Priča tridesetogodišnje žrtve trafikinga pred Specijalnim sudom
Gledala sam kako makro ubija devojku
Autor: M. I. | 23.11.2008. - 00:01

Tridesetogodišnja T. M., žrtva nedavno osuđene „pančevačke grupe“ u Specijalnom sudu, jedna je od retkih žena koja je posle desetodnevnog bavljenja uličnom prostitucijom u Italiji bekstvom uspela da se isčupa iz kandži trgovaca ljudima.

U njihovu mrežu upala je primamljena pričama o odmoru i mesečnoj zaradi od tri do četiri hiljade evra. Već sam početak puta nije obećavao ništa dobro. Prvo su je držali zatvorenu u jednoj kući u Pančevu, a potom i u Beogradu. Zatim su je tajnim kanalima odveli u Hrvatsku, uzeli njena originalna dokumenta, dali joj falsifikovane hrvatske papire i brodom iz Splita prebacili u Italiju. Kada se obrela u Trevizu, susret s organizatorom ove kriminalne grupe Dejanom Stošićem uverio ju je da od obećanog lagodnog života nema ništa.
O tom svom iskustvu, T. M. je veću sudije Milomira Lukića ispričala: „Pitam Stošića šta je s mojim odmorom. On mi saopštava da od toga nema ništa, (već) da idem da radim sa ostalim devojkama i po ’usluzi’ naplaćujem po 30 evra. Odbijam, a on me odvodi na kraj grada u jednu napuštenu kuću. Zatvara me u jednu malu prostoriju… tu je strunjača, daske na prozoru… bije me rukama i nogama. Dok sam bila zatvorena ta dva-tri dana, nožem me je posekao po levoj ruci i nogama. Imala sam više posekotina, a jednu sam sama morala da ušivam. Stošić nije samo mene maltretirao. I druge devojke je maltretirao, a jednu je ubio preda mnom. Lupao joj je glavu u radijator… Do mene je bila prostorija gde makro Zeka takođe maltretira prostitutke. Ja sam tu 24 sata zatvorena, ne vidim kada je dan, a kada je noć… Razmišljam šta mi je činiti. Shvatam da mi je bolje da radim, da nekako skupim pare, pa da pokušam da pobegnem…“
Posle kratke „obuke“, T. M. je izašla na ulicu. Mesto na kojem je čekala „mušterije“, ovako je opisala:
„To vam je jedna štrafta na kojoj ima otprilike 150 devojaka, svih mogućih rasa i jezika. Stojite na tačno određenom mestu koje kaže Stošić… od sedam ili osam sati uveče do sedam ili osam sati ujutru. Za jedan dan uspem da zaradim od 500 do 600 evra. Te pare se, normalno, predaju Stošiću. Od tog novca davao mi je nešto za hranu i hotel, čak mi je dozvoljavao da odem do grada i kupim garderobu. Dok sam tih deset dana radila, vodila sam evidenciju. Tačno sam morala da upišem koliko sam imala mušterija i kolika je bila zarada.“
Ko zna kako bi T. M. završila da jednog dana nije upoznala Italijana koji je odmah shvatio da pred sobom ima žrtvu trafikinga.
„Od svih mušterija, on je jedini znao engleski, koji ja, inače, dobro govorim. Ja sam ga zamolila da mi pomogne da pobegnem. Jedno par dana je tako plaćao po 800 evra da bih ja bila sa njim na plaži, izašla na ručak, išla u diskoteku i to su bili izlasci bez seksa.“
Zatim su usledili razgovori zaštitnika T. M. i Stošića.
„Stošić i on su razgovarali u mom prisustvu. Da bi me ovaj ’otkupio’, Stošić je za mene tražio 150.000 evra. Italijan je(na ime garancije) ponudio i da stavi kuću pod hipoteku. Stošić na to pristaje, ali ja nisam dozvolila…“
Posle tri dana skrivanja od Stošića i njegovog društva, T. M. je uz pomoć Italijana stigla do Ankone. Zatim se ukrcala na brod i preko Hrvatske stigla u Srbiju, gde je posle procesuiranja „pančevačke grupe“ ušla u program zaštite.

Izvor: Blic

Ovo vec dugo traje u Italiji, bilo je slicnih slucajeva u Milanu i drugim gradovima jos za vrijeme 70ih i 80ih.

Makroe treba na najstrožu i doživotnu robiju, s minimalnom količinom vode i hrane i bez WCa i pranja uopće, tako da manje koštaju one koji plaćaju poreze.