Ljubaznošću gospođe MM Slavice Šetine,koja se trideset godina bavi proučavanjem Biblije,svima vama na uvid se stavljaju njena istraživanja.Da bi mnogi shvatili,a i prihvatili određene stvari i pojave,moraju da budu upućeni.

Gde  je  istina  o Isusu  Hristu ?

     Poslednjih 100 godina, o Isusu Hristu je napisano toliko tekstova i knjiga da se to ne može ni izbrojati, a kamoli sistematizovati. Ono što više zabrinjava je činjenica da je teško zaključiti šta je od toga istina, a šta plod mašte.
     Naučnik Albert Švajcer je, u svom delu „Von Reimarus zu Wrede“, objavljenom u Nemačkoj 1906. godine, razvio tezu da je Isus, po Isusovom ličnom mišljenju bio jevrejski Mesija, koji je sam izazvao svoju smrt, očekujući da će rezultat biti manifestacija njega kao „Pomazanika“ Izraela. Britanski naučnik Lorens Gardner je dvadeset godina istraživao Isusovu lozu. Tvrdio je da je Isus bio oženjem Marijom Magdalenom, koja je bila apostol i obdarena znanjem, vizijom i duhom. Gardner je zaključio, da su imali troje dece: Justusa, Josifa i kćerku Tamar.
     Život sam posvetila, istraživanju Biblije. Jevanđelja su mi otvorila put ka (nekoj) istini. Svaka Hristova rečenica u Jevanđeljima ima duboko filozofsko značenje. To svedoči da je Isus bio visoko umno biće.
     Istraživače je, uglavnom, zanimala Hristova priroda - da li je Hrist, Božiji sin, ili, da li je vaskrsnuo i postigao vaznesenje?
     Ovakvo usmerenje je posledica činjenice da nismo pravilno ovladali znanjem. Ne shvatamo da, svuda oko nas vlada – princip kauzaliteta (uzročno posledične veze). Prema tom principu, Bog je uzrok, a posledica su vaznesenji i vaskrsenje - najuzvišeniji izraz snage ljudskog uma. Jednostavnija slika tog principa smo mi – mi smo različite pojave uzroka k'posledici.
     Naravno, uz Hrista je vaznesenje i vaskrsenje. On je, uz rečeni umni uzlet, zaista, Sin Božiji. Hrist je dosegao ono što treba da je cilj svakog od nas. On (cilj) čini našu obavezu da, u trećoj dimenziji, stvaramo od sebe Bogočoveka - radi sjedinjenja s Apsolutom.
     Hrist je uspeo u tome - dovodeći svoj Um do savršenstva. Postao je potpuna pozitivna realnost bez granica u stvarima koje ga okružuju. Treba znati da je put do Bogočoveka dug i mukotrpan. Na tom putu, čovek mora da bude sam. Samo tako on svoje unutrašnje kvalitete može da dovede do savršenstva. A kad ne uspemo da dostignemo vaznesenje, vračaćemo se u drugo telo. To ćemo ponavljati sve dotle dok ne izgradimo svoj „Atom života“. To je ono što je postigao Hrist: postao je - Bogočovek.
U Jevanđelju po Luki, gl. 14, 23 i 24; Hrist poručuje:
     „I reče gospodar sluzi: izađi na putove i među ograde, te nateraj da dođu da mi se napuni kuća“.
     „Jer vam kažem da ni jedan od onih ljudi neće okusiti moje večere. Jer je mnogo zvanih, ali je malo odabranih“.
     Reklo bi se da Hrist govori o ovozemaljskoj svakodnevnici. Ali, nije tako! Značenje je uzvišenije. Isus nam skreće pažnju da smo svi pozvani u Carstvo nebesko, ali će samo nekolicina od ljudi uspeti da prođe put do Njega – Carstva Nebeskog! Da je taj put jednostavan i lak, onda bismo mnogi tamo stigli. Taj put je težek, ali mi ne smemo, zbog teškoća, odustajati od tog svetog cilja. Mit o Sizifu, upravo nam govori, koliko muka i pokušaja do Carstva nebeskog, a onda ispočetka. Moramo se vraćati na početak, sve dok ne shvatimo da Bog - niti kažnjava, niti nagrađuje. Kazna i nagrada su posledice našeg slobodnog delovanja. Mi gradimo svoj životni program i, u toj izgradnji, prolazimo kroz evoluciju: od gmaznog, preko sisarskog do ljudskog dela mozga!



