору турирају службеног „пајера“, ако већ нисте имали част да испред сопственог улаза скидате гаће и чучнете (у оквиру акција потраге за наркотицима), или попили „васпитну“ због преопуштених опаски приликом рутинске контроле… Статус главног на улици се мора константно заливати страхом? Додуше, не може се рећи да су најпознатији, и нажалост најпризнатији, становници српских казамата икада доживели такав третман од јуришника полиције. Падала су и руковања.
Поставља се питање у чије име и за кога интервенише Интервентна? Логични одговори би били: у име државе Србије, како би заштитила безбедност њених грађана. Али чему онда такав модус операнди? Чему дупли стандарди у опхођењу према обичном свету и ситним преступницима (који обично добијају прекомерне дозе бруталности и бахатости физички спремних и опремљених полицајаца) и према доказаним криминалцима који су права опасност за српско друштво?
Многобројни негативни примери непотребно бацају љагу на целу оперативу МУП, асоцирају на времена у којима су маскирне униформе и дуге цеви сејале терор међу сународницима – неистомишљеницима. Ако Србија заиста жели да раскрсти са лошим имиџом и неповерењем које, још од Милошевића, код грађана уживају они који би у њено име требало да обезбеђују јавни ред и мир, мора делима да пошаље јасну поруку да плава униформа и значка никога не стављају изнад закона.
Званичници би сигурно одговорили да се то свакако чини. Као пример
би могли насвести многобројне припаднике МУП који, готово свакодневно, „падају“ заједно са осталим члановима разних организованих криминалних група, али малтретирање недужних грађана, од службених лица, углавном пролази некажњено, или неадекватно кажњено.
Одбијам да верујем да је двадесетпетогодишњи припадник Интервентне јединице пре десет дана изашао са колегама у патролу са намером да задовољи жеђ за крвљу, али Закон о полицији и Правило службе су без сумње сурово погажени, са најтрагичнијим могућим исходом. Брзински скована формулација „бахатих суграђана који свакодневно ометају рад полиције“ и њоме произведен стрес никоме не оправдава непримерено понашање које је довело до убиства. Ко учи да се са метком у цеви приступа саобраћајним преступницима? Од када је „пежо“ високо рангиран на листи омиљених аутомобила у криминалном миљеу?
Недостатак сведока комплетног следа догађаја (једини сведок је добијао „васпитну“ у моменту када је пиштољ „сам опалио“) не сме да спречи надлежне да поштено извештаче овај случај, дају нам одговор о степену прекорачења овлашћења и адекватно казне починиоца кривичног дела убиства.
Изгубљени млади живот ништа не може да врати, али биће још горе ако се још једном све заврши на „кадровским променама“, млаким извињењима и млаким казнама, далеко од очију јавности. Онда ће још једном значка бити брана за правду, а правила о употреби силе на дужности само мртво слово на папиру. Онда ћемо наставити да се склањамо на семафору, скидамо гаће, чучимо, примамо ћушке и коначно метке, као да смо нешто скривили, док „шарени“ ортаци, у набуџеним колима са затамњеним стаклима, несметано наставе владавину улицама Београда и Србије. Само немојте после да нас називате „обеснима“ што баш не љубимо полицију.

Стручност испред полиције
Бошко Ћирковић Шкабо 10.10.2009

У понедељак смо избомбардовани сећањима, филозофирањима и предвиђањима првобораца петооктобарске „револуције“. Неки од њих су и данас политички активни, неки животаре од бављења бизнисом и консалтингом. А ми већ девету годину заредом слушамо њихове приче о значају тог датума и проневери уложене енергије грађана. Наравно, увек од стране сабораца, никада од самог беседника. Воле људи да се рекламирају. Преузимање одговорности је већ друга ствар. Чему иначе институција жртвеног јарца?
Зашто ћу после придева „петооктобарска“ именицу „револуција“ увек стављати под наводнике? Зато што револуција подразумева корените промене. Не само врха видљивих структура, стила облачења, назива ствари и сличне козметичке промене, попут демагошког кретања ка Европи. Господо, ми јесмо у Европи. Проблем је што нам је држава неуређена.
Након комунистичког/социјалистичког друштва и уникатног облика својине, осим транзиције ка облицима својине са јасним (оригиналним) титуларом, потребно је прећи са полицијске на правну државу. Да парафразирам слоган најдуговечнијих постпетооктобарских учесника у власти: Стручност испред полиције. Да будемо фер, професионална и ефикасна полиција је један од стубова сваког друштва. Људска је сорта рђаве природе, која ће шљам увек нагонити да пожели хлеба без мотике. А нашој земљи и окружење намеће додатне безбедносне ризике. У правој полицијској држави, каква је нпр. Баварска у Немачкој се зна ред. Институције функционишу, нема корупције, безбедност обичних грађана је на нивоу, амбијент за пословање и развој привредних субјеката је беспрекоран…

