Da sam svaki put kad sam pozelela da napustim sve i odem uzela samo jedan mali bedni, beznacajni dinar, da sam ga uzela, sad bih bila multimilioner! Ovih dana sam opet to pozelela. Bila sam veoma ljuta, povredjena, uvredjena, mada je dublji smisao svega toga bio nezadovoljstvo u meni samoj koje je i izazivalo to stanje povredjenosti i uvredjenosti. Desavalo se kao prstom sudbine, da bas u tim trenucima zacujem njegov glas. Cudno je to sto svi govore da su oci ogledalo duse, i da u njima mozes videti sve, pa i osecanja, isto tako pokreti, drzanje tela, sve je to samo deo coveka koji nesto govori i koji predstavlja nas i nasa osecanja. Cudno ali niko nista ne govori za glas?! Cudno je to, zar ne?!....
Za mene, njegov glas zvuci kao najlepsa simfonija, simfonija koja neprekidno svira, ponekad njegov glas zamisljam kao hor andjela koji pevaju iskljucivo samo za mene. Taj glas budi u meni nesto najlepse, budi osecaj pripadanja, svojstva, zelje, osecaj srece i povrh svega budi u meni ljubav! Pokusavam da predstavim njegov glas, da vam objasnim taj osecaj spokojstva i blazenstva kad ga cujem. I svaki put, kao da je prvi, i svaki put neizmerna zelja da ga slusam satima, danima, mesecima, zauvek! Deluje na mene kao sto na nekoga deluje dodir, onaj slatki nezni dodir, lagan, tek vrhovima prstiju, tako njegov glas deluje na mene. Ponekad je to kao poljubac, dok se ocima milujete, dok se priblizavate jedno drugom, a zatim taj cudesni spoj usnama, dodir slatkoce i mekanosti. Deluje na mene kao dobro staro vino, na prvi gutljaj kiselkasto i oporo, zatim sasvim slatko i medno i na kraju kratki osecaj vreline u stomaku... On, njegov glas, za mene predstavlja sve to, svaki put kad ga cujem, svaki put kad ga osetim, svaki put...
Shvatila sam, moj pokusaj bekstva, od svih i svega, od njega, to je samo panicni strah od osecanja koje on budi u meni. On je bio taj koji je probudio vulkan i samo on ce moci i da ga ugasi, jer ce vulkan zauvek goreti samo za njega!