Адмирал Шмелинг: Правда и међународно право су убијени бомбардовањем Србије            
понедељак, 24. март 2014.

За „Новости“ говори немачки адмирал Елмар Лудвиг Шмелинг, бивши шеф контраобавештајне службе НАТО. Одговорни за НАТО злочине нису одговарали и од тада је сумрак права

КАДА је 1999. уз НАТО бомбе на Југославију кренула и незапамћена медијска хистерија по европским медијима против „грозних Срба“, међу реткима који су стали иза бомбародованих нашао се Немац, адмирал Елмар Лудвиг Шмелинг, бивши шеф Немачке обавештајне службе и потоњи шеф Контраобавештајне службе НАТО.



Иако је тада био у пензији, Шмелингов официрски ауторитет био је довољан да у Немачкој одјекну његове речи: „Стид ме је као човека и официра што моја држава трећи пут у овом веку напада малу Србију!“

Адмирал Шмелинг поново је минулог викенда био у Београду на обележавању 15 година од агресије на СРЈ.

* Априла 1999. разобличили сте медијски НАТО мит о хуманитарној НАТО интервенцији у Југославији у циљу спасавања угрожених Албанаца.

- Да, указао сам да су тврдње Рудолфа Шарпинга, министра одбране тадашње Немачке, како постоји геноцидни српски ратни план „Поткова“, који има за циљ истеривање Албанаца са Косова обична лаж, јер таква реч не постоји ни у српском језику и очигледно је из НАТО кухиње. Такође, јавности сам указао и на званична документа Берлина, тачније Савезног завода за верификацију избеглица из марта 1999, у којима је јасно писало да у Југославији не постоји државни програм протеривања људи са Косова. Избеглице и хуманитарна криза у покрајини почели су када су почеле да падају НАТО бомбе, и то је једина истина.

* У врема када сте стали „иза“ Срба, већ девет година нисте били НАТО адмирал. Били сте у пензији.

- У пензију нисам послат јер ми је било „време“ већ по дискреционом праву власти у Немачкој да пензионишу официре који им нису по вољи. Конкретно, ја сам још у НАТО штабу у Бриселу, после уједињења Немачке, гласно указивао на промену структуре и политике НАТО после уједињења Немачке пошто је НАТО усвајао све агресивније доктрине и стратегије употребе. До уједињења Немачке то је била одбрамбена војна алијанса, да би се, после тога, претворила у агресивну. То коинцидира са почетком ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, у које су се активно мешали и НАТО и Немачка.

* Одмах после завршетка бомбардовања, у јулу, дошли сте у посету Југославији. Шта сте видели?

- Иако сам обучен војник професионалац, био сам пренеражен степеном разарања у вашој земљи и циљевима који су гађани. Према Србима су почињена два злочина у једном. Прво, злочин је што су бомбе уопште бачене, а други, још већи, јесте коришћење неразумно велике количине забрањене муниције са осиромашеним уранијумом и невероватан број бачених касетних бомби.

* Чим сте се вратили у Немачку, против Шарпинга, Фишера и Шредера поднели сте Савезном суду кривичну пријаву јер су „прекршили члан 80 државног закона“, који забрањује употребу немачке војске у агресивним ратовима. Како се то завршило?

- Тужбу нису узели ни у разматрање. Ипак, у Берлину смо основали потом „Европски трибунал за мир“ у чијем раду су учествовали многи умни људи Европе и света, и тај суд је симболички осудио и немачке лидере за бомбардовање Србије. Правда и међународно право су убијени бомбардовањем ваше мале независне земље 1999, мимо одлука СБ УН.

Драган Вујичић

(Вечерње новости)

Ne bi ti ni putin prodao te S300.

ти знаш 

Ni sa bivsim radikalima na vlasti. Bila ti je skoro tema o tome, nudili su i kredit, ali o s300 ili necem jacem, ni reci.

то нико није ни тражио,а коштало би нас као три кредита,ако си мало пратио поред кредита договорена је куповина шест авиона МИГ-29 M/M2 за почетак 

Mali smo, al smo zaguljeni! Opstacemo bas svima za inat! 

Mislim da je naslov pogresan...Rat se nije mogao izbeci, pre svega sto su veliki odlucili da tako mora biti. Pa ni deca ne veruju u bajke da je to zbog toga da nas oslobode vlasti 

Нови Сад: Пре 15 година НАТО срушио Варадински мост            
 уторак, 01. април 2014.

НОВИ САД - Пре 15 година НАТО авиони су деветог дана агресије на Србију (СРЈ) срушили први мост - Варадински мост преко Дунава у Новом Саду.



Одмах по завршетку НАТО агресије приступило се изградњи новог моста. Крајем 1999. уклоњени су остаци старог моста и почетком 2000. године радници нишког МИН-а су даноноћно радили да би Новом Саду обезбедили нови стални мост. Отворен је септембра 2000. године, непосредно пред изборе. На отварању је добио име "Варадинска дуга", али касније је име промењено у Варадински мост.

Мост Краљевића Томислава грађен је од 1921. до 1928. године на локацији која је пре Првог светског рата била предвиђена за градњу сталног моста. Заједно са мостом, пробијен је булевар којим се Нови Сад проширио до Дунава и повезао са Петроварадином. Први пут је срушен 1941. године, када га је југословенска војска минирала, касније су га Немци обновили, затим 1944. године срушили при повлачењу.



1945. године поново је почела је градња моста. Градила га је група инжењера: Миодраг Живковић, Панта Јаковљевић и Сава Атанацковић, а добио је облик просте греде по систему челичне решетке. За рад су коришћени немачки заробљеници који су за награду по завршетку моста пуштени кућама.

