Agresija NATO na SRJugoslaviju počela je pre tačno 15 godina naletom 464 aviona i raketama „tomahavk“. Našu zemlju, od 11,5 miliona stanovnika, napale su armije 19 NATO država, sa 743,8 miliona stanovnika




PRE 15 godina 24. marta započela je agresija NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju, posle neuspešnih pregovora u dvorcu Rambuje. Ratni pohod pod imenom „Saveznička snaga“ okupio je 19 najmoćnijih država. Ako se uračunaju i države van NATO, koje su dale piste i drugu podršku, SRJ je napalo 26 država.

- Razaranje Jugoslavije je prema prvobitnoj američkoj strategiji posle pada Berlinskog zida trebalo da krene sa Kosmeta. Džordž Buš stariji je pretio vojnom intervencijom Miloševiću još 1992. godine. Pregovori u Rambujeu su bili predstava, u tom trenutku već je postojala naredba da SRJ bude bombardovana, samo se čekao pogodan politički trenutak - kaže Živadin Jovanović, bivši šef jugoslovenske diplomatije.

Države NATO su u tom trenutku imale 743,8 miliona stanovnika i državni budžet od 3.312 milijardi dolara, a SRJ koju su napale 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 miliona dolara.

Vojska Jugoslavije, prema procenama alijanse, tehnološki je zaostajala najmanje 30 godina iza agresora.

- Političari su se posle Dejtona uljuljkali i poverovali u priču da Zapad smatra Miloševića mirotvorcem i da nam je Amerika naprasno postala naklonjena. Nisu shvatili da je to samo varka dok se NATO ne pregrupiše i spremi za napad na Srbiju - svedoči general Spasoje Smiljanić, komandant RV i PVO za vreme agresije.

Tadašnja vojnobezbednosna služba upozorila je 1997. da se glavni štab OVK iz Nemačke premestio u Albaniju, a u martu 1998. u martu prešao na KiM. Tada je formirana jedinstvena komanda nad rasckepkanim grupama i formirana jedinstvena OVK sa 20.000 terorista, sa kojima policija nije mogla da izađe na kraj.



Tek 1998. angažovana je vojska, koja je porazila OVK, koji je brojčano pao na samo 2.000 terorista raštrkanih po planinskim bespućima. Međutim, usledio je politički pritisak i prema sporazumu Milošević - Holbruk na Kosovo je došla Verifikaciona misija OEBS čiji su članovi bili „penzionisani“ zapadni obaveštajci i oficiri.

Uoči pregovora u Rambujeu oni su napustili Kosmet i prešli u Makedoniju, a vojska je procenila da je napad NATO neizbežan i počela je izmeštanje jedinica.

NATO je u napad krenuo 24. marta sa 464 borbene letelice, ali vremenom se njihov broj povećavao pošto je Vojska Jugoslavije pružala neočekivan i uporan otpor. Uprkos bezrezervnoj vazduhopovnoj podršci Alijanse, kopneni desant iz severne Albanije na Kosmet preko Košara nije uspeo.

NATO je planirao kopnenu ofanzivu na „sprženoj zemlji“, pošto uništi PVO. Međutim, i posle 78 dana bombardovanja dve trećine oružja bilo je spremno za borbu, kao i više od 99 odsto mobilisanog ljudstva.



Do okončanja agresije 10. juna NATO je uvećao vazduhoplovne snage tri puta, na 1.150 ratnih aviona. U 2.300 vazdušnih udara oni su na vojne i civilne ciljeve lansirali oko 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona. Oko 20.000 projektila bilo je najvećeg kalibra, od čega 1.300 krstarećih raketa. Srbija je zasuta i sa 37.000 kontejnera s 350.000 kasetnih kombi.

Prema do sada prikupljenim podacima, tokom bombardovanja je poginulo 1.002 pripadnika VJ i oko 2.000 civila. U bombardovanju je ranjeno više od 6.000 civila. Nikada nije urađeno sveobuhvatno istraživanje zdravstvenih posledica bombardovanja, ali je nesporan enorman porast malignih oboljenja.



