Moram da kažem reč-dve o Jupiteru i Saturnu, o decembru i januaru ili o Strelcu i Jarcu. No, ipak su oni samo Jupiter i samo Saturn. I bogami, da znate da mi nije lako. Ništa ovde veselog što uspokojava - nema. Pre svega zato što ne napisaše ljudi od klinastog pisma na ovamo više besmislica i laži o tom šta Saturn jeste i šta Jupiter. E pa, čitajte ovo na dan kakve slave i rođenje i dan sveca, jer ovo je priča o jednoj sintezi što u vremenu kroz vekove i Saturn živi kao moral, kao moralni imperativ, kao obred svaki transcendiranu veru u tiha i dublja vremena što razigranu i površnu svest današnjice nemaše. I tako baš ove dve planete stvoriše slave i preslave, sećanja na svece i svete, na Svetog đorđa, ali i na sve one što mudri behu u znanju ili vrlini ili vrlini i znanju što su bića Saturna i Jupitera. Ali ono što su nam oni ostavili u istoriji hvaliti potrebno nije, jer ove dve planete zajedno, kad mislimo samo o njima, već su sva istorija, svi ljudi dostojni poštovanja, nužno ugledni, nužno duboki, nužno mudri, nužno učitelji naši. Od njih učimo, bili oni dvanaest Apostola ili Galilej i Kepler, Van Gog ili Puškin. Šta su to Jupiter i Saturn i čemu je posvećen ovaj broj Astrologusa, već istoriji genija, istoriji mudrosti precizniji da budem, istoriji moralnog usavršavanja od krivnje do glasne vrline, od potrebe da samodovoljnošću gde u noći Saturn usavršava sebe u osami i odricanju, nalik pravoslavnom svecu ili Johanu Kepleru, gde Jupiter slavi znanje da bi ga davao drugima. Ali Jupiter zapravo sve što jeste i sve što će biti u svim manifestacijama, oblicima, nikom više ne duguje - već tom što sedi i ćuti, gore visoko na brdu kakvom, sam i misli. Jupiter je Merkur Saturnov, Jupiter je sve ono što je ljudska patnja oslobađajući se od krivnje, samo kroz prihvatanje upravo nje, što Saturn jeste, stičući znanje koje je postalo mudrost, pa je dobila ime Saturn. Jupiter je kažem onaj koji baš ta znanja kao u misiji, kao dete njegovo, zahuktao, jureći nosi, širi, daje, poklanja. Ali prvo je neko morao biti gladan, razumeti materiju, kao Saturn da bi je Jupiter domislio u praktičnom smislu, a ovaj primer važi i u ekonomiji i u sferskoj trigonometriji, pa će tako ovo uvek biti učitelj i učenik, učitelj koji ostaje u vremenu slavan zbog učenika koji se transcendira u samog učitelja, pa i on postaje Saturn, baš kao što je on postao Jupiter u vekovima kroz koje ljudski duh i duh sveti živi.