[Edit by Mikele: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

Kada se stigne do ljudskog dela mozga, onda je čovek spreman da sagleda razliku dva puta – put zla i put dobra. I tada zadržavamo svoju slobodu, da biramo između dva puta. Sve dok ne shvatimo da sami gradimo program svog života i da nas samo pozitivni kvaliteti, bez granica, dovode u Carstvo Nebesko, ne možemo iz ove dimenzije. Jedan od prvih, i najednostavnijih, koraka za njeno prevazilaženje je uklanjanje negativnih postupaka. Moramo ih se osloboditi i iskreno se, zbog njih, pokajati. Iskreno, iz srca. Na to nas je Hrist uputio jednostavnim rečenicama u:
Jevanđelju po Luki, gl. 15, 10 i 18 i 20 i 21 i 22 i 23 i 24;
     „Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijima za jednog grešnika koji se kaje“.
     „Ustaću i idem ocu svojemu, pa ću mu reći: oče! sagreših nebu i tebi“.
     „ I ustavši otide ocu svojemu. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrča zagrli ga i celiva ga“.
     „A sin mu reče: oče! sagreših nebu i tebi, i več nisam dostojan nazvati se sin tvoj“.
     „A otac reče slugama svojim: iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na nogama“.
     „I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo“.
     „Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti“.
     Iz ovog Hristovog kazivanja u parabolama, možemo zaključiti da se Bog, koji je u nama, raduje i oprašta - kada shvatamo da smo pogrešili i da želimo na pravi put. To je put muka, na kojem se pročiščava naš moral – postaje uzvišen i, na kraju kristališe. Hrist je tu uzvišenost postigao. Došao je na vrh Sizifovih stepenica i otišao iz ove dimenzije.
     Postao je deo Božanstva - koje natkriljuje svačiju svest.
     Kada se u prvoj Zapovesti kaže: „...nemoj imati drugih bogova uzame“, da li to znači da je Jehuva jedini Bog, ili da je glavni Bog? Mada se ova zapovest često tumači obavezom na isključenje drugih bogova, uverena sam da ona ne poriče njihovo postojanje – uz to, ne poriče ni egzistenciju drugih religija. Zapovest treba shvatiti samo kao zahtev na potpunu pokornost Izraela - svom sopstvenom Bogu.
     Čoveku kao umnom biću, lakše je da veruje, nego da  sam istražuje i zaključuje. Zato su stvoreni religiski sistemi – oni su kulturna baština Civilizacije. Kada misao, kao vid energije, uspe da upravlja svim stvarima i da se služi svih stvarima, pomoću svih stvari, onda treba da smo sigurni da je u pitanju Božanstvo.
     Rečeno formiranje i kristalizacija Uma počinje kad čovek misli, pa veruje. I o tome nam je pisano u Bibliji. Misli su nešto duboko, nešto postojano, a ne ono što će iščeznuti pri bezazlenom (intelektualnom) naporu. Kod Isaije, sledi rečenica: (gl. 2, 2;)
     „Prođite se čoveka, kojemu je dah u nosu; jer šta vredi?
Naravno, Isaija je to objasnio figurativno. Čovek kada misli – on rasuđuje. Analizira. Analizirajući pojave oko sebe, usavršavamo misao – ona se tada počinje kristalizovati, gradeći naš Um. On odmah nalazi mesto verovanju. Kada veru primamo, kao duboka umna bića, onda je ona snažna i svrhovita. Tada smo u stanju da sagledamo njene principe i da njenom zakonitošću uočimo svoje unutrašnje bogastvo. Vera nas voditi pravim putem - k’ljubavi, istini i pravdi; u vaskrsenje i vaznesenje. I o tome nam Hrist govori. Naćićemo Njegove reči u Jevanđelju po Jovanu, ’da se razumom sve postiže’.
     Mojsije je, razumom i verom, uspeo da izvede svoj narod iz Egipta i da ga održi na putu kroz pustinju.

