Tanka je linija između dosade i dokolice – lako iz jedne skliznete u drugu. Pa ipak, jedna razlika je evidentna, dosada nikada ne prija, a dokolica uvek, s tim što su obe postale retkost.



Na jednom nezaboravnom letovanju krajem srednje škole koje su mi priredili možda i najveći prijatelji koje sam stekla u životu, čitala sam „Umetnost dokolice“ Hermana Hesea.

 Istini za volju, Hese nije uspeo da oplemeni moju tvrdoglavost, jer sam pod vrelim zracima mediteranskog sunca više dremala nego čitala, a on mi je služio kao izgovor za dugo ćutanje koje obično prethodi snu.

 Međutim, sigurna sam da bi pisac priznao da je knjiga ispunila svoju svrhu. To je poslednji put da sam uživala u dokolici (ako izuzmemo jedan nestanak struje koji mi je poslužio za kontemplaciju).

 Danas moji trenuci „dokolice“ počinju i završavaju se ispred kojekakvih ekrana – što kompjuterskog, što televizijskog.

 I jedan i drugi vam neće pružiti ni jednu jedinu novu ideju. Bombardovaće vas istim sadržajem kojim se „hranite“ na poslu, dok ćaskate sa komšinicom i ogovarate neku domaću estradnu zvezdu ili pazarite novu krpu u butiku.

 Umesto da vam ti „ekrani“ postanu prozor, oni postaju crne rupe koje proždiru vaše, ali istinski vaše misli.

 Bezbroj puta sam čula rečenicu sledeće sadržine: „Gledam ovu latinoameričku seriju, jer mi baš odgovara da uz nju odmaram mozak“.

 Odmaramo ga od čega? Napornog rada? Plašimo se da se ne preforsira, da ne počne da trokira od silnog verglanja?



Mozak na našu veliku sreću nije mišić, pa da se istegne pri nekom nesmotrenom pokretu.

 Mozak se odmara tako što se pročišćava mislima, a ne odsustvom misli. On je svež i spreman za nove radne pobede tek kad ga mi sami stavimo u taj model rada, kada ga postanemo svesni i rešimo da ga obogatimo nekom novom sinapsom.

 Pogled u zelenu daljinu, crno noćno ili plavo dnevno nebo, dovoljno će učiniti.

 S čuđenjem sam posmatrala svoje roditelje i ujaka koji su svakog vikenda iz gradske vreve i od gotovo robovskih poslova doslovno bežali u prirodu. Kao malu, terali su i mene da idem i da s njima šetam šumom, skupljam pečurke ili se prosto izležavam na travi. Nikada mi nije bilo jasno zašto u tome toliko uživaju jer je mene dosada izjedala na takvim putovanjima.

 Ni danas ne važim za osobu koju drži mesto, ali i te kako zažalim što s njima nisam češće uživala na takav način.

 Kao i ostatak čovečanstva, „odmaram“ mozak uz takozvane društvene mreže, putem kojih se „umrežavam“ s ljudima za koje ne znam ni koje su im boje oči, a kamoli da li su ovladali umetnošću dokolice.

 Na korak prosvetljenju bila sam prilikom jednog nestanka struje kada sam silom prilika morala da se suočim sa svojim mislima, kratko doduše dok EDB nije otklonio kvar, a mom kompjuteru ponovo udahnuo život.

 U trenucima fizičke tame, a divne osvetljenosti razuma postade mi žao što sam rođena u 20. veku i doživeh naročito nepravednim činjenicu da sam na ovaj svet mogla doći u nekom selu gde bih satima sedela na travi, grickala slamku i čuvala ovce.

 Tada bi me svakako nosile neobične misli.



U vreme kada je važnije biti informisan, nego biti smislen, odmori se koriste za umarajuće aktivnosti, poslovi za „odmor“, a sve između popunjavamo prazninom.

 Emotivnom, duhovnom, moralnom, fizičkom prazninom - i to ne u smislu odsustva duha i tela/predmeta, nego prisustvom nekog sasvim novog entiteta – Praznine (slovo „p“ je namerno veliko).

 Nekada se ta Praznina terala dokolicom u kojoj smo mogli da razmišljamo o raznim malim i velikim problemima, sebi, drugima, ljubavi, moći, politici i poreklu života na zemlji.

 Danas se o svemu tome samo informišemo.

 Da sam kojim slučajem kao dete imala ideju kako će izgledati moje zrelo doba, možda bih zamolila roditelje da se preselimo u neko po duh prijateljskije okruženje.

 Sada je za tako nešto već kasno.

 I kao što moderan čovek teško udiše svež vazduh i jedva čeka da stavi nos pod auspuh vrelih urbanih džungli, tako i ja upadam u stanje totalne kome kada se nađem na mestu kao stvorenom za kontemplaciju.

 Pomešala sam dosadu, dokolicu i umor pa se to sve svelo pod onu istu Prazninu koja me obuzima svaki put kada se odmaknem od ekrana.

Izvor

uzivam u dokolici svaki dan odredjeni vremenski period ... uopste ne mislim da je nestala.. kao i dosada 

mora da si u ovom gore tropskom raju

nisam u tropskom ali sam u zemunskom raju 

Za mene je dokolica stanje uma kom se rado prepuštam. Nema dana da ne uživam u njoj, to je za mene jedna od većih hedonističkih uživancija, pored hrane, seksa i čitanja.

Sta ga znam, danas retko ko zastane i zamisli se o svom zivotu koji vodi. Vise se preokupiraju drugim stvarima pa mozda i iz nekog bega od stvarnosti.

Ja volim i uzivam u nekoj dokolici. Daje mi vreme da razmislim o nekim stvarima i sredim misli.

Ako dokolica podrazumeva bilo kakvo kretanje... podrazavam...
Ako ne podrazumeva... ja ne razumem...