simijon..ozbiljna kao i uvek 


da nije off....potpuno se slazem 

Previse sam vezan za nju da bih joj zauvek okrenuo ledja, zato sto imamo tu prijateljsku osnovu koja je stvarno prijateljska... e sad, to sto nadgradnja ne ide, jbg... Ali jedno je sigurno, neko vreme ce morati da bude ta hladovina...

Kao sto sam vec rekao, dva puta sam napravio istu gresku, samo proslog puta je bio tu raspust koji je bio dosta dugacak i za to vreme sam odradio tu fazu "hladjenja" i sad je sve oke...

Ovog puta me dosta 'ebe to sto smo non-stop zajedno i sto je za razliku od prve, ova dosta nagovestovala da ima tu necega i sa njene strane (znam to sigurno, to je ono sto musko oseti kada su mu dati signali za zeleno svetlo) dok sam se za prvu jednostrano borio... svestan da udaram u zid... ali jbg... ono kao ljubav... 

I posle kazu da se budala uci na svojim greskama... 


Eeee... a ja posle satro studiram ekonomiju... bruka s moje strane...  kad osnovno ne znam... 

Овде се, по ко зна који пут, отвара питање да ли уопште постоји пријатељство (без сексуалних претензија) између мужјака и женки. Ја и даље тврдим да не постоји. Да, постоји пријатељство, љубавници нису непријатељи.

А романтика, шта је романтика? Мислим да не постоји дефиниција за романтику, у питању је индивидуални доживљај тако да, то што је некоме романтично не значи да ће и некоме другоме бити.

Едит: Поздрав свим упорним чланицама овог дела форума, видим, још увек су у форми.   

Pročitala sam i ja (iako sam uvek najglasnija kad se treba buniti protiv dugačkih postova, sad me je sram) Džobijev problem i moram da kažem da mi je jako žao zbog svega što prolazi, jer iz njegovih postova zaista izbija prava bujica emocija i to iskrenih, pravih emocija, koje nema ko da ceni na način na koji zaslužuju da budu cenjene. 

Slažem se sa onima koji zastupaju stav da treba da se distanciraš od te devojke kako umeš i znaš i ma koliko te to u startu bolelo. Jer, i tebi je jasno da vama budućnosti nema. Tj. jasno je da ste potpuno različitog karaktera. Mogućno je da je ona još uvek nezrela i zapravo ni sama ne zna šta želi, ali da li želiš da sediš i čekaš da se ona promeni, uz svest da se to možda nikada neće desiti?

Sad napravi pretpostavku da ti ona zaista pruži priliku, da ti iskoristiš tu priliku i da postanete par. Šta misliš, koliko bi to bilo funkcionalno? Sa jedne strane, ti - romantik, emotivac, čovek koji nudi sigurnost i stabilnost i ona - koja bi da ''živi od danas do sutra'', da je non stop u nekom pokretu, itd? Da li bi to potrajalo, ili bi njoj dosadila tvoja ''inertnost'' (navodnici, jer ja ne mislim da si inertan, ali neko ko je njenog karaktera bi te mogao tako okarakterisati), a tebi njena ''užurbanost''?

Dakle, najpre moraš da počneš da poštuješ sebe. Samo tako će te poštovati i drugi, to znaš i sam. I sada je izuzetno bitno da napraviš pametan potez, a to je upravo ta distanca. Ko zna, možda to učini da se i ona zapita, ali, već je Ces spomenula, pitanje je je li to sujeta ili ljubav.

Ipak, snažno glasam za to da počneš da misliš na sebe, ali u malo dugoročnijem smislu, i da prekineš da patiš nad nečim što nije vredno patnje.

'Ajde drži se, mi bikovi smo jaki, zar ne? 

Ok... smiren sam, to je najvaznije... nakon citanja ovih postova, stvarno sam psihicki stalozeniji... vise ne preispitujem sebe "sta bi bilo kad bi bilo" i "zasto je doslo do toga" a to mi je verujte oduzimalo veci deo dana i stvaralo dodatni pritisak... o nemogucnosti ucenje i da ne govorimo...

Ona mi je naizgled i sama ponudila resenje... poslala mi je veceras poruku u kojoj konstatuje da vise nisam nesto hiperaktivan i previse raspolozen/odusevljen kada pricam sa njom preko telefona... da li to znaci da treba da prestane da me zove ili kako to da shvati...

Odgovorio sam joj da bi to bilo najbolje resenje za sada, da ne mogu vise da se pretvaram da mi je svejedno i da se pravim veseo (rekao sam joj da se osecam kao najveci licemer zbog toga) i da sam trenutno u najnizoj tacki te krize i depresije... Da koliko god da mi je prijalo druzenje sa njom to me na neki nacin psihicki i zdravstveno sputava da se bavim drugim aktivnostima i da se nadam da razume i da ce bar imati razumevanja...

Naravno, izvinio sam se (duznost dzentlmena) sto je ostavljam sada samu kada joj je druzenje najpotrebnije (privatna stvar, mislim da sam napomenuo da ce da zivi sama sa majkom) i napomenuo joj da moze da me pozove iskljucivo kad prigusti ili joj nesto treba a bude u mojoj moci, ali da ce to da bude ucinjeno samo kao dzentlmenska duznost njenog poznanika i nista vise...

Znam da ce neko reci da sam se pokopao i opet proglasio "otiracem" ovim zadnjim delom, ali stvarno ne ide da joj to oduzmem samo zato sto nisam dobio nesto sto se tice voljne odluke cure... Ipak, ja sam kriv sto sam resio da igram na posteno (a to posteno podrazumeva moju ne kradju njenog poljupca i iskoriscavanje nekih situacija njene ranjivosti... nego fair and square)

P.S. Nikada nisam mogao ni da pretpostavim da ce podela nekog ovakvog problema sa grupom meni iskljucivo povrsno poznatih ljudi (bez vredjanja, ali bolje i to nego anonimusi) ovako veliko olaksanje da mi donese... Pre svega sto sam shvatio da nisam jedini slucaj ovakve vrste (a to mnogo pomaze) a drugo, sto sam naisao na opravdanja nekog svog resenja za koje sam bio prilicno nesiguran da li je fer da uradim...

Ali zdravlje je u pitanju, i vi ste mi ga spasili... 

Edit: Hvala svima naravno 

Eto, korak naprijed si napravio, sad ostaje tezi dio; da ustrajes u svojoj odluci i iskreno se nadam da ces da to i uradis

I ja se nadam i verujem da hoćeš. 

muzicki intermeco br. 2 (da mogu na miru da procitam sta ste sve pisali)

hm... ovo je onaj deo gde bih ja stavio jedan od svojih komentara, ali ovaj put ću da preskočim, ajd'...

Jel mogu ja?

Od ljubavi se zelja srozala na to da bude fuck buddy...