Саграђен је у рекордном времену - за 160 дана, и био је први стални челични мост изграђен после Другог светског рата у Европи. Свечано га је пустио у саобраћај 20. јануара 1946. године маршал Тито чије је име и сам мост добио. Био је дуг 344 метра.

Крајем маја 1962. године преко њега је прешла последња жележничка композиција, тако да је до рушења служио само за друмски саобраћај.

(РТВ)

Данас се навршава 15 година од када је НАТО убио једанаестомесечну Бојану Тошовић и њеног оца            
 

Мердаре- Да ли су и деца и сељаци били стратешки циљеви и да ли је мирна савест оних који су и на њих и на њихове куће изручивали многобројне бомбе пре петнаест година током НАТО агресије на нашу земљу? То питање је и данас у души сваког становника малог села Мердаре у општини Куршумлија, изнад Подујева. Оно лебди и изнад педесетак кућа које разрушене и запустеле још сведоче о злочину за који још нико није одговарао. Нити се, бар, извинио овим људима који су изгубили своје куће, али многе најмилије.



Судбина породице Тошовић могла би да буде тема најтужнијих драма, романа, филмова. Они су у једном трену остали и без куће и без два члана породице, а само је срећа спасила трећег. Марија Тошовић је данас једини сведок те трагедије. И само она зна како се осећа сваког 10. априла, од 1999. године до данас. Тога дана у подруму своје куће погинули су њен муж Божина и њена ћерка Бојана, која је имала само једанаест месеци. Ових дана би славила шеснаести рођендан, а, ето, није дочекала ни први.

Мучно је Марији Тошовић и данас да прича шта је све доживела те ноћи. И једина јој је утеха што је и поред свега успела да очува трудноћу и роди девојчицу, само два месеца после несреће. Анђела, која се родила 17. јуна, као истински анђео, већ увелико спрема малу матуру. Дали су јој то име, каже њена мајка, како би показали тим бездушницима шта је и ко је прави анђео.

А вечито ће се сећати своје Бојане и мужа Божина. И сваког трена оне ноћи кад их је зло задесило. Нико у Мердару није могао ни да претпостави да ће баш њих НАТО да бомбаредује. Ни у селу, ни у близини, нема ни војних ни других важних објеката. Сви су се спремали за Ускрс, велики хришћански празник. Тошовићи су легли рано да би поранили и обавили ускршње обичаје.

– Пробудила нас нека тутњава нешто после десет сати ноћу. Поустајали смо и пошто смо схватили да је на село пала бомба, са бебом смо сишли у подрум да се заштитимо. У брзини, заборавили смо њену флашицу. Божина се врати горе у собу и донесе је. Онда ми узе дете да ме одмени, пошто сам била у седмом месецу трудноће. И само што је узе у наручје, нешто је страшно треснуло. Више ништа нисам знала. Кад сам се освестила, видела сам да сам сва у рушевинама, само су ми глава и лева рука били слободни. Чула сам како ме муж дозива испод рушевина поред којих је лежала наша ћеркица – казује Марија, додајући да је бомба ударила у сам темељ куће.

Онда су дошли Маријини отац Саво и брат Мирко. Прво су изнели малу Бојану, потом су голим рукама откопали Божина. Био је жив, али непокретан. Скинули су врата од куће и поставили га на њих. Онда су откопали и Марију. Пренели су их у један пропуст на путу. Ту су провели ноћ, бомбардовање није престајало.

– Питала сам где ми је дете, а они кажу да је код моје мајке Загорке. Дуго сам држала главу Божинову, тешећи га. Онда ме је заменио отац. Кад је свануло и престало бомбардовање, ја осећам да муж не дише. Додирнем му лице, оно хладно. Мртав је, успела сам само да кажем. Мртва ти је и ћерка, рекоше ми моји. Била сам у шоку. Ни суза нисам имала. После су ме превезли у Куршумлији у болницу, па у Прокупље. Имам и данас ожиљке по целом телу, на кичми велики. Али, највећи је онај у души – прича Марија Тошовић.

Она је данас захвална добрим људима и држави Србији. Људи из локалне власти су је запослили и Марија ради као матичар у Месној канцеларији у суседном селу Рачи. У полету обнове свега порушеног који се одвијао после бомбардовања, изграђене су нове куће у Мердару. Једну од њих добила је и породица Тошовић.

Онамо горе, где су биле куће Мердарчана, све је запустело. У скоро свакодневном бомбардовању два и по месеца на ово село сручене су тоне и тоне бомби. Па и четири контејнера касетне муниције. Тек је прошле године очишћен тај део терена. Али, за ових 15 година, тамо где су биле куће и имања, све је зарасло у шикаре и трњаке. Ни зарушени тунел поред села још није поправљен, тако да ни воз више овуда не пролази ка Космету. И магистрални пут којим се из Ниша иде ка Приштини у веома лошем је стању.

Како пише у књизи „78 дана пакла” Радољуб Глигоријевић, некадашњи дописник нашег листа, само је Патрик Бенсон, француски књижевник, посетио Мердаре и своје запрепашћење злочином пренео у листу „Фигаро”. Не памти се да је ико из било које земље учеснице бомбардовања званично посетио Мердаре и породицу Тошовић.

Као да их није дирнуо ни изгубљени живот тако мале Бојане.

Драган Борисављевић

(Политика)

Da li je neko od agresora do danasnjeg dana objasnio zasto su gadjali selo koje nije bilo nikakva vojna niti bilo kakva druga meta?