Blokirana pravda za desetine hiljada slučajeva
Građani ne mogu ni presudom da naplate dug
Autor: Siniša Stanimirović | Foto:j. vučetić | 17.11.2008. - 05:00

Beograđanka T.M. već tri godine pokušava da naplati dva i po miliona dinara od građevinskog preduzimača koji ju je prevario. Pre nekoliko godina uzeo joj je novac, ali posao nikada nije završio. T.M. je dobila slučaj na sudu, ali džaba. Svoj novac ne može da naplati jer je nepoštenog preduzimača nemoguće naći - nema ga na adresi na kojoj je prijavljen, kod roditelja, kod kojih je jedno vreme stanovao, nema njegovih stvari koje bi eventualno mogle biti zaplenjene. Jednostavno, sve što je T.M. uradila postalo je besmisleno. U njenom slučaju pravda je potpuno blokirana.



U Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu ove godine rešeno je više od 170.000 slučajeva, ali niko ne zna koliki je procenat naplate


Ovo nije priča o Beograđanki koja se uplela u mrežu građevinske mafije. Ona je samo jedna od ko zna koliko desetina hiljada građana Srbije koji na pravdu moraju da čekaju (a mnogi je i ne dočekaju) godinama. Pravde, prosto, nema jer je presudu nemoguće izvršiti.
Beogradski advokat Tihomir Konstantinović kaže za „Blic” da samo on ima na desetine klijenata koji ne mogu da dođu do svojih potraživanja jer je nemoguće izvršiti presudu.
- Neki postupci su obustavljeni zato što dužnik nije u mogućnosti da isplati dosuđeni iznos, a neki su u toku, ali im se kraj ne nazire - objašnjava Konstantinović.

Dužniku nemoguće ući u trag
Ispada da se posle pravosnažnosti presude ne treba radovati dok postupak konačnu potvrdu ne dobije i kroz takozvani izvršni postupak. Kada presuda postane izvršna, što je san svakog poverioca koji je slučaj dobio, preostaje još samo da sudski izvršilac obavi posao. U dužničko-poverilačkim odnosima to znači da onaj koji duguje novac, a takvih je slučajeva na pretek, treba da isplati odštetu poveriocu. Upravo tu nastaje problem. Presude postaju mrtvo slovo na papiru jer praksa pokazuje da je dužniku jednostavno nemoguće ući u trag. Služi se svim i svačim da bi svoje materijalno stanje prikazao kao puku sirotinju.
- Obično posle više pokušaja izvršni organ, ako nema šta da popiše od njegove imovine, konstatuje nemaštinu. Postupak se obustavlja i poverilac čeka neko bolje vreme, čeka da dužnik stekne imovinu. Takvi postupci su dugotrajni i završavaju se totalnim fijaskom pravde - kaže advokat Konstantinović.
Za postupke izvršenja na teritoriji glavnog grada nadležno je izvršno odeljenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu koje je samo u 2008. godini primilo 175.754 predmeta, od čega su rešena 171.654. Kako, to je već druga priča. A zašto? Zato što postoji više faktora koji imaju zajednički imenitelj - nerešena sistemska pitanja koja funkcionisanje države dovode do besmisla.
U Četvrtom sudu u Beogradu navode da je jedan od glavnih faktora navođenje fiktivne adrese prebivališta dužnika. Kada policija ode da proveri adresu, ruke su joj vezane jer u ovim slučajevima nema pravo da nasilno ulazi u tuđi stan. A i kada nađu dužnika ispostavi se da (iz njemu znanih razloga) nepokretne imovine nema, a o pokretnoj imovini da i ne govorimo.