Наша је држава и пре и после петооктобарског улепшавања много сличнија Јамајци за Марлијевог живота. Тамо су корпорације
са финансијским интересом на острву спонзорисале партије које су преко корумпиране полиције и криминалних банди контролисале гладне и застрашене бираче. Са кључном разликом да се тамо никада није десило да иједна од наоружаних групација запуца на институције система који их је изнедрио. Дакле правилније је рећи да нисмо извршили транзицију од страначке-корумпирано-криминално-насилне до модерне, професијом и знањем вођене државе.
Кажу да је једна од позитивних тековина „револуције“ то што није било масовног губитка људских живота. Можда тај дан. Као последица компромиса и некорените промене су изгубљени многи, укључујући и најсимболичнији, живот покојног премијера. Неки чланови актуелне владе инсинуирају да се и дан-данас плаћају „петооктобарске услуге“ морално дискутабилним типовима. Иста екипа пословних људи, безбедњака, административаца и ко зна којих све „државних службеника“ и даље оперише, уз минимално осавремењен модус. И поред афера, акција надлежних, белих књига, хапшења и убистава звезда подземља спрега државно-безбедносних структура и криминала савршено функционише као полуга контроле и извор богаћења.

Сабласно звучи када се министар полиције, актуелни вођа губитника „револуције“ и епизодиста „постреволуционарне“ афере „Кофер“, огласи у медијима како би заслужне првоборце опоменуо да не понављају грешке његовог покојног ментора. Парадоксално, али у тим моментима испада најразумнији и најобјективнији преживели сведок догађаја од пре девет година.
Нама, обичном свету који је тада изашао на улицу како би заштитио своје људско право избора, цела ујдурма све више иде на живце. Не занимају нас ни прославе ни оспоравања, само да јубилеј дочекамо у здравијој Србији.

Спирала насиља
Бошко Ћирковић Шкабо 03.10.2009

ПРОТЕКЛЕ три недеље цели Београд и Србија су бдили над тешко повређеним двадесетосмогодишњим навијачем Тулуза, Брисом Татоном. Надали смо се да ће се изборити са повредама задобијеним током кукавичког напада бројније екипе домаћих хулигана и да ћемо имати шансу да понудимо искрено извињење, уз објашњење да нису сви становници нашег града и земље припадници агресивних чопора. Нажалост, остало нам је само да осрамоћени погнемо главу и изјавимо саучешће.
Голобради нападачи у притвору су се сигурно грозничаво молили за здравље несрећног Француза. Након најтрагичнијег могућег исхода догађаја, прилично је сигурно да ће послужити као пример потенцијалним починиоцима сличних дела. Тешко ће се наћи иоле ваљан одбрамбени аргумент а држава мора створити слику борбе против насиља. Следују им деценије за размишљање о беспотребности безумног доказивања лудости.
Заједнички именитељ учесталих насилних злочина, осим бруталности којом су почињени, јесте одсуство вере у идеал који су наши стари називали нормалним животом. А одакле и да је црпимо?
Млади су последњу деценију у кавезу ускраћени за трећину часова застарелог школског програма, да би их на високошколским установама сачекао измутирани болоњски систем, скројен да од вољних да дају за звање потковано знањем сумњивог квалитета изнуди драгоцени динар. И то нормалнију екипу, која је избегла замке никад јефтинијих опијата за никад скупље блејање, упркос одсусутву адекватног надзора презапослених родитеља.
Жене су изгледа предуго трпеле надркане хомо балканикусе па су, након последњег срозавања угледа и платежне способности истих, одлучиле да узму оштре предмете, упаљаче, канистере пуне бензина и лопате у своје руке?
Иако неки за паре причају да је мерило развијености друштва степен толеранције према јавном испољавању сексуалних перверзија, за исто би се могао узети степен познавања и примене метода контрацепције, број регистрованих малолетничких трудноћа, абортуса и насиља над сопственом недужном и беспомоћном тек рођеном децом. А по овим параметрима смо на дну табеле у Европи.
Ако на све безнађе додамо и српску полицију, институцију у чији домен спадају акције превенције и сузбијања насиља, која са једне стране са лакоћом долази до оперативних информација о пљачкама у иностранству а са друге је невољна да санкционише починиоце најтежих кривичних дела у својим редовима и борбу против хулиганског насиља започиње маестралном изјавома да неки навијачи неких клубова продају неку дрогу… Све то лепо промешамо, оставимо да се крчка у години која нам је преко пута и резултат је изузено горак колач који сви кусамо.
Корумпирано правосуђе, као последња инстанца заштите јавног реда и мира, које, као да се ради о острвском а не континенталном праву, на махове покушава да даје бомбастичне примере (како би створило привид сопствене одллучности и ефикасности) савршен је прелив на тој торти.
Мора се искористити постојећи моменат свести о неопходности заустављања спирале насиља која води ка дну! Добар почетак би био доследно спровођење већ постојећих закона, уз пооштравање новим решењима и одсуство пристрасности према било којој појединачној особи или друштвеној категорији. Али прави лек би био да властодршци са демагогије пређу на рад на друштвеном благостању. За ход по жици изнад транзиционог амбиса преко нам је потребан тај контратег.