Istina o Isusu Hristu je tamo gde je Isus Hrist.
A gde je Isus Hrist ?
Istina je ono sto postoji, da li Isus Hrist postoji ?

Jewpiter

Jevanđelje po Jovanu, gl. 3, 14 i 15;
     „Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovećiji da se podigne“.
     „Da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni“.
     Čitajući Jevanđelja, uočila sam da su Hristove rasprave uglavnom sa saducejima, farisejima i kniževnicima. Proučavajući istoriski, arheološki i religiski Hristov period, saznala sam da je u tom vremenu bilo nekoliko jevrejskih verskih religioznih grupa ili sekti: fariseji, saduceji, eseni, Božiji sinovi i Božiji put. Eseni su bili jedna od najvećih religiskih sekti tog vremena, ali u Jevanđeljima Hrist se njima ne suprotstavlja.
     Fariseji su bili izvor Usmenog zakona – Talmuda, kasnijih mudraca. To je bio osnov za rabinski judaizam, nastao posle progonstva. Vavilonci su srušili Hram, a Jevreji bili isterani iz Jerusalema.
     Saduceji su sebe smatrali potomcima Sadoka, Solomonovog velikosveštenika - izvora moći. Na njega su se pozivali, mada su se često udruživali s helinističkim hašmonejcima.
     Eseni su treća (veća) grupa.
     Oni su negodovali što su nesadokovi uzurpirali visokosveštenstvo. Bili su strogi u držanju religijskih zakona i nisu se prilagođavali političkoj stvarnosti hašmonejske vladavine. Druge verske grupacije, za koje se zna, nisu ostavile traga u istoriskim zapisima.
     Korisno je da se osvrnemo na zbivanja u Palestini nakon smrti Aleksandra Makedonskog. To je vreme posle 323. godine pre Hrista. Tada mu se carstvo deli na dva dela. Seleukoviće na severu u Siriji i Ptolomejeviće u Egiptu.
     Seleukovići su potomci Aleksandrovog vojskovođe – Seleuka, a Ptolomejevići generala Ptolomeja. Judeja je vodila najmanje pet ratova s obe dinastije. Dinastije su ratovale i između sebe, pa su Seleukovici, 198. godine pre Hrista, pod vođstvom Antijoha III, pobedili Ptolomejeviće i Palestina pada pod njihovu vlast. Jošua je 175. godine pre Hrista, podmitio Antioha Seleukovića IV, da svrgne njegovog brata, a njega da postavi za - velikosveštenika Jerusalema. U znak zahvalnosti, Jošua je svoje ime helinizovao u Jason, a Jerusalem preimenovao u  Antiohija. Kasnije je Antioh IV Seleuković izdao dekret o zabrani obrezivanja, slavljenja praznika i šabata (religijsko učenje) i prisilio je Jevreje da vrše službu grčkim bogovima. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu, pa je podignuta pobuna pod vođstvom Makabejaca i Seleukovići bivaju zbačeni.
     Izvesno vreme, Palestinom vladaju braća Makabejci: Juda i Šimun. Od tada - rađa se Hašmonejska dinastija jevrejskih kraljeva i velikosveštenika. Vladali su od 142. do 37. godine pre Hrista.
     Sredinom drugog veka pre Hrista, grupa Jevreja (ozlojeđena degradacijom svešteničke klase) odlazi u judejsku pustinju radi života u osami. Naselili su mesto koje se danas zove Kumran i nalazi se na severnom rubu Mrtvog mora. Kumrani su nepristupačna jaruga gde je bilo smešteno oko 200 ljudi, koji su živeli kao monasi. Njihov vođa je bio „učitelj pravednosti“ i oni su čuvari svitaka, koji će kasnije biti pronađeni. Ova jevrejska grupacija je sebe zvala esenima. O njima saznajemo iz spisa: Josifa Flavija, Plinija Starijeg i Filona Aleksandriskog – iz prvog veka pre Hrista.