I ništa tu nema zagonetno. Sve je kristalno jasno. Nisu to dve planete nekakvog zla, muke, negativizma, samomučenja i površnih baljezgarija o tom što Saturn jeste. Ili pozitivizma, vere, optimizma, otvorenosti spram sveta, davanja do u nedogled. Ali je čudno zašto ovaj dvobroj ima svoj tajni smisao. I on čak nebitan na ovom nivou, je posledica tog što Jupiter uvek daje Saturnu, koji je naravno dao Jupitera, koji će postati Saturn, što je naravno nekad, opet u metafizičkom smislu, Jupiter bio. I tako, svo to večno vraćanje istog i to prolaženje kroz istoriju, gde ispred vas izlaze lica mudraca, umetnika, naučnika, bankara, tvoraca sveta, kroz istoriju što je Saturn - Jupiter, jer istorija je uvek istorija onih što stvaraju ideju, pa posle delo, čak i onda kada je rat ili mudrost sveta. No, šta je zabluda, šta je lažno u astrologiji? Ima li veće moralne bede od tog mišljenja da postoji neka dublja, umnija, samodovoljnija po sebi misaonost i ništa više, što se odriče sveg zarad samodovoljnosti i duge kontemplacije u kojoj Saturn promišlja i definiše univerzum, svet u bolu, što se odbaciti mora kroz biće prihvatanja, što on jeste i ama baš ništa drugo nije. I tako u muci stvaraju ovaj svet Saturijanci. Svet se kikoće, živi, strastan, pohotan. ali odjednom kao kad neko ulazi u biblioteku, kao kad neko prolazi pored starca na gori, kao kad neko uzima knjigu u ruku, kao kad neko zadivljen posmatra zaboravljeno što ne može biti, a Saturijansko jeste. Kao kad neko nalazi zaboravljene spise, kao u času što spoznaja jeste, jer šta je spoznaja - ako ne više od domišljatosti, sećanje na ono što je čovek znao, e baš tako Jupiter sve ovo čini i uzima Saturna pa ga pretvara u jednu lakše podnošljivu, prihvatljiviju , za početak samo , svesti - mudrost, pa je nosi ustreptao, svestan koliko je baš iz ovog razloga, baš zbog poštovanja spram nečije muke i odricanja u saznanju ili čistoti što Saturn jeste, radujući se Saturnu, radujući se tome što može da otkrije hrabar, pa svetu Saturn da. Jupiter po sebi je vrlina logike koja uči, pa uči, pa uči, kao da je Merkur mlad, što i jeste kada ga uporedite sa Saturnom. I tako skuplja, stiče, misli, analizira, pita se, pa zagrljeni, iako to svet ne vidi, žive ove dve planete samo onda i samo onda zaista žive - kada su apstraktne, kada su znanje, kada su ono što one zapravo zajedno jesu, apsolutno svakolika čovekova kultura ili jednom rečju - civilizacija, da kažem. čovekova civilizacija i život ljudi na zemlji, onda kada je on znanje, onda je on pozitivizam Jupitera koji je proputovao i prošao kroz sve što je u muci tek prividnoj zarad mira, da bi do mile volje mogao da misli, Saturn, usvaršavajući se, pitajući se - domislio. Ljudska civilizacija je odricanje Saturna čiju slavu kao svakoliku i sveobuhvatnu, a šta je to ako nije sveobuhvatna, pa onda svest o onome što je bilo, što je Saturn, što će biti, što je Saturn, što je sada - što je Saturn - sudbina ljudska koju poznajemo ili spoznajemo lakše kroz Jupitera. I kao da je Bog znao da čovek mora kroz vrline, moralna načela i da može lakše kroz njih razumeti svoj usud, svoj Saturn, svoj kamen, svoj krst koji nosi il kuglu il lanac što mu na nozi vise ili znanje što ako vere nema, i ako nije svima dato, se gadi sebe, kao što je to Jupiter u preziru spram sebe, kad nije učitelj koji je posvetio se odredio sebe davanjem znanja, pre svega. Sloboda, potraga, univerziteti i sve ostalo, samo su kao ljudska sudbina, kao civilizacija čovekova, jedna neprekidna slava mudrosti jupiterijanske koja traži pozitivistički način kako da utisne čoveku znanje o sebi o bogu njemu o jednom o jednom istom, što Saturn i Jupiter zapravo jesu. I zato je SA rodio sina onda kada je u miru domislio, onda je svestan tog da je ambiciozan ili možda ambiciozniji od svih kao taj planinski vrh, ambiciozan samo onoliko koliko zamislite može biti jedno tašto znanje na šta Saturn ili ti Jarčevi kako kažete - jesu, tad je morao da progovori. I progovorio je Zaratustra i progovorio je Nostradamus i progovorio je Isak Njutn, Edgar Alan Po ili Dostojevski. I dok su govorili, oni nisu bili više tako gorki. Jer čim prihvatanje patnje ima smisao a smisao je po sebi već pozitivistički, on Jupiter postaje. U tom času Jupiter je nastao negde u praistoriji metafizike rađanja mudrosti što izlazi iz ukleta Saturnovog bića i bleda lica Galilejova pa postaje mudrost radosna što na univerzitetima poput Jupitera ili što Jupiter jesu - žive.
