Greh je u Bibliji opisan kao kršenje Božijeg zakona (Prva Jovanova 3:4) i pobuna protiv Boga (Peta knjiga Mojsijeva 9:7; Isus Navin 1:18). Greh započinje sa Luciferom, “sjajnom zvezdom, sinom zore,” najlepšim i najmoćnijim anđelom. Nezadovoljan svim ovim, on je poželeo da je najuzvišeniji Bog i to je bio njegov pad i početak greha (Isaija 14:12-15). Prekršten u ime Satana, on je doneo greh ljudskom rodu u Edemskom vrtu, gde je iskušao Adama i Evu istim iskušenjem, “i bićete kao bogovi.” Prva Mojsijeva 3, opisuje njihovu pobunu protiv Boga i protiv Njegovih zapovesti. Od tog vremena, greh se prenosi kroz sve generacije ljudskog roda i mi kao Adamovi potomci, smo nasledili greh od njega. Rimljanima 5:12 nam kaže da je kroz Adama greh ušao u svet i tako je smrt preneta na sve ljude jer je “plata za greh smrt” (Rimljanima 6:23).

Kroz Adama, nerazdvojna sklonost ka grehu je ušla u ljudski rod i tako su ljudi postali grešni po prirodi. Kada je Adam zgrešio, njegova unutrašnja priroda je bila transformisana zbog njegovog greha pobune, donoseći mu duhovnu smrt i iskvarenost koja će se preneti na sve koji će doći posle njega. Ljudi su postali grešni ne zato što su sami zgrešili, već su zgrešili zato što su bili grešnici. Ovo je stanje poznato kao nasledni greh. Baš kao što smo od naših roditelja nasledili fizičke karakteristike, od Adama smo nasledili našu grešnu prirodu. Kralj David je oplakivao ovo grešno stanje ljudske prirode u Psalmu 51:5: “Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnome.”

Drugi tip greha je poznat kao pripisan greh. Korišćena i u finansijkom i u pravnom smislu, Grčka reč koja se prevodi kao pripisan, znači uzeti nešto što pripada nekom drugom i dati ga drugom. Pre nego što je dat Mojsijev zakon, greh nije bio pripisivan, tj. nije se računao čoveku, iako su ljudi i dalje bili grešnici zbog naslednog greha. Pošto je zakon bio dat, gresi počinjeni protiv Zakona su im bili pripisivani(uračunavani) (Rimljani 5:13). Čak pre nego što je prestupanje zakona počelo da se uračunava ljudima, krajnja cena greha(smrt) je nastavljala da vlada (Rimljani 5:14). Svi ljudi, od Adama do Mojsija, su bili podložni smrti, ne zbog njihovih grešnih dela protiv Mojsijevog zakona(koji oni nisu imali), već zbog njihove lično nasleđene grešne prirode. Posle Mojsija, ljudi su bili podložni smrti i zbog nasleđenog greha od Adama i zbog greha koji je počeo da im se računa zbog kršenja Božijeg zakona.

Bog je upotrebio ovaj princip pripisivanja u korist ljudskog roda kada je pripisao greh svih vernika Isusu Hristu, koji je platio kaznu za greh(smrt)na krstu. Pripisivanjem naših greha Isusu, Bog je postupio sa Isusom kao da je bio grešnik, iako to On nije bio, i dopustio je da umre za grehe svih koji će ikada poverovati u Njega. Bitno je da se shvati da je Njemu greh bio pripisan, da ga nije nasledio od Adama. On je podneo kaznu za greh, ali On nikada nije postao grešnik. Njegova čista i savršena priroda je bila nedodirnuta grehom. Sa Njim se postupilo kao da je bio kriv za svaki greh ikad počinjen od strane svih koji će ikad poverovati, iako sam nije počinio ni jedan. U zamenu, Bog je pripisao Hristovu pravednost vernicima i uračunao nam pravednost baš kao što je naše grehe uračunao Isusu (Druga Korinćanima 5:21).

