STOGODIŠNjICA OD OSLOBOĐENjA BEOGRADA: Nemci su pobegli za dva sata



Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević na ulicama Beograda

PRE tačno sto godina, Beograd je dočekao slobodu! Ujutro, 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta elitnih srpskih divizija - Dunavske, Moravske i Drinske, na ulicama srpske prestonice pojavili su se prvi oslobodioci! U grad su oko 11 časova prodrli prvi vojnici Dunavske divizije i izbili na Kalemegdan. Već dva sata kasnije poslednji nemački vojnici napustili su Beograd pred naletom Prve armije predvođene vojvodom Petrom Bojovićem. Po podne, oko 15 časova, Moravska i Dunavska divizija nalazile su se na liniji Veliki Vračar - Banjica - Topčidersko i Banovo brdo.

Vođena neponovljivom željom, žarom i elanom, od oslobođenja Niša 1. oktobra, kažu istoričari, srpska Prva armija je sledećih mesec dana potiskivala nemačku 11. armiju u nezaustavljivom "maršu" prema Beogradu.

- Sve akcije srpske vojske proizlazile su iz dogovora sa saveznicima - kaže dr Danilo Šarenac, istoričar Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. - Polovinom oktobra odlučeno je da srpska vojska oslobađa teritoriju Srbije zapadno, a saveznička istočno od Morave. Već oko 20. oktobra, sa saveznicima je postignut još jedan vrlo važan dogovor: da se srpskoj vojsci prepusti ulazak u Beograd. Tada je određeno i da u prestonicu prvi uđe 7. pešadijski puk, baš zato što su ga činili vojnici iz Beograda, kao i 1. eskadron konjice i jedna baterija. Svi oni su bili deo čuvene Dunavske divizije.

U napredovanju prema Beogradu, po rečima našeg sagovornika, vrlo važno je bilo i to što je srpska vojna komanda o svakoj akciji razmišljala unapred.

- Strahovalo se, naime, od uličnih borbi i neprijateljske artiljerije - objašnjava Šarenac. - Nepobitno je da su Beograđani sa velikom radošću i oduševljenjem dočekali prve oslobodioce koji su ušli u grad. No, istovremeno srpska komanda je želela da pri oslobađanju prestonice gubici budu što manji i da se ne ponovi stravično artiljerijsko bombardovanja grada kao 1915. godine. Želeli su da, kao oslobodioci, sačuvaju bar ono malo građevina i infrastrukture koji su ostali iz predratnog Beograda. Glavnina Dunavske divizije i francuska teška artiljerija, na Torlak su stigle 1. novembra oko 17 časova.

Prema rečima dr Milića Milićevića, istoričara Istorijskog instituta u Beogradu, konačno oslobođenje Beograda u Prvom svetskom ratu, kao i bitka za oslobođenje čitave Srbije, počeli su zapravo probojem Solunskog fronta. On je primorao bugarske i nemačke snage da se hitno povuku.

- Konjička divizija je već 25. septembra zauzela Štip, a zatim Kočane i Ovče Polje - kaže Milićević. - Oslobođeni su Veles, Kruševo, Skoplje, potom Vranje, Pirot, Niš... A kada je reč o moralu srpske vojske, možda ga najbolje opisuje podatak da su za dva meseca od Dobrog Polja na jugu Makedonije do Beograda vojnici prešli 800 kilometara. Po zauzimanju prestonice, srpske trupe ne staju, već 2. novembra nastavljaju borbe i oslobađaju Banat, Srem, Bačku, Slavoniju... Trećeg novembra oslobođena je čitava Srbija, uz strahovite gubitke. To je bio deo taktike, jer je već 6. novembra bila Ženevska konferencija i srpsko rukovodstvo je želelo da vojska zauzme što više teritorije.

Ono što nisu odneli Austrijanci, dovršili su Nemci, pljačkajući tokom poslednjeg dana boravka sve radnje od Terazija do Slavije. Prekinuli su struju i vodu, porušili most na Savi...

ŽRTVE

ZAVRŠETAK Velikog rata, Beograd je dočekao kao jedan od najrazorenijih gradova Evrope. Za hrabro držanje u ratu, srpska prestonica je 1920. odlikovana francuskim "Krstom viteza Legije časti". Postao je i prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je skupo platila - izgubila je između 1,1 i 1,3 miliona stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva i čak oko 60 odsto muške populacije.

Izvor: Novosti

Ivan Živaljević – prvi srpski oficir koji je ušao u Beograd 1918. godine


autor: Ina Borenović

Ivan Živaljević je bio prvi srpski oficir koji je posle 45 dana ofanzive ušao u Beograd. Po njegovim rečima, momenat ulaska u Beograd je teško opisati u nekoliko rečenica. Osećaji i utisci tog dana zaslužuju bar poglavlje jedne knjige. Puno toga ima da kaže o svojim, ali i o emocijama njegovih ratnih drugara.