Вербални деликт напуштене генерације
Бошко Ћирковић Шкабо 19.12.2009

НЕ желим да се бавим истинитошћу гласина о монополу на изношење годинама знаних „шкакљивих“ информација у јавност и „леђима“ извршилаца таквих задатака. Не желим да се бавим пинг-понг сагама о замењеним тезама, промашеним темама, скретању пажње и саморекламирању. Желим да изразим чуђење изазвано појединим потезима надлежних институција и виђење фактора који промовишу и потврђују негативне праксе у понашању великог броја младих људи.
Да ли је нормално да државни тужилац директору клуба прети забраном рада у спорту због дукса на коме се налази реченица за коју се претпоставља да је почетак песме, у којој се касније помиње множина анатемисаног англицизма хулиган? Да ли је нормално да полиција опомене приватнике који продају „навијачке“ брендове да окупљање већег броја муштерија у њиховој радњици није пожељно? Да ли је нормално да се на дан одигравања „спортских приредби“, циркуса који носи име пивског спонзора, хапсе људи због конзумирања лименке истог, километрима од стадиона? Да ли је нормално да председник државе буде осуђен због здравице посвећене историјском успеху српског спорта? Да ли је нормална јавна осуда спортиста који се веселе тесно однесеној победи док се са трибина оре „антидржавне“ песме? Да ли је забрањено да грађани, макар били и професионални спортисти, на миран начин изразе неслагање са одлуком правосудних органа?

Да ли је нормално да се младићима без криминалног досијеа одреди једномесечни притвор и запрети драконским казнама за глупости које су писали на „Фејсбуку“, док се убица и лажов из редова „органа реда“ кажњава на граници законом прописаног минимума? Да ли је уопште могуће доказати да се одређена особа улоговала на сопствени „фејсбук“ налог
и послала претећу поруку?
Да ли је одлучну борбу против екстремизма и насиља могуће водити селективном применом закона и стављањем акцента на вербални и виртуелни деликт? Где је граница у борби против саопштавања „насилних порука“? Хоћемо ли се зими грејати крај ломача од „дивиди“ издања навијачких филмова и документараца, књига и препознатљивих модних детаља? И шта ћемо са насилним Тарантиновим, Родригезовим, Шварцаенегеровим, Сталонеовим… опусима?
Који ниво песничког изражавања очекујете од генерација које вас деценијама гледају како се некажњено поливате водом, пљујете, псујете, потежете прангије и смрдљиве ципеле, клеветате и кунете, шамарате и ко зна шта све још? Шта сутра да изађе из уста голобрадог младића који на „Јутјубу“ гледа како министар, осокољен сигурношћу проистеклом из статуса посланика и вође странке, вређа и физички напада саговорнике? Неко помену сакривање иза масе? Како мислите да грађани разумеју добру намеру из које произлази законски акт, ако се зна да су изнад њега издигнути имуни парламентарци и они који би у пракси требало да га спроводе?

Насиље је велики проблем наше, материјалним средствима сиромашне и стресовима богате, земље. Али, зарад чупања његовог предубоког корења, ствари треба назвати правим именом. Убице су убице, разбојници су разбојници, насилници су насилници. Имају име, презиме и ЈМБГ. За дела треба једнако да одговарају, носили они црвено-бело, црно-бело, плаво или „армани“ одело. То не значи да треба прогањати све са истим укусом по питању одела.
На „спортским приредбама“ је, упркос паду квалитета и расту опасности које је тамо вребају, бројна наша младост. Дајте јој шансу и позитиван пример, пре него што је осудите и баците кључ.