INTERVJU : Gordana Kuić, dobitnica nagrade "Žensko pero"
Žene koje odudaraju od svih standarda

Bohoreta, heroina romana, vodi dugogodišnju prepisku sa španskim kompozitorom, pesnikom i romanistom Manuelom Manrikeom de Larom za kojeg se vezuje snažnim sponama devojačke zanesenosti. Radnja se događa u Istanbulu, Sarajevu i Parizu. Ovo je takođe i priča o porodičnoj slozi i o lepoti siromaštva

Trilogijom "Miris kiše na Balkanu", "Cvat lipe na Balkanu" i "Smiraj dana na Balkanu" Gordana Kuić stekla je brojnu čitalačku publiku i svrstala se među naše malobrojne bestseler pisce. O popularnosti njenih knjiga svedoče visoki tiraži, kao i veliki broj ponovljenih izdanja, a knjiga "Miris kiše na Balkanu" proglašena je za najčitaniju knjigu godine. U izdanju "Narodne knjige"1997. godine objavljuje svoj četvrti roman "Duhovi nad Balkanom"koji, poput prethodnih, osvaja čitaoce, ali i zadobija pažnju kritike. Sudbinu više puta ponovljenog izdanja doživeli su i njeni romani "Legenda o Luni Levi", "Bajka o Benjaminu Baruhu" kao i roman "Balada o Bohoreti" koji je nedavno ovenčan prestižnom književnom nagradom "Žensko pero".

Kako ste primili vest o nagradi, koliko vam ona znači u ovom trenutku?
- Sedmi roman, sedma godina nagrade "Žensko pero", a sve to 2007. godine. Nekako su se sve tri sedmice složile. Nagrada je uvek dobrodošla, kao lepa reč, kao dobra kritika, kao pozitivno mišljenje o bilo kom ljudskom trudu i naporu. Svaka nagrada je mila, a pošto je ovo za mene prva nagrada koja mi je dodeljena, ona je, kao svi prvenci, i najmilija.

I publika i kritika vas vole. Kako biste to objasnili? Kod nas je to fenomen?
- Moji romani su lišeni zlobe, surevnjivosti i (što je najvažnije) mržnje, mada su pisani o vremenima velikih progona, ubijanja i mržnji. Napisani su istinski otvoreno, i puni su životne radosti i porodične sreće uprkos nesreća, i istorijskih i individualnih, koje opisuju. To su romani čistih misli, dobronamernosti. Oni opisuju svet bliže i dalje prošlosti, (od DžV do DžDž veka) većma nepoznat našem čitalaštvu, a pogotovo mladima, svet sefardskih Jevreja koji su se naselili na Balkansko poluostrvo po izgonu iz Španije. Najvažnije je da moji romani NISU DOSADNI! Sve to je prepoznala čitalačka publika bez čije podrške ne bih napisala ni redak posle "Mirisa kiše na Balkanu", a kamoli još šest velikih romana.

Kako biste predstavili svoj najnoviji roman "Balada o Bohoreti" onima koji ga još nisu pročitali?
- "Balada o Bohoreti" je moj sedmi i poslednji roman. Poslednji u ovom drugom ciklusu mog pisanja, a možda i poslednji uopšte, jer ću se sada oprobati u kratkoj priči i noveli. Roman u dnevničko-epistolarnoj formi prati mladost i odrastanje jedne izuzetne žene koja se krajem DžIDž i početkom DžDž veka bavila pisanjem pozorišnih komada, priča i pesama, očuvanjem sefardske baštine, vodila polemike u tadašnjoj jevrejskoj štampi, pisala priloge za periodiku, jednom rečju, predstavljala uzor za sve mlade napredne žene Sarajeva. Svakako da je bavljenje navedenim delatnostima bilo nezamislivo za balkanski ženu tog doba, a pogotovo za sefardsku. Bohoreta je govorila pet jezika, ali je pisala samo na maternjem jevrejsko-španskom, zapravo, predservantesovskom španskom koji je bio očuvan u svim sefardskim porodicama rasutim po svetu tokom pet vekova po izgnanstvu iz Španije, sve do najveće jevrejske tragedije, holokausta. U romanu, Bohoreta takođe vodi dugogodišnju prepisku sa španskim kompozitorom, pesnikom i romanistom Manuelom Manrikeom de Larom, za kojeg se vezuje snažnim sponama devojačke zanesenosti. Radnja se događa u Istanbulu, Sarajevu i Parizu. Ovo je takođe i priča o porodičnoj slozi i o lepoti siromaštva.

U kojoj meri ovo vaše delo korespondira sa vašim opusom?
"Balada o Bohoreti" bi mogla da se nazove krajem moje druge trilogije koja se sastoji od "Legende o Luni Levi" i "Bajke o Benjaminu Baruhu". Ona bi se mogla shvatiti i kao svojevrsni predgovor na moju prvu knjigu, naime prvu trilogiju koja se sastoji od "Mirisa kiše na Balkanu", "Cvata lipe na Balkanu" i "Smiraja dana na Balkanu". Kopča između ove dve trilogije je roman "Duhovi nad Balkanom", moj najdraži roman, kojim završavam sve priče iz prve trilogije i započinjem priču druge.

Šta vas je nagnalo da se kao pisac poduhvatite dosta bolne teme - pisanju istorije vaše porodice tokom jednog burnog veka na prostoru usijanog Balkana?
- Počelo je mojim unutrašnjim moranjem da napišem nešto o porodici moje majke. ali ne samo o njoj, već da se na neki način odužim mojim dalekim precima, sefardskim Jevrejima u Sarajevu, koji su gotovo svi odvedeni u razne logore - Jasenovac, Aušvic...

U pravoj galeriji likova vaše trilogije dominiraju žene. I to drugačije, stamene, žene listom izvan svog vremena..
- U pisanju trilogije imala sam osećanje da bi trebalo nešto da napišem o tim ženama koje su odudarale od običnog kodeksa ponašanja tadašnjeg sarajevskog patrijarhalnog društva. Svaka od njih je uspela da ostvari svoju karijeru. Laura Papo, recimo, bila je veoma poznata spisateljica tog vremena. Napisala je mnogo drama i pesama. Veoma uspešno se bavila istorijom kao i baštinom sefardskih Jevreja. Opisujem dve generacije žena koje su prošle velike ratove, egzoduse i nemaštinu i sve to podnele s pesmom na usnama, uz jednu veliku sefardsku romansu i optimizam.

Šta vas najviše pogađa?
- Najviše me pogađa uopštena ljudska nesreća, ljudsko zlo koje nikako da prestane i nikako da prevagne dobro koje takođe postoji u ljudima, jer veliki činovi dobrote se dešavaju upravo u zlim vremenima. Ta sporadična pobeda zla jeste sva tuga ljudskog roda i ona će ostati u nama dok ne pronađemo odgovore na naša osnovna pitanja.


Izvor: Glas Javnosti