Besana noć provedena pred Beogradom

Borbe pred Beogradom i 45 dana ofanzive potpuno su iscrpele Dunavski konjički eskadron. A ipak, umor nisu osećali. Tog 31. oktobra, eskadron je izbio na liniju kote 312, odnosno železničku stanicu Ripanj. Tu su proveli noć i zadatak im je bio da tu iznenade neprijatelja. Meštani su ih toplo dočekali zagrljajima i bogatom večerom. Žitelji Ripnja su svirali i pevali, a njihovo veselje je moralo da se završi brzo zato što je vojnike čekao važan zadatak narednog dana.

Zapovest komandanta Dunavske divizije glasila je: "Zadatak eskadrona za sutrašnji dan: izviđanje i proterivanje neprijatelja od Ripnja prema Beogradu, i zadržati se na obalama Save i Dunava.” Celu noć je trebalo provesti u iščekivanju i uzdržavanju. Naređeno im je bilo i to da se večera završi do 22 časa i da vojnici posle nje idu na odmor i spreme se za veliki događaj. U toku noći, konjima je bilo potrebno dati jaku hranu i spremiti doručak vojnicima za rano jutro.

Iako je to je bila noć za odmor, vojnici su se tokom nje najviše umorili. Ležali su otvorenih očiju i drhtali ispod ćebadi od ushićenja i iščekivanja sutrašnjeg dana. Ivan se seća kako je ležao dok su mu se slike ređale pred očima – slike Beograda, njegovog grada, dok mu je srce u grudima jako udaralo. Sama pomisao na to da se nalazi na kapiji grada u kom je odrastao i proveo detinjstvo, išao u školu i doživeo najmilije uspomene koje su naizmenično navirale te noći, nije mu dozvoljavala da spava. Pitao se u kakvom su stanju ulice iz njegovog detinjstva i mladosti kojima je prolazio i sastajao se sa svojim drugarima. Pitao se koliko je toga srušeno i šta je ostalo od onog Beograda koji je ostavio. Da li je sat na Terazijama kod kog su zakazivali ljubavne sastanke još uvek tamo. Ne samo da nije spavao, Ivan nije mogao ni da leži. Sedeo je sa ostalim vojnicima koji su svi do jednog osećali neki čudan nemir i gledali u mrak uperenih pogleda prema Beogradu. Mislili su na svoje kuće, na roditelje, na braću i sestre i na to kako su tako daleko, a tako blizu cilja. Ivan je žarko želeo da baš on bude taj koji će prvi ući u Beograd i bio je spreman i na najveće opasnosti, samo da on bude taj koji će poslati komandantu izveštaj da su oni prvi ušli u grad.

Jutro 1. novembra

Želja da bude prvi navela ga je da promeni zapovest i umesto u 7 ujutro, naredio je pokret pre 5 sati. Kako je vreme odmicalo, luda groznica radosti, pomešana sa ushićenjem i nestrpljenjem, ne samo da ih nije napuštala, nego se povećavala. Svi vojnici su bili spremni. Naoružani i odlučni, žurili su sa torbama napunjenim pečenjem i drugom hranom, sa čuturicama napunjenim rakijom i vinom. Eskadron je bio spreman za pokret. Rat još uvek nije bio završen.

Patrola ih obaveštava da se neprijatelj zadržao u blizini železničke stanice Resnik i Ivan odlučuje da pošalje pojačanje. Kasnije, kod Torlaka opet nailaze na neprijatelja, ali ih meštani obaveštavaju da ih je malo. Borba je na ovom mestu bila kratka i neprijatelj je brzo pobegao, a eskadron izbio na Banjički put.

Ulazak u Beograd

Na Banjičkom putu, Ivan se sreo sa prvim stanovnicima Beograda i jedva se suzdržavao da ne zaplače od radosti isto kao i deca i žene koji su ih čekali na ulicama. Ivan naređuje pokret eskadrona prema Topovskim šupama i Karađorđevom parku. Kada su došli na uzvišenje Trga oslobođenja iznad Slavije, nisu mogli da prođu od naroda koji se skupio da ih dočeka. Deca i žene vodili su njihove konje, a Ivan je pred suzama radosnicama i dobrodošlicom zanemeo: "Grlio sam decu i žene, pritiskao ih na svoje grudi, a očima sam milovao kuće i ulice moga Beograda.” Seća se da je i kaplar plakao. Vojničko srce srpskog vojnika koje je izdržalo sve, bilo je slabo pred ovim prizorom.

Živeli naši oslobodioci!

Kod oficirskog doma, na uglu Njegoševe i Kralja Milana, zaustavio je eskadron i napisao prvi izveštaj svom komandantu: "Ušli smo u Beograd. Bilo je tačno 10.30 časova.”

Tada mu je javljeno da je neprijatelj kod Beogradske zadruge i on je poslao ljude na tu stranu. Ulice su bile pune ljudi, a kroz prozore su se vijorile srpske zastave. U trenutku kada su se približavali Dvoru, razdragani omladinci su bacili sa Dvora crno-žutu zastavu na ulicu, a konjska kopita Ivanovog eskadrona su prešla preko nje. Vojnici i konji su bili okićeni peškirima i cvećem. Ceo Beograd je bio na ulici. U 11 sati, eskadron je stigao na ulaz u Kalemegdan, u pratnji naroda koji je klicao "Živeli naši oslobodioci!”. Zamolili su ljude da se raziđu ili bar da se sklone, pošto neprijatelj još uvek nije napustio Beograd i upozorili ih da još uvek mogu neprijatno da ih iznenade. Krenuli su u pravcu carinarnice gde se, prema izveštaju nalazio neprijatelj, kada im je pritrčao jedan dvanaestogodišnji dečak i rekao im da ne idu tamo, jer su Nemci još uvek tu.