     Plinije locira esene na zapadnoj obali Mrtvog mora, što znači da su imali više logora. To je upravo ono mesto na kojem Jovan Krstitelj „dođe za svedočanstvo, da svedoči za videlo“.
     Aristobul II (iz dinastije Hazmonejske) prisiljava svog brata Hirkana II da mu ustupi vlast, ali Hirkan II traži pomoć od Rimljana. General Pompej je, 63. godina pre Hrista, zauzeo Palestinu i na presto postavo Hirkana II – vladao je od 63. do 40. godine pre Hrista. Pored vladarske, obavljao je službu i prvosveštenika.

****

     Narod Parti se prvi put spominju u vreme Darija I. Živeli su južno od Kaspiskog jezera i posle propasti Medijsko-persijskog kraljevsta pokorava ih Aleksandar Makedonski, a posle njegove smrti - Seleukovići. Pod vođstvom Arsaka I, Parti podižu ustanak protiv Seleukovića i osnivaju snažnu državu - od Inda do Eufrata. Parti uspevaju 40. godine pre Hrista, da zauzmu veliki deo Male Azije, Sirije i Palestine. Tada je osvojen i Jerusalem, a Hirkan II biva zarobljen. Parti na vlast dovode zadnjeg iz dinastije Hašmonejske, Matiju Antigona, (vlada od 40. godine do 37. godine pre Hrista).
     U vreme invazije Parta, Irod Veliki je bio rimski prokurator i ubedio je Senat u Rimu da je sposoban da Palestinu uključi u Imperiju. Senat mu je poverovao i dao mu titulu cara – pod uslovom da ukloni vlast Parćana. Irod Veliki je, 37. godine pre Hrista, uspeo u svojoj nameri. Kod Samarije je pobedio Matiju Antigona i osvojio Jerusalem. Vladao je Judejom 33 godine, kao rimski vazal.
     Ime Irod znači „kao junak“. Ovaj pojam se često nalazi u grčkoj literaturi od 5. veka pre Hrista. Porodica Iroda Velikog potiče od Edomaca (Idumejaca) i njihovih upravitelja. Otac Iroda Velikog, Antipatar, bio je guverner Judeje. Postavio ga je Julije Cezar - 47. godine pre Hrista. Antipatar je uspeo da izdejstvuje kod Rimljana da njegov sin Fazael, postane strateg Judeje, a Irod Veliki strateg Galileje. Sa Irodom Velikim, rađa se nova dinastija – Irodovci. Iz pet brakova, Irod Veliki je imao 7 sinova: Antipatera sa Edomkom – Doris. Iz braka sa Hazmonejkom Marijamnom I - Aleksandra I i Aristobula. Sa Marijamnom II - Filipa I. Sa Samarijankom Maltakom – Arhelaja i Iroda Antipu i sa petom suprugom – Jerusalemkom Kleopatrom – Filipa.
     U toku opsade Jerusalema, da bi osigurao pravo na presto, Irod se ženi unukom jevrejskog prosveštenika Hirkana II – Marijamnom I. Kada je došao, 37. godine pre Hrista na vlast, Irod Veliki je poubijao najuglednie Jevreje. Vladao je teritorijama od Edoma preko Judeje, sve do Samarije. S dolaskom Oktavijana Avgusta, pod upravom dobija Gazu, Jerihon i Gadaru. Kasnije priključuje i teritorije severno od Galileje – Bateneju, Trahonitidu i Hauran. Od Oktavijana Avgusta dobija titulu cara, a on svom imenu dodaje epitet – Veliki. Irod je, 35. godine pre Hrista, poubijao sve Makabejce i među njima i rođenog brata njegove druge žene Marijamne I - Aristobula III, kog je tek postavio za prosveštenika. Irod Veliki, svoja dva sina sa Hazmonejkom Marijamnom I: Aleksandra I i Aristobula, ubija 7. godine pre Hrista - iz straha da mu ne preuzmu vlast.
     Irod Veliki, pred smrt proglašava za svog naslednika sina Idumejke Doris – Antipatra, a Filipa, sina Kleopatre, kao drugog naslednika. Antipatar pokoušava da ukloni svoje moguće protivnike – Arhelaja, Filipa od Herodove žene Kleopatre i Salomu sestru Iroda Velikog. Zbog toga, Antipater, biva ubijen 4. godine pre Hrista. Irod Veliki određuje druge naslednike i to: Arhelaja i Antipu od žene Maltake i Filipa od žene Klepoatre. Oktavijan Avgust je odobrio imenovane naslednike i Arhelaj dobija Judeju, Samariju, Edom (Idumeju) i titulu četverovlasnika – tetrarh. Antipa je dobio Galileju, Pereju i titulu četverovlasnika. Filip je dobio severoistočne provincije prema izvoru Jordana i titulu tetrarha. Filipu I, sinu Marijamne II, nije ostavio ništa, jer se oženio (Irodijadom) čerkom svog polubrata Aristobula. Filip I i Irodijada, dobili su kćer – Salomu, koja po Jevanđeljima traži glavu Jovana Krstitelja. Irod Veliki umire 2. godine pre Hrista.