Lični greh je nešto što svako ljudsko biće počini svaki dan. Zato što smo nasledili grešnu prirodu od Adama, mi pravimo individualne lične grehe – od na izgled nevinih misli do ubistva. Oni koji nisu poverovali u Isusa Hrista moraju da plate kaznu zbog ovih ličnih greha, kao i zbog nasleđenog i pripisanog greha. Međutim, vernici su oslobođeni večne kazne za greh (pakla i duhovne smrti). Sada mi možemo da izaberemo da li ćemo lično da grešimo, zato što imamo silu da se odupremo grehu kroz silu Svetog Duha koji prebiva u nama, koji nas posvećuje i koji nam pokazuje kada smo zgrešili (Rimljanima 8:9-11). Jednom kada ispovedimo naše lične grehe pred Bogom i zatražimo oproštenje za iste, naš odnos i zajedništvo sa Njim se savršeno obnavljaju. “Ako ispovedamo svoje grehe, On je veran i pravedan−da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti” (Prva Jovanova 1:9).

Nasleđen greh, pripisan greh i lični greh – svi su raspeti na Isusovom krstu, i sada “u Njemu imamo otkup−Njegovom krvlju, oproštaj prestupa− po bogatstvu Njegove blagodati” (Efescima 1:7).

Kakva su vaša razmišljanja o grehu?

Ovo sada nema nikakve logike.Ako jedan vernik živi bezgrešno,zašto njihovo potomstvo opet grešan?
Ako je greh nasledan bez mogućnosti da se ispravi to nasledstvo,čemu trud da se živi bezgrešno,kada će se uvek rađati sa grehom kao nasledstvom?

Ovo je potpuno kontradiktorno sa događajem u Edenskom vrtu.Govoriš da greh nije se računao čoveku do Mojsija,a odmah prilikom prve greške,Adamu i Evi su računali grehe pa su snosili posledice.Takođe do Mojsija ima bezbroj primrra gde greh ima posledice,pa izjava kako Bog poklonio vreme gde su ljudi mogli grešiti bez posledica,nema nikakvog smisla.

Večni pakao nije u prirodi Božje.Sva njegova stvorenja su od Boga i kao stvorenja od Boga deo su Boga.
Kada bi Bog deo sebe osudio na večni pakao,ne bi bio ono što jeste,savršen i Bog ljubavi.

Ovo objašnjenje greha je preuzeto sa religioznog sajta,i ja hoću da vidim vaša razmišljanja.

Између осталог, мислим да ми овај живот живимо да би научили шта је грех, јер када би човек знао шта је грех, не би га ни чинио, пошто се од чињења греха човек лоше осећа. Значи, човек на основу искуства има неку представу о томе шта је грех и избегава да га чини, али то није потпуна представа. Зато човек некад изабере да чини грех несвесно, али онда почне лоше да се осећа и то му је знак да чини нешто грешно. Ту је онда решење покајање.

Када човек почне само добро да се осећа, значи да је дошао у рај.

Mnogi ljude se boje spiska sa sedam smrtnih grehova koje Bog navodno nikada nema da oprosti. Ovaj spisak je poznat kao “sedam smrtnih grehova.” Da li je ideja o “sedam smrtnih grehova” biblijska? Da i ne. Priče Solomonove 6:16-19 izjavljuju: “Na ovo šestoro mrzi Gospod, i sedmo je gad duši Njegovoj. (1) oči ponosite, (2) jezik lažljiv, (3) i ruke koje prolivaju krv pravu, (4) srce koje kuje zle misli, (5) noge koje brzo trče na zlo, (6) lažan svedok koji govori laž, i (7) ko zameće svađu među braćom.” Međutim, ovo nije spisak za koji većina ljudi misli da su “sedam smrtnih grehova.”

Većina ljudi misli da je spisak sa “sedam smrtnih grehova ” sledeći: ponos, zavist, prejedanje, požuda, bes, požuda za novcem i lenjost. Iako je sve ovde nabrojano neporecivo greh, nigde se ne navodi da su to "sedam smrtnih grehova" u Bibliji. Tradicionalana lista “sedam smrtnih grehova ” može da funkcioniše kao dobar način da se kategorizuje mnogo različitih grehova koji postoje. Skoro svaki poznati greh se može podvesti pod jednu od sedam pomenitih kategorija. Ono što je važno da shvatimo je, međutim, da ni jedan od ovih sedam grehova nije ništa više “smrtan” nego bilo koji drugi greh. Svaki greh za posledicu ima smrt (Rimljanima 6:23). Slava Bogu, da kroz Isusa Hrista, svi naši gresi, uključujući “sedam smrtnih grehova,” mogu biti oprošteni (Matej 26:28; Dela 10:43; Efescima 1:7).