Časna reč srpskog oficira

Gotovo neverovatna slučajnost je da je baš taj dečak bio njegov bratić Đorđe Radovanović, koji je odmah otrčao kod Ivanove majke da joj javi radosne vesti. Čuvši da je došao, majka je poletela preko ulica da ga vidi, a kad bi čula pucanj, legala bi, uplašena da bi neko mogao na nju da puca. Žurila je da Ivanu kaže kako kod "Bristola” još uvek ima neprijateljskih vojnika u želji da ga spase. Kada su stigli na uzvišenje, videli su neprijatelje kako se u žurbi povlače na levu obalu Save preko pontonskog mosta. Postavio je dva puškomitraljeza i naredio da se otvori vatra. Borbu je prekinuo dolazak predstavnika beogradske opštine, koji mu je saopštio da je dao časnu reč srpskog oficira da vojnici neće biti napadnuti pri prelazu na drugu obalu, a zauzvrat, oni neće bombardovati Beograd. Časna reč srpskog oficira morala je da se održi i Ivan je prekinuo pucanje.

Vidosava ga nije poljubila

Ivan je o svemu izvestio komandanta Dunavske divizije, koji je izdao zapovest da eskadron, do daljeg naređenja, ostane u Beogradu. Ivan je tada potrčao svojoj kući. Kaže da ne postoje dovoljno jake reči koje bi opisale njegova osećanja prilikom susreta sa najmilijima. Jedino mu je ostalo nejasno zašto ga gospođica Vidosava, njegova komšinica, nije poljubila. Po rečima njene majke, ona se zavetovala da će poljubiti prvog srpskog oficira koji bude ušao u Beograd. Da li je možda, osim patriotizma, obećani poljubac bio pokretač tako jake želje da baš on bude prvi oficir koji je ušao u Beograd?


Izvor: 011info

Никада нас и није било брига. Ни у Краљевини СХС/Југославији, ни у СФРЈ ни у осталима назови државама које су касније настале.

svaki praznik koji se u srbiji proslavlja a vezan je za neki rat ili oslobodjenje neminovno involvira ruse...

i pretvara se u prorusku propagandu...

zato ti praznici nikad nisu slavljeni...jel je to direktna antizapadna propaganda...

u najsirem i najapsolutnijem smislu mogucem...

odatle i takav odnos prema borcima...iz svih ratova...

a i prema istoriji...uopste...

zato se recimo antifasisticka borba i zvala narodnooslobodilacka...

jel samo ime involvira prakticno sve zapadne zemlje...

to je zadivljujuce imajuci u vidu da je mala zemlja dala najveci procenat zrtava u recimo drugom svetskom ratu...

cak imala vise zrtava od pobednice...sssr...

i to povlaci mnoge stvari...recimo zavist...od strane svih...ne samo zapadne zemlje...

mada to sad vise nije ni bitno....jel ce ih oni sve pobiti...

Ovo ama bas nikakve, ali nikakve veze nema sa Rusima... jock.. ni jota...


Pa, ne znam za Kraljevinu SHS... bar su nekim proslavama obelezavali...  tamo negde do uvodjenja diktature. Onda se svelo na titranje Aleksandru...

Jbt... moram da se bavim istorijom Beograda (vidi gore )

Ја мислим супротно, да се и превише говори о првом светском рату, чак је снимљен и један филм и неколико књига написано.

Зашто се говори о првом светском рату ? Па зато што је то политички коректно, то је нешто што нам ЕУ дозвољава.
Зашто ? Зато што сада имамо одличне односе са Аустријом и Мађарском, а те две државе су данас такође лош пример у ЕУ, јер не желе да прихвате споразум о прихватању исламских миграната.

Да имамо независну државу и да нема левичарске багре, данас би снимали филмове које ЕУ сматра политички некоректним.

Рецимо зашто се Србија плаши филмова који говоре о турској окупацији, геноциду и културоциду, шиптарској окупацији, ИСИЛ базама у БиХ и Балкану, муџахединима, жртвама у цазинској крајини, четничкој борби против окупатора, партизанским злочинима, злочинима НСП итд.

Beograd nikad nije oslobodjen, kao ni Srbija, sve je to bilo prividno. Okupacija je samo promenila oblik.

На ТВ ПРВА уз документарац о Милунки Савић партизанска песма “По шумама и горама”

https://srbin.info/2018/10/31/na-tv-prva-uz-dokmentarac-o-milunki-savic-partizanska-pesma-po-sumama-i-gorama/?lang=lat

Булевар Краља Петра I, данас.

Нови Сад



 

Зато што су све бајке давно екранизоване.