     Iz svega možemo zaključiti da se Irod Veliki za svog života bojao Hazmonejske loze, pa je i rođene sinove, od Hazmonejke Marijamne I, ubio. Irod Veliki je bio potomak Edomaca, ali po religiji je bio Jevrejin. Makabejac Ivan Hirkan I je pokorio Edom (Idumeju) 125. godine pre Hrista i primorao sve stanovnike da pređu na judaizam. Edomci (Irodova loza - Irodovci) su potomci od Izakovog sina Ezava. Hazmonejci su potomci drugog Izakovog sina - Jakova (Izrailja) od kog potiče i Mojsije, Saul, David, Solomon i tako sve do Hrista. Ezav i Jakov su bili blizanci. Njih je Izaku rodila Rebeka.
Prva knjiga Mojsijeva, gl. 25, 26; gl. 36, 9 i 19;
     „A posle izađe brat mu, držeći rukom za petu Ezava; i nadeše mu ime Jakov. A beše Izaku šezdeset godina, kad ih rodi Rebeka“.
     „A ovo je pleme Ezava oca Edomcima na planini Seir“.
     „To su sinovi Ezavovi, i to su starešine njihove; a on je Edom“.

***
     Sada, kada smo napravili kratak istoriski pregled Palestine, da pogledamo esensku zajednicu. Da li su kod esena rasli Isus i Jovan Krstitelj? Jesu li eseni preteča hrišćanstva? Pogledajmo.
     U Kumranu ili Sehahi je bila esenska zajednica monaha. Živelo se u celibatu i imali su stroga pravila. Zahvaljujući Pravilniku zajedništva i takozvanom Cadokitskom dokumentu, to saznajemo. Deca su morala da prođu desetogodišnji period učenja o staranju i institucijama Zavetovanja, uz obavezno izučavanje priručnika – Knjiga učenja. Desetogodišnjaci su postajali članovi zajednice, uz javno proveravanje intelektualne moći i moralnog karaktera. Kada se položi test, onda se prolazi kroz jednu godinu iskušenstva. Tada im nije bilo dozvoljeno da koriste sretstva zajednice. Nakon te godine, opet se pristupa javnom ispitivanju. Ako bi njihovo ponašanje bilo zadovoljavajući, provodili su još jednu godinu iskušenstva, ali, sada, u okviru zajednice. Posle ove druge godine iskušenstva, zakljinjali su se na pokornost i postajali punopravni članovi zajednice.
     Ispod dvadeset i pet godina, nije se mogao zauzeti javni položaj, a ispod trideset niko nije mogao biti glava porodice ili zauzeti položaj u vojnoj upravi zajednice. Njihov Priručnik o disciplini nam otkriva detalje koje ne nalazimo kod Filona i Josifa. Sistem je bio surov i neumoljiv. Odluka jednom donesena, bila je neporeciva i nije se mogla povući ili preoblikovati. Po Josifu, eseni su bili savesni prilikom suđenja i odluku nisu donosili bez prisustva najmanje 100 članova. Prognani iz sekte bili su u vrlo teškom položaju. Zakletva koju su položili, zabranjivala im, da uzimaju bilo kakvu hranu, koju nisu pripremali članovi zajednice.
     Eseni su za razliku od saduceja verovali u besmrtnost duše. Za njih duša potiče od najfinijeg etera i padajući u zamku prirodnih stvari biva zarobljena u telu. Smrt je oslobađa i ona se tome raduje, ali posle toga ponovo se rađa.

