Što je država, koja je razlika između čovjeka i osobe i na čemu se zasnivaju odnosi "država - osoba - čovjek"? Što je valuta, kako funkcionira monetarni sustav i zašto se novac izdaje i distribuira baš na taj način? Zaista je jako čudno kako sve šira publika koja je do nedavno s gađenjem gledala na pljačku banaka, sad odjedanput taj čin počinje opravdavati.

Koliko život jednog građanina vrijedi državi, a koliko njemu samome? Koliko čovjeku u pustinji vrijedi milijun dolara, a koliko čaša vode? Koliko čovjeku na pustom otoku vrijedi kilogram dijamanata, a koliko jedan dobar ručak? Koliko Eskimu vrijedi frižider, a koliko grijalica? Što se dešava s konceptom vrijednosti ako si umjesto "koliko" kao ključno pitanje postavimo "čega" i zašto baš toga? Uspjeh prema kojemu svaki čovjek teži, znači postati bogat ili postati sretan? A tržnica proizvoda i usluga na kojoj svako može izraziti vrijednost u bilo čemu - što mislite o tome, koliko je biznis na ovaj način kompaktibilan s fair trade načelima?

Kažu da je razlika između znanosti i korumpirane znanosti ta što su u ovoj drugoj rezultati istraživanja unaprijed poznati. Zašto zli ljudi čine zle stvari i nije toliko teško odgonetnuti budući da se radi o karakternoj osobini, no odgovor na pitanje zašto dobri ljudi čine loše stvari čini se prava misterija. Ili je to danas očiglednije nego ikad prije u povijesti civilizacije?

Tijekom aktualne planetarne financijske krize, Internetom je počeo kružiti sve popularniji slogan "Dajte čovjeku pištolj pa može pokrasti banku, no date li mu banku, u stanju je opljačkati cijeli svijet". Brojni faktori upućuju na to da je hodati između dva svijeta konačno izgubilo svaki smisao i da je čovječanstvo spremno za tranziciju. "Dosta nam je laganog prženja na hologramskoj vatri, karta za sreću u jednom pravcu nam je u džepu", miriše na svakom web koraku - od Zeitgeist ambijenta, preko raznih alternativnih sajtova, pa sve do društvenih mreža kao Facebook i Twitter. Nema nikakve sumnje da put prema obećanoj zemlji vodi kroz monetarnu reformu, ali na koji način treba restartirati globalni monetarni sustav i kako ta sreća koja će nastupiti transformacijom društva izgleda iz tvoje perspektive?

Duhovna evolucija do koje će nas dovesti znanje oslobođeno svakog hipno-dogmatskog tereta, proces je kojeg će pratiti procvat ljubavi i suradnje. Ili je to pogrešna percepcija Slobodnog Planeta kojemu, i da li uopće, težimo? Financijska neovisnost u sklopu poštenog društveno-ekonomskog i ekološki održivog novog sustava, možda je opcija koju u pogledu sreće ne treba niti sagledavati?

[/img]

Sad kad su i kupovna moć populacije i poslovni sektor ostali bez benzina, komplementarne valute, barter, lokalne valute, alternativne valute, odnosno nekonvencionalni platni sustavi i sustavi razmjena, sve su zanimljivija i popularnija opcija.

U susret "Prvoj Međunarodnoj Konferenciji O Društvenoj Transformaciji" ovog srpnja, ne odustajući od svojih principa, Udruga Crom Alternativna Razmjena unaprijed objavljuje materijal s kojim će se predstaviti na tom važnom događaju čija je tema tranzicija u bolju društveno-ekonomsku budućnost. Na taj način, omogućivši svakome izraziti vlastito mišljenje o našoj skoroj kolektivnoj sudbini trenutno zapetljanoj između dužničkog horora i radioaktivne neizvjesnosti iz Fukushime, smisao skore konferencije poprima širu dimenziju i mnogo dublji značaj:

Monetarna Reforma I Transformacija Društva

Nevidljiva ruka ubija!

