KOSI SNEG
Šapuće kosi sneg
ove časove divne samoće
u kojoj se svetkuje povratak
a ne bekstvo
to je pesma koja vri na usnama
ponovo pronađena
pogodi me kao grudva
ovog nestašnog
ovog darežljivog snega

NADA
Đorđu K.

Usred radosnog pokreta
zaspala je ptica
zamah je opomena i spomen
krilo senka na mom čelu

spuštam svetiljku na tlo
i teško mi je kad se setim
svetlost sada pripada samo meni
iako smo je nekad i neznajući delili

pretih je tvoj san pod prastarim snegom
u kome su ti nesklopljene oči
ni vazduha nisi imao dovoljno

kad već nisam mogla ruku
prihvatam tvoju nadu
i onaj poslednji trenutak
koji ti je izmakao.

OTKROVENJE
Došao je Dan dobro poznatih stvari
Koje se rađaju il umiru
Svejedno
Zaseni me znamenje ritma
Koji jedino traje
Vetar skuplja reči u beskrajne skute
Proleće stresa krila
Još bunovna i vlažna
lagano uploviti u njihov zov
Sa znakom snega na čelu
Odlučno se umotati u vetar

Zaseni me znamenje ritma
Koji jedino traje

PLIMA
Da tišina postane okom
Sva doba znakom
Svi dani rokom

I ničeg više da ne ima
pamti da samo osmeha plima
Čini da oko bude tišina

Ja biću zrikom
Što budan sanja
Van oseka i branja

Sačuvaj tihe osmeha hridi
Gde zrikavac san svoj vidi

I idi

ZIMSKA PRIČA
Nesnosno otrta belina
Svi noćašnji pogledi
Nagi naleću na oštricu jutra
Konačno znam
Nema staze do tvog glasa
Nemir mi zastakljen kao pauk
Upleten u sopstvenu mrežu
Reči gube koren
Smeh sasvim istanjen
Drhti u krošnjama

LJUBOMORA
Isprepleteno granje maslina
I ja zarobljena
U malom svetu
Njegove ruke
Sklupčane oko njenog struka
Da mi je da nestanem
U onoj toploj tamnoj vodi
Jedva nazirem
Udaljeni pesak posut školjkama
Kraj i početak sveta
Idem sve dublje
Ako zastanem videću njega
Zastalog i zagledanog u nju
Masline primite me
I držite čvrsto
Dok me ne napusti
Ova bolna svetlost

PUT
U ovu noć olujnu i očajnu
treba položiti razvaline
jarak ispunjen mrtvom vodom
više se ne može usnulim hodom
kroz naglu moru od tišine

Treba oprostiti drugima i sebi
treba otići
sva jedra treba dići
taknuti bilo slanih kapi
od mora i od znoja

otisnuti se po obično mudro lice
bez mreže i harpuna
kiseonika proračuna
za jarbol se čvrsto drži
plovi čekaj izdrži
gle
pristižu sa svih strana
davno odbegli pacovi
oštri im živi repovi
paraju noć olujunu i očajnu

Otiču nekud zvezde

TUGA
Nema lišća da dođe i prođe

ZAUVEK
Huanu

U name je čas
otvaranja cveta
poverenja u pregršt vedrine
koja sklizne među prste
kao kamen kad postane pesak
u kome se rađaju školjke

Od nas će biti žbun
da utole glad ptice
da odlete ka vodi

ČOVEK RUČA
Videla sam mlohavu tugu
u napuštenim leđima čoveka za stolom
u njegovom laktu zalivu za tanjir
u okruglom mutnom oku
njegovog izvrnutog džepa

ŠVAJCARSKI SAT
Dvadeset godina
osećam da mi vreme ističe
tražim svoj peščanik
da ga prevrnem

dvadeset godina
radim sve na vreme
ne mogu da mu izmaknem
ni za minut

Gledali me iskosa
čekali da zupčanik zataji
da bar jednom zakasnim
kakav sam ja to čovek

Sad po ovom uskom hodniku
ne daju mi da hodam
kažu da stanem da sednem
šta oni znaju

Stiglo me je vreme
i neće da me pusti
Sada sam nepogrešiv
kao švajcarski sat

POSTOJI OSTRVO
Nemoj da mi umreš, vodo,
nemoj da mi umreš, kad te molim,
nije rečeno da moraš i ti da staneš.

