Избегличка влада Републике Српске Крајине у Земуну
„Далај-ламе” из Магистрата
Посланицима мандат траје већ 13 година, министри немају ни ресоре ни плате, а шефу државе које нема суди се у Хашком трибуналу

Између Републике Српске Крајине и Тибета, бар на први поглед, нема никакве сличности. Па ипак, ове две територије, удаљене хиљаде километара, имају нешто заједничко – и једни и други имају владу у избеглиштву. Седиште далај-ламине владе је у Индији, а ове крајишке у Земуну.

Међутим, за рад владе Крајине влада далеко мање интересовање него за ону на чијем је челу далај-лама. Не само што највећи део јавности не зна чиме се баве, већ готово да ником није ни познато да постоје.

„Ми смо у медијској блокади”, тврди Ратко Личина, један од седморо чланова ове владе, задужен за информисање. Он је, иначе, и једини министар са ресором.

„Медијску блокаду” покушавају да пробију саопштењима која из свог седишта смештеног у згради Магистрата у Земуну, одмах поред централе Српске радикалне странке, готово свакодневно упућују на десетине адреса, реагујући на актуелна дешавања у Хрватској. Ефеката готово да и нема, али бар подсете на своје постојање.

Илегалци

По много чему ова непризната влада државе које нема јединствена је у свету. То је можда једина волонтерска влада на свету. Министри, наиме, не примају плате за свој рад. Изабрана је прошле године, гласовима посланика парламента Републике Српске Крајине који су пак изабрани пре више од једне деценије – 1993. године. На мандат и даље полажу право, али више не уживају посланички имунитет.

– Од 84 посланика, за седам чланова владе гласало је њих 49, јер су у међувремену неки умрли, други се раселили. На седнице скупштине долази њих педесетак који живе у Србији и Републици Српској – каже Ратко Личина који не види ништа спорно у томе што истим посланицима мандат траје већ 13 година. „Радимо онако како можемо”, објашњава он. На истом гласању изабран је и премијер Милорад Буха. Нису се одрекли ни функције председника државе. На челу је и даље, још од 1994. године, Милан Мартић (тренутно му се суди у Хашком трибуналу).

Влада РСК је на острву Света Хелена, у близини Обале Слоноваче, основала и Народну банку Крајине. Валута је динар Републике Српске Крајине, а прва емисија новчаница требало би, како каже Јарчевић, да буде одштампана до краја године на овом острву. У Влади РСК рачунају да је део старог новца сачуван у Народној банци Србије и планирају да то затраже од српског гувернера.

Слободан Јарчевић, саветник у Влади РСК, наглашава да је самим тим што су их многи у свету признали као легитимног заступника интереса Срба из Хрватске чуднији лош третман који имају у Србији. Њихов захтев за регистрацију који су упутили Министарству за људска и мањинска права остао је без одговора. Никаква повратна информација није им стигла ни из Министарства за дијаспору и Министарства иностраних послова.

„Наше представништво званично је регистровано у Паризу, имамо папир из Министарства унутрашњих послова Француске, којим нам је одобрен рад, а у Србији смо, тако рећи, илегално”, истиче Јарчевић. Испоставе имају и у Холандији, Канади и Републици Српској, а планирају, каже, да ускоро отворе и представништва у Италији и Русији.

Он подсећа да је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила у јануару резолуцију (иницијатива је потекла од Владе Крајине, а предлагачи су били посланици из СЦГ) у којој се истиче двонационални карактер Хрватске и налаже да се врати држављанство свим Србима којима је оно одузето. За ту резолуцију није гласао Милорад Пуповац, председник Српског националног већа у Хрватској и заступник у Хрватском сабору, као ни неки чланови делегације из СЦГ попут Г17 плус и Драгољуба Мићуновића.

Срби су, каже Личина, до 1990. године били конститутивни народ у Хрватској, имали су иста права као и Срби у Босни и били су носиоци суверенитета.

Нерешен сукоб

Пуповац у изјави за „Политику” каже да постојање ове владе „не само да не може допринети повратку Срба на своја огњишта у Хрватској, него не може допринети ни повратку права која су изгубили, без обзира на то да ли желе да се врате, или да остану тамо где их је ратни вихор донео”.

– Ти људи који сада чине владу Крајине имали су прилику да спасу свој народ пре „Олује”, а многи од њих су отишли пре народа. Поново се поигравати судбином избеглог народа, његовом патњом и очекивањима не само да није паметно, него није ни поштено – наглашава Пуповац.

Ни политичари у Србији, осим радикала, нису нарочито благонаклони према овој влади.

Председник Одбора за међународне односе Народне скупштине Србије и функционер ДС-а Гордана Чомић каже да идеја о владама у изгнанству има смисла једино ако има стратегију (да престане да буде влада у изгнанству и да се врати на територију за коју мисли да се брине). У овом случају та стратегија изостаје, или српски радикали прећутно смишљају неке неполитичке акције. Зато је, оцењује Чомићева, то штета по људе који треба да се врате у Хрватску, а никаква корист по њихове бираче.

Функционер ДСС-а Ђорђе Мамула тврди да је за рад владе сазнао из медија. „Битно је да ти људи који су у влади виде смисао свог рада, ако га они виде – онда је у реду, а није битно да ли неко други види у томе нешто добро”, сматра Мамула и напомиње да његова странка нема никакве контакте ни страначки став о овој влади.

Подршку овој влади једино су спремни да дају радикали. Генерални секретар СРС-а Александар Вучић каже да је добро што постоје: „Ништа прече и важније од тога нема за српски народ, они су протерани, територија им је окупирана. Као и у многим другим земљама света, то се ради на овакав начин, не знам шта је то чудно. Не улазим у персонална решења, али мислим да је идеја добра”, каже Вучић.

За др Радмилу Накараду, професора на Факултету политичких наука и сарадника Института за европске студије, само конституисање владе Републике Српске Крајине је знак да корен сукоба у Хрватској није решен.

– Незадовољство чињеницом да постоји огроман број избеглица који још немају услова да се врате изражава се конституисањем владе у избеглиштву. Будући да је сукоб на нивоу две државе (Србије и Хрватске) и међународне заједнице, односно ЕУ, пацификован у овим оквирима у којима данас постоји, ја их видим само као могући глас корекције, опомене, критике, залагања за људска права повратника, избеглица, као групу за притисак да се обелодане неке ствари које се прикривају. Сумњам да више од тога може бити легитиман делокруг рада њихове владе, с обзиром на односе између Србије и Хрватске и односе ЕУ и Хрватске, као и општи европски ток – каже др Накарада.
Међутим, ако су њихове амбиције да тамо промене политички оквир, евентуално да изнова врате на дневни ред територијални проблем и статус Крајине, ту шанси нема. Тиме, како каже др Накарада, само могу да отежају ову другу, легитимну борбу – за људска права.


Izvor: Politika / Јелена Церовина