Milutin Mitrović

„Svakog prokletog petka u nekom preduzeću Treviljana, Vićence, Beluna, u jednoj od najbogatijih regija Evrope, bar jedan preduzetnik sačeka da na kraju radnog vremena iz firme odu radnici i sekretarica, onda zatvori knjigu isporuka, u koju dugo ništa nije upisao i otvori fijoku u kojoj je revolver… nije imao više snage da pogleda u oči partnere kojima duguje, radnike što mesecima ne primaju platu, ženu i decu kojima ne može da obeća ništa sem nemaštine…“ tako situaciju opisuje Kurcio Malteze, jedan od najboljih italijanskih novinara. Na severu Italije događa se prava epidemija samoubistava čiji je uzrok nemilosrdnost aktuelne krize u svetu neprikosnovenih tržišnih zakona. Statistika vrlo precizno razgraničava preduzetnike od ostalih samoubica. Od početka godine do 23. aprila 26 njih je diglo ruku na sebe. Poslednjih meseci broj samoubistava se uvećava po stopi od 40 odsto, na severu, a 24,6 odsto je stopa porasta za celu Italiju. U Padovi je nastalo udruženje „Nada-u-rad“ koje su osnovale udovice i deca samoubica, verujući da će se uzajamno lakše odupreti sve surovijim uslovima opstanka. Epidemija samoubistava ima različite rizične grupe: u Italiji su preduzetnici, u Grčkoj su na udaru činovnici i radnici, u Srbiji mladi do 25 godina, u Francuskoj imigranti – sve je to dokumentovano u statistikama, a naveo je i International Herald Tribune (18. aprila) u članku „Stres krize u Evropi postaje smrtonosan“.

Robespjer je pogubivši brojne saborce revolucionare i na kraju završivši i sam na giljotini, inspirisao izreku da revolucija jede svoju decu. Na isti način danas tržište dovodi do uništenja one koju su ga stvarali. Većina preduzetnika samoubica u Italiji su vlasnici malih i srednjih preduzeća, oni koji su sve što su imali stvarali u žestokoj tržišnoj konkurenciji, bez bilo kakve podrške države. To nisu prevaranti i lenčuge, paraziti na državnim jaslama – takvi ne dižu ruku na sebe. Bogata severna Italija koju su oni stvarali tvrdim radom, invencijom i smislom za lepo, bila je primer izreke: „The small is beautiful“. Bila su to uspešna preduzeća pretežno za proizvodnju nameštaja, kućne tehnike, komponenti za veliku industriju. Istovremeno bila su primer uspešnog italijanskog porodičnog kapitalizma.

Niko od tih koji su digli ruku na sebe nije ostavio za sobom proćerdane tuđe milione. Sume njihovih dugova su male: 50 – 200 hiljada evra, ali je neverovatno visok stepen morala i odgovornosti tih ljudi. Većina njih su imali oko 30 zaposlenih, koji su im bili susedi i prijatelji, sa kojima su zajedno stvarali dobrobit ne gledajući na radno vreme i praznike. Bili su složni i uspešni, a onda je finansijska kriza stavila do znanja da rad, poštenje, samoprekor ne znače više ništa. Tržište u koje su beskrajno verovali okrenulo im je leđa. A mnogi od njih počeli su kao radnici u državnim firmama da bi se osamostalili verujući u sopstvene sposobnosti, prihvatanje rizika i želju da od sebe daju više, verujući i propovednicima kapitalizma da jedino to ima budućnost.

Na nedavno objavljenoj Bloomberg-ovoj listi najbogatijih na svetu među prvih 20 samo su Džim i Samjuel Volton zabeležili za 2,3 odsto umanjenje stope rasta bogatstva, a svi ostali nepomućen rast između 4,4 (Voren Bafit) i 42,8 odsto (brazilski tajkun Eike Batista)! Treba li neki neposredniji dokaz da zaista bogati postaju sve bogatiji (reč je o ličnim bogatstvima između 22,2 i 70,7 milijardi dolara), a siromaše ne samo siromašni, nego svi ostali. Italijanske banke dobile su od ECB 139 milijardi evra kredita po stopi od 1 odsto i najveći deo tog iznosa utrošile na kupovinu obveznica prezadužene države koje donose kamatu od 5 odsto. Država i banke se uzajamno spasavaju. Dakle, čista zarada banaka je 4 odsto na transakciji koja im je poklonjena. Istovremeno, dobiti od banke kredit za malo preduzeće je mislena imenica. Pod hipoteku banke ne primaju fabriku nego samo kuću, ako nije već opterećena kreditom! U prvoj velikoj krizi američki predsednik Huver propagirao je „grubi (rugged) individualizam“ – država nije dužna da bilo kome pomaže – i odleteo na izborima 1932. na kojima je trijumfalno pobedio F.D. Ruzvelt sa idejom „New Deal“- javnih radova i posla za što više ljudi. Pa ipak, pravi kraj krize nastao je tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Desni i levi ekstremizam došli su na vlast i odužili se oduševljenim masama garantujući im punu zaposlenost. Desni ekstremizam ponovo buja, a mase opet nemaju posla…