I sve priče su iste. Gospod, Bog naš Isus Hrist, da nam grehe oprosti, vuče taj krst i na brdo se penje, na brdo slave što će transcendirano znanje o smislu preuzimanja patnje - dok je on još uvek Saturn - tada biti, pa vaskrsava, e u tom času - eto Juptiera da ukaže na moralne vrline, na dobro, na propoved, eto rađanja duha iz duha, eto dobrote, eto ljubavi, jer je u grozi muke Hristove ljudi videli ne bi. I tako svako znanje nastaje. I tako svaka mudrost. Bog je znao zašto ih stvara jednog pa drugog. Baš kao što mi nikada nismo i nećemo. I sva saznanja i smrdljiva dijalektikica jesu upravo taj sveti metafizički najuzvišeniji čas istorije zapadnog sveta ili svakog, pa čak i onda kad Saturn u sumnji kaže u strašnijem času što ga istorija nema "Bože, bože, zašto si me ostavio", da bi potom se rodio Jupiter, kako se meni čini valjda i možda, u svojoj apsolutnoj punoći, smislu, apsolutnom idealu, i rekao ono što je on, ono što je Jupiter, ono što je vera kako ga znamo "U Tvoje ruke, Gospode!"
I tako je bilo i tako će biti. A šta to Bil Gejts duguje Pitagori, to samo Jupiter i Saturn znaju. A zašto je Ajnštajn više naučio od Dostojevskog nego od Gausa, to opet samo Jupiter i Saturn znaju. Jer, šta su oni, kada ih gledamo nego transcendirana, prihvaćena mudrost, očišćena od sveg što je Saturn koji danas i svakog časa, a da to ljudi ne vide, kao istorija svakolike mudrosti i saznanja, lebdi na krilima Jupitera, skriven u optimizmu, idealizmu i nečem sasvim romantičnom, pozitivističkom, jupiterijanskom, saznajnom što bi mogli reći, lebdi kažem kroz naše domove, svakoga dana kao duh sveti i onda kada je slava i Božić il rođenje Hristovo u Vitlajemu ili na Maslinovoj gori ili na lomači u Firenci. Ili u ruskom Mrtvom domu ili Magelanovom moreuzu ili onda, spuštajući simboliku do u nedogled, čekamo te dve planete na dan slave što jesu, ne znajući da slavimo svece mučene što su naravno svesno prihvatili to i znali da su u isto vreme jedno isto, Jupiter i Saturn, zvali se ono Jovan Zlatousti ili Pavle ili Pablo ili Fjodor, važno nije. Saturn i Jupiter. A mi zaboravljamo da Bil Gejts zapravo nema ništa ili da ima onoliko koliko će dati, što je biće Jupiterovo, a da će dati ono što je Saturn vekovima stvarao, pa materijalizovano kroz Saturna od nukleusa ideje njegovog oca Urana do praktične a ustvari metafizičke planete što se Jupiter zove. Jer kad neko postane slavan ili bogat, on duguje to bio rok zvezda, uvek crnačkom vraču il lekar slavan - Aviceni što s konjem u kanjon skače u begu il Empedoklu što u vulkan hoće da skoči, ne bi li istini bio bliži ili ma kom geniju što beše i jeste i biće - Saturn - planeta budućnosti, sadašnjosti, prošlosti, dakle onog što jeste i juče i sutra, što je naša duboka današnjica. Da, Saturn je naša duboka svakodnevnica, koju Jupiter preobražava u svom pozitivističkom, da umrli ne bi, u nadi što nam je Gospod daje, u veri Bogu zahvalni, znanja, mudrosti što su sva senke Saturnove, pretočene kao rane Hristove na krstu, što Saturn jeste, kao mudrost Biblije, što Jupiter jeste. Blagosloveni u ovom broju bili vazda čitaoci Astrologusa, sretni u slavlju vrlina i mudrosti što ljubav i vera jesu, što