NATO je tokom agresije uništio ili oštetio 1.026 civilnih objekata. Razoreno je 300 škola, bolnica i zgrada državne uprave. Porušeno je 148 poslovnih i stambenih objekata, kao i 54 objekta putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je 176 spomenika kulture, među kojima i 23 srednjovekovna manastira. Procene štete variraju od 30 do 100 milijardi dolara.

Kumanovskim sporazumom vojni sukobi su okončani, ali nisu izbrisani i iz pamćenja naroda.


PROKOCKANA ODBRANA

KOMANDA Ratnog vazduhoplovstva i protivavzdušne odbrane nekoliko godina pre agresija upozoravala je Vrhovni savet odbrane da je VJ tehnički inferiorna u odnosu na susedne armije.



- Tražili smo kupovinu četiri aparata Mig-29, modernizaciju postojećih aviona i pre svega nabavku sistema S-300. Vojna delegacija je 1997. otišla u Rusiju gde su tada bili spremni da nam izađu u susret. Da smo kupili S-300 stvari bi se potpuno drugačije odvijale. Međutim, novac namenjen za tu svrhu bez objašnjenja je povučen sa računa. Pričalo se da ga je uzela jedna osoba iz tadašnjeg vrha vlasti, koji se vojske ponovo setio tek uoči agresije. Međutim, Jeljcin je tada odbio da nam proda rakete da ne bi upleo Rusiju u rat - otkriva general Spasoje Smiljanić, komandant RV i PVO za vreme agresije.

---

Novosti

15 година од агресија НАТО-а

„Косовски модел” се као бумеранг враћа Западу


Дејство ПВО изнад Београда у пролеће 1999. године Фото Л. Адровић

Косово и Крим су примери праксе у међународним односима која је 1999. почела као маневар заобилажења правних норми, али се на крају oкренула против својих твораца

Споменик Билу Клинтону у центру Приштине приказује бившег америчког председника како држи књигу на чијим је корицама угравиран датум – 24. март 1999. Симболика почетка агресије НАТО-а на СР Југославију говори речито о односу косовских Албанаца и америчке администрације, па и породице Клинтон, али било би наивно помислити да је цела незаконита операција напада на суверену земљу поведена искључиво ради заштите интереса једног малог народа.

У америчкој спољној политици „косовски модел” третира се као пример успешно изведене интервенције и преседан кршења међународног права, чиме је трасиран пут којим ће у годинама које су уследиле Вашингтон често ићи. Најновији догађаји у Украјини и на Криму су, међутим, потврдили древно политичко правило да се неправедна употреба силе као бумеранг враћа својим првобитним извршиоцима.

За Запад у „косовском моделу” није била спорна ни чињеница да је бомбардовањем Србије прекршена повеља УН по којој се не дозвољава напад на другу земљу, изузев у случају резолуције Савета безбедности или у самоодбрани. Ако ови услови нису испуњени, а код Југославије није био ниједан, онда је по међународном праву реч о агресији, или непочинству које још у Нирнбершком процесу дефинисано као „највиши међународни злочин”.

Упркос томе, а сходно начелима реалполитике, САДсу искористиле униполарни моменат, када су биле једина истински велика сила на свету, да се „оперу” од греха за кршење установљених правних канона. Флоскула „нелегалан, али легитиман рат”, коју је сковала Независна међународна комисија за Косово на челу са судијом Ричардом Голдстоуном, требало је да садржи признање да је агресија на СРЈ била супротна правним прописима, али да је ипак била легитимна, јер је требало да „заустави геноцид”. Права функција била јој је да послужи као какав-такав правни штит иза којег би се заклониле земље учеснице у бомбардовању.

Да је до најгорих злочина ипак дошло после бомбардовања, потврдио је и сам судија Голдстоун, док је посебно циничан био коментар команданта НАТО армаде Веслија Кларка да је било „сасвим предвидљиво” да ће злочини на терену ескалирати као последица бомби. Њихова „накнадна памет” није утицала на промену општеприхваћеног става о кризи на Косову, па тако и немачка канцеларка Ангела Меркел на нетачним подацима пре неколико дана гради тезу како Крим није исто што и Косово – јер је на Косову „годинама трајало етничко чишћење”.

