A koliko je tek srpskih sela ostalo u Hrvatskoj... Tito je definitivno radio na unistenju Srbije zarad neke Jugoslavije koja nije imala sanse da na duzi rok opstane.

Mislim da se dva puta trazilo od njega da se sela iz Albanije vrate,ali on je to odbijao da ne bi narusavao "dobre" odnose sa Albanijom.

Ma komunisti su i citavo kosovo mislili dati albancima, i onako ih nikada nije ni zanimalo...

Горанци једноставно, старосрпским штокавским дијалектом којим се служе и северозападни Македонци.

Бесмислена је, и погрешна, формулација Горанаца као националне мањине од стране појединх политичара. Горанци напросто не могу бити национална мањина, они имају једну једину државу Србију.

Прелазак на ислам био је постепен. Најпре су прешла на ислам најугроженија и најмања места...а на послетку најзабаченије, највеће и најбогатије насеље Брод. Отуда су многе српске породице из Брода и данас знане по Призрену и Сиринићу као српске породице које су преполовљене јер се једним делом налазе у исламу а другим делом у православљу.

У том контексту спомињу се родови: Лековци, Чучуловци, Ћунковци, Мацинци, Ђурђевци, Трупчевци, Кучкаревци, Прдљевци, Паскинци, Џавџићи и др, чија се презимена у православљу спомињу као: Костићи, Чучуревићи, Ћунковићи, Ђурђевићи, Јовановићи, Илићи, Станковићи, Миленковићи. Сви су они део рода или се налазе у родбинским односима.

Скоро сва села у Гори су, међутим, сачувала свој језик а нека и народне обичаје о црквеним празницима: Ђурђевдану, Митровдану, Бадњем дану, Божићу, затим кување жита у одређене дане, задушнице и друге обичаје. Горанци су сачували старе посмртне обичаје "задушнице" које дају четири пута годишње, после седам и четрдесет дана, затим на пола и на крају године.

Свакако у то време јављају се и албански силници који чине све да преостали Срби приме ислам, што је изазвало убрзо померање, сеобе. Измишљани су и изналажени и мали поводи да се најстарији и најугледнији Брођани принуде на примање ислама. На томе је највише радио неки Реџеп паша из Бицана у Љуми који је живео око 1770. године, затим неки Шабан хоџа и многи други.

Било је и других узрока који су убрзавали прелазак на ислам. Поред осталог и фанариотске владике у Призрену и одсуство свештеника у Гори. Зато су се многи из Горе селили ка Призрену знајући да је то вилајетско, митрополитско место где је лакше остати као Србин, православац.

Једна од таквих, и данас добро знаних, је породица Петра К. Костића, књижевника и сенатора из Призрена, чије генеолошко стабло пружа најизразитију слику српских сеоба из Брода и осталих горанских села под притиском исламизације и албанских силника.

У приказивању његовог порекла не може се ићи у неку дубљу прошлост јер нисмо наишли на такве податке. Али са сигурношћу се зна како је текао процес исламизације од периода буђења националне свести код Срба.

Од почетка прве половине 19. века, када су се односи заоштрили и српски се народ припремао за један одлучнији и снажнији отпор, и процес исламизације у Броду и другим селима Горе почиње да добија драматичније обрте на штету српског живља.

Од тада почиње, сваким даном, све чешћи притисак на многе српске породице, а посебно на домаћинску и честиту породицу Лековац, њеног старешину Милоша, човека који је у Броду представљао виђенију личност око које су се окупљале многе старешине српских породица. Он је представљао узорног човека који је својим ауторитетом представљао озбиљну сметњу ширењу ислама.

По једном документу пронађеном у фонду КУД "Цар Урош" у Призрену, Бродом и околином у средњем веку владао је неки кнез Павле. После његове смрти власт је преузео некакав Лека Капетан који је био самосталан и независан господар у Гори, а да ли је био крвни сродник кнеза Павла - то није утврђено.

Али сви су изгледи да је Лека био један од потомака овог средњовековног господара од кога води порекло Петар К. Костић. Лекови потомци данас се зову Лековци и они потичу из Брода.

У доба Карађорђа Петровића прадед Петра Костића звао се Милош, који је убијен само зато што није хтео да прими ислам. Његова смрт требала је да заплаши све његове истомишљенике. Она је изазвала општу жалост у Броду и околини, уједно и страх.

Али љубав према највиђенијем човеку Брода и околине, узорном домаћину, била је јача од сваког страха. Сахрањен је био како је то доликовало, по свим хришћанским обичајима.

Брођани говоре да је Милош имао синове: Лазара, Арсенија и Анастаса. Сви су се они добро слагали. Подржавали оца и били пример осталим на селу. Али притисци, претње исламизираних учиниле су своје.

Петар К. Костић бележи: "1821. године, мога оца стриц Анастас, ступио је у мухамеданство као ћаја у Македонији, куда су сточари из целе Горе са многобројиним овцама ишли и проводили зиму, као што чине и сада. Како је он то учинио преко воље старијег му брата Лазара, овај му зато и припрети да ће са њим и свршити, кад се кући врате....

Зато овај кад су се приближили кући, наговори своје чобане, свакако своје потурице, те ови отрче напред и близу Брода убију Лазара."

"Лазарева жена Стана побегне у Призрен са ситном децом: Симом, Јанком и Костом." - наводи Петар К. Костић. Коста је управо био отац сенатора Петра Костића.

"Како је Лазар остао једина личност у Броду око које су се свијале још неке православне породице, то су и оне побегле у Призрен (Јанкуличевци, Тољевци, Кучковци, Чучуљевци, Штановци и др.). У Броду је остала код потурченог мужа (Анастаса) и деце стрина мог оца Божана јер се није могла растати од своје деце. Она је умрла 1856. године у Броду као последња хришћанка". - Петар К. Костић

Она није хтела да прими ислам, да мења веру, и њој се, као женској глави то и могло. Она је остала Српкиња и хришћанка до смрти и као таква, она је ишла у цркву у Броду до краја свога живота. Када је умрла, пошто је цело село већ било прешло у ислам, црква је срушена.