     Eseni su, po rečima Josipa Flavija, ima li čvrstu unutrašnju društvenu strukturu. Obrazovali su bratstvo, koje je na izvestan način, bilo slično pitagorejskom.
     Irodu Velikom samo eseni nisu polagali zakletvu caru, jer je njihova reč imala veću težinu, nego zakletva. Članovi zajednice o sebi su govorili kao o „pravedno izabranima Božijim“. Istovetno određenje imamo i u Poslanici Titu Svetoga Apostola Pavla, gl. 1, 1;
     „Od Pavla, sluge Božijega, a apostola Isukrstova po veri izabranih Božijih, i po poznanju istine pobožnosti“.
Isti citat nalazimo i u Prvoj poslanici Svetog Apostola Petra. gl. 1, 1;
     „Od Petra, apostola Isukrsta, izabranim došljacima, rasejanim po Pontu, Galaciji, Aziji i Bitiniji“.
     Cilj zajednice je bio da spasu Toru (Božansko učenje) onakvo kakvo je bilo otkriveno Mojsiju, a koje su izopačili „lažni tumači“. Tora je, ustvari, Mojsijevo petoknižje i znači zavet, koji od pojedinaca iziskuje pridržavanje zakona. Tora je kakonizovana u 5. veku pre Hrista, kada su se Jevreji vratili iz Vavilona. Ključna religijozna odrednica esenske Kumranske monaške zajednice, je dolazak proroka na Sudnji dan, onako kako je to obećeo Mojsije. Upravo, tako nešto je i u tekstu Biblije.
Peta knjiga Mojsijeva, gl. 18, 18;
     „Proroka ću im podignuti između braće njihove, kao što si ti, i metnuću reči svoje u usta njegova, i kazivaće sve što im zapovedim“.
    Kumranska monaška esenska zajednica je svoje sveštenike zvala „sinovi Cadoka“ – po imenu najistaknutije svešteničke porodice iz Davidovog vremena, što možemo pratiti u:
Druga knjiga Samuilova, gl. 8, 17;
     „A Sadok sin Ahitobov i Ahimeleh sin Abijatorov svečenici; A Saraja pisar;“.
     Članovi esenske Kumranske zajedice sebe su videli i kao: „Sinove svetlosti“, a u Priručniku o disciplici su izrazi: „duh istine“, „put kroz tamu“, „svetlost života“, „život večni“, analogno tome, nalazimo u:
Poslanica Svetog Apostola Pavla – Efežanima, gl. 5, 8;
     „Jer bijaste negda tama, a sada ste videlo u Gospodu: kao deca videla živite“.
Ovakvo analogno viđenje, nalazimo i u Jevanđelju po Jovanu, gl. 1, 7 i 9; gl. 8, 12;  gl. 12, 36;
     „Ovaj dođe za svedočanstvo da svedoči za videlo da svi veruju krozanj“.
     „Beše videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet“.
     „Isus im pak opet reče: ja sam videlo svijetu: ko ide zamnom neće hoditi po tami, nego će imati vidjelo života“.
     „Dok videlo imate verujte videlo, da budete sinovi videla. Rekavši ovo Isus otide i sakri se od njih“.
     Duhovni vođa zajednice je bio „pravi učitelj“ - otelotvoreni Duh Istine, opisan kao onaj koji će voditi ka čistoj istini. Ovo možemo uporediti s Jevanđeljem po Jovanu, gl. 16, 13;
     „A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti što čuje, i javiće vam što će biti u napredak“.

