Dobro Freud ili ostali psihoanalitičari ili analitički filozofi....

Ali postoji li nešto urođeno svakom čovjeku (pa onda i toliko puta različito), što bi određivalo granicu normalno/ludilo?
Postoji li nekakvo ljudsko mjerilo?

Dobro, Židovi kažu da će se spasiti svi osim budala, jer ne znaju da su budale (ne priznaju grešku). Arapi pak kažu:" Bezimeni je milostiv prema luđacima".

U svakom slučaju, ludilo možda ostaje misterij, jer ga se ne može svesti na određeni kriterij, ali očito da ljudske kulture taj problem pokušavaju barem svesti na neku određenu mjeru.

Kao što to Protagora reče: "Čovjek je mjera svih stvari." U ovom slučaju to je društvo, dakle, istina je ono što mi kažemo da ona jest, a ne ono što je u stvari. Upravo takav stav omogućuje društvu da se kreće, doduše ponekad normalan biva proglašen ludim, a lud normalnim. Ali, što je tu je... 8O

Lud je samo onaj koji u pogresno vreme kaze ili uradi pravu stvar... Nazalost... Granica izmedju ludila i genijalnosti je jako mala, i kao sto kazem sve zavisi od aspekta... za 50 godina nesto sto je danas izgledalo sumanutno bice savrseno realno i normalno.

ko posoli kolač... taj nije normalan

Otkud ovaj zakljucak, i cemu on? Mozda neko voli posoljeni kolac, ali, hej, hajmo ga proglasiti ludim zbog toga  Mi smo svi savraseni.

Ko posoli koljac ima drugaciji ukus od tebe, a o ukusima se ne raspravlja...

Ne postoji lud covek vec je lud samo onaj kojeg mi takvim smatramo.
Genija takodje smatramo ludim....
Mongoloide takodje smatramo ludim... i jos mnogo njih razlicitih.. ipak kao sto rekose vecina odlucuje o ludilu pa tako ako pripadamo vecini "nismo ludi" ako pak primadamo nekoj od manjina, makar i genijima smatrani smo ludima.
N. Tesla je smatran ludim, Ajnshtajn je smatran ludim kazu da je zivot njegove zene Mileve Maric bio pakao ali ja ipak mislim da to i nije neko "ludilo" vec je to njegov svet u kome zivi i mi smo za njih ludi.
Znaci vecina je postavila granicu gore i granicu dole gde ako predjes na dole ili na gore smatran si ludim.

Mi iz "vecine" takodje mozemo da poludimo da promenimo svet ali nikada na gore prema geniju uvek prema dole ka nekom "ludilu" .. kada cidite nekoga ko non stop gleda u jednu tacku i ne trepce niti se pomera reci cete da je lud ali on ipak zivi samo u svom svetu koji je za nas "vecinu" ludilo.

Granica ... pa sigurno da postoji neka granica koju su nekim mozda naucnim istrazivanjima postavili doktori iz "vecine" koju ako prelazis prozvace te ludim, a koliko si i da li stvarno lud ko to moze da zna?

Moj text o tome pre nekog vremena.
EKSPERTIZA LUDILA

Sve je “nešto” u odnosu na ono pored sebe. U protivnom, sve što je “nešto” ako je usamljeno postaje - ništa. Da bi ludak postao ludak to mora da primeti (i zaključi) više od dvojice, a manje od milion “normalnih” ljudi. A i tada, ludak je ludak samo dok je pod prismotrom, čim ostane sam nema razlike između njega i ostatka sveta. I tu je sad glavni problem. Kako svakom “normalnom” ludaku obezbediti redovnu prismotru najmanje trojice normalnih? Niko normalan nije toliko lud da se bavi ludakom. A opet - kako će ludak da bude ludak ako nema trojicu normalnih pored sebe? Bez te trojice ludak će umisliti da je normalan - i eto nove ludosti. Ma koliko normalni izbegavali da budu u blizini ludaka, on je njima više potreban nego oni njemu. Jer samo zahvaljujući tom ludaku normalni znaju da su normalni. (Ali i ludak zna na čemu je). Nema drugog pravila za određivanje ludila. Nevolja je samo u tome što jedan od te trojice može da bude “prikriveni” ludak. A kod nerešenog rezultata ludilo uzima maha, pa stoga normalni uvek gledaju da ih bude što više, kako bi bar brojnošću suzbili ludilo u sebi i oko sebe. Ludaku, po tom pitanju, ne treba nikakva pomoć. Kad normalan upre prstom u ludaka to još ništa ne znači, to tek treba dokazati. Ali zato, kad ludak upre prstom u normalnog tu je sve jasno. On tačno zna ko je meću normalnima “njegov”. Naši normalni prijatelji jedva čekaju da nas obuku u onu košulju što se “zakopčava s leđa”. Ne treba im zameriti, jer su kriterijumi normalnih za određivanje ludila vrlo sumnjivi. Kriterijumi ludaka su nesumnjivi, jer za njih je normalan isto što i za normalnog ludak. Normalan se uvek piše pod navodnicima, ludak bi mogao da se piše i velikim slovom. Njegov slučaj je mnogo jasniji. Svak je lud na svoj način. Ali zato niko nije toliko normalan da ne bi bio bar malo lud. To malo ludila kod normalnih opasnije je od ono malo “normalnosti” kod ludaka.
I kako sad da objasnim situaciju u kojoj se nalazim?

šta je vama ljudi?? jeste li vi čuli za toleranciju u skorije vreme? to je moje mišljenje... nemam ništa protiv drugih,različitih  mišljenja.... ali svakako da imam svoje(koje je takvo kakvo je, i može čak biti i promenljivo... pod uticajem objektivnih okolnosti)

@ Ariana ne sećam se da sam nekog ja proglasila ludim.. ne daj Bože...

@SF o ukusima se itekako raspravlja... a o čemu bi se drugom raspravljalo ...kad nismo svi isti.... ipak POSTOJE neki standardi ponašanja u našim životima

pitali ste se gde su granice.... ne znam tačno, ali znam kad je prekoračena

@SF

Svaka cast... odlican tekst i veoma istinit. Svidja mi se kako si "nas i njih" okarakterisao kako si i koga postavio, tacnije sve sto smo vidjali do sada samo si srocio i napisao. Ali ipak takav tekst da covek ne moze a da se posle citanja ne zamisli i potrazi odgovor na ono pitanje, u kojoj se situaciji ja nalazim!?!?!?!

Sve u svemu svako se trudi da je normalan i da svoje tvrdnje, zelje i ubedjenja predstavi normalnim sto ne znaci da ce svako prihvatiti u protivnom nazvace ga ludakom.