Jupiter jeste. Što Jupiter jeste, dok astrolozi zaboravljaju da on ustvari Saturn jeste. I tako čitajte Sveto pismo, a ne astrologiju ili ponekad, onda kad mudrost jeste. čekajući, čeka ovaj broj svoje čitaoce, kao što je Saturn sačekao Jupitera da bi radostan, kao Sveti duh, ušao u njega, da bi gore i Petar Saturn i Jovan Jupiter slavili. Jer šta su oni, nego tek jedna biblijska pričica, jer šta su oni, već ma koji segment, ali onda kad istorijski jeste, jer šta su oni ako ne sveobuhvatna mudrost, jer šta su oni ako ne vera i sumnjam pa vera. Jer šta su oni, ako nisu kao Avram: "ko u donji svet silazi - voljenu spašava, ko nož vadi - Isaka dobija". Oni nisu samo ili-ili, i oni nisu s one strane dobra i zla, oni su Jovan zlatousti i haldejski prorok Zaratustra, mudrost propovedi što u veri radost nalazi, pa otkriva da Bog - ljubav jeste. I zato vas molim da ne zaboravite nikad da ni astrologija, ni ma koje znanje - znanje nije, ako mudrost apsolutna nije. A onda će nam dragi astrolozi i čitatelji moji - biti lako da sve simbole Saturna i Jupitera spuštamo u praktičnom smislu do u nedogled, do svesti koju vaši klijenti ili astrolozi učenici imaju, ako u ove svete dane razumemo bitak i ono što uistinu Saturn i Jupiter jesu. Jer kad znamo čem krst služi i smisao tajni njegov, pa slavu njegovu, lako nam je da vidimo u jednom horoskopu i drvo i goru maslinovu, a zapravo samo posvećenje, veru, ljubav od koje sve napravljeno jeste i Bog jeste.

Hoćete li praktično, jer ja mogu i tako, što vređa ovaj tekst, jer znam da vam je muka i od mene i od mog blebetanja, da mi Gospod Bog oprosti. Zar vam nije jasno da je Saturn uvek živeo u času kad čovek pognute glave briguje i pita se i misli o ma čemu, sumnja, pa otkriva, pa saznaje, u času što nije radost čulna il ekstaza života već posvećenost mišljenju, što će baš iz tog opskurnog časa, kao duh sveti, što Jupiter jeste, kao vrlina, kao dobro, kao pozitivističko, razumeti vrednost odricanja i dati sebe kao delo što se po svetu širi, kao putnik na konju od misli napravljenih dok jezde Jupiter i Saturn zagrljeni. Oni su jedno a ne dvoje. Oni su dvoje da bi um mogao da spekuliše i da raspravlja o evoluciji mudrosti. Ni Jupiteru sretnom lako nije i ne samo zato što je nežniji od Saturna i ne samo što mu ovaj takvu obavezu dade, kao Gospod Petru, kao svako iskušenje što Saturn jeste a vera postaje.
I ne učite astrologiju od početka, već od kraja, od onog velikog mudrog i moćnog do onog malog i nebitnog. Drugog puta nema. Znanje svako u mudrim spisima živi ili u mislima dubokim i teškim, pa zato nema škola, učenika ili učenja od početka. Mudrost je početak. I kraj. I zato slobodno zakoračite ka tom kraju što mudrost jeste. I neće astrolozi moji proći vremena mnogo, a sve praktične sitnice što interesuju vaše učenike i klijente, vama biti date kao vidljive a njima kao znanje kojim problem rešavate. Jer šta to svaki klijent želi da razume ako to nije upravo ono što ga muči, što ga on ili astrologija Saturnom zovu, a šta rešava Saturn kroz Jupitera i svest koju vi dajete ako ne tajnu mudrosti što u Saturnu živi, koju Jupiter kao psalme il blagoslove govori, kao vi klijentima vašim.


izvor