Без обзира колико се у библији аутори трудили да опишу шта је то гријех, ово питање остало је и даље отворено. Знамо да је он:

"kršenje Božijeg zakona (Prva Jovanova 3:4) i pobuna protiv Boga (Peta knjiga Mojsijeva 9:7; Isus Navin 1:18)" 

..како пише у уводној поруци. Удаљава нас од Бога и тако нас убија. Но како се гријех конкретно јавља и огледа није до краја било могуће рећи. Он је супротност Љубави. Тежи да је угуши, убије. Као такав узрочник је смрти, страдања, људске патње и бола. Но иако то знамо стално га изнова репродукујемо доказујући да је у нама и са нама, те да је урођен.

У библији је материја озбиљно схваћена - навели су појмове који доводе до гријеха, које могу бити кичма или срж њега. Но није било могуће навести све облике његовог испољавања. А и неки облици понашања/стања могу али и не морају неминовно репродуковати гријех.

Иако имамо та основна знања и даље је око нас маса болесних и несрећних, одузетих људи који се моле Богу. Но они се нису отарасили гријеха, иако тога нису свијесни. Гријех није ништа опипљиво, он егзистира у нама самима. То је душевна прљавштина која материјализује болест. Постоји ту и инерција доброг односно лошег стања. То значи да иако одлучимо да се отворено супроставимо гријеху, да не гријешимо, он остаје и даље у нама дјелујући деструктивно. Није лако али морамо да наставимо да се боримо, морамо научити трпјети и од молитве и борбе не одустати. Ако је инерција позитивна, људи могу доста гријешити али ће добро духовно стање евентуалну дестабилизацију бити у стању зауставити. То је углавном случај код атеиста или других грешника које као да не стиже "божја казна". Све је ово дио огромног, величанственог космичког система. Поштујући га, свако наше чишћење душе треба бити темељито, дубоко као што је и сам Космос у свој величини и љепоти дубок. Циљ је продријети дубоко у душу и чистити гријех Љубављу. То је за сада једини начин за који ја знам. Исус се није бавио гријехом, он се углавном бавио превентивом:

"Учитељу, која је заповијест највећа у закону?" А Исус му је одговорио: "љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом и свим разумом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: љуби ближњег својега као самог себе. На овим двјема заповијестима утврђен је сав закон и пророци" (Мт. 22:36-40)."   

То је све и главно за убијање гријеха у корјену. Ако су завист или гордост огранци које можемо почупати уколико им контрирамо врлинама, онда се читаво стабло гријеха може ишчупати уколико му контрирамо Љубављу! Неки ће опет рећи да су људи који и знају ове заповјести између осталог тешки болесници деценијама па и читав живот. Зец лежи у два грма. Први је неразумјевање заповјести, а други не могућност тј. незнање примјене истих. Љуби ближњег и љуби Бога - то се може свести на једну заповјест "љуби Бога", али је поједностављена да се лакше схвати. Но људи као да нису стању да ове ријечи проведу у дијело. То звучи лако, али ужасно је тешко чињеницом да носимо тај прародитељски гријех. Уклањањем њега као да уклањамо значајан дио себе. То не можемо прихватити и враћамо се пасивној позицији. Пасивна позиција, када је у питању људска духовност, очајан је избор. Ми по инерцији чинимо гријех. Ако се не успротивимо томе озбиљно ћемо настрадати. Људи тако чине гријех, понављају га утврђују, дуплирају а да нису ни свјесни шта чине. Страшне ствари раде против Оца и Духа Светога, и тек када их снађе сав ужас безграничног бола и неиздржљиве патње, тек тада почињу да се окрећу Богу. По први пут отварају библију, налазе заповјести. Погледајте колико здравих људи, који нису у озбиљнијем минусу, мари за ову тему, уопштено религију, библију... Али прије свега колико их мари за Љубав? И још једно питање... ако у најтежим трнутцима повјерујемо, није ли Богу онда исплативо да нам буде дежурни костоломац ? Чисто са позиција људске логике.               

Gresiti je ljudski ali je osecaj Bozanski

Nigde nisam naišao na gordost,a mnogi je spominju kao veliki greh,a u suštini niko ne zna da objasni tu reč.

Gordost - sada mi se spava, objasnjenje sutra (tacnije, moje vidjenje toga)... od svega, ja najcesce primecujem gordost.

Možeš da pretražiš sve rečnike....ali objašnjenja nema,tako da je to izmišljeno.