Sudskim službenicima vezane ruke
Zato i postoji institut „nemaštine” jer bi se u suprotnom postupak razvlačio godinama. Tako su mnogi predmeti „rešeni”. Precizne statistike nema, a prema nekim slobodnim procenama - godišnje je više od deset odsto takvih slučajeva. Samo pravda na ovaj način nije zadovoljena. Na poveriocima je da predlože da se prinudno izvršenje sprovede na drugi način: na penziji, zaradi, akcijama, nepokretnostima dužnika... Ali poverilac je taj koji mora da traži i proverava imovno stanje svoga dužnika, što ga košta i vremena i novca.
- Sudska praksa pokazuje da je za naplatu potraživanja koja iznose više desetina hiljada dinara efikasnije sprovoditi izvršenje prodajom nepokretnosti dužnika ili izvršenjem na delu zarade, penzije ili drugih primanja dužnika. I opet su tu sudu ruke vezane jer je efikasnost posledica svih gorenavedenih faktora - kažu u sudu.
Četvrti opštinski sud ima šest izvršnih sudija i osam sudijskih pomoćnika. Sud nema kompjutersku vezu sa Narodnom bankom Srbije i policijskim službama koja bi olakšala i ubrzala rad i komunikaciju. Mali je broj sudskih izvršitelja za veliku teritoriju Beograda (nadležnost od Bečmena i Progara do kraja opštine Barajevo), mali broj vozila, nedostaje magacinski prostor u koji bi se smestile oduzete stvari od dužnika. To su samo neki od problema izvršenja.
- Mislim da bi trebalo da se donese jedna zakonska odredba - privremena mera, da dužnik, ukoliko nije u mogućnosti ili izbegava isplatu poveriocu, bude odveden na prinudni rad gde bi radio sve vreme dok od zarade ne isplati dug. To bi bilo pod kontrolom državnih organa u saradnji sa sudovima. To je i način da mnogi dužnici razmisle o svojim postupcima - smatra advokat Konstantinović dodajući da je često podnosio krivične prijave zbog prevara gde su u pitanju velike sume novca, ali da ih tužilaštvo nije prihvatalo pod obrazloženjem da su u pitanju slučajevi koji nemaju veze sa krivičnim gonjenjem.
- Ako bi se ovakav odnos dužnika tokom izvršnog postupka tretirao kao prevara, onda bi dužnici mogli biti uhapšeni i ubeđen sam da bi polovina njih odmah vratila dugove. To je u ovom trenutku vrlo aktuelno u slučajevima prevara građevinske mafije koja je oštetila brojne građane - objašnjava ovaj advokat.
Nisu, međutim, svi za ovakve mere i rešenje vide u drugačijem položaju izvršilaca. Nebojša Šarkić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Union” i jedan od vodećih eksperata u ovoj oblasti u regionu, smatra da je za pravilno i efikasno funkcionisanje izvršnog postupka najbolje uvesti privatne izvršitelje koji bi za obavljanje posla dobijali licencu. Na taj način bi se rasteretio budžet, korupcija bi bila svedena na najmanju meru, a o efikasnosti, ekonomičnosti i motivisanosti da i ne govorimo.

Pozitivni primeri iz okruženja
- Primera radi, ako bi privatni izvršitelj nekom oduzeo automobil, imao bi motiv da ga što bolje proda jer od toga ima zagarantovani procenat. Viša cena pokrivala bi veći deo duga pa bi bili zadovoljni i dužnik i poverilac - objašnjava profesor Šarkić.
Ovaj model uvele su neke države u okruženju. U Sloveniji su privatni izvršitelji pod kontrolom suda, što je, po Šarkiću, bolje rešenje jer se na taj način sprečava da privatni izvršioci budu puki uterivači dugova. Dok se ova služba ne afirmiše, dobro bi bilo da u prelaznom periodu bude alternativa sudskim izvršiteljima, kao što je učinjeno u Mađarskoj i Bugarskoj. I kako kaže Šarkić, u njenoj nadležnosti ne bi trebalo da budu svi postupci izvršenja kao na primer predaja ili oduzimanje deteta, uređivanje porodičnih odnosa, vraćanje radnika na rad.
Dotle ostaje da čekamo i bijemo pravosudne bitke na najbolji mogući način da ne bismo na kraju cinično ponavljali kako je u siromašnoj državi sve siromašno.


Faktori koji otežavaju izvršni postupak
- prijavljivanje građana na fiktivne adrese
- lažno prijavljivanje podataka o zaradi
- rad na crno
- lažno prijavljivanje imovnog stanja
- nepostojanje kompjuterske veze sa službama Narodne banke i policije

Apsurdi neuređenog sistema
Izreka „skuplja zakrpa od krpe” mogla bi se primeniti
na jedan očigledan primer apsurdnosti.
U jednom slučaju dužnik treba da plati 3.000 dinara
na ime sudskih troškova koje nije isplatio posle presuđenja. Postavlja se pitanje kako mu naplatiti dug kada od njega nema ni traga ni glasa. Zbog 3.000 dinara sudski izvršioci izlaze na teren, posle njih i policija… Gomilaju se troškovi države (odnosno poreskih obveznika) da bi se izvršila presuda zbog „samo” 3.000 dinara duga.
Izvor: Blic

Закон пун рупа, државу боли уво, вршља како ко хоће.