Nažalost, nema sumnje da je čovek duboko iracionalno, a već po nacijama i temperamentu biće osećanja koja su i onda kada su delikatna češća, od misli i inteligibilnog u čoveku. čovek je biće nagona biće instinkta, pa onda tek biće osećanja, a negde iza sveg tog kod malog broja ljudi krije se misao što stidljivo ćuti i čeka. I ona je prikazana u brojnim horoskopima. Ali upravo taj stid roditeljski, vaspitača, pa same životinje jer su osećanja i životinjska kategorija, nagona i svakolikog univerzuma od čula stvorenog se stidi pred tajne nad tajnama što je bog stvori i dade je čoveku, a misao se zove. Misao gotovo nikada ne određuje čoveka ili tek šačicu malobrojnih ljudi koji su mišljenju posvećeni. Ne znam koliko sam hiljada i hiljada horoskopa video sa besprekornim ME i JU, UR, SA. Ali kod 90 posto slučajeva mišljenje ne biva razvijeno, ostaje negde u zapećku, pritešnjeno opstankom, modernim vremenima u kojima se i muškarac i žena bore za opstanak, reproduktivnim nagonom, porodicom i čistom ljubavlju ili strastima, pohotom ili porokom kakvim. I ono bi trebalo da odredi čoveka i da mišljenje kao uslov postojanja i vrhunska istina i to saznanje kom će ćovek dati vrednost bude ono što on jeste, vlada njim i svetom njegovim. Ali samo kada imamo intelektualnu genezu ili kada kod Ascendenata Blizanaca, Device, Strelca, Riba, često Vodolija, bitak sam od mišljenja jeste, eto ljudi koji žive od ma kakvog oblika mišljenja. I ne samo u tom slučaju, već i onda kada je misao spremna da se probudi. Hoću da kažem da jednog dana, najčešće u poznijim godinama kao što poslovice il narod kažu - čovek postaje mudar. No to nije istina, čovek greši, jer je potreba za mukom ili želja određenog aspekta iracionalnog i relevantnog, ratničkog, često uslov postojanja. Misao je najčešće usamljena, bleda stoji i zanemela pred životinjom, što je nekad zver ili nekad umiljato mače, ali nikad svest o svesti, nikad beskrajna potreba za saznajnim, nikad neprekidno promišljanje. I zato ja poštujem svakog, bio on svestan ili ne, onda kada je to u delu vidljivo - određuje svet mišlju. Socijalni milje je takav, da naša jadnica majka državica tone, strahovi se rađaju, glad, opstanak, porodica, misao nestaje, povlači se, sem kod onih koji moraju da misle. A moraju oni što su od saznajnog napravljeni i kojima je to bitak. Ali najčešće oni ne moraju, već će morati. I ne znam koliko u ovim vremenima apatije i bede hiljade ljudi sklanja svoje oštroumlje i pogled sa knjige pa ustaje i ide na posao ne bi li preživelo. I inače, što su spoljne okolnosti teže i kako je prag bede sve veći i veći, sve planete gube u svom intenzitetu, one koje nisu razvijene u svojoj punoći i onda kada je blagostanje, pa se analiza horoskopa ogleda u apsolutnom spuštanju simbolike i potencijala planeta u koje gledamo. Veština analize se ogleda u tome da što rekli seljaci - se namali horoskop. Ili namali cena vrednosti svake vrline, jer ona ne može da sija udavljena strahom egzistencije i to upravo onim što se glad zove, pa kao demon lebdi dalje nad nama. Inače, mišljenje je privilegija odabranih, u našoj naciji koja je čini se više mislila nego radila ono je nekad pokazivalo nadu da ćemo postati nacija sa svojim junacima, idolima, nobelovcima, ingenioznim ljudima, no ratovi i beda prekinuše sve. Misao nema nijednu drugu potrebu sem da pobegne na kraj bića. Užasnuti posmatramo kako intelektualne porodice svesne da je to lukretivno i donosi novac, upisuju svoju decu na sport s nadom da će zaraditi s maštom koju ne bi priznali sebi - da će ih deca izdržavati i biti sportisti, što govori o genetskom retrogradnom unazađivanju, i totalnom vraćanju u energiju, u nagon. I ne znam još koliko hiljada primera u ovoj stidljivoj naciji koja se više od sveg stidi mišljenja mogu da nabrojim, gledajući ne samo to kako narod kaže - se u strahu od znanja ne živi, kako to roditelji misle, pa se pitam čemu škole služe, kad svi jedva čekaju da počnu da rade i dobiju 200-300 EU i tek za tren budu radosni i zadovoljeni. A znate li kakva mi deca dolaze i kakvi studenti, potenca ravnih onoj što je nobelovci imaju, izumitelji, pesnici ili umetnici slavni. I mislite da će ih podržati neko?! Nacija se u strahu od gladi lagano davi il pluta a decu strašno i jezivo određuje činjenica da treba da uče ono što je korisno, a ne ono što jesu. Jer postoje ljudi koji misao jesu, baš kao što postoje oni koji razumeju šta je korisno, što je takođe retko. I sve postaje haos i sve postaje otuđenje. Ako je čovek misaon, ako ga određuje JU ili ME ili UR ili dobre konstelacije, aspekti, asc, a on se odrekne sebe, onda se odriče svakolike komunikacije, prvo sa sobom, a onda sa svetom, sa ženom, sa decom, sa svim onim što će stvoriti. Odbačena misao u stidu čeka, vreme prolazi. Život teče, porodica je negde tu. I onda se odjednom pojavljuje