Ti možeš još da me nosiš
po onoj stazi od zlata,
ni blistavog ni skupog,
od ljubičastog, zelenog, crvenog,
od zlata plavog.

Kupola plavetnila:
ispred ostrvo, postoji.

STRPLJENJE
Kao što najbolja vanila
pljosnata i ćoškasta
zaobli miris šećeru
kao tanka vanila
uvlačim se u tebe
kao tamna misao
kao mumija blistavog pogleda

ne sumnjaj
prepoznaćeš mopj dašak
i kad se šećer stvrdne
na zaboravljenom dnu.

ŠMRK
Ima godina i godina
a neke godine traju
kao jara na betonu

Ima noći
koje su beskonačni zavrtanj
okreću se u prazno
a vode ni na vidiku

E onda
moraš da se uvučeš u šmrk
da mirno dišeš u crevu
udahneš tek da se ne zalepiša za beton
izdahneš tek da se nađe mesta za vodu
za svaki slučaj

Jer svaki slučaj je car
nigde ga nema
a svugde se nađe
pronosi olovku i papir
za godine i noći
za vodu
da šmrk zaigra na betonu

koga pokvasi
shvatiće

PONESI GRAŠAK
Krug je lep krug je večan
Ali u krug trče cirkuski konji
i njihova stara braća u dolapu
Krugovi se zatvore čim uđeš

Nema lakog puta
Ima lakih koraka po teškom putu
u tvojim indijanskim mokasinama

Princezo
osmehni se svom grašku
nađi ga u svakoj kišnoj noći

SAN
Čeka te
tamo gde si se ostavila
tvoj najvoljeniji grad

Spušta te u neku drvenu konobu
soba i kuhinja
spojene
tamo je policajac
neće da te pretrese
tamo je gradski otac
ljubazno kaže
ne brinite gospođo ne trebe

Treba samo da pregledaš
pregršt velikih i malih kovanica
ne naslepo ne s naličja
nego po onom što im na licu piše
da pronađeš
svoju jedinicu
svoju valutu
sve ono gde uz broj jedan
«A LAS ESTRELLAS QUE NO CESSAN»
Kao kipovi s Uskršnjih ostrva
u snu što su mi govorili:
umrli su oni koji su nas pravili,
umrli su oni za koje su nas pravili,
ali smo mi još uvek tu.

Tako mi i ti sada pišeš
da je velika tvoja ljubav za mene
«kao zvezde koje ne prestaju».
Još uvek: kad vidim zvezde
ne pada mi na pamet da ih brojim.

Sada znam: ti si ona bela sova
što mi je u snu sletela na čelo
dok sam se spuštala niz fasadu
jer je to bio jedini put,
i opet si mi sleteo na rame
kad je strepnja zastala
između neba i zemlje.

I znam da je iza one okuke
zauvek ostao tvoj pogled,
za ciču zimu i za pasju žegu
da mi napravi senicu i u njoj vetar,
i u njoj smo još uvek tu.
ODUPIRANJE
Zenici
Sedeći na žardinjeri

Da mu uzmemo bateriju
otkucava nam minute
zlo vreme uopšte nije stalo

A mnogo su nam otkucali
tobožnji mi nama
strašno je kad ne možeš da biraš
braneći ono što se ne može dati
pa budeš i ono što nisi
i ljuljaš se u grču

opstaješ dabome
ali gledaš kako padaju
samo malčice slabiji
koliko postaju zli

te padove ne zaboravljam
ni moju stolicu drvenu najudobniju
tamo gde ne mogu da se vratim
ni mršava pisma dalekih bliskih ljudi
ni prerane smrti nasmejanih i mudrih
ko bi sad rekao čega su sve bili puni
ali pamtim njihovo prelivanje

nrvica po mrvica staza
da mu uzmemo bateriju
pa da ga vidimo

IZBEGLICE II
Svim izbeglicama, posle više od deset godina

Ja nisam onaj koji još ima kuću
moja kuća je ostala sama
pod velikom kišom
teške kapi u mom stomaku
kap po kap
znam gde je pomeren pradavni crep
kamen po kamen
da me zatrpa