Спона Косова и Крима утолико је јача јер представљају почетак и евентуални завршетак праксе у међународним односима која је почела као наизглед вешт маневар заобилажења правних норми али која се на крају изокренула против својих твораца. Нелегално, али легитимно.

Данас је јасно да је бомбардовање Југославије означило почетак краја мита о америчкој „ексклузивности”. Американци су стално користили фразу како Албанци имају „морално право” да управљају Косовом, а незаконита агресија на суверену земљу лишила је поступке САД ауре „моралности”.

До 1999. Вашингтону је донекле полазило за руком да се ослободи мрачног легата Вијетнамског рата и да се позиционира као лучоноша слободног света. После агресије на Југославију та репутација у либералним круговима почиње незадрживо да се круни, а онда се догађа и 11. септембар, после којег САД у борби против тероризма упадају у спиралу која их одвлачи све даље од начела правде и слободе.

Напад на Авганистан (2001), рецимо, поседује све одлике неоколонијализма. У опсежној операцији коју Вашингтон води против Кабула свет, додуше, није ослобођен терористичке претње, али је Авганистан, по тактици спржене земље, свеједно девастиран и још више уназађен. Потом (2003) долази до „превентивног рата” у Ираку који се против Садама Хусеина води под плаштом оптужби за поседовање оружја за масовно уништење. Такво оружје никада није пронађено, а Ирак је данас земља растрзана насиљем и сиромаштвом.

Коначно, у Либији (2011) је поведена још једна ваздушна војна акција која је правдана фразама о заштити људских права. Муамер Гадафи је свргнут с власти а земља у ери која је уследила тавори, разапета између интереса самовољних милиција.

Сличан сценарио планиран је и за Сирију, али је избегнут руском дипломатском акцијом.

Управо је Русија једина земља која се отворено супротставила оваквој пракси, будући да су били угрожени њени витални интереси. „Хуманитарне интервенције” које је Запад спроводио самовољно, подривале су ауторитет Русије као велике силе, а њена безбедност је полако али сигурно угрожавана и ширењем НАТО-а на исток. Земље чланице некадашњег Источног блока махом су укључиване у Северноатлантски савез, формирајући тако малтене непрекинути низ НАТО земаља у непосредном окружењу Руске Федерације. Немири у Украјини довели су антагонизам Запада и Истока до тачке кључања, а залагање Москве за гарантовање права на самоопредељење Крима, налик Косову, Запад је одбацио као повреду међународног права. Истог оног које су сами толико пута прекршили.

Неко би можда помислио да ће баш Америка имати највише слуха за руску забринутост што су јој се у комшилуку начичкале чланице непријатељског савеза. Било како било, управо су САД осмислиле такозвану Монроову доктрину, која им је два века обезбеђивала ексклузивно право да третирају Латинску Америку као своје „двориште”.

Наравно, баш као и у случају повреде међународног права, показало се да за велике играче не важи правило реципроцитета када су њихови интереси на столу. Али показало се још нешто – односи снага у међународним односима су променљива категорија и свако кршење успостављених норми понашања једног дана прети да се окрене у супротном смеру.

Драган Вукотић

Izvor: Politika

Zapad je odavno moralno napukao, a sada se pukotina sve vise siri, to pokazuje panicno negiranje svake njihove "nesavrsenosti". Zakucace mecka i na njihova vrata; proci ce jos dosta vode, ali to ce se ipak desiti. Ni jedna sila, ni jedno carstvo, ne traje vecno!

A, zasluzili su, picke jedne, da im seme usahne!

Bem te, planeto ...

Uh, nikad nam nece oprostiti!

Slava svim herojima!

Ma kako to? Nasi prijatelji, slovenske duse, picke materine.....nije moguce.

јељцин је пијана будала,његова једина светла тачка јесте,што је подржао путина

"Русија данас" приказала филм „Зашто?“ о НАТО агресији на СРЈ            
 понедељак, 24. март 2014.

24. марта се навршава тачно 15 година од почетка бомбардовања СР Југославије од стране НАТО пакта. Тим поводом су се сусреле новинарке „Русије данас“ – Српкиња Јелена Милинчић и Американка Аниса Науеј. Канал „Русија данас“ је на данашњи дан пустио премијеру филма „Зашто?“