Naknadna napomena

U Bolonji je 4. maja održana, za bučnu Italiju, neverovatna mukla procesija članova porodica preduzetnika koji su sebi oduzeli život zbog krize. Povorka se zaustavila kraj velike crne mrlje na parkingu fabrike gde se u svom autu spalio njen vlasnik Đuzepe Kampanielo. Tu je njegova udovica prva progovorila: „Mnoge nisu došle, neugodno im je da se pojavljuju u javnosti, sem toga dolazak košta, a mi nemamo više novaca ni za goli život /…/ Naši muževi nisu bili depresivni, nisu bili ludi, naprotiv bili su lucidni i svesni nepostojanja načina da u ovom sistemu izvuku živu glavu.“ Do tog dana broj samoubistava narastao je na 32 preduzetnika.

Prvog maja, taj 32. samoubica, pedesetdvogodišnji Đani Merlo, napisavši otkaz za svoja dva sina i pet preostalih radnika, kako bi im obezbedio pravo na naknadu zbog gubitka posla, izvadio je revolver iz fioke… Dva dana kasnije pedesetčetvorogodišnji Luiđi Martineli, dograbio je pušku i prodro u poresku upravu svog grada kraj Bergama, ispalio dva metka u plafon i isterao sve zaposlene sem jednoga, najstarijeg, koga je uzeo za taoca. Preko svih muka, dugova (44.000 evra) i natezanja kraja s krajem stigla mu je i opomena da plati 1.400 evra zaostale TV pretplate sa kamatom. To je prevršilo meru i nateralo ga na neodmeren postupak. Pod opsadom policije, antiterorističke jedinice i helikoptera, šest sati je pregovarao sa komandantom karabinjera i istovremeno smirivao svog taoca uveravajući ga da će pre ubiti sebe nego njega. Predao se, ne nanevši zla nikome. Istoga dana u Agriđentu je u poštu uleteo jedan nezaposleni pedesetogodišnjak i uzviknuo: Ne miči niko – ovo je pljačka! Ljudi u redu ispred šaltera su odmah u njemu uočili očajnika, a ne razbojnika. Sjatili su se oko njega i počeli da ga teše dok im je on u suzama pričao svoju zlu sudbinu: udovac sa dvoje male dece i bez posla već toliko dugo da je po novim „liberalnim“ propisima izgubio pravo na naknadu. Sakupili su među sobom stotinak evra i dali mu. U to je prispela i policija koju je neko pozvao, koliko da i oni prilože po neki evro i otprate nesrećnika kući. Ako ovaj deo liči na tragikomediju, na žalost od komedije nema ni traga, jer se samo dva dana kasnije 33. preduzetnik zaista ubio. Njegovu smrt zabeležila je samo lokalna štampa u Val di Brenta i Institut IRSE, koji pomno vodi evidenciju. Za velike medije to više nije novost. Dok završavam pisanje teksta, sa radija čujem da se jutros, 7. maja, ubio jedan četrdesetjednogodišnji radnik uvek zaposlen po ugovoru na određeno vreme. Smanjili su mu ionako mizernu platu. Počeli su i radnici, koje je do skora štitio sindikat, a kome su antikriznim propisima oduzete ingerencije.

Finansijski modifikovani kapitalizam postaje serijski ubica.

preuzeto sa: http://pescanik.net