Stižu ljudi
jedan za drugim
ostavljaju mi senku

Kako si lep svete
reci i meni da sam lep
i da me imaš svugde u sebi

Želim ja
da mesta govore ljudima
ali
tako je tiho dok mesta govore za mene
zato što im ja ćutim
zato što sam otrgnut kao mala školjka
suv sam i ulubljen sanjam
pod svim onim kamenjem
razmičem se po dnu
moje srce blista
odozdo u vodi

IZ BRODSKOG DNEVNIKA
život je prvo postojao u knjigama
onda je progovorio strah
stihovi su odbili da obasjavaju ožiljke
i sagrađen je brod
porinuće je prošlo bez želje za plenom
kopno nije na vidiku

jedra uče kako strpljivo podnositi mlitavost
sve češće nabreknu od povoljnog vetra

svaki vetar je povoljan
U POLUSNU O SLOBODI
Kiša
Nad talasima
U koje se zavukla magla
Nad sleđenim talasima
Ostavljenim u teškom snu

U stomaku neizvesnost zore
Udara muklo

O kad bi zvono puklo
Kad bi spalo s talasa breme

da zora vetrom diše
Da se protegne čelo
Srce okrene na drugu stranu

STRAH
Nekada
talas spiralne radosti
leteći ćilim
Iznenada
kost u grlu
smotao se ćilim u roletnu

Zamotavanje odmotavanje
kao praznina u želucu broda
ovde bi i veličanstveni kran pukao
taman zgrabi boksit a on iscuri

Ostani ovako
šta ako otkriješ da si pauk
i prihvatiš tu svoju nit
opipaj tu lepljivost zgusnutost
ume da se izduži i stanji

Krv radoznalo i pomno
obilazi telo
ne daj krv ne daj grč
neka te uče

RAZVOD
Sneg usahnuo
Ozleđeno belance
Provejava dim pred očima
Nadvila se nad čelo
Ogrlica lisičja duša
Bledim zelenim vlatima njiše
Kap zaustavljenu u skoku

Ne ustavih ponorne bujice
Nek teku muklim tokom
Ne pustih slepo korenje
Nad rupom što u mrak zjapi

Tako mi oči postale
Bela zenica krošnji
Ako se osvrnem unazad

Lisica u jazbinu
Koren u dim

VEDRINA VETRA
Vedrina vetra
nad vremenom nad suncem
moć što nikad ne biva nož

Kroz školjku duha
podastire se koracima
što se čuju i davno po zalasku
kad ima magle i na Crvenom Krstu
svetla se ne pale
i čak ni noć nije pala
a gluv kao noć pas bez gazde
zastajkuje za psom što ga ima

Ledenim asfaltom hodaju
i hodaju moje palačinke
lepa dugačka bučna deca
pred vetrom ne obaraju glave
napinje im lica




Rođena 21. novembra 1955. god. u Beogradu.
Doktorirala na odseku za italijanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je radila kao docent. (sad u penziji)
Između ostalih prevela knjige:
Umberto Saba: Pesme
Karlo Emilio Gada: Saznanje bola
Eros Sekvi: Juče i danas
Umberto Eko: Ime ruže, O knjizevnosti
Istorija indijske filosofije
Corrado Callabro: Pesme

Trenutno prevodi pesme za antologiju italijanske poezije.

2001. objavila zbirku svojih pesama “Vedrina vetra”, u izdanju “Platoa”

Po mome skromnom misljenju, dakle, mozda i krajnje subjektivno, (Milana je i moja bliska prijateljica i koleginica)  ali mene je prvi susret ovom poezijom narocito pogodio, u pozitivnom smislu (dobila sam je u rukopisu, pre objavljivanja, upravo, i radi eventualnih primedbi i komentara). Posle svega i svacega u u nasoj savremenoj poeziji, ovo je za mene bilo jedno odista prijatno iznenadjenje. Pravo otkrice.

Zato ovde dajem malo veci broj pesama, doduse, opet, bez specijalno planiranog odabira.
A naravno, kompletan uvid moze se dobiti kad se procita cela knjiga. Ima je u knjizari “Plato”.

Na stihove M. Piletic kompozitor Ivan Jevtic komponovao je nekoliko pesama, i izvodjene su na nekim njegovim koncertima.
Postoji i snimljen CD, ali ne znam gde bi se mogao naci.