Isus je bio pozdravljen kao učitelj - poslan od Boga. Ovo nalazimo u:
Jevanđelje po Jovanu, gl. 3, 2;
     „Ovaj dođe k Isusu noću i reče mu: Rabi! znamo da si ti učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovih učiniti koja ti činiš ako nije Bog snjim“.
     Analizirajući esensku zajednicu i poznavajući Bibliju, nametnula mi se slika o ovom pokretu. Mogla sam da zključim da se iz njega razvilo hrišćanstvo u Palestini. Isus je, po svemu sudeći, prototip Učitelja pravednosti. Oboica propovedaju siromaštvo, pokajanje, poniznost, ljubav prema bližnjem i propisuju poštovanje Mojsijevog zakona - usavršenog njihovim ličnim otkrivanjem. Isus je Božiji Izabranik, Mesija i Spasitelj sveta – isto ono što je Učitelj pravednosti kod esena. Isusa i Jovana Krstitelja, eseni su, po svemu sudeći, prirpremali za eshatološki pokret. Prema Isaiji, eshatološko carstvo karakteriše izlečenje slepih, lečenje ranjenih, vaskrsavanje mrtvih, oslobađanje zatočenika i donošenje dobrih vesti sirotinji.
Isaija, gl. 61, 1;
     „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu. Da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica“.
Upravo, u Jevanđelju po Mateji, gl. 11, 4 i 5; nalazimo o tome Isusovo objašnjenje:
     „I Isus odgovarajući reče im: idite i kažite Jovanu što čujete i vidite“.
     „Slepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propoveda se jevanđelje“.
     Isusa su Eseni najavili kao Mesiju, a Jovana, kao Iliju proroka, čiji dolazak je najavijo prorok Malahije, gl. 4, 5;
     „Evo ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego dođe veliki  i strašni dan Gospodov“.
U Jevanđelu po Luki, gl. 9, 18 i 19 i 20 i 21;
     „I kad se jedanput moljaše Bogu na samo, s njim bijahu učenici, i zaista im govoreći: ko govore ljudi da sam ja?“
     „A oni odgovarajući rekoše: jedni vele da si Jovan Krstitelj; a drugi da si Ilija; a drugi da je koji ustao od starih proroka“.
     „A on im reče: a vi šta mislite ko sam ja? A Petar odgovarajući reče: Krst Božiji. A on im zapreti da nikome ne kazuju toga“.
U Jevanđelju po Mateju, gl. 11, 13 i 14; možemo sagledati da je Jovan očekivan kao prorok Ilija.
     „Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana“.
     „I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći“.
Poslanicu Svetog Apostola Jakova, Martin Luter i Euzebije su smatrali da ona ne treba da bude uključena u Novi zavet, jer je paralelna mnogim dokumentima iz Kumrana.
     Prema Jevanđelju po Luki, Isus i Jovan Krstitelj su rođaci po ženskoj liniji. Isus je samo 6 meseci mlađi od Jovana. Gde se Jovan Krstitelj tačno rodio, ne zna se, ali verovatno u blizini Kumranskog monaškog esenskog manastira. Prema rečima svetoga Luke, „Reč Božiju“ je saznao u pustinji i ogolelim brdima, koja se dižu ispod nivoa mora. Po zapisu Josifa Flavija, eseni su usvajali decu i vaspitavali prema svojim principima. Doktor Braunli je predpostavio da je Jovan bio među takvom decom. To je malo verovatno, jer je Jovan poticao iz plemenitog svešteničkog roda, Aronovih. Isus je, takođe, bio iz visokog roda - Davidovog. Verovatno su zato, ta dva deteta, uzeta da ispune Zakon, dat od proroka još u Starom zavetu – proročanstvo je najavljivalo mesiju iz roda Davidovog! Znači, mesija se nije mogao pojaviti iz drugih porodica. Ovo je vrlo važna činjenica i ona objašnjava mnogo toga u vezi s počecima hrišćanstva.