neko ko vas razume i vi ga grlite kao boga, kao svetu knjigu, kao zanos ili muka bibliju. Imate godina 50 i u tom času ostavljate sve zbog toga što u tom času niste samo, jer ste našli nekog s kim ćete imati dijalog, koji vam odjednom znači toliko da ni sami ne znate šta se dešava! Napokon se pojavio neko s kim mogu da razgovaram, evo ga neko ko me razume. Tad kreće napad na osećanja, pa na životinju, pa na sve ono što je stvoreno i počinje život koji je paralelan sa ovim. Prethodni se zaboravlja, a novi nastaje. A zapravo nije se dogodilo ništa. čovek je samo uvideo samo da mora da prihvati onda kad ima to intelektualno. No često on zamenjuje, pa intelektualno služi kao maska komunikacije da bi erotika u slobodi mogla da komunicira pa pravda dijalogom il znanjem ili obrazovanjem ili sličnim mislima eros što je prepoznao drugi eros ili nagon što je prepoznao strast u drugoj osobi. I ovih je slučajeva više. I opet misao gubi. A gubiće sve do časa dok čovek, pardon dete, pardon kakva devojka ili mladić - ne budu dobili u svojoj kući i u svojoj školi i u crkvi ne budu čuili da neko govori da je upravo mišljenje ono što je tajna veličanstvena, pogotovo kad se uči o Bogu ili kad stvara svest koja dalje dobra dela čini. Kako mišljenje po sebi donosi rizik opstanka, meni se čini vrlo korisnim što ovo govorim i pišem, jer danas kada je opstanak sasvim neizvestan, kada poniženje mišljenja kao i uvek kada je to u bedi postaje očigledno, baš danas mislim da roditelji, profesori, zajednica savakolika - moraju sa oduševljenjem propovedati svest, znanje, knjige, obrazovanje svakoliko ili stručno, važno nije. Jer samo svest o sebi, o potrebama, samo svest o svetu što je čovek i čovek što je svet, može početi tu raspravu mučnu i tešku sa sudbinom zloduhom ili već ma kakvom. Misao plemenita misao što otkriva tajne, misao što bogu služi na ovaj ili onaj način, misao što je ponos ponosa čoveka misao što znanje postaje, a znanje vera i vera znanje kao najviši oblik svesti. Što je život više borba, što je više trgovina, samo po sebi opstajanje odbacuje čistu potrebu za promišljanjem kao apstrakcijom, pa ostaje brigovanje i muka i najčešće postaje onaj kamen spoticanja u biznisu što naravno kao privid ili uopšte ne postoji. I zato deca iz bogatijih porodica negde odlaze, dobijaju najbolje ocene, trijumfuju, ali iznad njih i dalje lebde strahovi njihovih roditelja što ih uče da ne budu apstraktni, da se ne bave mudrošću, već ih nekada nesvesno, a najčešće svesno - iz straha upućuju u pragmatična znanja što donose burek ili dolara milion.

Inače samo mišljenje po sebi je nadahnuto osećanjima, a o pesnicima nećemo. Samo sam hteo da napišem ovo kao jedan pamflet u kom sam želeo da prikažem koliko će ova nacija upravo zbog genetskog diskontinuiteta u mišljenju, upravo zbog unučadi na koje roditelji ne misle, morati ponovo i ponovo da se vraća na početak sve dok četiri ili pet pokolenja prvi put ne budu živela od "plajvaza" kako narod kaže, od olovke ili pera blještavog i sjajnog. I ako je ikada ovoj naciji koja i ovako ne može da se snađe potrebno da da trijumf učenju, mišljenju i znanju, koje biće iz kakve osobe samo po sebi otkriva kao svoju bit, onda je to danas kad se nacija dole na dnu stvara. Danas na početku kad se rađamo ili danas na početku kada se vraćamo unazad. S molitvom da Bog pomogne, s molitvom da misao hrabra prihvati sebe, s molitvom da gimnazija postane crkva a crkva gimnazija, pišem u tuzi redove jednoj naciji što zasigurno ako ništa nema, dar za apstrkatno, promišljanje i jedan sasvim sigurno viši oblik inteligencije bogom joj dan - ima. I zato živeli i ME i JU i dedovi pismeni i oni što su bili trgovci pre sto godina jer su oni pandam akademicima u Francuskoj i svim drugim zemljama što imaše kulturu pre pet stotina godina. Hrabrite svoju decu kako god vam izgledalo da razvijaju um, da misao trijumf bude, što hrli ka delu ili veri ili već onom što ona jeste. I znajte da čovek drugi put nema. Nemojte se plašiti, ako je mišljenje ono što je posebno, jedinstven, retkost univerzuma data čoveku, onda ona zasigurno neće izdati nijednu psihološku potrebu, ni nagon, ni libido, već će praviti sklad. Ona doduše traži posvećenje, traži predanost, ali ako je ikad ova nacija imala potrebu za saznanjem, onda je to baš u ovo gluvo i tiho veče istorije što je noć čeka, da je misao osvetli poput bljeska s neba. Mišljenje po sebi nije ni teističko ni ateističko. I zato se ne brinite, već skočite u znanje kao u more toplo, jer ćete iz njega izaći čistiji, spremniji da prihvatite svakoliku borbu sa životom kao sudbinom. I ne brinite na kraju ili uvek kad vreme dođe, Bog stidljiv raduje se, jer i on je negde u početku samo ideja što će transcendencija bića postati, čeka i raduje se s nežnim blagoslovom osmehnut uvek kad čovek-dete veru uzme.

izvor