Трансцендирање сексуалности

Понављање нема никаквог трајног смисла. То је као окретање грамофонске плоче на истом месту, где се звук понавља. Иритира. Оно што нас је јуче одушевљавало данас нас чини равнодушним или чак иритира.Али остаје то сећање на пријатан тренутак које упорно тера на понављање.Понављање води обавезно у исцрпљивање.Опседнутост сексом у уму и принуда сексуалног понашања један је од највећих инволутивних механизама појединачне свести. Развој духа се успорава или потпуно престаје.Зато су све религије проповедале сексуално уздржавање. Оно даје шансу човеку да настави развој људских потенцијала.Уздржавање не значи насилно одрицање од сексуалних потреба.Уздржавање значи не бити опседнут сексом као личним божанством . У суштини не постоји нешто као сексуална енергија. Сексуална енергија је енергија нас самих усмерена кроз сексуални медијум. Када боравимо у њему, нема нас у другим димензијама. Каже се да човек који освоји свет изгубио је душу. Може се рећи да и човек који осваја сваки пут поново сексуални циљ такође губи душу. Зато је опседнутост сексом кочница духовног развоја.Принцип је јасан.Ако свакодневно усмеравамо своју пажњу на један објекат ми постајемо једно са њим.Али, као што рече Иво Андрић, кад год отворимо очи за једну ствар, истовремено смо их затворили за стотину других.Посебно су људи који из ко зна каквих разлога избегавају сексуалне односе у опасности да буду на једном дубоко несвесном плану опседнути сексом.Сексуално уздржавање је много важније на нивоу ума, него на нивоу сексуалног понашања.У уму се одиграва сексуална опседнутост.Добар пример је искуство једног индијског монаха који је погрешно схватио сексуално уздржавање па је одсекао свој полни орган, да би после четврдесет година питао свог учитеља шта да ради јер је и даље оптерећен сексом.
Да би смо трансцендирали сексуалност и оплеменили је људским дахом не можемо избегавати њено дубље упознавање. Постоји древна школа вештине вођења љубави ,Тантра љубави која има научан приступ димензији секса и љубави.За тантру секс није крајњи циљ живота, него један од путева којим човек пролази у својој еволуцији.Људи могу све оплеменити или извитоперити.Тако су чинили и са тантром љубави.Има тога. Али постоји чињеница да су неки мудри људи кроз историју цивилизације успевали да остваре неслућене димензије развоја свести.Данашњи педагошки системи само говоре о сексуалном васпитавању, али њега нема.Обучавамо се да ходамо, учимо се хигијенским навикама, да возимо бицикл и аутомобиле, да свирамо и рачунамо, шта све не. Само нас нико не учи култури секса и љубави. У тој области сви смо самоуки .Та изолованост у једној социјалној димензији, као што је секс води до животне једнострности у стилу мој секс, моја потреба, мој циљ и баш ме брига за друге.Тако се поље сексуалних односа претвара у бојно поље на коме се форсира најперфиднија борба људских егоизама и експлоатација. У егоизму влада принцип – око само себе не види или нож сам себе не може да посече.Због њега се не види главни и једини узрок свих људских проблема – егоизам,себичност, таштина и сујета.Кад не напредујемо у партнерским односима то значи да смо ударили у баријеру егоизма која изгледа толико природно неопходна да је уопште не видимо и не преиспитујемо оправданост њеног постојања.
Због егоизма се и не питамо који је смисао секса и где је његово место у љубави према другом људском бићу.Секс обично служи као инструмент за постизање неких себичних циљева, а не као израз љубави према некоме.Инструментализација секса је најдаљи циљ који већина достигне и на том постигнућу и остане.Секс служи као средство самодоказивања сопствених вредности, као помагало да се задобије друштвено признање, као такмичење,као атлетска дисциплина, као средство кажњавања оног другог, као дрога,вид опуштања, као мамац и удица…. Бројни су начини злоупотребе секса.Опет неки мудар човек рече, да су светске комуникације бојно поље свакојаких манипулација, а да је искрена и безазлена комуникација ретка као редак метал у природи.Сексуална комуникација нејчешће се уклапа у опште стање.Безазлен секс и безазлена љубав припадају ризници ретких вредности.Баш ме интересује где је одвео Р.М.Рилкеа онај његов песнички вапај: Како да се тебе не такнем? Како мимо тебе да грлим друге ствари и даљине? На ком смо инструменту и ко нас сатка, о песмо слатка?

Srećko Lazić