A "uputstvo" je verovanje jedne zene koja se navodno bavi proucavanjem Biblije trideset godina ?
Ljudi shvataju realnost na osnovu necijeg verovanja ?
Da li ti znas sta je Spam ?

Jewpiter

Kod Josifa Flavija, Jovan je opisan kao usamljeni asketa i pustinjski svetac.
Jevanđelje po Luki, gl. 1, 80;
    „A dete rastaše i jačaše duhom i beše u pustinji dok se ne pokaza Izrailju„.
    Arheolog De Vo, vršeći iskopavanja u Kumranima, došao je do zaključka da su eseni imali više sukcesivnih faza i da jedna počinje 4. godine pre Hrista. Ovo je vrlo značajna faza za kasnije učenje Isusa i Jovana Krstitelja.
    Vrlo je važno da znamo da se principi i obredi sadržani u Jevanđelima i poslanicama već ranije nalaze gotovo na svakoj stranici esenske zajednice. Zato mnogi naučnici, na osnovu dokumenata nađenih u Kumranima, pretpostavljaju da Jevanđelje po Jovanu, nije nastalo pod uticajem persiskih i neoplatonskih gnostičkih pokreta, već iz aktivnosti kumranske zajednice – zajednice esena u širem smislu. Ja sam uverena da su sva četiri Jevanđelja plod aktivnosti kumranske zajednice. Hrišćani su ih, kasnije - kada su Rimljani 68. godine pos. Hrista masakrirali esene, jednostavno prisvojili i pojedina poglavlja dopunjavali ili ispravljali. Sam početak Jevanđelja po Jovanu je identičan tekstu iz Priručnika o disciplini esena, gde sledi:
    „Kroz znanje njegovo sve je počelo. I sve što je postalo, on je stvorio, i bez njega ništa nije urađeno“.
U Jevanđelju po Jovanu, gl. 1, 1 i 2 i 3; nalazimo analogiju s Priručnokom o disciplini. Pogledajmo:
    “ U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč“.
    „Ona beše u početku u Boga“.
    „Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo“.
    Svi podaci nas upućuju da su dva deteta – Jovan i Isus, rasli, vaspitavali se i učili u Kumranskoj monaškoj esenskoj zajednici. Nenadano za svoje učitelje, oni će napustiti tu zajednicu i osnovati mladu crkvu – kasnije nazvanu Hrišćanska crkva. Zbog toga su platili svojim životima.
    Da vidimo, da li možemo, na osnovu raspoloživih podataka, zaključiti ko je ubio Jovana Krstitelja?
    U istorijskim knjigama i dokumentima je zabeleženo (a to je važno za naše istraživanje) da je Irod Veliki vladao Judejom 33. godine i to - od pobede Parčana 37. godine pre Hrista. Arheolog De Vo je zaključio da su eseni imali više sukcesivnih faza, i da jedna počinje 4. godine pre Hrista. Te 4. godine pre Hrista, Irod Veliki proglašava svoje naslednike. Iste godine, naređuje ubistvo svog sina Antipatera, koji je pokušao da ukloni svoje, moguće protivnike. Umesto njega, presto nasleđuje jedan od sinova Iroda Velikog - Arhelaj. Irod Vliki umire 2. godine pre Hrista, a Hrist se rodio - početkom 2. godine pre Hrista, ili 3999. god od stvaranja sveta. To bi značilo da je Hrist imao jednu godinu 4000. godine od stvaranja sveta. Ovakvo tumačenje se slaže s Biblijom, jer o Hristovim godinama nalazimo, sledeći tekst:
Jevanđelje po Luki, gl. 2, 1 i 2 i 4 i 6 i 7:
    „U to vreme pak iziđe zapovest od ćezara Avgusta da se prepiše sav svijet“.
    „Ovo je bio prvi prepis za vladanja Cirinova Sirijom“.